Uredu, hvala.

Hvala.
Na naslov iznad člana 3. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč?
Reč ima prof. dr Dubravko Bojić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja još jednom moram da izrazim svoje neslaganje zato što ovoliko vremena raspravljamo o najmanje bitnom zakonu iz oblasti obrazovanja.

U članu 3. ovog glomaznog naslova Predloga zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija naveli ste njegove ciljeve. Jedan od njegovih ciljeva, pod brojem 9, glasi: „Obezbeđivanje uporednosti i prepoznatljivosti kvalifikacija stečenih u Srbiji sa kvalifikacijama stečenim u drugim zemljama“.

Kako sam svojim amandmanom tražio brisanje celog člana, jer je predloženi tekst predviđen kroz više članova ovog zakona, a vi u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana navodite: „Amandman se ne prihvata iz razloga što formulacija iz Predloga zakona na adekvatan način doprinosi unapređenju obrazovnog sistema Republike Srbije i njegovim povezivanjem sa evropskim okvirom kvalifikacija“.

Vlada Republike Srbije kroz ove predloge zakona koje dostavlja Narodnoj skupštini na izglasavanje toliko napadno forsira prilagođavanje i usaglašavanje sa propisima Evropske unije, zapostavljajući sopstvene potrebe i potrebe tržišta rada koje, kako i sami kažete, karakteriše neuređen sistem kvalifikacija i otežana komunikacija sa svetom rada.

Pored naziva kvalifikacije i dužine školovanja, poslodavci obično i ne raspolažu nikakvim podacima o tome šta kandidati znaju da rade i za šta su osposobljeni. Imamo i dalje problem neusklađenosti između ponude i potražnje na tržištu rada, kao i rastuće nezaposlenosti, naročito mladih ljudi, što je jedan od glavnih razloga njihovog odlaska iz zemlje. Hvala.

Hvala profesore Bojiću.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Tomislav Žigmanov i Veroljub Stevanović.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

Zahvaljujem.

Amandman kojim predlažemo promenu redosleda smatrajući je adekvatnijom ću pokušati da vam argumentujem sa krajnjim ciljem da prihvatite ovaj amandman u toku rasprave.

No, prva stvar je da je zanimljivost da naš amandman nije prihvaćen sa obrazloženjem da je predlog Vlade celishodniji, dok amandmani kolega iz vladajuće većine, koji su se zaista potrudili da stave nacionalni okvir kvalifikacija u sve moguće sektore, nijedan nije prihvaćen, a većina sa obrazloženjem da nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona, a u odnosu na naš amandman, gde je vaše rešenje samo celishodnije.

Zašto ilustrujem ovim obrazloženjima jednu staru istinu, da stvari nikad nisu onakvim kakvim izgledaju da jesu. Niti odbijanje amandmana da nisu u skladu sa koncepcijom zakona kolega iz vladajuće koalicije, niti obrazloženje da je vaše rešenje celishodnije ne stoji, samo izgleda da stoji. No, dobro.

Šta želimo ovim amandmanom? Da navedene ciljeve Nacionalnog okvira poređamo po sledećem redosledu: prvo, obezbeđivanje prepoznavanja i priznavanja neformalnog i informalnog učenja. To zaista smatramo prioritetom, zato što je to prava inovacija i ono što bi trebalo da menja odnos prema učenju i znanju u društvu uopšte.

Ja spadam, u možda retke koje imate priliku da srećete, koja vrlo visoko ceni akcije opismenjavanja u jednopartijskom društvu večernjih škola i kurseve raznih vrsta. Ne zato što su bili ideološki, to na stranu da li su ili nisu, nego zbog toga što vam je tako pokušano da se podigne ugled, stav da je znanje ono što nam svima treba. I kao što to smatram važnim za ta vremena, tako za ovo doba smatram da je ovo prioritet.

Drugo – obezbeđivanje razumljivosti, preglednosti i transparentnosti kvalifikacija, kao i njihove međusobne povezanosti. To je logično drugo po redu. Ako ste već stavili informalno i neformalno učenje u prioritet, onda je logično da iz toga proiziđe da imamo jasan spisak - transparentnost kvalifikacija koje tako zaslužujemo i onda možemo da prepoznamo u nacionalnom okviru kvalifikacija.

Unapređenje pristupa fleksibilnosti puteva i prohodnosti u sistemu formalnog i neformalnog obrazovanja. Ova treća, po nama, je jedna od retkih koje ja umem da čitam u zakonima, koja se direktno vezuje na ljudska prava, od kojih je jedno dostupnost za obrazovanje.

Razvoj standarda kvalifikacija zasnovanih na potrebama tržišta rada i društva u celini. Ja sam imala amandman od kojeg sam odustala nakon diskusije u poslaničkoj grupi i imam vrlo kritičan stav prema lakoći kojom se u našem društvu i u još nekim državama, što članica, što kandidatkinja za Evropsku uniju, govori o toj lakoći potrebe tržišta rada, privrede i obrazovanje, kao da nemamo iskustvo koliko to teško ide i kao da ne znamo šta je potrebno da se desi u sferi kapitala da bi ovo moglo da radi, a što se ne dešava čak ni u razvijenim zemljama, izuzimajući dve ili tri zemlje, uglavnom skandinavske zemlje, Nemačku, Holandiju i Dansku, da se, Francusku izuzimam skroz, ona ima potpuno drugačiji, socijalistički pristup svemu. No, ostavila sam vas bez mog amandmana brisanjem.

Orijentisanost celokupnog obrazovanja na ishode učenja kojim se izgrađuju kompetencije definisane standardom date kvalifikacije. To ova tačka pet, koju u suštini ne menjamo, menjamo prvi redosled, ali jedna od retkih koja uvodi meritokratiju, da se vrednujete na osnovu neutralnih, objektivnih kriterijuma o tome za šta ste vi u stvari sposobni. Meritokratija kao jedna evropska ili evroatlanska, kako hoćete, srž uspešnih društava. Ako uspevam da se izmerim, pod znacima navoda, sa nekim samo na osnovu neutralnih kriterijuma, ja sam dobra i za društvo i za sebe. Ako vam je neko telefonirao da ja baš valjam, možda će meni valjati, meni ne bi, ja se toga etički gadim, ali, generalno možda bi, ali za društvo neće valjati.

Afirmisanje značaja ključnih, opštih i međupredmetnih kompetencija za učenje tokom celog života. Ovo je jedna stvar o kojoj svi treba da učimo. Zašto je važno potvrditi koliko treba da bude važno opšte i međupredmetne kompetencije za učenje celog života? Volja da se učaurite u bilo kom trenutku svog života, iskušenje kome ne odolite pa upadnete u zaborav radoznalosti i stav da sve znate je crv truleži svake osobe na personalnom nivou. Tako umirete, ne kao dete koje je nešto učilo, kao odrastao čovek, koje je savladalo znanja pa počelo da kreira nešto, nego kao osoba kojoj je evolucija dala radoznalost i imaginaciju kao ključne poluge saznavanja svega u svetu. To je celoživotno učenje. Zato ja mislim da treba da bude prvo u prioritetima.

Uporedivost i prepoznatljivost kvalifikacija stečenih u Republici Srbiji sa kvalifikacijama stečenim u drugim državama. Ovo u suštini je jedna od onih odredbi za koje bih ja rekla – relativno dobro stojimo, ako poredite meritokratski, kako prolaze naše kvalifikacije u društvima gde nam se mere kvalifikacije. Mogu da budem i maliciozna pa da pričam o priznavanju diploma Prištine i Beograda, ali nije to tema. Tema je da zaista kroz ove kriterijume razumemo šta je ono što treba da menjamo.

Uz možda neprimeren poetski zaključak, rekla bih da je ključno što treba da menjamo da nam u svakoj drugoj rečenici bude Dositej Obradović i – knjiga, braćo, a ne zvona i praporaca, koliko god to zvučalo posle dva veka da je nepotrebno. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.
Izvolite, ministre.

Izvinjavam se, ali nisam ni shvatio pravnike i ljude koji su radili na tekstu da su nekim redosledom hteli da poređaju značaj svakih od ovih tačaka. Tako da bi ja neki svoj redosled možda drugačije napravio, ali mi je bitno da se slažemo oko suštine, jer ako zasnivamo društvo na vrednosti svojih i ličnih sposobnosti i svega toga, upravo se o tome radi. Znači, uvođenjem raznih eksternih vidova ocenjivanja, počev o državne mature, projekata koji će dovesti dotle da nema jurnjave samo za nekom ocenom i za nameštenim rezultatom, nego za vidljivim i meritornim rezultatom, od koga meni zavisi i karijera i budućnost i sreća društva.

Naravno da se moramo uporediti uvek i sa nekim društvima koja su nama bliska. Ja zaista sa mnogo kolega imam komunikaciju u celoj Evropi, pa i šire, jer jednostavno želim da vidimo gde smo mi sada u odnosu na same sebe i gde tu trebamo da požurimo. Tako da se potpuno sa vama slažem da su ove vrednosti stvarno jako bitne i da su ti ciljevi postignuti ovim zakonom. Hvala.

Hvala, ministre.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije.

Mojim amandmanom sam tražio da se na bolji i razumljiviji način definiše transparentnost kvalifikacija i njihova međusobna povezanost. Vlada, naravno, nije prihvatila ovaj amandman i to je njeno pravo, ali ja ću samo kroz par primera pokušati da dokažem da Vlada nije bila u pravu i da je trebala da prihvati ovaj amandman koji sam ja podneo.

To ću pokazati na primeru prekvalifikacija i dokvalifikacija u srednjim školama. U ovoj oblasti ne postoje jasni podzakonski akti koji bi upućivali na to čime treba da se rukovodi kod priznavanja određenih predmeta, odnosno određenih ispita kod prekvalifikacije ili dokvalifikacije kada se prelazi sa jednog na drugo zanimanje. Doduše, postoje neki podzakonski akti, ali oni su totalno neprecizni i iz njih se ne može ništa zaključiti čime treba da se rukovodi.

U praksi postoji veliki broj različitih primera od kojih su neki potpuno apsurdni. Ja ću navesti samo jedan takav slučaj. Recimo, jedan diplomirani mašinski inženjer završi Mašinski fakultet, ne može naći posao sa svojom stručnom spremom, sa odgovarajućim stepenom stručne spreme, pokušava da nađe neki drugi posao i, recimo, nađe posao na nekom tehničkom pregledu vozila i znamo da je to posao koji zahteva četvorogodišnje zanimanje mašinske ili saobraćajne struke. Naravno, taj posao će verovatno biti privremen za njega dok ne nađe neki odgovarajući, ali ako je to lice, odnosno takav mašinski inženjer pre Mašinskog fakulteta završio gimnaziju, on formalno ne zadovoljava uslove da radi na takvom tehničkom pregledu i šta se onda dešava?

Ilustrovaću jednim primerom, kroz jedan predmet. Predmet mašinski elementi izučava se na Mašinskom fakultetu, i to u veoma širem obimu nego što je to slučaj u srednjoj školi. Komisija koja tamo upoređuje svedočanstva i gleda o čemu se radi vidi da takva osoba nije imala taj predmet i ustanovljava da taj mašinski inženjer mora kod prekvalifikacije da polaže predmet o kojem je reč.

Da apsurd bude veći, diplomirani mašinski inženjer ima pravo da taj isti predmet predaje u toj istoj školi gde mora da vrši prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju. Naravno, tih slučajeva ima još mnogo.

Kada smo već kod ove prekvalifikacije i dokvalifikacije, postoje tu još neki drugi različiti problemi gde treba doneti čitav niz podzakonskih akata koji će regulisati ovu oblast, jer za sada u ovoj oblasti vlada bukvalno, da ne kažem neki izraz, stvari tumači kako ko hoće ili onako kako mu se sviđa ili onako kako mu se čini da je to najbolje u datom trenutku.

Svaka obrazovna ustanova koja se bavi prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom formira svoju internu komisiju koja treba da ustanovi koji su to ispiti, odnosno predmeti koje treba priznati, a koji su ispiti, odnosno predmeti koje ne treba priznati i koji treba da se polažu.

Sada znamo da se nazivi predmeta vrlo često menjaju, a zavisno od zanimanja do zanimanja nazivi predmeta su gotovo identični, sa vrlo malom razlikom, ali suština je potpuno ista. Znači, gradivo koje se izučava je apsolutno ili gotovo identično, ali te komisije unutar obrazovnih ustanova ne rukovode se time da li je neko gradivo slično ili približno slično ili u najvećoj meri slično, nego se rukovode činjenicom da škola, obrazovna ustanova treba da ima finansijsku korist iz toga i kaže – nije potpuno isti predmet, mora ponovo da ga polaže. Znači, to je baš zbog toga, zbog nedostatka ovih podzakonskih akata i zato, gospodine ministre, treba da, kada ovaj zakon zaživi, kada se stavi u promet, ozbiljnu pažnju posvetite ovoj stvari, jer ovo je zaista veliki problem.

Hajde još jedan primer. Recimo, ovde sam naveo primer diplomiranog mašinskog inženjera, ali imamo lice koje je završilo elektrotehničku školu i sada treba da se prekvalifikuje za neko od zanimanja mašinske, saobraćajne, građevinske ili neke druge struke, sasvim je svejedno. Opet komisija o kojoj sam ovde govorio, znači interna komisija obrazovne ustanove, pogleda tamo, oni imaju predmet, recimo, elektrotehnika sa elektronikom, a ovo lice nije imalo takav predmet, ali je, recimo, imalo predmet elektrotehnika jedan, elektrotehnika dva, elektronika jedan, elektronika dva, formalno gledajući, a pre svega vodeći računa o finansijskim interesima škole, jer se ispiti naravno plaćaju, kaže – vi morate, oprostite, kod prekvalifikacije, odnosno dokvalifikacije da polažete taj ispit.

Još ako se desi da u dotičnoj školi imamo profesore kod kojih je teško položiti, pa onda zaista neko ko je završio elektrotehničku školu može da ima veliki problem sa predmetom iz oblasti elektrotehnike koju je deset ili ko zna koliko puta više izučavao u matičnoj školi.

Kada sam već za govornicom da kažem još jednu stvar. Danas se u ovoj sali mnogo razgovaralo o gradu Nišu, inače ja dolazim iz Niša, i, pre svega zbog građana Niša, o aerodromu Konstantin Veliki koji treba da potpadne pod ingerenciju Republike Srbije. O tome su najviše govorili ljudi koji nisu iz Niša i ljudi koji su nekada živeli u Nišu, a više tamo ne žive. Zaista ovu materiju ne želim da koristim u dnevnopolitičke i stranačke svrhe da bih neke poene sabirao, ali želim da kažem da kao pripadnik SRS i moja stranka imamo stav o ovome, a o tome ću obavestiti javnost na sednici Skupštine grada Niša koja će biti uskoro zakazana. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.