Opet se svakako izjašnjavam po samom amandmanu, gospodine predsedavajući.

Dakle, pozivam da se ne usvoji, jer s jedne strane smatram dobrim obrazloženjem mišljenja koja smo dobili od strane Vlade. S druge strane, smatram nedovoljno kvalitetnim obrazloženje ono koje smo i dobili napismeno od strane predlagača i koje smo čuli. Pre svega, zato što nigde nema apsolutne vrednosti, a ja otvoreno sumnjam da je potpuno pogrešna za predviđeni trošak, drugo kada bi je bilo, verovatno bi i bilo neophodno da dobijemo i neku strukturu, da vidimo šta u tu računicu ulazi.

Pošto smo čuli da se upućuje na neko obrazloženje iz rasprave koju smo imali u ovoj sali jesenas, tek to nije adekvatan razlog, jer to obrazloženje onomad i po strukturi i po sadržaju bilo je, tad smo to još pokazali, apsolutno pogrešno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo rado bih podržao prethodnog kolegu koji se zalagao za besplatne udžbenike. Vrlo rado, ali moramo biti odgovorni ljudi, moramo trošiti koliko zaradimo, a ne koliko opljačkamo. Da su stečajni upravnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu zajedno sa strankom bivšeg režima, manje krali, da nisu otpustili 400 hiljada ljudi, od toga 300 hiljada iz proizvodnje, 100 hiljada iz usluga, znači 400 hiljada najproduktivnijih, a da pri tome nisu javni sektor uvećali na 781 hiljadu ljudi, vrlo rado bih podržao takvo nastojanje.

Emitovati prava bez zarađenog novca koji mora da se zaradi, ne možemo živeti od magle, ne možemo živeti od stečaja, emitovana prava neko mora da plati i ova Vlada mora da bude finansijski odgovorna. Kad uposlimo ljude koje su zajedničkom zločinačkom poduhvatu otpustili ovi prazni ljudi puni sebe, onda će i udžbenici biti besplatni. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović, po amandmanu.

Hvala.

Nikakvi pokušaji omalovažavanja, vređanja nas neće skrenuti sa onoga o čemu govorimo danas.

Ponoviću, vrlo je jednostavno, da bi se platili besplatni udžbenici za svu decu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, za svu decu, je negde oko četvrtine jednog procenta budžeta Republike Srbije.

Da vam kažem na subvencije se godišnje baca milijardu evra. Stotine miliona evra idu na subvencije razno-raznih stranim investitorima koji dobijaju po 10 i više hiljada evra po radnom mestu, gde onda radnike plaćaju 200 evra. To je ekonomska politika koju imamo u Srbiji danas. Za to ima novca, a novca za besplatne udžbenike nema.

Ponoviću još jednom. Naši mališani koji su sa svojim roditeljima pobegli iz zemlje, jer u Srbiji njihovi roditelji ne mogu da im priušte normalan život, koji žive rasuti po svetu, u svim tim zemljama imaju besplatne udžbenike, jer je to pravo deteta. Tako su ustrojene te zemlje. Srbija treba da uradi istu stvar. To ne košta mnogo. Ponoviću još jednom – jedna četvrtina 1% budžeta Republike Srbije. Da se ukine jedna velika subvencija koja se daje ni za šta, praktično za radna mesta za jeftinu radnu snagu, to je dovoljno novca da pokrijemo ovaj trošak. Da ne pričam dalje, mesta u budžetu je jako mnogo.

Kada smo raspravljali o budžetu bilo je preko 300 miliona evra u aktiviranim garancijama za nesposobne direktore javnih preduzeća koji su tamo partijski zaposleni i serija drugih takvih mesta u budžetu.

Budimo odgovorni, jako je važno da usmerimo novac tamo gde nam je svima potrebno. Obrazovanje je pravo deteta i treba podržati to ovim zakonom. Na jesen smo razgovarali o ovome u okviru Zakona o osnovama obrazovanja i ostalim zakonima, davali sve obračune, razgovarali sa ministrom. Tada je ministar kazao… Nažalost, nije danas ovde kada konačno razgovaramo o nečemu što ima zaista veze sa zakonom, za razliku od ovih 300 amandmana koje je podnela vladajuća većina, a gde ni jedan nije imao veze sa zakonom na koji su ga podneli. Znači, ministra nema tu. Tada je govorio da ćemo tu materiju, kada smo predlagali besplatne udžbenike rešiti ovim drugim zakonom, i sada vidimo da to nije tačno, nego da se samo ostavlja mogućnost da Vlada nekim selektivnim grupama da taj novac.

Govoriti o tome da treba pomoći samo tobože socijalno ugrožene, da vam kažem, sa prosečnim primanjima porodice u Srbiji, koja je negde između 58 i 59 hiljada dinara mesečno, ogromna većina porodica je socijalno ugroženo i na ivici egzistencije, ako imaju jedno, drugo dete, treće dete, oni jednostavno ne mogu da plate ovaj trošak. Zbog toga ovo treba preuzeti na teret Vlade Republike Srbije, odnosno na teret budžeta Republike Srbije, pa da imamo istu situaciju koja je dostupna i u EU, i u SAD, i u Rusiji, i u Bocvani, i u mnogim drugim zemljama u svetu.

Znači, ne postoji način da pobegnete od ove teme. Novca ima. Očigledno imate pogrešan prioritet. Molimo vas da još jednom razmotrite ovaj amandman. Sigurni smo da ima ogromnu podršku svih roditelja u Srbiji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, pravo na repliku.

Moraću, dame i gospodo, da ostanem pri svom predlogu od maločas, a to je da se ne usvoji iz razloga koje sam već izneo. Mi u dodatnim obrazloženjima ovde ne dobismo odgovore na koje smo ukazali, krajnje ljubazno, da su neophodni, ukoliko neko želi našu podršku. Nismo ni sada čuli kakva je planirana struktura, uostalom i koliko je to u apsolutnom iznosu. Da li su to neki milioni? Da li su to neke milijarde? Čega? U kojoj valuti?

Nemamo pojma kakvu strukturu ima na umu predlagač, a opet, vraćamo se na onu raspravu od jesenas, ako ima na umu istu strukturu kao onda, to je, pokazali smo, bilo potpuno pogrešno. Jer, po toj, tada prikazanoj strukturi, ispostavilo se da su personalni računari za svu decu Srbije, da ne kažem sveta, potpuno besplatni.

Dakle, to je bilo sve samo ne ozbiljno. Ja se iskreno nadam da će, ako ne danas, neki naredni put, biti ozbiljnije. Nema nikakve potrebe da se vraćamo na temu da oni koji su podržavali subvencije, danas izgleda više ne razumeju šta su podržavali i da ono što im je nekad bilo dobro i korisno, danas više nije i da nam ne daju ni jedan jedini razlog zašto su svoje mišljenje promenili.

Ali, to nije važno. Važno je da mi dobijemo konkretan odgovor na konkretna pitanja. Ako onaj ko predlaže ove stvari nije u stanju da pruži odgovore, ne treba da se ljuti što su naše reakcije ovakve kakve jesu. Mada, da ne očekujem previše. Onaj ko nije u stanju da zadrži na okupu ni jednu malobrojnu poslaničku grupu, ne može da bude u stanju ni za ove odgovore. Hvala lepo.

Po amandmanu, narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što gospodin, čiji amandman bih podržao da nije bilo zajedničkog zločinačkog poduhvata u pljačkanju građana Srbije, otpuštanju radnika, nije dovoljno razumeo. Nije bio pre podne tu. On je čas tu, čas nije i ja razumem njegove brige. On ima pravo na svoju bol za izgubljenim izborima.

Međutim, to ne treba da remeti odgovornost ove Skupštine. Dakle, žao mi je što nije bio pre podne, kada sam govorio o tome da ako želite da jedete ukusan hleb, morate prvo pšenicu da zasejete, ukoliko želite da jedete ukusnu voćku, morate prvo zasaditi stablo. On bi odmah da bere. On bi odmah da žanje. I to je bio problem bivšeg režima i zajedničkog zločinačkog poduhvata u kome su učestvovali stečajni upravnici. Ono što bivši režim nije uspeo da ućutka, da otpusti, ono su dovršili stečajni upravnici.

On koji je bio, za koga smo mi glasali, zato što je bio za podsticaj u proizvodnji, za subvencije, 2013. i početkom 2014. godine, zaboravio je da se i on zalagao da se novac prvo zaradi, pa da se deli. Od preraspodele manjka nema koristi niko – ni mi, ni roditelji, ni učenici. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.