Hvala.
Uvažena predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, večeras smo čuli mnogo toga, uglavnom da su zakoni veoma bitni. Ono što mogu da primetim, neke ozbiljne primedbe nema ni opozicija. Međutim, ne mogu da se ne osvrnem na neke komentare koji su izneseni neposredno pre mog govora.
Što se tiče procene vigilance, kada govorimo o tome, treba da znamo šta to znači, da ne može grupa medicinskih sredstava da bude praćena. To je skup aktivnosti koji se odnosi na otkrivanje, prikupljanje, procenu, razumevanje i reagovanje na nova saznanja o rizicima koje nosi neko medicinsko sredstvo.
Prema tome, ako jedno medicinsko sredstvo koristimo, moramo i da ga pratimo i da pratimo njegove efekte, a to se naročito odnosi na implantate, da li se radi o plastičnoj hirurgiji, ortopediji, o nekim instrumentima ili drugim medicinskim sredstvima, reagensima itd. Znači, svako na poseban način sadejstvuje sa organizmom i to praćenje mora da bude u tom smislu.
Druga stvar koja se odnosi konkretno na ovaj zakon, mislim da davno nismo imali sveobuhvatniji zakon koji obuhvata i proizvođače i privredu i konsultantske kuće i kuće za akreditaciju i omogućava velikom broju mladih ljudi, koji su se školovali za menadžment i rukovođenje u proizvodnji, da konačno pronađu sebi posao, ali ne u državnom i javnom sektoru, već kao dobri privrednici i dobri poslodavci. I to tome treba razmišljati.
Kada govorimo o usaglašavanju sa zakonima EU, imali smo priliku da čujemo da to ne trebamo da radimo jer mi tamo nikad nećemo stići. Pa, mi to ne radimo iz tog razloga da bismo negde stigli, nego da našim proizvođačima omogućimo da mogu da plasiraju svoja medicinska sredstva ravnopravno na tržište EU. Hteli mi da priznamo ili ne, najveća razmena države Srbije je upravo sa zemljama EU. Pa, neće nam oni dozvoliti, bez određenih sertifikata, bez određenih postupaka, procedura i dokaza da smo to sproveli, da proizvod koji nema oznaku CE uđe na njihovo tržište.
Druga stvar o kojoj trebamo da vodimo računa, postoje države na istoku i na zapadu koje tačno imaju određene akreditacione kuće od kojih samo priznaju rezultate. Prema tome, moramo i o tome voditi računa. Države koje imaju jako visoke i stroge kriterijume, pogotovo kada su medicinska sredstva u pitanju, i zahtevaju ne samo CE znak nego i kontrolu rizika prema zakonu, odnosno ISO standardu 3485, ili za ambalažni materijal po ISO standardu 15378.
Znači, nećemo imati dobro medicinsko sredstvo i ispravno medicinsko sredstvo ako ambalaža u kojoj smo ga uvili nije ispravna, ako nije higijenski ispravna, ako nije ispoštovana dobra higijenska praksa, dobra proizvođačka praksa, dobra distributivna praksa. Ovo se odnosi i na veleprodaju. Jako je bitno poštovati procedure i truditi se da smanjimo rizik. Rizik ne možemo da svedemo na nulu, to nikad niko nije uradio, ali možemo da preduzmemo sve da taj rizik bude što manji i da se ne ponavlja često na štetu pacijenata, a samim tim i na štetu države, jer su stepeni invalidnosti zbog loših proteza koje su nekad uvožene vrlo bili visoki.
Druga stvar, prosto ne mogu da shvatim kako niste razumeli ono što je pre par dana rekao ministar kada se radi o farmaceutskoj mafiji i vakcinama. Imali smo, da kažem, ne promociju javnog zdravlja, nego guranje preventive u tajnost ovih 15 godina. Znači, prvi put se sada, sa ovim ministrom na čelu našeg ministarstva, ja osećam kao dostojanstveni preventivac. Verujte, ako govorimo o prepisivanju i prevođenju zakona, pa najveću grešku ste vi napravili kada ste zavode za zaštitu zdravlja pretvorili u zavode za javno zdravlje. Pa, koje je to tajno zdravlje? Gde su vam higijensko-epidemiološke službe u domovima zdravlja? Gde su vam dispanzeri za dijabetes? Sve vam to nije bilo potrebno. Vama preventiva uopšte nije bila potrebna.
Veoma sam srećna što je ministar doneo dopunu ovog Zakona o medicinskoj dokumentaciji, gde konačno iz 15-godišnjeg mraka zavodi za javno zdravlje izlaze na videlo i preventiva, u onom punom smislu reči preventiva. Znači, preventiva koja se oslanja na preventivne grane. Mi smo vrlo diskretni ljudi, jednostavno, ima nas malo i najbolje je za jednu državu da se ne vidimo. Jer, kada mi jednostavno postanemo vidljivi, onda u toj državi ima i epidemije i neispravne vode i zagađenog vazduha, a onda se setimo i higijenologa i epidemiologa i socijalne medicine. E, da se ne bi sećali nas često, bolje da imamo ovakvog ministra i ovakvo ministarstvo koje nas podseća na tu preventivu.
Ne mogu da ne spomenem gospodina koji je lobista, odnosno antivakcinalni lobista, a koji svoj navodni preparat za pojačavanje imuniteta vrlo dobro prodaje i odlično reklamira. Taj čovek je izjavio – pa, vakcinisaćemo decu, nema problema, kad izbije epidemija. Evo nam epidemije. Ali, to nije ono najgore što je moglo da nas snađe. Preventivci gledaju 10, 15, 20 godina unapred. Zamislite kakva će vojna i radna sposobnost jedne države da bude kada stignu nevakcinisane generacije od morbila, koje su vrlo kontagiozne za 20 godina. Znači, to je opasnost o kojoj treba voditi računa i o kojoj treba razmišljati.
Nisu džabe ti antivakcinalni lobiji tako jaki i nisu njihovi planovi tako jednostavni i jednokratni. O tome treba voditi računa. Vama ministre, svaka čast na ovako dobrim zakonima i svakako ja i svi dobronamerni poslanici će glasati za ove zakone. Hvala.
