Koleginice, vaše je vreme, možete da ga trošite kako hoćete.

Naravno da je moje vreme, a i kolege u ovoj sali su moje. I drago mi je da ste zainteresovani da istovremeno vodite, kako se kaže u šahu – simultanku. Ja sam vam na raspolaganju. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Đorđe Vukadinović, po amandmanu.

Zahvaljujem.

Slažem se sa ovim što je rekla koleginica Čomić i neke druge kolege iz opozicije, i sa moje leve i sa desne strane. Ali, ja sam manje dobronameran ili manje blag, naklonjen podnosiocima ovih amandmana, od gospođe Čomić, a i mislim da se i ona samo šalila, i smatram, ozbiljno govoreći, da je to trošenje vremena i ovih ljudi koji su došli da brane predlog zakona. Na neki način mi je neprijatno u ime njih, jer su oni došli da brane rešenja za koja veruju da su dobra.

Ne znam koliko građani to shvataju? Mi ponovo prisustvujemo svojevrsnoj opstrukciji.

Nemam ja ništa protiv stranih investitora. Naravno, imam protiv ako su favorizovani u odnosu na domaće. Dakle, ne bih ulazio u raspravu oko toga da li treba zakon ovaj ili neki drugi da pomaže i doprinosi boljem angažmanu i većem učešću stranih investitora, to je potpuno druga tema.

Svi u ovoj sali, a pre svega oni koji su došli ispred Vlade da brane ovaj predlog zakona znaju, ali možda, opet kažem, javnost ne shvata do kraja, da su ovi amandmani podneti samo zbog toga da se ne bi stiglo da se raspravlja o predlozima amandmana koje je podnela opozicija.

Možete reći šta hoćete. Možete reći da je pravo svakog poslanika da podnese amandman, ali i vi i ja i bog znamo da je podneto 360 amandmana na prvih 10 članova prvog zakona, koji nikakve veze nemaju sa predlogom amandmana, nego je prosto formalno. Ja sam to osuđivao i kada su neke kolege iz opozicije to takođe radile, sa onim čuvenim besplatnim udžbenicima. Isto mi nije bilo pravo i smatrao sam da je to bez veze. Ali, to je bilo samo jednom i nikada više.

Mislim da se i kolegama iz vlasti dopalo, prilikom rasprave o budžetu, da na taj način vrše opstrukciju i mislim da na ovaj način zapravo obesmišljavamo i ovaj dom i našu parlamentarnu raspravu i urušavamo parlament, a, na kraju krajeva, trošimo vreme i ovih ljudi koji, pretpostavljam, imaju važnije stvari da rade.

Ako su zakoni dobri kao što vi verujete da jesu, ako oni stoje iza tih predloga, dajte da čujemo stvarne primedbe. Možda su neke besmislene, neke su loše, neke treba da se uvaže, ali vi na ovaj način ne pokazujete poštovanje ni prema onome ko je predložio ove predloge zakone, nego raspravljate o tome da li vam trebaju ili vam ne trebaju strani investitori, a to je predlog amandmana na prvi član prvog zakona koji je ovde sada na dnevnom redu u ovoj raspravi.

Potpuno je jasno da biste vi slično uradili i da je bilo šta drugo u pitanju, azil, boravište, stranci, bilo šta da je na dnevnom redu. Znači, čitava strategija je da se na ovaj način, podnošenjem lažnih amandmana, doduše, ja pozdravljam napredak, ranije smo imali samo zareze, navodnike, pa je to bio čitav amandman kad su podnosile neke kolege, sada se ovde potrudilo pa je dopisan čitav stav, ali kažem, znate i vi i ja, bez obzira koliko koga ima, da je to pristup, da je to strategija koja zapravo služi nekoj vrsti opstrukcije rada parlamenta od strane vladajuće većine i to nema veze s tim koliko nas ima. Hvala.

Kolega Vukadinoviću, ja sam vas pustio da govorite, inače, ni jednu jedinu rečenicu niste progovorili o amandmanu. A sad ću vam reći zašto. Zato što, kao vaš kolega, podržavam da narodni poslanici mogu da razgovaraju ovde u Skupštini, gde im je mesto, sa predstavnicima Vlade Republike Srbije. I to je jedna od najvažnijih uloga Narodne skupštine i parlamenta, ne samo našeg, nego svuda u svetu gde postoje razvijene demokratije, a to je da predstavnici građana Srbije, odnosno narodni poslanici, vode određenu vrstu dijaloga sa predstavnicima izvršne vlasti. I svako ima pravo, od svih nas 250, potpuno isto, da učestvuje u tom dijalogu. I nemojte da osporavate to pravo, kolega.
Može neko da se buni za amandmane od 250 ili 300, i to se potpuno slažem, može da bude tema za neki razgovor, ali se sećam u nekim vremenima, kada su neki drugi vršili vlast, da je jedna poslanička grupa podnosila po 20 ili 30 amandmana na predlog zakona, a ne po hiljadu. Tako je to bilo i tako je to radila opozicija tada. Danas radi drugačije i to je njeno pravo, ali to isto pravo imaju i drugi poslanici koji podržavaju Vladu.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Tražim repliku.

Samo vas je spomenuo, koleginice. Ali, evo, izvolite, daću vam pravo na repliku.

Što ste ljubazni!

Narodni poslanik je izrazio svoj stav o mojim osećanjima, emocijama i mojim stavovima o šalama. Ja jesam… Kažite, poslaniče.

(Marijan Rističević: Emocijama?)

Emocijama. Još vas nešto zanima?

Izvolite, poslaniče?

Koliko treba odgovora vama ponaosob, a tek onda repliku narodnom poslaniku Vukadinoviću?

Zbog toga što je zabranjeno dobacivanje narodnim poslanicima u sali, pa da iskoristim dok dajem repliku, pošto mi je ljubazni gospodin Arsić dao vreme za repliku.

Dakle, izražavati pouzdane stavove o tome kakve su moje emocije i da li se ja šalim ili ne zahteva repliku, pošto se ja sa vladavinom prava nikad ne šalim.

Nikad. Niti ću se ikada šaliti sa vladavinom prava, a mi ovde ovo što radimo to je izgradnja vladavine prava koja se kroz podnošenje amandmana vidi i kroz odnos vladajuće većine i Vlade koju podržava i manjine, odnosno opozicije sa pravom da kritikuje i obaveznom, takođe, da učestvuje u vladavini prava.

Na opasku o tome da sam dobroćudna nemam repliku, pošto jesam. Mislim da je najbolja stvar koju u sebi možete izgraditi kao ljudsko biće je da budete bezrazložno ljubazni sa svim drugim ljudskim bićima. To je ljudovanje, nije vladavina prava. To vas baba nauči. Ako to kome smeta moraću da vas razočaram, to da menjam neću, kao što se nikada neću šaliti sa vladavinom prava. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Čabraja. Izvolite.

Zahvaljujem.

Koristim vreme ovlašćenog.

S obzirom da, kao i kolege, diskutujem pre svega o svrsishodnosti ovih amandmana, i te kako pričam o amandmanima, mislim da uopšte nismo skrenuli sa te teme ni jednog trenutka. Mislim da je veoma važno pitanje iskrenosti i kao što vidim kolege zastupaju sada veoma usrdno ove svoje amandmane, moram da postavim pitanje kao i koleginica Gordana Čomić i zaista me veoma zanima da li će ovi amandmani biti povučeni? Koliko možemo verovati u iskrenost i dobronamernost ovih amandmana koji su se, da ponovim, igrom slučaja baš našli na sve prve članove prvih zakona?Ako oni budu povučeni, mislim da onda kolege koje su obrazlagale ove amandmane zaista duguju dosta toga da objasne zbog čega su ih podnosili.

Međutim, s obzirom da nemam lično dilemu čemu služe ovi amandmani i da ja lično imam osnovano pravo da smatram da su oni namenjeni tome da uguše svaku diskusiju u ovoj Skupštini, mene interesuje nešto drugo. Ukoliko ste, kako sami kažete, osvojili svaku vlast na svakom nivou, potukli sve do nogu i sve oborili na kolena, mene interesuje zbog čega vam je onda i dalje toliko važno da obesmislite svaku mogućnost da se ovde diskutuje o vašim predlozima za koje smatrate verovatno da su super i da su odlični, a opet, s druge strane, na njih imate mnogo primedaba? Dakle, mene interesuje to. Ja bih volela to da znam, ukoliko je sve ovo što mi pričamo bespredmetno, ukoliko nas niko ne sluša, ukoliko niko ne glasa za bilo koga od nas, pa zbog čega je onda važno da se ni jedna naša reč ne čuje?Hvala.