Hvala vama.
Reč ima narodna poslanica Marija Jevđić.
Izvolite, koleginice Jevđić.

Poštovani predsedavajući, pitanje postavljam ministru Đorđeviću, ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Obraćam se u ime Organizacije osoba sa invaliditetom iz Kraljeva, a povodom donošenja zakona o organizacijama osoba sa invaliditetom, na kojem već godinama radi radna grupa, ali se o ovom zakonu, po mom mišljenju, nedovoljno govori u javnosti. Ovo pitanje interesuje preko 500 organizacija koje okupljaju i rade sa više od 800.000 osoba sa invaliditetom u našoj zemlji i još više članova njihovih porodica.

Zakon bi trebao da omogući pravnu sigurnost i trajnu održivost reprezentavnih organizacija osoba sa invaliditetom koji se zbog finansijskih problema i neregulisanog pravnog statusa suočavaju sa problemom opstanka i javlja se potreba za ukidanje nekih od postojećih usluga koje pružaju svojim članovima zbog visokih materijalnih troškova.

Takođe, dodatnu potrebu za ovim zakonom predstavlja i činjenica da opstanak ovih organizacija zavisi od volje lokalnih jedinica samouprave, u smislu načina na koji će se finansirati rad organizacija, pa se usled razlike u ekonomskoj razvijenosti gradova i opština, ali i političke volje, javlja jaz u radu i statusu organizacija.

Činjenica je da je organizacijama osoba sa invaliditetom neophodan konkretan pravni akt, jer bi se na takav način stvorili direktni uslovi za poboljšanje položaja i prava osoba sa invaliditetom u našoj zemlji. Rešavanje pravnog statusa ovih organizacija u skladu je sa reformskim procesom unapređenja socijalne zaštite u Srbiji, a to bi takođe stvorilo i preduslove za razvoj usluge i sistema socijalne zaštite, kao i rešavanja mnogih pitanja od značaja za bolji kvalitet života građana i građanki sa invaliditetom.

Dakle, moje konkretno pitanje ministru Đorđeviću je kada će se Predlog zakona o organizacijama osoba sa invaliditetom naći u skupštinskoj proceduri, jer mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da je donošenje ovog zakona od velike važnosti za dalji rad i opstanak ovih organizacij, a samim tim od suštinske je važnosti za bolji položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji? Hvala.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.
Izvolite, kolega Šaroviću.

Dame i gospodo, postaviću pitanje predsedniku Republike Srbije, predsedniku Vlade Republike Srbije i ministru pravde Neli Kuburović.

Prvo moje pitanje je da li su uopšte čuli da je juče Vojislavu Šešelju od strane ostataka Haškog tribunala izrečena drugostepena presuda? Možda su neobavešteni, mada ni to ne bi bilo neko posebno opravdanje, ali mislim da je još gore da su obavešteni i da su čuli, morali su čuti i dužni su bili da čuju za to, a da ćute.

Znate, nedopustivo je da državni organi Republike Srbije ne samo što ništa nisu učinili da građanin ove zemlje, dr Vojislav Šešelj, ne bude osuđen u Haškom tribunalu, a učinile su pogotovo prethodne vlade Republike Srbije mnogo toga da bude osuđen, ali je isto tako nedopustivo da oni ne reaguju ni na kakav način na takvu osudu.

Ova osuda, kao i prethodne osude Haškog tribunala i prethodne presude, pa čak i one oslobađajuće, nisu uperene protiv pojedinca, nego pre svega protiv Republike Srbije i protiv građana Republike Srbije.

Na samog Vojislava Šešelja ova presuda neće imati neko posebno dejstvo, ali će imati na Republiku Srbiju. Ova presuda je očigledno protivpravna, jer u skladu sa anglosaksonskim sistemom nije bilo moguće prvostepeno oslobađajuću presudu delimično ukinuti i preinačiti u osuđujuću. Ona očigledno nije zasnovana na činjenicama, ali će, siguran sam, imati posledice na Republiku Srbiju i na njene građane. Zašto? Ovom presudom kojom se Vojislav Šešelj osuđuje za ratne zločine, odnosno za podsticanje neizvršenja ratnih zločina podrazumeva da je u Srbiji i u Vojvodini bilo rata, da je bilo ratnog sukoba, da je bilo zaraćenih strana, a svi građani Republike Srbije znaju da to nije tako.

Ove koje dobacuju pozivam da se jave za reč, pa da kažu šta imaju. Lako je mrzeti Srbiju i vi to, gospodo iz DS, uporno dokazujete i zbog svoje političke inferioronosti i sterilnosti ste spremni da kažete bilo šta protiv svoje države ili nekog njenog građanina, pokušavajući da sebi priberete neki jeftin politički poen.

Iz Republike Srbije niko nije deportovan, nijedan Hrvat, nijedan građanin druge nacionalnosti. Niko nije proteran. Oni koji su otišli, otišli su dobrovoljno, jer su sa Srbima koji su proterani iz bivše jugoslovenske Republike Hrvatske menjali imovinu, overavali ugovore u sudu sa Srbima koji su proterani 1989, 1990 i 1991. godine, mnogo pre nego što je Vojislav Šešelj održao predizborni govor u Hrtkovcima i to je govor iza koga Vojislav Šešelj i SRS stoji i danas i spremni smo te reči da ponovimo na bilo kom mestu, jer tu ne da nema ratnog zločina, nema ni bilo kakvog krivičnog dela.

Nikome tu nije hvalila dlaka s glave na tom mitingu i vi to dobro znate, ali ste spremni da ponavljate laži od kojih je odustao čak i Haški tribunal. Pročitajte njihovu presudu. I oni su odustali od laži koje vi i dan danas ponavljate, da je, ne daj Bože, Vojislav Šešelj tražio da se pobiju deca iz mešovitih brakova ili čitao nekakva imena. Sve je to Haški tribunal dokazao da nije istina, vaš Haški tribunal, ali nisu mogli da podnesu da neki Srbin izađe i da bude oslobođen pred Haški tribunalom.

Samo budala ne vidi da je ova presuda uperena protiv Srbije. Vojislav Šešelj je slobodan čovek i ne možete mu ništa ni vi, njegovi politički neprijatelji iz Srbije, niti ovi sa zapada. On je Haški tribunal pobedio i to je gotova stvar i istorijska činjenica, ali tražimo odgovor od predsednika Srbije, predsednika Vlade Republike Srbije i ministra pravde – koja je njihova reakcija, šta će učiniti povodom te osude i koji je njihov stav?

Hvala, kolega Šaroviću.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje odnosi se na situaciju u kojoj se nalazi Grad Novi Sad, a upućeno je ministru Branku Ružiću, ministru Dušanu Vujoviću i rekla bih i Ani Brnabić, pa ko od njih troje nađe za shodno da odgovori, ali zaista da odgovori, a ne kao prošli put kada sam postavila slično pitanje, da se proglasi nenadležnim ili nešto slično.

Naime, neki građani Novog Sada znaju, a mnogi će vrlo brzo saznati da se Novi Sad suočava sa nekoliko stotina različitih tužba, čija ukupna vrednost prevazilazi budžet Grada Novog Sada za godinu dana i ukoliko makar u delu ovih tužbi Novi Sad izgubi ove sudske sporove, očigledno je da će funkcionisanje grada biti dovedeno u pitanju, a naravno da te sudske kazne, te izgubljene sudske sporove, te greške gradskih vlasti neće platiti ni oni koji su ih napravili iz svog budžeta, ni Vlada Republike Srbije iz svog džepa, niti oni gradski čelnici koji su za te greške odgovorni iz svog privatnog džepa, nego će sve te izgubljene tužbe i sve te izgubljene procese koji se protiv grada vode finansirati građani Novog Sada iz gradskog budžeta, što znači da će za njih biti manje škola, manje obdaništa, manje pomoći, manje svega onoga što čini život u Novom Sadu kvalitetnim i očigledno je da će to uticati na kvalitet njihovog života.

Naravno, mnogima je poznato, žao mi je što je predsednica Skupštine otišla. Najveći deo ovih sredstava, koja ukupno iznose više od 26 milijardi dinara, potražuje Ilija Dević u procesu ATP Vojvodina, veoma poznato našoj predsednici, budući da je ugovor sa Ilijom Devićem sklopljen upravo u vreme dok je ona bila gradonačelnica Novog Sada i da je Kasacioni sud u svojoj presudi iz 2013. godine presudio da je Maja Gojković u vreme sklapanja tog ugovora vrlo dobro znala da čini nedozvoljenu stvar, da sklapa ugovor koji je štetan po grad i da je šteta koja je nastala za grad Novi Sad u podjednakoj meri šteta koja pada na teret gradonačelnika i Ilije Devića zbog čega on na sreću po građane dobija samo polovinu onoga što traži.

Međutim, loša vest za građane je da je on u onim procesima koje vodi protiv grada u kojima je već došlo do sudske odluke, neke od njih su već izvršne i u nekima od njih su već sredstva skinuta sa računa grada. Te procese je dobio, što nas navodi na zaključivanje da je vrlo moguće da će makar još neki od procesa, koje vodi protiv grada, dobiti.

Osim toga, protiv grada Novog Sada postoji 340 parnica. U 75 je već presuđeno protiv grada Novog Sada u ukupnoj vrednosti od milijardu 440 miliona 437 hiljada i 986 dinara i 25.359 evra, kada je gradska vlast u Novom Sadu bez postupka eksproprijacije asfaltirala dvorišta određenim našim sugrađanima, koji zbog toga tuže grad.

Naš gradonačelnik se odnosi dosta nonšalantno prema tom problemu, vređajući građane koji tuže grad zbog toga što im je bez ikakve nadoknade dvorište asfaltirano. Manje vodi računa o tome kako će platiti i moje pitanje je ovima koje sam navela na početku je, pošto je očigledno da grad Novi Sad ne vodi računa oko toga kako će to finansirati, da li Vlada Republike Srbije je upoznata sa ovim procesima koji se vode protiv grada? Da li ima plan da pomogne budžetu grada, koji će očigledno prvi put biti u situaciji da mora da se pomaže njegovom budžetu ili će građani Novog Sada snositi apsolutno sve troškove i plaćati apsolutno sve greške Maje Gojković i Miloša Vučevića?

Hvala.
Reč ima narodna poslanica dr Snežana Bogosavljević Bošković.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, koristeći poslaničko pravo, prvo pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, a odnosi se na upis nove generacije studenata u narednoj školskoj godini.

Naime, našim maturantima preostalo je tek nešto više od mesec dana do sticanja diplome srednjoškolskog obrazovanja. Značajan broj njih nastaviće svoje školovanje na nekom od naših fakulteta ili visokih škola strukovnih studija.

Svi mi zaposleni u visokom obrazovanju, sa velikom pažnjom, pratimo upisnu politiku ministarstva i pripremamo se za jun kako bismo spremno dočekali novu generaciju studenata.

Za nas je to, nema sumnje, jedan od najvažnijih zadataka u toku godine. Jasno je da univerzitetska zajednica očekuje da predlog o upisnim kvotama, koji je potekao od fakulteta, bude i usvojen od strane ministarstva. S tim u vezi, želim da postavim sledeće pitanje – da li ministarstvo planira da ove ili možda od naredne godine menja pristup u kreiranju upisne politike?

Shvatam da je ovo važno, obzirom da smo svedoci velike ekspanzije novoosnovanih fakulteta i akreditovanih studijskih programa posle 2000. godine. Na primer, 2000. godine imali smo ukupno 86 fakulteta. Nakon samo desetak godina, broj fakulteta povećan je skoro 2,5 puta. Povećavan je i broj akreditovanih studijskih programa. Na primer, 2012. godine imali smo ukupno 1.281 akreditovan studijski program na akademskim studijama i 402 na strukovnim studijama.

Takođe, povećavan je i broj mesta za upis novih studenata i pomenute 2012. godine bilo je obezbeđeno 64.560 novih mesta za upis novih studenata, a nakon završetka upisa, ukupna popunjenost raspoloživih mesta bila je oko 66%.

Obzirom da su i u poslednjih nekoliko godina osnivani i novi fakulteti i akreditovani novi studijski programi, moje pitanje je za ministarstvo – koliki je broj fakulteta visokih škola strukovnih studija i studijskih programa trenutno akreditovan, tj. na koliko se raspoloživih mesta može računati za upis novih studenata naredne školske godine?

Takođe, želim da znam koliko trenutno imamo maturanata u srednjim školama, koji su potencijalni studenti školske 2018/2019. godine? Ovo pitam, jer sve analize ukazuju na veliki demografski pad i da su perspektive u broju kandidata za upis u visoko obrazovanje u narednim godinama zabrinjavajuće, zbog čega pojedini stručnjaci upozoravaju da posebni problemi mogu nastati u pojedinim područjima rada.

To je i razumljivo, ako se imaju u vidu podaci o broju novorođene dece na godišnjem nivou. Tako npr, 1985. godine, broj novorođenčadi bio je 101.938, a 2016. godine 64.734, što je smanjenje za oko 37%. Dakle, jasno je da smo iz godine u godinu imali sve manje rođene dece, a sve više akreditovanih studijskih programa i mesta za upis novih studenata.

Sa druge strane, želim da kažem i to da što se tiče strukture obrazovnih profila koji se školuju na našim fakultetima, veoma je važno da se prilagođavaju potrebama privrede, kako bi naši mladi nakon završetka školovanja što brže nalazili posao u struci.

S tim u vezi, želim da postavim pitanje i ministru za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, a pitanje glasi – da li se prilikom sprovođenja politike zapošljavanja i privlačenja inostranih investicija vodi računa i o strukturi nezaposlenih, koji su evidentirani na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i o njihovim obrazovnim profilima? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja prvo očekujem izvinjenje Đorđa Vukadinovića zvanog „Đoka Vlah“, zbog današnje izjave gde je zajednicu srpskih opština nazvao „sapunicom“. To za mene nije sapunica, a posebno za one ljude koji dole žive u uslovima u kojima žive, posebno posle martovskog pogroma, koje je on ćutke onako gledao zajedno sa Koštunicom.

Broj 2. Očekujem od njega izvinjenje zato što je pokušao eksploataciju smrti pilota, čijoj porodici izjavljujem saučešće, kao i porodici Krasić.

Nedopuštena je takva vrsta političkog ponašanja, tim pre što je juče recimo pao avion u Alžiru, gde je bilo 246 žrtava, vojni avion i nikome u Alžiru ne pada na pamet da zbog toga proziva Vladu Alžira, niti da eksploatiše takvu vrstu nesreće.

Dalje, moje pitanje Vladi Republike Srbije odnosi se na gospodina Žigmanova, poslanika iz Poslaničkog kluba DS, šta će država preduzeti povodom njegove izjave, a izvinjenje ovog kluba ne očekujem, koju je juče dao, da su državne strukture stajale iza zločina u Hrtkovcima i da u tom periodu 1991, 1992. godine ubijeno 25 Hrvata i proterano 35.000 Hrvata iz Srbije?

Ne ulazeći u osudu pojedincu, pitam i državu – šta će preduzeti povodom ovoga, odnosno da mi se dostavi spisak 25 ubijenih Hrvata? Broj dva, od države tražim da proveri i da mi dostavi odgovor – da li su Hrvati koji su navodno proterani sada u kućama proteranih Srba u Hrvatskoj? Lako je utvrditi da li je bilo zamene kuća, nekretnina ili je bilo progona. Dakle, da mi se dostavi informacija da li Hrvati žive u kući proteranih Srba, odnosno Srbi u kućama koje su zamenili u Vojvodini.

Pošto živim u Sremu, ja tvrdim da je Vojislav Šešelj mogao odgovarati samo za verbalni delikt, koji je ukinut. Dakle, tamo nikakvog zločina nije bilo. Neka mi pokaže gospodin Žigmanov i njegova izborna lista, neka mi pokažu kolonu traktora i zavežljaja proteranih Hrvata iz Vojvodine, odnosno iz Srbije.

Drage moje kolege, posebno vi iz opozicije koji izgleda više mrzite državu Srbiju od vlasti, morate da budete svesni da presude koje su donete izgledaju ovako. Pošto su Gotovina, Markač i Čermak oslobođeni, sad izgleda ovako da su Srbi posle jučerašnje presude proterali Hrvate iz Srbije, a da Hrvati nisu proterali 250 hiljada samo u „Oluji“, ukupno 400 hiljada Srba iz Hrvatske. To tako izgleda. Izgleda da su Srbi proterali sami sebe iz Hrvatske i Hrvate iz Srbije. To je nedopustivo po pitanju države. Koje kasnije reperkusije mogu da budu, ja to ne mogu tačno znati.

Uglavnom hoću da vidim tu kolonu traktora, hoću da vidim taj spisak, jer osim Mijata Štepaneca, koji je u Hrtkovcima stradao u kafanskoj tuči, nema nijednog drugog ubijenog Hrvata. To ja odgovorno tvrdim. Tražim spisak od tih 25 navodno ubijenih Hrvata.

Broj dva, ovde „Oluja“, mogu da vam čitam imena, 1852 ubijena i nestala, samo iz „Oluje“, od toga 543 žene, gospodo iz Demokratske stranke, zato očekujem izvinjenje i od gospodina Žigmanova i vas, starijih 908, gotovo 50%, od 1852.

Na kraju, one koji učestvuju u demonstracijama u Nišu pitam, pošto je država Srbija dala 50 miliona za Klinički centar Srbije, 100 miliona za obilaznicu, 5,5 milijardi je Sporazum Vojske i grada Niša, ja ih pitam pošto država ulaže i pošto država grad Niš tretira kao svoj deo, ja pitam demonstrante…

(Predsedavajući: Hvala.)

Sačekajte da završim.

…uključujući gospodina Ćirića i Živkovića – da li oni doživljavaju Srbiju kao svoj deo? Hvala.