Hvala. Da li želite da se Narodna skupština izjasni u Danu za glasanje o povredi Poslovnika? (Ne.)
Smatram da ga nisam povredio. Hvala.
(Nemanja Šarović: Po Poslovniku.)
Dobićete Kolega Šaroviću, samo molim vas da se ovo ne pretvori u jednu debatu između vas dvojice, između vas i gospodina Arsića, obzirom da reklamirate povrede Poslovnika, da nemate pravo na replike. Možda nekom drugom prilikom. Izvolite.

Gospodine Marinkoviću, povređen je član 107. koji kaže da je govornik dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine i koji zabranjuje da se drugima obraća sa nepoštovanjem. Da li ste vi to čuli ili niste, da li ste bili koncentrisani ili ne, gospodin Arsić je rekao kako sam ja ovde nekoga maltretirao. Da li se vi osećate gospodine Marinkoviću maltretiranim?

Ja sam iskoristio svoje pravo u skladu sa Poslovnikom, govorio u skladu sa Poslovnikom i vi ste sami konstatovali da ga ni na koji način nisam prekršio.

Gospodin Veroljub Arsić je taj koji ima problema sa memorijom. Tokom 2010. godine ja uopšte nisam ni bio narodni poslanik. Postao sam narodni poslanik 29. decembra, koliko se sećam, 2010. godine ponovo. Ja nakon izbora 2008. godine nisam uzimao mandat, pa ga nisam mogao ni izgubiti, a što je neuporedivo bitnije, može se izgubiti poslanički mandat. Nije to ništa strašno, ali za razliku od Arsića nisam izgubio čast i obraz.

Molim vas, neću dozvoliti više da se stvarno ovakva rasprava vodi, nema smisla. Hvala.
(Veroljub Arsić: Po Poslovniku.)
Reč ima Veroljub Arsić po Poslovniku. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, član 27. Poslovnika, ali vam to ne zameram za ove uvrede koje su izrečene na moj račun zato što gospodin Šarović mene ne može da uvredi. Ne može da me uvredi.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Linta.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite kolega Linta.
(Veroljub Arsić: Ispod časti mi je da ti odgovorim Šaroviću.)
Molim za mir, nemojte dobacivati jedan drugome, molim vas.
Hvala unapred.

Pošto je moj amandman vezan za poboljšanje položaja Srba u regionu, ja bih posebno istakao jednu ciljnu grupu. Radi se o stotinama hiljada proteranih Srba iz Hrvatske, ali i desetinama hiljada građana Srbije, koji su do 1991. godine živeli u Hrvatskoj. Ta ciljna grupa suočava se sa velikim brojem problema.

Ja ću istaći neke od njih. Na prvom mestu, Hrvatska država otela je preko 40.000 stanarskih prava, oko 30.000 na području hrvatskih gradova, a oko 10.000 na području bivše Republike Srpske Krajine. Mehanizam je bio vrlo jednostavan. Hrvatske paravojne formacije, hrvatska policija je pod pretnjama, izvršila je pretnje, pritiske i nasilno izbacivala Srbe iz svojih stanova. Daću samo jedan primer takvog ponašanja. Po nalogu hrvatskog ministra odbrane, Gojka Šuška, 1995. godine iz stana u Zagrebu izbačena je srpska porodica Drobac, Momir i Branislav, a nakon tog izbacivanja u taj stan se useljava bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor koja je taj stan otkupila po veoma niskoj ceni od svega 250 tadašnjih maraka.

Branislav Drobac, jedan od dvojice braće se ubio, bacivši se sa 14. sprata. Ovo je samo jedan u nizu tragičnih primera, kako su Srbi prolazili tokom devedesetih godina pod režimom Franje Tuđmana.

Imamo i mnogo drugih problema ali o njima ću govoriti u nastavku. Hvala.

Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Đorđe Komlenski i Bojan Torbica.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, predlažem amandman da se u članu 1. doda novi stav 3. koji glasi: „Planiranje, priprema, donošenje i izvršenje budžeta Republike Srbije realizuje se tako da u najvećoj mogućoj meri bude u funkciji smanjenja siromaštva na području Republike Srbije“.

Obzirom da član 1. ovog zakona briše iz definicije – indirektnih korisnika budžeta sredstava, određene budžetske fondove i prevodi ih u kategoriju transfernih računa koji se vode kod trezora sa direktnom evidencijom i striktnom namenom, ovaj amandman i nije toliko vezan samo za republičku Vladu koja je pokazala da čini ozbiljne napore u cilju smanjenja siromaštva u Republici Srbiji, već se odnosi upravo na određene lokalne samouprave koje su pokazale da ne vode računa o tome na šta se sredstva troše i da, ne samo da nisu doprinosila smanjenju siromaštva, nego su građane iz svojih lokalnih samouprava ostavili siromašnim.

Upravo, kada govorimo o tome onda da govorimo o vrlo tačnim i preciznim podacima. U opštini u kojoj je rukovodio jedan ovde prisutni poslanik, ostalo neisplaćenih zarada Arhivu „Veroslava Veljašević“ 11.704.000 dinara u periodu 2015. do 2016. godina, a sam Arhiv je dužan 15.000.000 dinara.

Predškolskoj ustanovi „Čika Jova Zmaj“ za neisplaćene zarade radnicima je ostao dug od 35.000.000 dinara, prevoza za zaposlene gotovo 1.000.000, obaveze po osnovu bolovanja 900.000 dinara, za otpremnine i jubilarne nagrade 4,5 miliona dinara.

U kulturnom centru isti taj predsednik Opštine ostavio je neisplaćene zarade u vrednosti od blizu 20.000.000, troškove za prevoz zaposlenih samo u tom kulturnom centru za 895.000 dinara i ukupan dug od 27.000.000 dinara.

Upravo da bi se ovakve stvari sprečile jeste cilj ovog amandmana i stalno podsećanje da se na svim nivoima vlasti mora raditi na smanjenju siromaštva. Hvala.

Hvala kolega Komlenski.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada ove amandmane često nazivaju predstavnici bivšeg režima besmislenim, ja mislim da su i te kako smisleni i važni.

Napisao sam amandman i predao u ime poslaničke grupe SNS, koji glasi – u članu 1. dodaje se stav 3. koji glasi: „Planiranje, priprema, donošenje i izvršenje budžeta Republike Srbije realizuje se tako da u najvećoj mogućoj meri unapredi efikasnost finansijskih institucija u Republici Srbiji“.

Smatram da treba napomenuti na sve one probleme koje je imala Republika Srbija prilikom donošenja ranijih budžeta. Na primer jedan moj kolega je čak i govorio o nekim iznosima sredstava koji se planiraju za izgradnju nekih zatvora. Međutim, ja sada pročitah ovde u Predlogu zakona o budžetu za 2012. godinu koji je predložio bivši režim, baš i ima spominjanje dve kazneno-popravne ustanove u Kragujevcu i u Pančevu. Čini mi se da su predstavnici bivšeg režima bili vidoviti gde planiraju da budu njihovi sada već bivši ministri, da žive.

Takođe, stalno se ovde govori kako su naša javna preduzeća neefikasna i kako je to sve super funkcionisalo dok su oni vršili vlast. Onda imamo da, recimo, Narodna skupština Republike Srbije daje „Srbijagasu“ 20.000.000.000 dinara za održavanje tekuće likvidnosti.

Sada ću da kažem zašto je to tako. Najveći dužnici „Srbijagasa“ jesu bile lokalne samouprave, između ostalih i grad Beograd i grad Novi Sad i grad Pančevo, koji su trošili taj isti gas. Gas je naplaćivan, odnosno toplotna energija, od građana Srbije, ali su predsednici opština i direktori toplifikacionih preduzeća taj novac delili na visoke plate do 2012. godine.

Međutim, ono što mene najviše iznenađuje jeste da se izdaje garancija JAT Tehnici doo u iznosu od 526 miliona dinara radi izgradnje Hangara 2 u cilju prihvatanja i osvajanja novog tipa aviona „Erbas A 320“, i to u vreme kada JAT ima sedam „Boinga 737“ od kojih su samo tri u letnom stanju. Ostala četiri su prizemljena i kanibalizovana. Da bih objasnio šta to znači, skidani su delovi sa ta četiri aviona da bi ova tri mogla da lete.

Onda, iako nemaju nikakav sporazum, nikakvu mogućnost, planiraju da izgrade hangar za „Erbas“ avione koje nemamo. Toliko su bili dalekovidi i toliko su vodili računa o finansijskom sistemu u zemlji. I, sada, kada su napravili hangar, nas krive što smo osnovali „Er Srbiju“ i nabavili deset aviona koji lete za našu nacionalnu aviokompaniju i onda oni kažu – prave se gubici.

Dalje, u tom istom Zakonu o budžetu za 2012. godinu, jer tada su još uvek bili na vlasti, zakon je usvojen 2011. godine, planirano je za JAT Ervejs milijardu i 52 miliona dinara za tekuću likvidnost, znači, nenamenska sredstva da se potroše i pokriju gubici koje je naša nacionalna aviokompanija pravila do su bili na vlasti.

Zato, podnosićemo amandmane, podsećaćemo gospodu iz bivšeg režima šta su sve radili dok su bili na vlasti. Vodićemo računa i da neki narodni poslanik ne neplaćuje putne troškove od Vranja do Beograda, a istovremeno je i gradski odbornik na teritoriji grada Beograda. Vodićemo računa da se takve stvari ne dešavaju, jer ti koji se tako pošteno i stručno predstavljaju, taj novac su otimali od građana Srbije, a da ne spominjem i to da kada su se prikupljala sredstva za odbranu haških optuženika davao je samo dnevnicu, a nije hteo ni putne troškove od Vranja do Beograda i nazad.