Pošto smo bili pozvani da se izjasnimo šta mi mislimo o amandmanu koji je predložila koleginica, evo ja vam kažem, ja ću za taj amandman da glasam. Nije to nikakav problem. Ko je u ovoj sali, u danu za glasanje, mogao je već da vidi da mi nemamo apsolutno nikakav problem da se i glasanjem, pored toga što ih obrazlažemo, izjasnimo o svojim amandmanima ili amandmanima svojih kolega. Nego, to je poslužilo kao svojevrsno opravdanje da se ovde raznorazne stvari izreknu i da se kaže nešto što, apsolutno smatram, ne bi smelo, jer nije dobro.
Na temu uloge pojedinih što stranaka, što pojedinaca, političkih aktera, kako god hoćete, 90-ih godina, ne treba mi da ponovo trošimo vreme kako bi neke stvari objašnjavali, ali te stvari se znaju. Dakle, zna se tačno, i to je živa istina, da su neki koji sebe dan danas predstavljaju kao najveću moguću opoziciju u svemu u Srbiji, ili u tadašnjoj SFRJ, učestvovali u vlasti time što su davali, beše svojevremeno, dvojicu saveznih ministara, da su pregovarali sa režimom, koji danas ne mogu nikako da smisle, nakon uspešne kampanje, čini mi se, pod sloganom „pošteno“, da podele tu vlast.
Dakle, onaj koji je pregovarao da bude premijer u toj tadašnjoj vlasti i toj tadašnjoj politici, nije samo zato što je tražio previše, izgubio je moralno pravo da posle govori kako se od nečega tu ograđuje. Kakvi su im bili originalni svetonadzori, to govore njihovi osnivači. Mislim da sam u njihovim nedeljnicima čitao šta je Čavoški pričao o tome, da su se oni u svom originalnom programu vezivali za pravo srpskog naroda da živi u onoj državi u kojoj želi i da može da zaokruži svoje istorijske teritorije, da ukoliko se neki drugi otcepe, srpski narod ima pravo da ostane deo druge celine.
Danas, ti ljudi, čiji je to originalni stranački program, takve stavove proglašavaju za šta? Kako ono sami kažu, za ratno huškanje. Reč je o ljudima koji ne žele da budu korektni, ne žele da budu fer, da kažu da su neke stvari ispravne i da ne možete da prihvatite, samo zato što vam neko servira da te stvari nisu ispravne, jer je on jači i veći i on to tako vidi, da vi prihvatate da sami na sebe prosipate blato. Nisu tako razmišljali oduvek. Nije časno da se danas postavljaju drugačije.
O podeli vlasti sa različitima, da, pričali smo mi mnogo puta. Nije u redu da se danas od toga ograđuju i govore – mi sa tim ništa nemamo. Koliko su samo puta, eto sredinom tih devedesetih, njihovi poslanici, njihovi predstavnici glasali za savezni budžet. Šta je to ako nije par ekselans dokaz da su u nečemu učestvovali, nešto podržavali. Zašto se sada od toga ograđuju? Što je danas sporno u jednom momentu podržati nešto što smatraš državnim i nacionalnim interesom? Od drugih stvari bi trebalo da se ograđuju. Dakle, ne da se brane od toga kada im se citira da su nekada njihovi predstavnici podržavali nečasno postupanje prema njihovoj zemlji, nego da se od toga danas ograde. To bi danas bio fer i korektan pristup.
Znamo svi ko je 1999. godine izgovorio da je besmisleno zaustaviti kampanju bombardovanja ako to ne dovede do promene vlasti u Beogradu. Nije nešto što može čoveku da služi na ponos, ali tako je rečeno i znamo i ko je. Kada dođete do 2000-tih godina i pričom o dugovanjima i pričom o uslovima, vole neki mnogo da pričaju o apsolutnim brojevima. Ti neki koji mnogo vole da pričaju o apsolutnim bojevima nikako da kažu u apsolutnoj vrednosti koliko je iznosio dug u momentu kada su preuzeli državu. Pa da onda u istoj toj apsolutnoj vrednosti saopšte koliki su dug ostavili toj zemlji, a ne kako nam kad odgovara. Nekad nam odgovara da pričamo o apsolutnim iznosima, a nekad u relativnim. Ako mnogo vole apsolutne neka kažu, ali neće. Zašto? Zato što im ne odgovara, jer pokazuje strahovit podatak da su i pored toga što su imali mnogo toga da privatizuju i prodaju, to su i učinili, i mnoge milijarde na taj način obezbedili i pored toga što su se bavili otpisivanjima, pa i tu se u nekim milijardama računa, u apsolutnim brojevima ostavili veći dug nego ta decenija ratova, ta decenija sankcija, ta decenija propadanja.
Šta to onda govori o njihovom uspehu? Da li zbog toga izbegavaju da se tim apsolutnim brojevima pohvale. Gde je Srbija danas i pitaju za njen rast? Srbija je u godinama kada u kontinuitetu ima pozitivan rast. Neka je i najmanji na svetu, neka je 0,01, ako je pozitivan bolji je od njihovog minus 3,1. Nemojte da se uopšte više vraćamo na tu temu, besmisleno je, a u kontinuitetu je i u plusu.
Volite da se merimo po regionu. Pogledajte onda istraživanja Svetske banke o kojima je govorila koleginica Tomić, koleginica Vlahović i kolega Arsić, regionu Srbija doprinosi u zaposlenosti. Ceo region ima danas čime da se podiči zahvaljujući tome što tu zaposlenost Srbija ima u poslednjih tri ili četiri godine koliko je imala. Uporedite onda Srbiju, pa recimo po tom parametru, sa okolnim zemljama. Šta će da bude? Biće dobro. Pokazaće tamo te neke rang liste da je Srbija vanredno uspešna i na regionalnom nivou.
Šteta je da se zbog sitne političke koristi ignorišu dobri rezultati za svoju zemlju. Loše je kada se ti rezultati nipodaštavaju. Ali, da upadnete u zamku, da sami sebe proglašavate za najgore, a niste, da sami sebe okrivljujete za nesreću koju su vam drugi izazvali pre dve decenije, a niste za nju realno krivi, e to je već zona onih otrova o kojima smo pričali. U zamku da bude generator te vrste otrova prema, prema svojoj zemlji, to ne sme sebi da dozvoli niko. Na prvom mestu narodni poslanik, ali nijedan građanin ove zemlje. Hvala.