Hvala.
Reč ima dr Nebojša Stefanović, ministar. Izvolite ministre.

Možda vi mene niste dobro razumeli onda.
Dakle, mišljenja, nijedno mišljenje nije sveto pismo nigde u svetu, pa ni u Srbiji. Sud donosi odluku, donosi presudu i to mora da se poštuje. Mišljenje nekog sudije ne obavezuje nikoga, ponajmanje Narodnu skupštinu. Na kraju, Narodna skupština odlučuje hoće li nešto što je predlog amandmana ili amandman na određeni predlog zakona postati sastavni deo zakona, šta god mislila i Vlada, jer ni mišljenje Vlade nije sveto pismo. Mišljenje Vlade je mišljenje Vlade o tom amandmanu. To što Vlada ne smatra da je amandman dobar, Narodna skupština ga može u danu za glasanje usvojiti i on postaje sastavni deo svakog zakona.
Isto tako i mišljenja zaštitnika raznoraznih, bez obzira ko ih je imenovao i kako se zovu, to su njihova mišljenja. Oni su stručna tela, trebalo bi bar da jesu, stručna tela koja daju mišljenja po pojedinim zakonima i ne znači da su uvek u pravu, ali i to ne obavezuje Narodnu skupštinu. Narodnu skupštinu obavezuje samo odluka većine narodnih poslanika i to je suština.
Što se tiče ovoga, mi pred sobom imamo tekst zakona za koji, ja verujem, tekstove različitih zakona, za koje verujem da su dobri. Neke amandmane smo usvojili u međuvremenu zato što je to popravilo tekst zakona, neki predstavnik opozicije, što smatramo isto da je dobro. Nismo gledali ko ih je predlagao nego šta je to što utiče da zakon bude kvalitetniji i tako ćemo nastaviti da radimo.
Što se tiče raznoraznih mišljenja, neka svi daju mišljenja, ali oni koji odlučuju na kraju su narodni poslanici, vi odlučujete da li će neko mišljenje biti prihvaćeno. Što se suda tiče, sudska odluka da, ali mišljenje nekog sudije u određenom predmetu ne znači ništa. To je lepo kao štivo, kao naučni materijal nije obavezujuće. Presuda je obavezujuća, i ništa drugo.

Hvala, ministre.
Aleksandra Čabraja po amandmanu, možete. Izvolite.

Samo da se osvrnem na ovo što je ministar rekao. Naime, izbor javnih tužilaca sproveden po problematičnom Pravilniku koji je suprotan zakonu o javnom tužilaštvu i po postupku koji su sproveli članovi Pravosudne akademije, koju ste vi upravo osnovali, i Poverenik za zaštitu informacija osporio je i Ustavni sud, koji je doneo privremenu meru zabrane postupanja Državnog veća tužilaca po ovom konkursu. Da li je ovo obavezujuće ili nije obavezujuće, to me interesuje?

Hvala.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Izvolite, kolega Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predstavnici MUP, očigledno je da neki poslanici koji ne razumeju šta je to parlament, da je to u stvari govornica, da je bila još od stare Grčke tako. Hteli bi da zabrane nekim poslanicima da govore. Što je najvažnije i što je najjadnije, iznose svesno netačne činjenice i podatke. Recimo, Ustavni sud jeste osporio stari pravilnik o izboru tužilaca, o tome je obaveštena Narodna skupština i taj postupak izbora tužilaca je zaustavljen. U međuvremenu je pravilnik promenjen. E, sad, društvo sudija i društvo tužilaca su nevladine organizacije koje mogu da učestvuju u javnoj raspravi, ali neće da određuju državnim organima kako će da donose pravilnike, ni kako će Narodna skupština da donosi zakone. Zato postoje izbori.

Sada, ovde je u pitanju, u ovom zakonu, jedan najobičniji upravni postupak - kako država treba da se ponaša prema građaninu druge države, koje su odgovarajuće isprave, kako može da uđe u državu, kako da boravi u njoj, kako da izađe i kako se postupa ako neki od tih uslova ne ispunjava.

Stav moj, kao i nekih mojih kolega, da građani stranih država koji žele da ulažu u privredu Republike Srbije treba lakše da regulišu ove obaveze, da regulišu i ostvaruju svoja prava u tom upravnom postupku nego oni koji dolaze, eto, samo radi tranzita ili na sličan način. Ne vidim šta je tu nelegitimno. Imao sam ovde, dok sam slušao diskusiju, tirade o tome kako Republika Srbija treba da podržava domaće investitore, kao da ih i ne podržava. Podržava ih.

Sad, imamo nekoliko problema, sa našim građanima, našim domicilima, koji su, da kažem, domaći investitori. Prvi i najvažniji - malo ih ima. Najveći broj kvalitetnijih domaćih domicilnih investitora rasterala je tajkunska organizacija predvođena Miškovićem za vreme vlade Vojislava Koštunice i vlade Demokratske stranke. Kao posledicu toga imali smo da je, recimo, Fond za razvoj Republike Srbije prijateljima tih tajkuna, koji su se predstavljali kao domaći investitori, inače su najobičnije lopuže, ojadili su Fond za razvoj Republike Srbije za 140 milijardi dinara. Nisu postojale bankarske garancije, nisu postojale odgovarajuće garancije da će novac biti vraćen Republici Srbiji i njenim građanima zarad novih investicija u odgovarajućem obezbeđenju kao što su nekretnine ili vrednost nekretnine ili vrednost nekretnine nije bila tačno procenjena, bila je daleko ispod tržišne, a procenjena je na mnogo veću, itd.

Ovaj kolega ovde koji je najviše branio takve domaće investitore neka objasni koga on to zastupa. Ili, recimo, jedan od najvećih domaćih investitora bio je baš gospodin Mišković. Prodao je, recimo, „Maksi“ trgovinski lanac za negde otprilike dve milijarde evra, to je predstavljena kao vrhunska strana investicija. Zna li neko gde je završilo tih dve milijardi evra? Neko je dobacio – Kipar. Nije, nije. Jedna zemlja je susedna, a jedna zemlja je bivša članica SFRJ. Jesu li to investitori koji se nude Srbiji preko Dveri, Obradovića i ostalih? Žao mi je što nisu tu, možda bi nešto i naučili. Možda su dovedeni u zabludu, ali sumnjam. Znači, tako i te interese tih domaćih investitora ovi brane što hoće da zatvore srpsko tržište.

U Narodnoj skupštini smo donosili zakone koji daju podsticaje svima koji ulažu u Srbiju. I ne sećam se da je u jednom zakonu pisalo i razdvajalo se - ovo će dobiti strani investitor, ovo će dobiti domaći, nego su se obezbeđivale određene poreske olakšice za sve one koji otvaraju nova radna mesta u Srbiji i ne vidim šta je tu problem.

Iluzija je da je srpskom društvu i srpskoj ekonomiji dovoljno da njena industrija proizvodi samo za svoje potrebe. To ne može ekonomski pismen čovek da kaže. Nemoguće. Tu nema razvoja, to je samo ekonomska samoizolacija, tu sami sebi uvodimo sankcije. Jel to hoće Boško Obradović? Ili hoće da nas vrati u doba komunizma, kada je država određivala ko će šta u realnom sektoru, ne u javnom, ne u državnom, nego u realnom sektoru da radi?

Pravili smo fabrike koje nikome ne trebaju, proglašavali smo opštine nerazvijenim da bismo nesposobnost tom lokalnom rukovodstvu obezbeđivali određene subvencije, finansije, svako ko to kaže, ljudi moji, živi u prošlosti. Tu nema nikakve ekonomske logike.

Činjenica jeste, da je naša privreda, gde su domaći investitori, tehnološki prilično zaostali za konkurencijom. Tradicionalna tržišta su bila tržišta SSSR i Narodne Republike Kine. Sada neka mi neko kaže, da li je naša privreda kompatibilna sa privredama Ruske Federacije, ili Narodne Republike Kine. Pa, nije. Tehničko-tehnološki smo zaostali.

Nemojte da potcenjujete ta tržišta. To može samo opet ekonomska neznalica da kaže. NJihovi standardi da izvoz robe kod njih su stroži nego standardi EU. Znači, neko hoće na iluzijama da dođe na vlast, na osećanjima. Samo postavljam pitanje kako će da vrši vlast?

Hoćemo li da postavljamo druga pitanja, kao što je saobraćajna infrastruktura koja je uništavana 30 godina. Koga vi investitora domaćeg možete da zadržite u Srbiji? Koliko naših građana je pobeglo na privremeni rad u inostranstvo, zato što nisu imali puta do svoje kuće, a hoćete nekog da zadržite ko treba da zarađuje novac ovde. Pa, ne može. Ne može.

Znači, mora da postoji jedan ozbiljan plan. Jedan od načina jeste da se srpsko društvo, možemo da pričamo i o tome, podneo sam još nekoliko amandmana, da se otvori, da se prikaže kao primamljivo mesto i za one koji su domaći investitori i za one koji su strani, jer na prvom mestu imate odgovornost prema građanima, i posao države jeste da obezbedi uslove dostojne života i civilizacijskog trenutka za svoje građane, a ne na ideologijama koje su promašene, i koje su relikti prošlosti.

Znači, evo, ja sam sada u nekoliko rečenica izneo samo kakve su to, da kažem, ekonomski, diletantske teme kako se favorizuje samo strani investitori. Nije tačno. Da li imamo tehnološki problem? Imamo. Da li imamo šta da naučimo od drugih? Mnogo toga. Ako hoćemo da razvijamo društvo, ako hoćemo da živimo u samoizolaciji, koju nam neko nudi, neka živi on sam. Ali, tada nemoj da nam nosi i vozi strane automobile, nosi satove koji koštaju po pet, šest, 10 hiljada evra i cipele koje koštaju kao poslanička plata, a italijanske proizvodnje. Neka ide kod naših krojača, sarača, neka mu prave cipele, obuću, neka mu naprave šta god hoće. Opanak, je prepoznatljiv za Srbina, i to je deo naše istorije i prošlosti. Nije me sramota da ga obujem, nije me sramota da ga nosim gde god to negde neko traži, ali je sramota da volovima idemo, kao što nam oni to predviđaju, na posao i da radimo.

Povreda Poslovnika Milorad Mirčić. Izvolite.

Član 109. i član 107.

Član 109. govori kakva su prava, odnosno ovlašćenja predsedavajućeg kada govornik govori o nečemu što nije tema dnevnog reda, kada se uvredljivo odnosi prema drugim poslanica, i sve je to jasno izdefinisano u ovome članu. Malo pre ga je primenio vaš kolega kada je govorila Nataša Jovanović, ali je bolje rečeno, zloupotrebio ovaj član, tako što je neopravdanu primedbu Nataše Jovanović, reklamiranje povrede poslovnika, on neke stare račune još raspravlja sa nama, srpskim radikalima, nečista savest, šta da radimo. Ali, suština je u sledećem. Mi od samog početka rasprave o ovim amandmanima doprinosimo, kada kažem mi, onda mislim na sve, svi jednako, a „jednakije“ doprinose oni koji su u vlasti, da se narušava ugled Narodne skupštine.

Prvo, i malopređašnji govor nije bio u skladu sa temom dnevnog reda, pogotovo sa amandmanom. Ono što je potpuno jasno, da 350 amandmana koje je uložila vladajuća koalicija na predlog zakona koji je njihova Vlada dala, jasno govori o čemu se radi. Tu se radi ili o nesposobnosti Vlade ili o inatu ili frakcionaštvu unutar vladajuće koalicije. Jer, kada predstavnici Vlade i dalje tvrde da ne prihvataju te amandmane, jer nisu utemeljeni ne samo u zakonu, nego u zdravom razumu i logici, oni i dalje, uporno iz inata ili nekog meni nerazumljivog razloga brane te svoje amandmane.

Koliko su dobri ovi predloženi zakoni o strancima, o azilantima, najbolje govori odluka Evropske zajednice da će osnovati kamp van granica zajednica evropskih zemalja, u kome će biti smešteni azilanti i oni koji idu, imaju namere prema zapadnoj Evropi. Želim da se izjasni Skupština o ovoj primeni.

Hvala.
Pomno sam slušao kolegu Arsića. Govorio je sve vreme o ekonomiji, o investicijama, tako da mislim da nisam prekršio Poslovnik. Rekli ste i sami da želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje, tako će i biti.
Kolega Boško Obradović, po kom osnovu se javljate?
(Boško Obradović: Replika.)
Možete po amandmanu, niko vas nije pomenuo.
(Boško Obradović: Jeste, Arsić.)
Niko vas nije imenom i prezimenom pomenuo, a da ne govorim o tome da vas je uvredio.
Možete po amandmanu, izvolite.

Povreda Poslovnika, gospodine predsedavajući.