Meni se obraćajte.
Druga stvar svaki poslanik troši svoje vreme svoje poslaničke grupe. Ne može on vama ništa da oduzme.
Da li ste zadovoljni odgovorom ili želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni o tome?
Želite da se izjasni. U redu.
Po amandmanu, narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ova rasprava je zaista pogodila jednu izuzetno bolnu i važnu temu društvene scene u Srbiji, a to je pitanje zaštite ćirilice u savremenom društvu. Ovde zaista ne mogu da se složim sa kolegama iz opozicije koje predlažu jedan ovakav amandman, koji praktično pod izgovorom zaštite srpskog latiničkog pisma uvodi u naše društvo jednu vrstu šizofrenije, po kojoj jedino mi imamo dva pisma, koja treba da budu podjednako zastupljena, a svima nam je jasno i svi to vidimo da ta dva pisma u međusobnom ratu ne mogu preživeti. Jedno će nestati. Po svim tendencijama koje gledamo decenijama unazad, ćirilica je ta koja nestaje a ne latinica.

Meni je zaista, u tom smislu drago, da predstavnici vladajuće većine, su se setili ćirilice posle šest godina vlasti SNS i to je jedan dobar znak i ja ih pozdravljam da su došli na pozicije Dveri i zaštite ćirilice u našem društvu.

Ono što je dramatično jeste zašto niste ništa uradili za šest godina vlasti da zaštite ćirilicu nego ovde verbalno se obračunavate sa nekim amandmanima, a imate svu vlast šest godina da zaštite u službenoj upotrebi ćirilicu u našem društvu, da je zaštite na medijima, da zaštite u javnim natpisima, na ulicama, da zaštitite na svaki drugi način. Nema te zaštite, vi ste, makar u poslednjih šest godina zajednički odgovorni za propadanje ćirilice u našem društvu i državi. U redu je, danas ste se setili da postoji ćirilica, danas hoćete da je štitite.

To je dobra stvar i mi to apsolutno podržavamo. Apsolutno smo protiv šizofrenije i nekakve prazne priče o dva pisma koja mi treba podjednako da negujemo, jer je to naše bogatstvo. To nije bogatstvo, to završava tako kako je rekla koleginica da naša deca pišu latinicom i zaboravljaju ćirilicu. Dveri su apsolutno protiv toga.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem se potpredsedniče.

Meni se čini da sam se javila pre mnogih govornika. Nije važno.

Dakle, ono što smo mi hteli prethodnim amandmanom koji je isti kao i ovaj, jeste da kažemo, prvo da je latinično pismo srpsko pismo. Drugo, da se nastava informatike ne može izvoditi na ćiriličkom pismu i treće da vidimo da ono što je ministar malopre rekao u zakonu ne piše. Vi ste rekli ministre i ćirilica i latinica. U zakonu piše – obrazovno-vaspitni rad ostvaruje se na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, tačka. Ne pominje se latinica, tako da to što ste vi rekli u zakonu ne piše.

Kao odgovor na ovu svoju inicijativu mi dobijamo optužbe da mrzimo svoj narod, da mrzimo Srbiju, da mrzimo pismo, da hoćemo da proglasimo narod genocidnim, da optužujemo Srbe da su započeli rat i tako dalje. Neki poslanici su šokirani, pa i ja sam isto šokirana da narodni poslanici ne znaju razliku između službene i javne upotrebe jezika. U školi jezik nije u službenoj upotrebi nego u javnoj upotrebi.

Dalje sam šokirana da narodni poslanici drže da je samo ćirilično pismo, pismo srpskog jezika jer oni time odbacuju i svom, kako bih rekla, neprijateljskom, arhineprijateljskom narodu Hrvatima, pošto vidim da komentarišu kako je ćirilica srpsko, a latinica hrvatsko pismo, prepuštaju celokupnu Dubrovačku književnost za koju mi verujemo da je srpska književnost, a zamislite pisana latinicom. Pa, prepuštaju dela Ive Andrića koja su prvo objavljena latinicom Dobrice Ćosića. Pa, nemate prava, gospodine Atlagiću toga da se odričete samo zato što ne znate da je latinično pismo, pismo srpskog jezika.

I, ko onda mrzi srpski narod, srpsku književnost, da li mi koji pokušavamo da ga obogatimo ili vi koji se odričete najvećih dela naše književnosti zato što ne znate da je i latinično pismo, pismo u tradiciji srpske književnosti i srpskog naroda i da su njima pisana najveća dela naše književnosti.

Pravo na repliku, narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, šokiran sam diskusijom prethodne govornice, ali sada ćemo razjasniti.

U službenoj upotrebi u Srbiji je srpski jezik i ćirilično pismo. Latinica je posuđena od Latina, moram ovo da joj kažem, i Hrvati su je posudili. Ona je latinica je srpska koliko i hrvatska, koliko i mađarska, ali je u Hrvatskoj, njihovo službeno nacionalno pismo kao što je ćirilica u Srbiji srpsko nacionalno pismo. Nacionale manjine, vidite u ovom članu, kaže se kako pismo upotrebljavaju, sigurno svoje pismo i tako dalje, uz određene karakteristike i standarde određene.

Nije tačno, koleginica se ne bavi, ovo je već stvar paleografije koju ja studentima predajem, a preporučujem koleginici Jerkov, koja sada ne sluša, da dođe na moj čas predavanja - Latinske i slavenske paleografije, i zajedno sa mojim studentima da razjasnimo, pa će onda naučiti da u Dubrovniku je postojala i srpska kancelarija na srpskom pismu, a ne samo na latiničkom.

Hrvati su upotrebljavali staroslavenski jezik do 1925. godine, a onda su se odrekli svog staroslavenskog jezika, odnosno pisma glagoljice i posudili od Latina itd.

Dakle, latinica je srpska koliko i hrvatska, koliko u Bosni, koliko i u svim drugim narodima, koji latinicu upotrebljavaju, ali ovde se radi o srpskom nacionalnom pismu. Ćirilica je srpsko nacionalno pismo.

Prema tome, ono mora biti u službenoj upotrebi, i čak, da se ja pitam, u upotrebi. Dakle, a dvojezičnost je zagarantovana tamo gde su dva naroda u lokalnoj zajednici, gde je u određenim standardima postoji drugi jezik i pismo u upotrebi. Prema tome, odreći se svog nacionalnog pisma, znači odreći se sebi, kako je to Stefan Nemanja govorio i njegovi naslednici.

Zahvaljujem. Koleginice Jerkov nemate pravo na reč. Pozvao vas je kolega Atlagić na predavanje. Ne, ne.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić. Izvolite.

Hvala predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, neću koristiti puno vremena, tek toliko da podržim inicijativu ministarstva jednim vrlo slikovitim primerom, i da vama koji imate sumnju u to da li je došlo do rastakanja nacionalnog integriteta, kako je to rekao profesor Atlagić.

Najbolje ćete videti ako, kojim slučajem odete u Banja Luku. Predpostavljam da je većina vas tamo bila.

U centru Banja Luke nalazi se ogromni spomenik. Obelisk. Nalazi se preko gde je nekada srušena srpska pravoslavna crkva, na svu sreću, danas ponovo podinuta. Tamo se nalaze stihovi srpskog pesnika, gde je jedan red pisan ćirilicom, a drugi red latinicom. Neverovatan nonsens, nešto što samo pokazuje primer da je u ime bratstva i jedinstva ovaj narod bio spreman da se odrekne svog nacionalnog identiteta, i zbog toga pozdravljam što se danas ćirilično pismo na ovaj način ponovo utvrđuje i što se štiti ovakvom vrstom zakona.

Znate, da bi smo opstali u ljudskom obliku, mi moramo čuvati svoju kulturu, svoj identitet i svoje nacionalno dostojanstvo. Ja vas molim da zadržite ljidski oblik bar do kraja ovog mandata, da čuvate svoj identitet i svoju kulturu.

Ne verujem da će vam to posle biti potrebno, možete se vratiti u svoj prirodan oblik. Prijatno.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Marinika Tepić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući i smatram da ste, možda ne namerno, prekršili član 104, odnosno dozvolili da se pogrešno tumači sadržaj mog amandmana na član 5. ovog Zakona, koji svi imaju pred sobom, pa tako i vi.

Smatram da u ulozi predsedavajućeg ipak treba da imate pozorniju i veću pažnju nego drugi nezainteresovani poslanici ili zainteresovani, upravo za to, za pogrešno tumačenje.

Sve vreme, u poslednjih nekoliko minuta, moje i vaše kolege, ne samo da pogrešno tumače, nego i izvrću sadržaj mog amandmana, i vi na to ne reagujete. Govore o odricanju nacionalnog identiteta, da ova intervencija znači odricanje. Ne znači odricanje, niti se iko odriče ćiriličnog srpskog pisma, nego se predlaže dodavanje i srpskog latiničnog pisma.

Ja vas molim, da ne bi se stvarala zabuna u javnosti, da vi, kao predsedavajući, koji raspolažete svim amandmanima, skrenete pažnju na to da se ne iznose netačni podaci, da se ne izvrće sadržaj naših amandmana, i da se posle mi ne teretimo za te koji vređamo, ili iznosimo, maltene, ratoborne ovde izjave. S druge strane, slušamo tako teške kvalifikacije od zločina do genocida što su tako strašni i ozbiljni instituti koji našu zemlju tište godinama unazad, strašno su breme našoj zemlji da bi smo se tako olako frljali sa njima i da se stavljaju u kontekst nečega što je neuporedivo sa ozbiljnim zločinima kakav je genocid i drugi koji su pomenuti.

Ja vas molim da to ne činimo sa ovom raspravom, jer zaista tome nije mesto, pri tom dovodeći u rizik da vređamo žrtve genocida i ostalih loših radnji koje su činjene u nečije tuđe ime. Hvala.