Otišli smo s ovim diskusijama vezano za amandman u potpuno drugom pravcu. Ja moram radi korektnosti i radi potpune istine da kažem da pitanjima izbeglica i prognanih lica bavile su se i ranije vlade. Godine 1998. je formirana Vlada narodnog jedinstva i tada se intenzivno radilo na rešavanju ključnih problema sa kojima su se suočavale izbeglice. Ne možemo jednostavno uzeti gumicu pa precrtati. Postoje dokazi, postoje činjenice, postoje živi svedoci.
Ja sam malo grublji bio prema prethodnom govorniku zato što želi da iskoristi po sistemu ono – evo ja, pa da ne bi bilo egoizam, evo ponovo ja, ističe svoju ulogu u svetskoj revoluciji. Potpuno beznačajna je njegova uloga u svetskoj rezoluciji. Mi se ovde bavimo ljudima koji imaju i te kako strašnu sudbinu. To su vojna lica koja se i dalje nalaze, što bi rekli, u nemilosti. Da li nisu rešili stambeni problem, da li nisu statusno pitanje rešili ili neko drugo.
Drugo, mi ovde konkretno o amandmanu raspravljamo o školovanju kadrova koji će sutra, između ostalog, vršiti tu funkciju, kao i oni koji su obavljajući svoju funkciju u Republici Srpskoj Krajini i delovima Republike Srpske doživeli takvu sudbinu. Mi ovde imamo dosta tih problema. Sada ćemo da licitiramo ko je više učinio za pojedine kategorije izbeglih i prognanih lica. Tragedija je u tome što se nije napravio nijedan jedini korak u pravcu vraćanja prava imovine u bivšim republikama SFRJ.
Imamo najugroženiju kategoriju, ako hoćete, upravo vojna lica, oficire, kojima se osporava, čak se ide toliko daleko da se proglašavaju za ratne zločince da ne bi imali pravo da im se vrati imovina. Onda se formacijski gleda mogućnost kako bi im se pripisao ratni zločin u kome oni uopšte nisu učestvovali, niti imaju bilo kakve veze. Časno, čestito su vršili svoju funkciju. Ne mogu da ostvare svoje pravo na vraćanje bar dela imovine koju su svojim stažom, svojim radom stekli. Bezbroj je primera u primorskim gradovima koji su bili onako najizrazitiji slučaj. Zašto? Zato što su to osetili u Hrvatskoj i drugim republikama da bi to bila dobra privredna grana, pa proglasiš oficira koji je bio u Lori ili bilo kom primorskom gradu ili u Zemuniku u Zadru za ratnog zločinca, da je učestvovao u ratnom zločinu i nema pravo da mu se vrati imovina, nema pravo da mu se nadoknadi, a on živi ovde i dalje u onim uslovima koji, iskreno govoreći, nisu ni za čoveka.
Što se tiče malopre mog dobacivanja, kolega treba da govori istinu. Srpska radikalna stranka je stajala iza svakog svakog člana i stoji i dalje. Nijednog člana nije napustila, nijedan pojedinac ne sme to da uradi, a ovde čujemo izmišljene priče kako niko iz SRS nije zaštitio čoveka koji je iskoristio priliku kada je predsednik SRS bio u zatvoru u Hagu, promenio ideologiju, promenio stranku. Valjda malo morala treba da imamo, valjda malo tog minimum poštenja treba da nosimo u sebi. Spletom okolnosti, samo da kažem javnosti, znam i njega i ostale kada su prve korake činili, na kraju krajeva, tu je svedok i Maja Gojković koja sad trenutno nije prisutna, pa može da posvedoči. Ponosni smo na sve ono što su činili za srpski narod, za SRS, nemamo nikakve ogorčenosti na njih, ali apelujem da njih da govore i dalje istinu.
