Zahvaljujem.
Boško Obradović, po Poslovniku.

Poštovana predsedavajuća, pozvao bih se pre svega na dostojanstvo Narodne skupštine, na član 107, a onda i član 109. i sve što se tiče uvredljivih izraza prema kolegama narodnim poslanicima.

Evo, ja ću vas zamoliti da budete objektivni i da mi odgovorite na nekoliko navoda, a ja samo želim da istaknem šta su ovde grube neistine i laži. Ako se dokaže suprotno, da je odgovaram, a ako se pokaže kao istina ono što ovde tvrde pojedini poslanici, da onda ovde neko mora da bude odgovoran.

Kada npr. kolega Rističević kaže da sam se ja sastajao sa izvesnim američkim vojnim atašeom DŽon Kapelom, a ja se nikada sa njim nisam sastao. To je laž. Kada druge kolege narodni poslanici kažu da sam se sastao sa američkim ambasadorom, a ja se nikada u životu nikada i nigde nisam sastao ni sa jednim američkim ambasadorom. Spreman sam da se zakunem na Svetom pismu, pa da vidimo da li smeju ovi preko puta. Ili kada neko kaže da ja imam npr. neki novi stan u centru grada Čačka, a ja ga nemam. To je notorna laž. To je kleveta. To je neistina.

Tražim da me vi zaštitite od takve vrste progona, maltretiranja i laži, a da ne govorim o tome kada neko Srpski pokret Dveri nazove fašističkom organizacijom ili recimo Bugarsko političku partiju Ataka profašističkom i pronacističkom. A vas podsećam gospođo predsedavajuća, da je delegacija Bugarske Skupštine sa potpredsednikom Pavelom Šopovim, jednim od lidera Atake na najvišem nivou primljen u ovoj Skupštini i da su neki od ovih koji ih sada prozivaju su se grlili i ljubili na večeri sa predstavnicima Atake u Beogradu, a nama licemerno zameraju da se mi sastajemo. Mi se javno sastajemo sa njima i mi se ne grlimo i ne ljubimo na večerama. Dakle, ne može Ataka biti pronacistička kada se Dveri sastaju sa njom, a super Bugarska bratska i partijska stranka kada se predstavnici vlasti grle i ljube sa njom.

Hvala vam.
Molim poslanike da više ne ističu povredu Poslovnika kada žele da repliciraju ili iznesu nešto iz svog političkog delovanja. Oko grljenja i ljubljena ne znam ništa, verujte mi, ne mogu tu ništa da presudim. Da li se neko grlio i ljubio na večeri, doručku, ručku, mislim da to nije tema današnje rasprave.
Da li neko od prijavljenih na listi želi o amandmanu ili želi da nastavi da pričamo o svemu ostalom.
Reč ima reč Mirjana Dragaš. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, gospodo oficiri, poštovani poslanici.

Naravno, svima se zahvaljujem u izraženoj želji da nastavimo diskusiju o zakonu i o amandmanu koji sam i sama lično podnela.

Cilj ovog amandmana koji sam dala jeste u stvari bio da se istakne da u zakonu o obrazovanju u vojsci, treba da se kaže s obzirom da postoji više nivoa tog obrazovanja, da on treba da bude vezan u jedan jedinstven sistem. On je naravno posebne namene i posebnih kvaliteta i posebne oblasti rada, ali s obzirom da on podrazumeva i u sistemu vojno obrazovanje i usavršavanje i vojno-stručno osposobljavanje, smatrala sam da je vezivanje za sistem odgovarajuća ustvari kvalifikacija.

Isto tako, smatram da treba da bude u ovom delu vezano da je ova naša vojska u stvari pripada vojsci Republike Srbije ističući odbranu njene državnosti, njenog integriteta, s obzirom i na njenu svetlu tradiciju ali s obzirom na okolnosti u kojima se danas i vojska nalazi, u kojima se nalazi država Srbija i ceo srpski narod i da je u stvari jačanje vojske u ovom momentu i ovom trenutku, nešto što je od posebnog značaja i za ceo narod i za celu državu i zato smatram da su ovi zakoni odgovarajući i primereni cilju i da oni u narednom periodu treba da imaju i idu u pravcu daljeg usavršavanja i poboljšavanja, naročito položaja vojnika u njoj, poštovanje njihove časti integriteta i svega onoga za šta je srpska vojska i srpski narod pripadajućoj vojsci u stvari u istoriji bio zaslužan.

Današnje vreme u svetu i okruženje svakodnevno ukazuju da bezbednost države i naroda su u velikoj opasnosti da u odnosu na to moramo da imamo visok stepen osetljivosti, obazrivosti i odgovornosti i da u skladu s tim, dakle, uvek mora da se unapređuje obrazovanje i osposobljenost vojske i ono je sigurno u svakom momentu od posebnog značaja.

Vojno učenje i vojne doktrine, treba da su i dalje zasnovane na našoj slobodarskoj tradiciji, naročito na ciljevima odbrane i zaštite sa jasnom percepcijom šta su i ko naši stvari prijatelji, a šta pod znacima navoda prijatelji na međunarodnom pravu u odnosu na koje ta osetljivost treba da bude posebno izražena u svakom momentu.

Želim i ovog puta da istaknem da su vojno znanje i veštine u našoj tradiciji poznate i priznate u svetu, naročito i one koje su bile primenjene u toku Prvog svetskog rata, poznate su vojne veštine naših vojvoda, vojnih starešina Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Vojvode Putnika, itd, čija se primena ratovanja i vojnih veština istražuje, odnosno, proučava i na mnogim međunarodnim vojnim akademijama.

Isto tako, moramo se setiti i slavnih partizanskih tradicija i vojske naše u borbi za slobodu srpskog naroda, u borbi protiv fašizma, i mislim da hrabro treba isticati upravo to herojstvo i pripadnost antifašističkoj borbi koja od mnogih snaga danas hoće da bude umanjena ili potpuno zaboravljena.

Ističem da je opasna revizija istorije jer ona uvek izaziva opasnost od ponavljanja zla. Tu tradiciju potiskivanje istine pokušale su i vlasti posle 2000. godine kada su umanjenjem uloge vojske, njenim smanjenjem ugleda osiromašenjem, zapostavljanjem i stavljanjem opreme uspele da je spuste na dosta nizak nivo, ali to je naravno platilo i smanjenje nivoa samog školovanja.

Snaga je značaj naše vojske i vojnih stručnjaka i komandanata herojstvo vojnika videli smo i u odbrani Jugoslavije i ratu 1999. godine kada je suprostavljena NATO agresiji, a kada se ona uspešno i junački odbranila.

Nisu demokratske snage one samo koje sebe samoproklamuju kao demokratske, nego su demokratske snage one koje žive u skladu sa svojim narodom, u skladu sa njegovim ciljevima, načinom života, njegovom tradicijom i njegovim opredeljenjem.

Važno je pored svega ovoga da se istakne i pravo na sećanje, istinu i pravdu, koja treba i smatra da jeste sastavni deo ovog vojnog obrazovanja, a tu ću pre svega da istaknem da tradicija slobodarskih pozicija i ratovanja i borbi protiv revizije istorije podrazumevaju po meni dva segmenta, to je, jedno, očuvanje herojskih dela i imena svih vojnika i boraca, za šta mislim da mora da bude zapisano u svim vojnim dokumentima, ali sa druge strane, sećanje na sve civilne žrtve i stradanje srpskog naroda, pre svega našeg naroda u Hrvatskoj, unazad 100 godina i posebno na KiM.

Smatram da su aktivnosti koje je izrazio u poslednje vreme ovim povodom i ministar inostranih poslova gospodin Ivica Dačić i naročito predsednik države, gospodin Aleksandar Vučić, u tom pravcu, garancija da će se ići u dalje očuvanje naše državnosti, ali i obezbeđivanja tog istorijskog sećanja kojeg nikako ne možemo da se odreknemo, a što jesmo, a nažalost, i tu smo svi krivi u nekim decenijama iza nas.

U tom smislu smatram da i ovo vojno obrazovanje podrazumeva ove značajne segmente što ide u očuvanju ugleda svakog vojnika, a samim tim hoću da istaknem da će SPS naravno i ja lično, glasati za ove predloge zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.

Uvažena predsedavajuća, gospodo iz ministarstva i vojske, kolege poslanici, ceo dan govorimo o zakonu o obrazovanju i ja kao ovlašćeni predstavnik SRS ipak želim da ukažem na jedan član zakona o odbrani, na koji smo takođe ukazali i tokom rasprave u načelu.

Radi se o članu 8. koji se odnosi na član 23. stav 1. gde smo mi ovde apsolutno pozdravili nameru ministarstva da vodi evidenciju o poginulim, nestalim, ranjenim i ubijenim pripadnicima oružanih snaga.

Tom prilikom smo ukazali da datum koji je ovde naveden 23. mart 2001. godine do 30. juna 2001. godine, a koji se odnosi na kopnenu zonu bezbednosti je apsolutno ne odgovarajući i da smo napisali amandman kojim praktično dajemo pravi datum, kada su u pitanju pripadnici vojske.

Takođe, složili smo se i sa odgovorom ministra koji je rekao da ne treba da budu obuhvaćeni samo pripadnici vojske, već i pripadnici policije koji su ranjeni i poginuli u kopnenoj zoni bezbednosti.

Sa te strane onda naš amandman nije bio odgovarajući, jer nije obuhvatio pripadnike policije.

Međutim, naši poslanici Miljan Damjanović i Milorad Mirčić su dali taj amandman. Odgovor koji smo dobili je apsolutno neprihvatljiv. Vi i dalje ostajete pri datumu koji ste dali, a taj datum gospodo, odnosi se na sporazum koji je NATO pakt doneo 14. marta da nam dozvoljava ulazak u kopnenu zonu bezbednosti po sektorima.

Kada nam je to NATO pakt dozvolio, gospodo, tada se problemi više nisu rešavali u kopnenoj zoni bezbednosti. Svi oni koji su poginuli pre toga po vašem stavu i predlogu, ne ulaze u tu evidenciju.

To je ono što je neprihvatljivo, a sada ću vam pročitati i neke konkretne slučajeve.

Pravi datum bi bio gospodo da stavite 10. jun 1999. godine do 30. juna 2001. godine. Po sporazumu iz Kumanova u kopnenoj zoni bezbednosti, mogla je da boravi samo policija na punktovima i policijske patrole, jačine do deset ljudi. Od 10. juna do avgusta 2001. godine bilo je 1.160 terorističkih napada. Poginulo je 34 osobe, od toga 10 civila, 18 policajaca, šest vojnika. Ranjene su 102 osobe, 25 civila, 61 policajac i 16 vojnika. Kidnapovano je 45 osoba. Ovo se nije dešavalo gospodo u periodu o kome vi ovde govorite.

Sada da vam navedem i konkretne slučajeve, pa vi sad vidite da li da u zakonu ostane ovo što ste vi predložili ili da na određeni način, preko Odbora za odbranu i bezbednost ili kroz dopunu koju bi dala Vlada Republike Srbije, ovo ispravite.

Dana, 21. novembra 1999. godine, na putu Kuršumlijska banja – Podujevo, policijsko vozilo je naišlo na minu. Poginuli su policajci: Živorad Pantović, Jovica Janićijević i Milenko Strugar. U istom vozilu teško su ranjeni policajci: Radiša Tanasković, Dejan Pešić, Slavoljub Paunović, Saša Caković i Milorad Nedeljković.

Dana, 21. novembra 2000. godine, na punktu Gropi, oteti su policajci: Duško Gligorić, Duško Đoković i Cvetan Jovanov. Posle zverskog mučenja ovi policajci su ubijeni. Istog dana prilikom napada na jednu policijsku patrolu ranjeni su policajci: Nebojša Ikodinović, Miljko Babić, Dragan Stojković, Zlatan Popović i Milić Milosavljević.

Po vašem predlogu, gospodo, niko od ovih ljudi ne ulazi u evidenciju. Ovo što smo mi radili, gospodo, ne može se shvatiti kao zlonamerno. Mi smo dobronamerno vam ukazali da kod pisanja Predloga izmene ovog zakona ste omašili u datumima. Da li je to tehnička greška, u šta sumnjamo, ili je neznanje, u šta smo sigurni, nije bitno, ali ne može, gospodo, jedan datum, koji nam je odredio NATO pakt, da bude za nas i za vas iz Ministarstva odbrane datum od koga ćete početi da merite ko je poginuo, ko je ranjen i ko je zarobljen.

Ovo što ovde piše je sasvim suprotno od onoga što je gospodin ministar odbrane u raspravi u načelu prihvatio i mi iz SRS smo shvatili da naš amandman ne odgovara jer nije obuhvatio pripadnike policije. Mi smo se apsolutno složili sa onim što je rekao ministar, da svi, apsolutno svi, koji su u periodu postojanja Kopnene zone bezbednosti, a to je 10. jun 1999. godine, znači, bili ranjeni, poginuli, nestali, zarobljeni, oteti, da budu u tim evidencijama.

Ne znam na osnovu čega je Vlada mogla makar i ovaj naš polovičan amandman, koji se odnosio na pripadnike vojske, ne prihvati, već se ponovo vrati na 23. mart, odnosno na Odluku NATO pakta, koja je doneta 14. marta, a koja je iznuđena događajima u Makedoniji, koji su nastupili februara 2001. godine i da bi se oslobodile snage NATO i KFOR prema nama? Znači, oni su onda dozvolili da se vojska angažuje i da uđe u određene sektore Kopnene zone bezbednosti.

To vam govorim, gospodo, i zbog toga što sam bio komandant Trećeg odreda specijalne namene, koji je u to vreme bio dole. Mislim da treba da nađete sada način dok još rasprava traje o ovome, da se ovaj nedopustivi promašaj i nedopustiva greška prema pripadnicima i vojske i policije ispravi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Pre svega bih želeo da izrazim svoje poštovanje prema još jednom velikom ratnom generalu srpske vojske, gospodinu Božidaru Deliću, ali ću se osvrnuti na prethodni amandman, koji je zapravo na dnevnom redu, koleginice iz SPS, koji apsolutno podržavam, jer smatram da je niz dobro uočenih manjkavosti u predloženim Vladinim zakonskim rešenjima. Mislim da su i narodni poslanici iz SNS i SPS dobro sagledali koliko Vlada loše radi i koliko sa preko 400 amandmana samo na jedan zakonski predlog treba ispraviti ta loša zakonska rešenja.

Međutim, gospodine ministre, želeo bih ovde da ukažem na još neke stvari koje su s tim apsolutno u vezi, a tiču se upravo vojnog obrazovanja i govorim ovde o antifašističkim tradicijama, koji su nesumnjivo važan deo naših slobodarskih tradicija, ali zaboravljamo da u te antifašističke tradicije spada i nekadašnji predavač Vojne akademije u Beogradu, đeneral Draža Mihailović, čiji se grob još uvek ne zna gde je i zahvaljujući kome mi zapravo jesmo prvi antifašitstički pokret otpora u Evropi.

Prvi, gospodine ministre, ja vas podsećam na tu istorijsku lekciju, ustanik protiv fašizma i nacizma u Evropi nije partizanski pokret, nego Ravnogorski pokret đenerala Draže Mihailovića i prosto je nedopustivo da preko 70 godina od mučeničke smrti đenerala Mihailovića, ubijenog monstruozno od strane komunista posle dolaska na vlast posle 1945, godine, mi danas ne znamo njegovo grobno mesto, kao što nismo otvorili mnoge masovne grobnice žrtava komunističkog terora posle 1945. godine, kao što srpskoj vojsci nismo vratili njena imena iz njenih svetlih tradicija pre 1945. godine, a gospoda oficiri ovde znaju o čemu govorim, jer je naša vojska bila najpoznatija na svetu upravo iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, a ne iz partizanskog perioda. Dakle, ako hoćete vojno obrazovanje, ako hoćete Vojsku Srbije na najvišem nivou, ako hoćete našu podršku, ako hoćemo da idemo putem jednog velikog profesora Vojne akademije, pokojnog prof. dr Rada Rajića, koji je doktorirao na temi vojne etike i vojne časti u oficirskom koru, onda treba da se vratimo na svetle uzore iz vremena Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ali i na tradiciju Ravnogorskog pokreta i đenerala Draže Mihailovića.

Sramota je za sve nas ovde u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, koji ovde tvrdimo toliko da baštinimo antifašizam, što se još uvek ne zna grobno mesto đenerala Draže Mihailovića, što nisu otkrivene masovne grobnice žrtava komunističkog terora, što nisu doušnici i cinkaroši UDBA danas u zatvoru i na robiji zbog svih likvidacija tzv. narodnih neprijatelja posle 1945. godine.

Dakle, o kom mi antifašizmu govorimo ako još uvek takav status oni koji su podigli prvi ustanak u okupiranoj Evropi 1941. godine? Ja razumem da SPS i Pokret socijalista baštine komunističku i partizansku tradiciju, ali dozvolite, i mi baštinimo antikomunističku i neku drugu nacionalnu tradiciju koja je antifašistička pre vas, partizana i komunista. Vi ste igrali fudbal sa Nemcima u Beogradu i sarađivali sa Nemcima dok Sovjetski Savez nije ušao u rat sa Nemačkom, a đeneral Draža je već bio na Ravnoj Gori i podigao ustanak pre nego što ste vi, komunisti, dobili nalog iz Kominterne da podignete ustanak u Srbiji. Dakle, morate da odgovoriti sa poštovanjem prema đeneralu Draži Mihailoviću i vi iz SPS i vi iz Pokreta socijalista.

Gospodine ministre, kada se pomene ime đenerala Draže Mihailovića vi da ustanete i da se poklonite prvom ustaniku u okupiranoj Evropi pod fašizmom i nacizmom. To bi bilo poštovanje antifašističkih tradicija. Ako ste već toliki antifašista, onda treba da se poklonite đeneralu Draži Mihailoviću, treba da otkrijete njegovo grobno mesto, treba da otkrijete sve masovne grobnice žrtava komunističkog terora, treba da pošaljete na robiju one koji su ubijali posle 1945. godine, doušnike i cinkaroše koji su radili za UDBA i komunističku partiju, protiv interesa svoga naroda.

Koliko je samo srpskih političkih emigranata širom sveta ubijeno od strane UDBA? Koliko je onih kojima je oteta imovina i do dana današnjeg nije vraćena? Koliko je onih koji zapravo još čekaju pravdu posle više od 70 godina, a vi ste kao ideološki naslednici komunista i partizana još uvek na vlasti? Nisu ovde na vlasti naslednici nekoga drugog, nego vi, gospodine ministre, kao ideološki naslednih komunista i partizana.

Dakle, molim vas da ustanete, da se poklonite đeneralu Draži Mihailoviću, da se poklonite prvom ustaniku u okupiranoj Evropi, da kažete da je to vojna tradicija Srbija, da je Ravnogorski pokret deo antifašističkog pokreta i da to treba da bude nešto na čemu će se obrazovati buduće generacije polaznika Vojne akademije i kompletnog vojnog obrazovanja ili ustanite i recite nešto drugo, da vi još uvek verujete u Josipa Broza Tita, da još uvek idete u „Kuću cveća“, da se još uvek klanjate komunističkim zločincima i da konačno znamo šta je prava istina o tome šta misli ministar vojni u Srbiji. Hvala.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Zvonimir Đokić. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika po članu 106. koji u stavu 1. kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Prethodni govornik, uvaženi general Božidar Delić je govorio ne samo o pogrešnoj tački dnevnog reda, nego i o pogrešnom zakonu.

(Vjerica Radeta: A to ti je isto.)

Ja mog ratnog kolegu Božidara Đelića izuzetno cenim kao vojnog komandanta i za njegove zasluge, međutim, ovde smo u Skupštini i vodimo političku raspravu. Molim vas da se držimo dnevnog reda.

Vi ste kao predsedavajući dužni da opomenete kada neko skrene van tog dnevnog reda. Hvala.