Samo nastavite o amandmanu o kojem se raspravlja.

Prvo, vi se dovedite pameti i saslušajte predsednicu… (Isključen mikrofon.)

Izričem vam opomenu, kolega Ješiću.
Ako možete, nastavite o amandmanu.
(Goran Ješić: Ne znam zašto aplaudirate, pa predsednica ga je kritikovala da ne zna da radi.)
Ja pokušavam da…
(Goran Ješić: Vi ne znate ništa.)
… vam dam reč…
(Goran Ješić: Majo, vrati se da predsedavaš.)
Izričem vam drugu opomenu.
Ako možete, kao i druge kolege, da govorite o amandmanu, amandman na član 1. je pred nama, kao i gospođa Čomić pre vas. Molim vas da govorimo o tome, da rasprava bude civilizovana, argumentovana, bez ovako teških reči.
(Goran Ješić: Ja ne mogu da diskutujem sa vama.)
Ne želite da govorite?
(Goran Ješić: Ne možete sa mnom da diskutujete.)
Hoćete li da govorite? Hoćete li se prijaviti da govorite o amandmanu ili ne?
(Goran Ješić: Pustili ste predsednicu da priča o svemu i svačemu.)
Hvala.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Vladimir Đurić.
Izvolite.

Hvala.

Hajde da probamo da se vratimo na dnevni red, jer kako je krenulo vidim da nam sledi vrlo brza pauza od barem jednog minuta, što vam je praksa da uradite kada izgubite kontrolu nad vođenjem sednice. Možda bi trebalo da odmorite.

Kada je sporazum ugovaran 1. septembra 2017. godine, taj rok je delovao jako daleko i verovatno se tada pretpostavljalo da taj rok neće predstavljati problem. Međutim, sporo su nam vođene evropske integracije i loše su vođene i taj rok je stigao.

Za pet godina vlasti možda je vladajuća većina mogla da primeni neki pravni lek i da nešto uradi sa tim članom za koji sve vreme, u ova tri dana rasprava, tvrdi kako ne valja i teret za to prebacuje, u svom maniru, prethodnim vlastima. Možda je za pet godina moglo nešto sa tim članom da se uradi. Zaboga, pet godina je trebalo da se ceo sporazum ispregovara. Valjda je moglo da se uradi nešto sa tim jednim članom za tih pet godina.

Međutim, nije urađeno ništa, došlo smo na tri dana pred istek roka i sada, naravno, imamo hitni postupak za usvajanje zakona, vanrednu sednicu, jako žurimo i dobijamo zakonsko rešenje koje, čak ni kozmetički, amandmanima ne možemo preterano popraviti. Da li će ono biti u skladu sa sporazumom ili neće, o tome će suditi druga strana u sporazumu.

Dakle, mi smo amandmanom predložili da se članom 1, kojim se u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu otvara mogućnost državljanima EU da u skladu sa SSP kupe poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji i steknu pravo vlasništva nad njim, ta mogućnost, ta zakonska odredba koja tu mogućnost uvodi dopuni načelom uzajamnosti zato što to načelo uzajamnosti postoji u našem zakonodavstvu kada je u pitanju pravo stranih fizičkih lica da stiču svojinu nad nekretninama u zemlji Srbiji, pa i nad dobrima od opšteg značaja, kao što je poljoprivredno zemljište. Načelo uzajamnosti koje smo predložili u amandmanu Vlada nije prihvatila.

Pretpostavljam da je argument, ne znam koji je argument, nisam ga čuo, ali pretpostavljam da je argument da to možda nije u skladu sa SSP, ili šta li je već, prethodna govornica je rekla da mi obezbeđujemo tretman građanima EU da kupe poljoprivredno zemljište kod nas, a uslove svaka zemlja članica EU može sama da reguliše, pa onda pretpostavljam da smo mogli i mi postupiti sasvim evropski, dakle ne vidim u našem amandmanu ništa protiv evropsko, i uvesti načelo uzajamnosti, umesto što smo to propustili da uradimo, čime smo recimo stavili naše građane u neravnopravan položaj u odnosu na neke državljane nekih država članica EU, kao što su recimo Mađarska i susedna Hrvatska. O tome smo pričali u plenumu.

Dakle, zašto nismo uveli načelo uzajamnosti i izjednačili tretman naših državljana kada je u pitanju pravo da oni steknu poljoprivredno zemljište u Hrvatskoj sa pravom hrvatskih državljana da steknu poljoprivredno zemljište u Srbiji? Ne vidim ništa antievropsko u tome. Dakle, i zemlje članice EU imaju pravo da uvedu određene nivoe restrikcije u pogledu prava stranaka ili drugih državljana EU, drugih država članica da steknu poljoprivredno zemljište, ne vidim zašto i mi nismo to mogli uraditi, nego smo na ovaj način ostavili naše građane u neravnopravnom položaju. Hvala.

Hvala kolega Đuriću.
Reč ima Zoran Živković, izvolite.

Hvala lepo.

Cilj predlagača je da se ograniči, odnosno da se praktično spreči prodaja poljoprivrednog zemljišta u Srbiji strancima. To se radi na način koji je neefikasan, to znači neće biti sprečeno, a i nakaradan u svojoj nameri.

Prvo, kako možemo da donesemo zakon koji će važiti samo za državljane nekih zemalja, a ne za sve? Zašto to ne važi za državljane Rusije, Kenije, Kine, Indije, Brazila, Moldavije? Koje je objašnjenje za to? Nema nikakvog razloga da, naravno, vi znate moj stav prema EU, naravno da nam je tamo mesto i da treba da učinimo sve da budemo tamo što pre, ali zašto ne damo to isto pravo i drugima?

Druga stvar je ta da bez obzira na kao nameru da se time spreči šansa da se kupi srpsko poljoprivredno zemljište u velikom obimu od strane stranaca, to je moguće dan danas i to smo pričali.

Znači, nije pitanje kojim zakonom je to moguće, pitanje je da li jeste ili nije moguće. Moguće je tako što svaki stranac može da dođe, za između 50 i 150 evra da osnuje preduzeće u Srbiji i da preko tog preduzeća koje je u 100% stranom vlasništvu, kupuje svu zemlju po Srbiji. Znači, ako je četiri miliona hektara u privatnom vlasništvu na prodaju jednog dana, on može da kupi četiri miliona hektara.

Rekao sam već za neke neobične primere, kao što je recimo ovaj Tompson što peva ustaške pesme, on može da kupi tako što će da osnuje firmu koja se zove „srpska napredna firma“ i preko te firme da kupi šta god hoće po Srbiji, a naravno nema nikakvog problema i to ste omogućili da vaši koalicioni partneri u kosovskom i drugim parlamentima, Hašim Tači, Haradinaj, Pacoli, ne znam ko sve, kupi danas odmah šta hoće, koliko hoće kao fizičko lice ili kao vlasnik pravnog lica, jer su oni vaši državljani Srbije, po preambuli i po načinu na koji komunicirate sa njima.

Prema tome, ovo je farsa. Možete vi da se trudite danima, možete da šaljete u klupe i predsednicu parlamenta i potpredsednike i koga god hoćete, možete da dovedete ovde predsednika države da brani ovaj predlog zakona, on je besmislen i to građani Srbije vide.

Pošto radite istraživanja na svakih pola sata ko šta misli u Srbiji o nečemu, onda je u nedelju izvršeno takvo istraživanje i zato ste dobili danas nalog da morate ceo dan da sedite ovde i da pričate to što pričate. Efekat ovog zakona je između 0,0 i 0,000, znači apsolutno ne sprečava ništa.

Prethodno pitanje je da li uopšte treba doneti takav zakon, da li uopšte postoji opasnost i neka velika pomama za kupovinom srpske zemlje? Nisam je primetio. Postoji pomama da se to dobija džabe, kao što su dobila vaša braća Arapi, „Tenis“, ne znam ko sve ne, Čerkezi, ne znam kako, ali treba verovati ministru, on valjda zna. Oni to dobijaju džabe, oni to dobijaju praktično džabe, kakva kupovina, nema ništa oko toga. Koja je obaveza? Nula obaveza, 20 hiljada, 20 hiljada. To je firma, recimo ta nemačka „Tenis“, koja ima za cilj da uništi srpske…

Vreme.

Koje vreme? Imam šest minuta.

Potrošeno je vreme, kolega Živkoviću.

Ko je potrošio vreme?