Gospodine Fehratoviću, i vi jako dobro znate da je moja obaveza kao predsedavajućeg da kada narodni poslanik ukaže na povredu Poslovnika, da dobije reč. Legitimno pravo je svakog narodnog poslanika da ima svoj stav.
Gospodin Bačevac, kao i vi, ste izneli stav i razloge zbog kojih smatrate da je povređen Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije, a o tome da li je zaista povređen odlučuje Skupština u danu za glasanje.
Dakle, na meni je samo da vodim sednicu i da omogućim poslanicima da govore i smatram da shodno tome nisam povredio Poslovnik. Ali, moram i vas da pitam – da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne)
Zahvaljujem.
Gospodine Bačevac, da li ste vi želeli povredu Poslovnika? (Ne)
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Ja bih ukazao na dva momenta.

Škola za decu u Novom Pazaru će se raditi.

Drugi momenat je mnogo važniji, o čemu ste pokrenuli temu, a to je velika dijaspora. Međutim, ono što druge države sa Balkana, iz bivše Jugoslavije, nekada SR Jugoslavije, odakle god, nemaju kapacitete ni onoliko koliko Srbija sada ima, mi taj resurs smatramo jako bitnim, jer Srba ima van Srbije podosta. Ali, u srpske škole koje smo mi sačuvali, koje dizajniramo, koje pokušavamo da podignemo, da promenimo pravilnike, da obezbedimo udžbenike, idu i deca iz Crne Gore, tamo im to nije važno, idu deca iz Srpske Republike, iz Federacije, iz svake god regije i tamo to nikome ne smeta. Ja nisam mogao ni u Srbiji da uredim pre, da bih tamo stigao. Ali je bitno otvoriti to pitanje. Nedavno sam primio našeg konzula iz Istanbula i pokrenuli smo baš tu priču i mislim da ćemo tamo prvo rešenje naći. Hvala.

Zahvaljujem ministre Šarčeviću.
Reč ima narodni poslanik LJubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, danas smo se složili svi u jednoj stvari, a to je da su vaspitanje i obrazovanje dve veoma važne oblasti o koje smo se mi ogrešili, koje smo zapostavili i da bi povratili sjaj i vaspitanja i obrazovanja moraće da prođe dosta vremena i moraćemo mnogo toga da uradimo.

Vaspitanje i obrazovanje su srce i duša svakog čoveka, svakog pojedinca, svake države. Zamislite na šta liči i kako izgleda čovek bez srca, odnosno bez duše. Tako isto važi i za jednu zemlju, odnosno bilo koji sistem. Mi smo evidentno tu napravili veliku grešku.

Imao sam prilike da u okviru svog obrazovanja izučavam teoriju sistema. Profesor dr Miloš Rajkov je bio profesor koji me je uvodio u tajne teorije sistema i izučavajući teoriju sistema izučavao sam i organizacione sisteme, a to su sistemi čiji su elementi, odnosno članovi ljudi. To su sistemi koji počivaju na ljudskom razumu i došao sam do jednog zaključka koji je za mene bio iznenađujući, ali praksa je pokazala da je taj zaključak realan, a to je da se ti sistemi ponašaju razumno uvek onda kada iskoriste sve druge mogućnosti. Ne znam zašto smo takvi.

Jedan od tih organizacionih sistema je i ova naša Skupština. Danas su kolege i koleginice ovde kritikovale ponašanje i opozicije i pozicije. Jedni su govorili kako mi dajemo ovde veliki broj amandmana da bi potrošili vreme, a nisu sagledali svoju grešku, odnosno niko neće da bude iskren i korektan i da kaže – čekajte, ljudi, pa svi pravimo greške. Mi pravimo greške zato što podnosimo na stotine bespotrebnih dopuna dnevnog reda, pravimo greške zato što dajemo neke amandmane gde se samo nešto briše. Mi, sa druge strane, pravimo greške što dajemo isto veliki broj amandmana. Čemu sve to služi? Sve to služi uzaludnom trošenju vremena i šteti za celu našu zajednicu, odnosno za sve ljude.

Dajte da budemo malo razumni, da počnemo da koristimo razum i da kažemo – odbacićemo ono što je nepotrebno, bespotrebne dopune dnevnog reda, usvajamo dnevni red po 10 sati i izbacićemo te amandmane koji, zbilja, nemaju nikakvu svrhu. Mnogo lakše će biti i jednima i drugima. Kažem mi smo ovde jedan sistem koji treba da radi u korist i za korist svih građana Srbije. Na kraju krajeva, položili smo zakletvu gde smo se obavezali da sve što budemo ovde radili radićemo u interesu građana Srbije.

Vezano za ove zakone, šta mi hoćemo? Mi hoćemo da kad mandatar predloži nekog ko će biti ministar prosvete, obrazovanja ili kako se već zove u kojoj Vladi, mi očekujemo od tog čoveka da je čarobnjak, da ima čarobni štapić i da će on sad jednim potezom tog čarobnog štapića da reši sve ono što smo svi zajedno upropastili u prethodnih 10, 20, 50 godina, nije ni važno. Ne može. Ne može i pored dobre volje. Ne postoji takav čovek koji to može sve da reši.

Sad imamo na dnevnom redu zakon o udžbenicima i mi se tu sporimo, iznosimo razna mišljenja i, hvala Bogu, to je dobro. Ali, kako će jedan ministar ili njegovi pomoćnici, saradnici da reše sve ono što nije valjalo? Recimo, šta smo uradili u prethodnim zakonima? Bio je određen cenzus od 5% za izdavače. Sad, normalno, oni su živi ljudi, da bi uspeli da uđu u krug onih koji mogu da se bave izdavanjem udžbenika na sve moguće strane su se rastrčali, jurili, otvorili smo prostor za korupciju, oni su davali nešto i nastavnicima i učiteljima i direktorima samo da bi prošli tih 5% da mogu da se bave tom svojom delatnošću i svesno ili nesvesno napravljena je greška. Ko će to da ispravi? Sad je na ovom ministru i na njegovoj ekipi da ispravi.

Sa druge strane, šta smo tu učinili? Učinili smo da Nacionalni zavod za izdavanje udžbenika bude skrenut da ode u stranu i da polako gubi svoje tržište. Ja sam zahvalan ministru, neću sad neke velike reči, da mu se divim i tako to, ali zahvalan sam što je juče rekao, moj prijatelj Kojičić, direktor Zavoda mora malo da se popravi, mora i on malo da bude agresivniji i on i njegovi saradnici, da juri, da zauzme mesto koje mu pripada.

Da li se ja slažem sa ovakvim položajem tog zavoda? Ne. Zbilja mislim, bez obzira kome se to sviđa, kome se ne sviđa, da udžbenike iz oblasti srpskog jezika iz istorije, geografije, umetnosti, mora da kontroliše država i mora to da bude na nivou nekog državnog zavoda, kako će se zvati nije važno. Zašto? Zato što neću da mi neko piše u udžbeniku za geografiju da je Kosovo posebna država, da nije u Srbiji, neću da mi piše iz udžbenika iz istorije da neko ko je bio junak nije bio junak, ne postoji ili slično. Imamo te slučajeve gde dolazimo u situaciju da naša deca, naraštaji budućih ljudi koji probaju da vode ovu zemlju budu pogrešno učeni. Zato to mora država da preuzme i da se ona izbori sa tim.

Gde smo pogrešili? Pogrešili smo što smo Ministarstvu i ministru oduzeli mnoga ovlašćenja koja je imala država, kad smo radi neke autonomije, ovog i onog, mnoge stvari koje je morala da vodi država kao osnivač ukinuli državi. Imamo primer, recimo, saveti na fakultetima. Članstvo u savetu država kao osnivač ima do 30%. To je bez veze. Ne možete vi da dajete pare, da budete osnivač, a neko drugi raspolaže kako god hoće sa tim sredstvima i da nemate mogućnost da to promenite. Zato nam se dešavalo da ima toliko nepravilnosti.

Mi smo skoro imali na sednici odbora slučaj Kragujevca, a takvih slučajevima ima i u drugim gradovima, u drugim školama. Sada, kako će to da reši neko ko nema ingerencije nad time? Teško. Zato moramo da dozvolimo i da se trudimo da se državi vrate ona prava koja mora da ima kao osnivač, kao neko ko je vlasnik.

Šta sam još hteo da kažem vezano za ovaj zakon o udžbenicima? Recimo, udžbenik istorije i svaka čitanka, po meni, morala bi da ima u svom sastavu govor predsednika države koji je održao 24. u Aleksencu, jer je to jedan istorijski govor, koji je na pravo mesto postavio Srbiju, iskreno rečeno šta nam se dešavalo, kako su se ponašali prema nama.

Dosta je da mi to krijemo, da guramo ispod tepiha, ne, treba otvoreno reći i to je govor poput onog govora koji je major Gavrilović održao u Beogradu, pred nalet Austrougarske koja je htela da zarobi, porobi našu prestonicu.

Da li će to moći i da li će to prihvatiti raznorazni izdavači koji nisu pod okriljem nacionalne institucije? Najverovatnije da neće, ali zato naš Zavod za izdavanje udžbenika mora da bude malo agresivniji i mora da zauzme važnije mesto na prostoru tržišta tih udžbenika. Juče je predstavnik SRS prof. Šešelj naveo podatke ko koliko od tog kolača je uspeo sada da osvoji, neću da kažem neki ružan naziv i mi tu vidimo da su mnogi ispred tog zavoda.

Sa druge strane, ovde smo pričali oko cene udžbenika i da li će te zadruge školske moći da nešto pomognu da udžbenici budu jeftiniji? Pa, moraće da pomognu ih hoće da pomognu, jer do sada se nije kontrolisalo kolika je marža tih izdavača, koliki je rabat. Jedan deo toga će biti nešto čega će se neko odreći na račun toga da udžbenici budu jeftiniji.

Mogu da pohvalim ministarstvo, posebno deo za osnovno i srednje obrazovanje od mojih Crnotravaca i da im prenese pozdrave, jer su im zahvalni i osnovna škola iz Crne Trave i srednja škola, na pomoći i saradnji koju imaju sa njima. Nisam bio u prilici skoro da vidim kolegu Pajića, pretpostavljam zauzet je svuda po terenu, ali evo prenosim pozdrave i zahvalnosti za njega i za koleginicu Vesnu Nedeljković, koji su sa svojim doprinosom učinili za taj nerazvijeni deo Srbije mnogo toga. Uz njihovu pomoć obezbeđeno je malo i učila, nešto i tih udžbenika i knjiga iz beletristike i Crnotravci su vam na tome mnogo zahvalni.

Ima još jedna stvar koju ne smemo da zaboravimo. Moramo da poštujemo našu istoriju, moramo da poštujemo i ovu svakodnevnicu. Pre nekih par meseci Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika je pokrenula jednu akciju kojom bi se u okviru naše zemlje povelo računa o stradanju našeg naroda u pogromu 1999. godine, koje su izazvale 19 najjačih zemalja Evrope, u sastavu NATO itd. odnosno gde mora da se preduzme nešto da bi se zaštitilo stradanje našeg naroda koje je bilo u tom zločinačkom bombardovanju 1999. godine. Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika je zahvalna svima onima koji se trude da pokrenu ovu borbu i spremna je da pomogne, kako Vladi tako i bilo kojoj drugoj komisiji koja se bude bavila tim problemom.

Što se tiče inspekcijske službe, šta je inspekcija? Revizija, kontrola, u najobičnijem izrazu to je kontrola. Bez kontrole nema uspeha ni u jednom poslu i to moramo da imamo više stepena kontrole. Da je ministarstvo bilo u stanju da ima 50 ili 30 inspektora i da oni mogu redovno da obavljaju svoj posao, jer troje, četvoro, koliko ih je bilo, teško da će da obave taj posao, kada ima na stotine škola. Situacija bi bila mnogo bolja. Zato se nadam da će ubuduće, normalno, izmene ovog zakona, ako treba i nekih novih izmena da bude, da će rešiti taj problem i da ćemo kroz trostepeni stepen kontrole uspeti da promenimo, odnosno poboljšamo sve ono što ne valja u našem obrazovnom sistemu.

Na kraju bih samo hteo da vas sve podsetim na jednog velikana našeg Nikolu Teslu, koji je još negde 1920. godine postavio jednu doktrinu, koja se danas u nauci zove Teslina doktrina o obrazovanju. Nije bio zadovoljan sa obrazovnim sistemom, rekao je da ukoliko se tako nastavi dalje, da će doći do propasti.

Mislim da se nije mnogo odmaklo, ali suština te njegove doktrine je da doktrina obrazovnog sistema mora da počiva na tri stuba, jedan je socijalni, drugi je moralni i treći je duhovni. Dovoljno je svako od nas da se upita koliko smo toga ostvarili u bilo kom od ova tri sistema, pa da vidi gde nam je obrazovanje.

Kakva je budućnost našeg obrazovnog sistem? Onakva kakvu mi budemo stvorili. Ukoliko se mi budemo trudili, ukoliko budemo jedinstveni i shvatimo i sublimiramo ono što svi govorimo, i jedna i druga i treća strana, svi redom kažemo da je obrazovanje najvažnije, da je to osnov svakog sistema, svakog društva, dajte onda da zajedničkim snagama pomognemo ministarstvu da reši sve to što smo mi uspeli da nabrojimo. Neće moći za dan, neće moći za godinu, ali neće Srbija živeti samo još dan i godinu, nego će živeti vekove.

Zato je na ministru i njegovoj ekipi da zasuče rukave, a hvala bogu, ministar se juče pohvalio da je mlad i da ima 39 godina radnog staža i svaka mu čast za ovaj deo osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ne razumem se mnogo u tu problematiku, priznajem, ali mi je drago kada neko zna mnogo više od mene i kada je spreman da uradi i kada to radi. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković. Nije prisutna.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo set od pet zakona u objedinjenoj raspravi, od čega se tri zakona odnose na oblast prosvete.

Osvrnuću se na ova tri zakona koja se odnose na oblast prosvete. To što mi danas donosimo ova tri zakona nije obavezno da će ti zakoni rešiti sve probleme koji postoje u prosveti. Nažalost, danas ima mnogo, mnogo problema u našoj prosveti.

Ako se vratimo samo na neki period od pre petnaestak godina, na period od pre 5. oktobra, pogledamo tadašnje propise i zakone koji se odnose na obrazovanje, uporedimo ih sa današnjim propisima i aktima, u prvi mah ćemo pomisliti da je u oblasti obrazovanja došlo do prave revolucije. Međutim, ako malo detaljnije pogledamo sve ovo, možemo zaključiti da nije u pitanju revolucija, pre bih rekao da je u pitanju kontrarevolucija.

Današnje naše obrazovanje je na nižim granama nego što je to bilo pre petnaestak godina, to odgovorno tvrdim kao čovek koji je svoj ceo radni vek proveo u oblasti obrazovanja. LJudi koji rade u obrazovanju još uvek ne mogu ovladati svim pojmovima koji su u međuvremenu za ovih petnaestak godina uvedeni u obrazovanje. Po meni, svrha obrazovanja je valjda da se dođe do nekog odgovarajućeg znanja, da se za takvo zvanje dođe do diplome, kao ulaznice za vršenje odgovarajućeg posla. Međutim, danas u oblasti obrazovanja, pogotovo u propisima koji se odnose na obrazovanje, pojam diplome gotovo da se i ne koristi. Zato postoji ogroman broj pojmova koji su jednostavno neprijemčivi i neprihvatljivi za ljudsko uho i prosvetni radnici se još uvek nisu navikli na njih, ne znaju ni šta znače, a kamoli da ih primene u praksi.

Samo ću nabrojati neke od tih pojmova koji danas dominiraju našim obrazovnim sistemom: razvijenost kompetencija, ishodi učenja, standardi kvalifikacija, integrisani skup znanja, fleksibilnost puteva u obrazovanju, informalno učenje, validacije informalnog i neformalnog učenja, međupredmetne kompetencije, karijerno vođenje i savetovanje, sektorsko veće, javno priznati organizatori aktivnosti obrazovanja, deskriptori nivoa kvalifikacija, dualno obrazovanje, evropski okvir kvalifikacija, bolonjski proces, dablinski deskriptori, pedagoški asistenti. Mogao bih da nabrajam još mnogo, mnogo toga, ali samo na osnovu ovoga što sam ovde rekao može da se vidi kojim putem ide naše obrazovanje.

Verujte mi da prosečan čovek u obrazovanju ne može da savlada ovakve pojmove, niti može da se nosi sa njima. Pored ovoga imamo čitav niz različitih timova za ovo, za ono i onda ako bi se sve ovo dosledno primenjivalo u praksi, prosvetni radnik ne bi imao nikakve šanse da se posveti onom osnovnom, a to je da svoje znanje prenese na učenike i studente.

Obrazovanje je od izuzetnog značaja i to je uvek tako bilo kroz istoriju, jer sve što je čovek stvorio i unapredio u svojoj istoriji to je urađeno zahvaljujući obrazovanju. Koliko je obrazovanje važno, evo, navešću samo jedan primer. Filip Makedonski je pisao o Aristotelu – zahvaljujem se bogovima što su mi podarili sina, zahvaljujem se što se to desilo za vreme tvog života. Nesumnjivo da je Aristotel i zaslužio ovako nešto, ali ovo je najlepša oda koja je ikada napisana ljudskom umu. Međutim, danas otprilike kao da se od obrazovanja pravi nešto što ono ne bi trebalo da bude.

Srbija danas istinske obrazovne ustanove, to moramo svi priznati. Naš evropski put je uništio naše obrazovanje i ako se ovako nastavi za određeni period, posle izvesnog vremena biće još gora situacija nego što je sada. Šta se danas uči u školama? Uči se kako napraviti CV, kako napraviti video prezentaciju, doduše, uči se i šta je marketing, ali se pri tome ne kaže da je to nauka kako nekome utrapiti nepotrebnu stvar. Fizika, hemija i neke druge fundamentalne nauke, to su oblasti iz nekih prošlih vremena gde se smatra da to više nije važno.

Učenici se danas uče da ne treba ništa znati, u smislu ništa ne treba držati u glavi, sve se može naći na Guglu. Ali ako čovek ništa ne zna, njemu se može nametnuti bilo šta. Prazna glava je vrlo pogodna da se u nju strpa sve što poželite. Danas dominira potrošačko društvo, a glavni resurs potrošačkog društva su nepismeni. Takvom društvu ne treba čovek, ne treba obrazovan čovek, nego treba potrošač koji je uvek spreman da troši. Šta da troši? Da troši sve što mu se kaže. Današnjem čoveku, pogotovo mladom čoveku, treba Ajfon 8, iako još nije upoznao ni funkcije Ajfona 4. Ali, društvo i obrazovanje i opšti trend koji se kreće ne samo naše društvo, nego uopšte u svetu ga upućuje na to. Čim se potrošač dočepa neke nove igračke, gleda na bilo koji način da se otarasi one stare. Za potrošačko društvo bi bilo idealno da kupite neku stvar, da je držite određeno vreme kući, da je ne otpakujete, da je bacite na smeće, da onda zatim kupite još noviju stvar i da sa njom uradite to isto.

Dakle, odsustvo ozbiljnog obrazovanja dovodi do ogromnog broja obrazovanih neznalica. Takvim ljudima je uvek moguće manipulisati i nikakva matematika, nikakav engleski ne može ih spasiti od toga. Takvi ljudi ne znaju da se njima manipuliše. Zbog toga imamo mnogo onih koji su bili i odlični studenti, odlični učenici, ali to im nije donelo sreću, nije im donelo ni materijalnu korist. To iz razloga što im je društvo nametnulo lažne orijentire i oni su pošli za tim orijentirima.

Učenicima i studentima danas se smišljeno uskraćuje integralno znanje. Skoro sam negde pročitao …

Molim vas samo da privodite kraju.

…da je u jednoj školi radila jedna profesorka istorije koja nije znala odgovor na pitanje ko su bili Boljševici. Doduše, moram da priznam to nije u našoj zemlji, ali je u jednoj od zemalja regiona.
Pošto vreme ističe, imam još mnogo toga da kažem, ali ću kroz amandmane. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Samo bih jednom rečenicom hteo da ukažem na činjenicu da mi ne moramo prepisivati ni od koga, niti smo uslovljeni time.

Poglavlje 25. i 26. koje smo otvorili pridruživanju i zatvorili privremeno nas to ne uslovljavaju. Znači, mi imamo pravo da kreiramo naš obrazovni sistem kako mi hoćemo. Možemo diskutovati o tome šta je donela Bolonja na visokom, ali u preduniverzitetskom delu očuvali smo sve vrednosti nacionalne gimnazije i određene reforme samo dodali kao kvalitet deci. Lično sam pristalica da deca uče dosta i da treba da uče još više, naročito fundamentalne nauke. Ali, ako im date samo teoriju bez mogućnosti da rade laboratorijske vežbe i praksu, to je onda naša loša organizacija. Upravo reformskim procesima to menjamo, da im damo upravo više. U ovoj zemlji najviše treba inžinjera u ovom trenutku. Bez toga svakako ne mogu, tako da vam kažem da sigurno to neće se desiti.