Zahvaljujem.
Pošto se više niko od predstavnika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodni poslanik Gordana Čomić.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 1. do 20. i tačke 22. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: svi članovi Vlade, zatim saradnici Aleksandra Damjanović i Miodrag Poledica, državni sekretari u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Danijela Vazura, državni sekretar u Ministarstvu finansija; Vesna Kovač, državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija; Milica Ćatić, sekretar MUP; Veljko Kovačević, Darinka Đuran, Saša Stojanović i Zoran Ilić, vršioci dužnosti pomoćnika ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Dušan Vučković, vršilac dužnosti pomoćnika ministra privrede; Jovanka Atanacković i Đorđe Milić, pomoćnici ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Borko Drašković, direktor RGZ; Mirjana Čizmarov, direktor Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije; Vladimir Rebić, direktor policije; Siniša Trkulja, vršilac dužnosti pomoćnika direktora Direkcije za železnice; Željko Radovanović, vršilac dužnosti direktora Uprave za sprečavanje pranja novca u Ministarstvu finansija; Dragan Marinković, vršilac dužnosti pomoćnika direktora Uprave za sprečavanje pranja novca u Ministarstvu finansija; Vida Jerković, načelnik Odeljenja u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Gordana Zorić, šef Odseka u RGZ; Dragana Stošić i Milan Popović, šefovi Odseka u Direkciji za železnice; Zorica Radović, viši savetnik u Direkciji za železnice; Željko Stojanović, viši savetnik u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija i Miladin Maglov, registrator u Agenciji za privredne registre.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu odmah učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. članu 170. i članu 192. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o posebnim uslovima za realizaciju i projekte izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi lukama na unutrašnjim vodama; Predlogu zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti vodova; Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu tereta i drumskom saobraćaju; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju; Predlogu zakona o putevima; Predlogu zakona o Železnici; Predlogu zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju; Predlogu zakona o interoperabilnosti železničkog sistema; Predlogu zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o posedovanju prometu i zakupu nepokretnosti; Predlogu zakona o dopunama Zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima; Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o izmeni člana 50a Konvenciji o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu i Protokola o izmeni 56. Konvenciji o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu; Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije nadzoru i upravljanju brodskim balastnim vodama i talozima iz 2004. godine; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Moldavije o međunarodnom drumskom saobraćaju; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine o međunarodnom drumskom prevozu putnika i tereta; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske u oblasti urbanizma; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Tunis i Predlogu odluke o davanju saglasnosti na Finansijski plan za energetiku Republike Srbije za 2018. godinu.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Reč ima potpredsednica Vlade Republike Srbije, dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala.
Dobar dan poštovani poslanici i poslanice, ispred vas se danas nalazi dvadeset što zakona, što izmena i dopuna zakona određenih protokola, konvencija i sporazuma. Verujem, da ćemo imati jednu kvalitetnu raspravu, nadam se da mnogo bolju od predloženih amandmana, pošto amandmani otprilike izgledaju – briše se, a najmanje ima suštinskih i nekih drugih predloga, ali se nadam da ćemo danas kroz raspravu, ukoliko postoji potreba unaprediti ove predloge zakona.
Ispred vas je prvi zakon, dakle o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Zašto se Vlada opredelila za tzv. posebne uslove? Iz dva razloga, a prvi razlog je što smatramo da je pitanje uopšte nacionalne bezbednosti temelj pre svega funkcionisanja svake moderne države. Zato što beležimo oko 30.000 pripadnika službi bezbednosti što policije, Vojske, BIA koji nemaju rešeno stambeno pitanje i to dugi niz godina, a imajući u vidu i njihove uslove pod kojima rade i značaj za državu. To je bio jedan od glavnih razloga zašto smo se opredelili da kroz ovaj zakon uspostavimo posebne kriterijume, uslove i način realizacije ovog velikog projekta stanogradnje za pripadnike onih koji su zaposleni u snagama bezbednosti naše zemlje.
Imajući u vidu da smo napravili analize kako će to uticati ne samo na rešavanje, sistemsko rešavanje problema, napravili smo analize kako će to uticati na naš privredni razvoj, rast društvenog proizvoda, ali isto tako i na rast udela građevinarstva u BDP, povećanje zapošljavanja, nekako pospešivanje rada malih i srednjih preduzeća. Opredelili smo se danas ovo stavimo danas kao prvu tačku pred vas poslanike, zato što mislimo da je ovo od ogromnog značaja za celokupan privredni razvoj.
Na isti način ćemo, dakle pod istim uslovima, rešiti pitanje, rešavati pitanje ljudi koji nemaju rešeno stambeno pitanje, a zaposleni su u Vojsci, policiji ili BIA. U isto vreme, jedinice lokalnih samouprava će nakon završetka ovih stanova imati mogućnost, dakle, naplaćivaće porez. A takođe, pojačaćemo samim tim i, kao što sam rekla, privredni rast i razvoj.
Trideset hiljada, dakle, pripadnika snaga bezbednosti su nezbrinute u tom smislu kada su napravljene ankete koji broj njih je zainteresovan da učestvuje u ovom projektu i da kupi ovakve stanove. NJih se javilo 18.905. Mi ćemo u prvoj fazi u ovom projektu graditi 1.578 stanova i to u šest gradova i to je još jedan od razloga zašto smatramo da ovakav jedan zakon treba da postoji, zato što će u isto vreme početi praktično izgradnja u nekoliko gradova. Dakle, to su Niš, Vranje, Kraljevo, Kragujevac, Beograd i Niš. Ono što očekujemo da prvo počne sa izgradnjom jeste po završetku tenderske procedure krajem avgusta u tri grada, a to su Niš, Vranje i Kraljevo.
Ono što mislim da je takođe važno, jeste da danas ovim zakonom, odnosno ovim Predlogom zakona vrednost ovih stanova, odnosno investiciona vrednost ovih 1.500 stanova iznosi 64 miliona evra. Faza I koju smo mi predložili, jeste faza koja će se sprovoditi u naredne, dve - dve i po godine.
Mislim da je takođe važno, jer smo to najavili da će građevinska direkcija Srbije biti ta koja će upravljati ovim projektom. Investitor je naravno Vlada Republike Srbije, Ministarstvo ili eventualno data je mogućnost kroz zakon da to bude privredno društvo koje će biti organizovano na određeni vremenski period. Prve naše projekte radio je Institut CIP.
Takođe, Građevinska direkcija Srbije je u završnoj fazi, odnosno možemo prikazati a sad ću vam i pokazati fotografije, dakle oglednog stana, dakle to je taj stan koji će pripadnici snaga bezbednosti moći da kupe. Stavili smo ovako u nekoliko faza. Dakle, ovo je izgradnja stanova kako to u stvari izgleda, napravljeno po svim standardima, energetske efikasnosti i svim drugim standardima. Sve je pravljeno, sve će biti pravljeno od domaćeg materijala. Usvojena je takođe lista domaćih proizvođača koji će, dakle, moći da učestvuju u ovim poslovima. Dakle, to bi bio prvi zakon. Detalje zakona ćemo pretpostavljam zajednički raspravljati tokom ove rasprave.
Dalje, sledeći zakon na koji bih želela da vam skrenem pažnju jeste Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti. Ovaj zakon je krenuo da se definiše još jednom krajem 2016. godine. Obavljene su javne rasprave za ovaj zakon i moram da kažem da ako posmatramo sektor građevinarstva i sve ono što Vlada Republike Srbije u prethodnih nekoliko godina u ovoj oblasti uradila, a uradili smo mnogo, mi smo danas 10. u svetu po izdavanju građevinskih dozvola, bili smo 186. godine 2014. Ono što je definitivno ostalo kao, neću sad da nazovem problem, ali nešto što utiče na našu efikasnost u oblasti građevinarstva, jeste upravo upisivanje, postupak upisivanja u katastar.
Novine u ovom zakonu jesu pre svega elektronsko podnošenje zahteva, zatim pravna sigurnost i pouzdanost koju sigurno ćemo imati budući da će i javni beležnici da rade pre svega po principu službenosti. Mislim da je vrlo važno što ćemo imati direktnu komunikaciju Republičkog geodetskog zavoda i Poreske uprave, što više ni građani, a ni privrednici neće odlaziti na nekoliko šaltera nego praktično imaju javnog beležnika koji za njih obavlja sve poslove upisa i digitalizuje njihov ugovor. Javne rasprave za ovaj zakon su obavljene u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu 1, 3. i 8. avgusta.
Sledeći zakon koji je ispred vas, gde su tri zakona vrlo važna koja predstavljaju naše obaveze usklađivanju Srbije prema usvojenim konvencijama UN, uvode se sankcije za širenje oružja za masovno uništavanje. Jasno se menja Zakon o posredovanju, prometu i zakupu nepokretnosti. Uvode se obaveze da i osnivači i vlasnici i oni koji vode poslove zakupa i prometa ne smeju biti nikako osuđivani i vrlo važan Zakon o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika. Dakle, uvodi se centralna evidencija stvarnih vlasnika, pravnih lica, a šta je to stvarni vlasnik ovog puta, znači u zakonu se jasno definiše.
Zakon o putevima i zajedno sa njim predlog izmene, dakle, novi zakon o putevima i predlog izmene o dopunama i Zakona o prevozu tereta u drumskom saobraćaju, prevozu putnika u drumskom saobraćaju su tri zakona koja rešavaju probleme, pre svega kada govorimo o Zakonu o putevima, rešavaju probleme nasleđenog ili često nerešenog imovinskog stanja, kada sprovodimo projekte izgradnje. Dakle, projektovanje izgradnje ili realizacije izgradnje putne mreže i evidencije javnih puteva.
Ono što smo primetili u poslednjih nekoliko godina to je da kada krenemo u realizaciju projekata ili onih projekata koje smo nasledili koji su već u toku, najveći problem u stvari jeste nerešeno imovinsko pitanje. Ili se često desi da na onome što je vlasništvo praktično državne imamo privatne, izgrađene neke privatne objekte, ili se prosto desi obrnuto, da put mora praktično da prođe kroz određene privatne posede i u tom smislu često postoji puno problema. Samim tim, to dalje utiče da se projekat ne može realizovati u onom planu, onom dinamikom kako bi to zaista trebalo da se radi.
Daću vam samo jedan primer. Postoji na primer naš veliki projekat rehabilitacije puteva u Srbiji. Vrednost tog projekta je 400 miliona evra. Finansira se iz kredita, 300 miliona evra iz kredita, 100 miliona iz budžeta Republike Srbije. Jedna, na primer, od deonica, a takva je većina, jeste Topola – Bućin grob, koja je koštala preko milijardu dinara, pričamo o rehabilitaciji. Mi smo imali situaciju da je na toj deonici na primer bilo 754 zauzeća imovine, a deonica je dugačka 27 kilometara. To je samo jedan primer, ali u velikom broju slučajeva su to stvari koje se dešavaju. Dakle, ovo je možda prva najveća novina Zakona o putevima i za nas veoma važna, jer na taj način rešavamo ovo pitanje.
Drugo pitanje vrlo važno o ovom zakonu, jeste pitanje održavanja i kriterijuma kategorizacije puteva. Do sada je Vlada Republike Srbije jasno definisala kategorizaciju državnih puteva, a jedinice lokalne samouprave su na bazi svojih pravilnika određivale i one vršile kategorizaciju svojih puteva na lokalu, pa se često desi da recimo bulevar na primer u jednom mestu ima jednu kategorizaciju, a bulevar u nekom drugom gradu ili manjem mestu ima potpuno drugačiju kategorizaciju. Sada unificiramo sve to. Dakle, jasno određujemo kategorizaciju za sve puteve, za svu putnu mrežu na teritoriji Srbije.
Zakon o prevozu, odnosno izmene i dopune Zakona o prevozu tereta u drumskom saobraćaju uvode evidenciju sopstvenih potreba u prevozu tereta. To je prvi put da se uvodi jedna ovakva evidencija, jer smo primetili da postoje određene vrste zloupotreba koje prosto želimo da na ovaj način regulišemo.
Druge izmene i dopune Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, bilo je dosta pitanja i razgovaraćemo o tome, pretpostavljam, tokom rasprave, ali uvodi se tzv. „sertifikacija“, jasni kriterijumi na koji način se to radi.
Preciziraju se uslovi za izmenu redova vožnje. Priča oko taksi udruženja na teritoriji Republike Srbije, inače ih ima 15 hiljada taksista, šest i po hiljada na teritoriji Beograda, koji su organizovani uglavnom kao preduzetnici kroz određena taksi udruženja.
Nije pitanje da li će poslati „kargo“, „uber“ ili bilo koja druga digitalna priča, nego je pitanje po kom zakonu će biti šta od toga regulisano, odnosno registrovano. Ne možete da se bavite taksi delatnostima, da budete registrovani po Zakonu o turizmu i na taj način koristite određene delove tog zakona, a suštinski treba da budete u stvari registrovani po Zakonu o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, kao i sva taksi udruženja.
Dalje, uz ovo idu i izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja. Pre svega, tačka koju smo najavljivali prethodnih pola godine, a to je promena maksimalne brzine na auto-putevima sa 120 na 130 kilometara na sat.
Imajući u vidu sve kaznene odredbe koje su već prethodno uređene od strane MUP i merenje prosečne brzine i rezultati koji su se pokazali u smislu manjeg broja saobraćajnih nezgoda, sa druge strane boljeg kvaliteta auto-puteva, mi smo smatrali da je ovo jedno od rešenja na koje ćemo dobiti vašu saglasnost.
Pored toga, još jedna stvar se uvodi ovim izmenama i dopunama, a to je da kada je u pitanju nasilnička vožnja, koje nažalost i dalje ima, pored zatvora i javnih radova, određeno je, takođe, ovim izmenama i dopunama zakona da će postojati i novčana kazna.
Iz oblasti vodnog saobraćaja je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Postoje, naravno, obavili smo javne rasprave i u Novom Sadu i u Beogradu i u toku avgusta meseca prošle godine. Smatramo da jedan od prioriteta razvoja našeg transportnog sistema, najviše smo pričali uvek o putničkom saobraćaju i poslednje dve godine o železničkom, ali nešto što nikako ne smemo da zanemarimo i gde je potrebno da se dodatno uvedu određeni jasni kriterijumi jeste pitanje vodnog saobraćaja.
Nije naš vodni saobraćaj, ako posmatramo u broju kilometara plovnog puta u odnosu na evropski plovni put tako veliki ali vrlo značajan, imajući u vidu gde se nalazi Srbija.
Mi smo u poslednjih nekoliko godina dosta uradili u ovoj oblasti u smislu uređenja zakonodavne legislative, zatim, opremanju od naših lučkih kapetanija pa na dalje, do inspekcije, zatim, polako otvaranja tržišta, ali ono što je ostalo jeste pitanje tzv. sive ekonomije, koja de fakto, postoji u oblasti saobraćaja, postoji u oblasti vodnog saobraćaj. Naše procene su da zbog tzv. nelegalnih šljunkara, gde imamo i šljunak i pesak, koji se odnosi sa nelegalnih, potpuno nelegalnih mesta, imamo otprilike štetu koja samo od šljunka iznosi oko 600 hiljada evra godišnje, u celom vodnom transportu smatramo da, procena je, dakle, ne možemo tačno da znamo, ali negde oko dva miliona evra predstavlja tzv. siva ekonomija.
Mi smo u prethodnom periodu kao Ministarstvo prvo identifikovali gde su sva ta nelegalna mesta. Ima ih tačno 143 lokacije, potpuno nelegalne. Zatim smo napravili, odnosno predložili upravo i kroz ovaj zakon, i zato su ove izmene i dopune ispred vas, sistemski način kako ćemo to rešavati u narednom periodu, jer to de fakto mora da se reši, one ne mogu da budu nelegalne. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, mi ćemo obezbediti mogućnost da imamo, da postoje privremene građevinske dozvole, u prelaznom periodu, dok te šljunkare, peskare, itd, ne budu dakle, došle tamo gde im je mesto, a to su luke.
Smatramo da ćemo u narednom periodu, takođe, od toga sigurno imati prihod budžeta koji se može meriti milionima evra.
Dalje, ispred vas se nalazi takođe i Zakon o železnici, i to Zakon o bezbednosti u železnici, kao i Zakon o interoperabilnosti železničkog sistema. Javne rasprave su održane od 1. do 24. septembra prošle godine, i to u Nišu, Kraljevu, Beogradu, Novom Sadu i Subotici.
Strateški važno za Srbiju jeste razvoj železničkog sektora i to je nešto što smo mogli da slušamo nekih prethodnih 20-ak verovatno godina, ali ako je nešto urađeno u železničkom sektoru u prethodne tri godine, onda mogu s ponosom da kažem da u sve tri oblasti u isto vreme, jedno su donošenje zakona, drugo je reformisanje železnice i otvaranje tržišta, a treće investiranje u železnicu, onda je to sigurno uradila Vlada Aleksandra Vučića i ova Vlada.
Mi danas imamo 3.735 kilometara jednokolosečnih i dvokolosečnih pruga, od toga su 92%, pre svega, jednokolosečne i 2.263 je elektrifikovano.
Ono što predstavlja ozbiljan problem jeste, pre svega, starost naših pruga. Prosečna starost je velika, 47 godina. Svaki put kada mi krećemo u reformisanje železnice, odnosno kada krećemo u rekonstrukcije železničke mreže, a to su deonice i na severu Koridora 10 i na jugu Koridora 10, i to je i brza pruga Beograd-Budimpešta, koju smo pokrenuli kao projekat, to je takođe i projekat o kome se pričalo 20 godina, a to je obilaznica oko Niša i povezivanje Niš-Dimitrovgrad. Sve što radimo, radimo pre svega, po evropskim i svetskim standardima. Za to su nam, naravno, potrebni isti takvi zakoni. Zato imamo ispred vas i Zakon o železnici i Zakon o bezbednosti.
Mislim da je važno napomenuti da Zakon o železnici detaljnije reguliše železničke usluge, to znači stanične zgrade, teretne terminale, ranžirne stanice, objekte, objekte luka itd. Jača se, takođe, i uloga Direkcije železnica. Dakle, one su sada te koje polako, kako je to i normalno, preuzimaju određene nadležnosti i u regulisanju pre svega železničkog transporta.
Zakon o bezbednosti u železničkom saobraćaju mislim da je veoma važan. Nekako uvek kada pričamo o bezbednosti u saobraćaju, najviše se bavimo bezbednosti u drumskom saobraćaju, ali jednako je važan železnički saobraćaj. Mi polako rehabilitujemo naše pruge, sređujemo stanične zgrade, sređujemo putne prelaze, koji nisu svi sređeni, nismo još uvek stigli, ali svake godine mi možemo da se pohvalimo sa većim procentom sređenih putnih prelaza.
Zbog toga je vrlo važno da se posvetimo ovoj oblasti bezbednosti u železničkom transportu u zato je ovaj zakon poseban.
Naravno, svaki od zakona koje sam pomenula do sada, a i oni koje ću kasnije obrazlagati i u razgovoru sa vama, su zakoni koji su potpuno usklađeni sa svim uredbama i direktivama EU i zato se neki i menjaju zakoni, ne zato što nešto nisu bili dobri, nego zato što je prosto ovo živa materija i kako se pojavljuju nove direktive i kako usavršavamo i modernizujemo naš transportni sistem, u tom smislu i prilagođavamo naše zakone.
Što se tiče drugih zakona, to su uglavnom zakoni koji se odnose na međunarodne konvencije, sporazume, bilo u drumskom, bilo u vazdušnom saobraćaju. Srbija je danas jedna, pre svega, poštovana država i ja mislim da ne postoji nijedna maltene zemlja na svetu koja je u oblasti transporta, koji je za nas od ogromnog značaja, jer nas povezuje sa Evropom i sa svetom, koja ne želi određene veze, bilo da su one u vazdušnom, železničkom ili putničkom ili drumskom saobraćaju. U tom smislu su i ovi sporazumi ispred vas.
Ono što nadalje radimo jeste što pokušavamo, ali o tome ćemo pričati, da pravimo sporazume koji će nam smanjiti vreme stajanja naše robe na granicama.
Tako da, poštovani poslanici, mi smo, tj. ja sam ovde da odgovorim na sva vaša pitanja i da, ukoliko je potrebno, ove predloge zakona učinimo još boljim i efikasnijim. Hvala.

Zahvaljujem.
Pre nego što nastavimo sa radom, poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala.

Gospođo ministarka, poštovani gosti iz ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću početi malo neuobičajeno, a to je da bi želela da pohvalim gospođu Mihajlović, sa kojom se u mnogim stvarima ovde ne mogu složiti, ali njen način na koji je ovo izložila je od ponajboljih koji smo čuli od ministara u ovoj Skupštini, dok je većina ministara čitala svoje možda i od drugih napisane tekstove, gospođa Mihajlović je to govorila, što ja, svakako, posebno cenim. To je njena materija, nešto od toga i nije, ali većina stvari jeste. Tako da, pohvale za ovu prezentaciju. Ali, naravno, to ne znači da se ja, niti moja poslanička grupa slažemo sa ovim zakonima, odnosno sa sadržajem zakona koje ovde imamo danas, o kojima treba da raspravljamo.

Naravno, zakona je jako mnogo i jako je mnogo tema da bi se svakoj od tih tema mogla obratiti, odnosno pružiti dužna pažnja.

Ja ću, verovatno, kao i većina narodnih poslanika, potpasti pod tu jednu zamku da ću se baviti uglavnom ovim prvim Predlogom zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti i na taj način će možda i neki drugi zakoni o kojima bismo imali šta da kažemo ostati neizdiskutovani, a to će ostati neizdiskutovano svakako i preko amandmana, jer vidimo da se nastavlja uobičajena praksa da vladajuća koalicija jako puno amandmana daje.

Dakle, da se vratim ona ovaj prvi zakon, ovaj ovakav predlog zakona predstavlja, u stvari idealan odraz funkcionisanja vladajućeg establišmenta u Republici Srbiji. Naime, građani Srbije su svedoci konstantne, bilo zvanične, bilo nezvanične izborne kampanje, tako ja i ovaj zakon i naša poslanička grupa to doživljava kao jedan deo marketinga, odnosno jedan deo izborne kampanje.

Ta pozitivna medijska halabuka koja se vodi oko ovog zakona, a koja je isto tako vođena i oko „Beograda na vodi“, muzičke fontane na Slaviji, višestrukog spasavanja „Železare Smederevo“, spasavanja nacionalnog avio-prevoznika itd, umesto da govorimo o realnim problemima. To najbolje ilustruje naslov, naslovna strana novina „Novosti“, od petka 11. maja ove godine, kada je na naslovnoj strani ogromnim slovima bilo napisano, u centralnom delu, da do svoga stana za 500 evra po kvadratu, gde je cifra od tih 500 evra bila dodatno markirana jarko crvenom bojom. Sasvim u levom gornjem uglu bio je jedan mali naslov gde je pisalo „Novi harač za milion evra“ i gde je pisalo o tome da će svi oni imaoci kola, automobila koji su stariji više od 15 godina morati da idu dva puta na tehnički pregled.

Na dnevnom redu ove sednice je pored ovog zakona i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao 13. tačka dnevnog reda. Tu nije uključena ova uredba za koju jutros čujem da se razmatra i da bude povučena, jer zaista zli jezici su odmah izračunali da bi novac koji se dobije od dodatnog tehničkog pregleda na godišnjem nivou, pošto je 30 evra tehnički pregled, bio otprilike 30 miliona evra, a vi planirate da za izgradnju ovih stanova izdvojite 65 miliona evra, pa bi to otprilike bila polovina. Taj harač bi u stvari već doneo polovinu sredstava koja bi bila dovoljna da se barem započne ova gradnja.

Naravno, ono što bih ja želela da vas pitam su sledeće stvari. Prvo, zašto prethodno nije održana javna rasprava, ali zašto zaista nije održana javna rasprava? Vidite, ovde imam odgovor u obrazloženju koji kaže – javne rasprave u vezi sa Nacrtom zakona nisu sprovedene, budući da sam Nacrt zakona sadrži podatke u vezi sa podacima koji su od interesa za Republiku Srbiju, a čijim bi otkrivanjem nastala potencijalna šteta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno za bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti.

Nalazim da je ovo vrlo interesantan odgovor i, nakon višestrukog iščitavanja ovog Predloga zakona, meni nije to bilo dovoljno da uočim postojanje bilo kakvih podataka u vezi sa podacima koji su od interesa za Republiku Srbiju, a čijim bi otkrivanjem nastala potencijalna šteta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije.

Dok sam ovo čitala, zaista ne mogu se oteti utisku, onako pred očima mi je titrao lik pokojnog glumca Danila Bate Stojkovića iz „Balkanskog špijuna“, tako da mislim da ovo nije baš mnogo pametno obrazloženje i opravdanje zašto nije ovde došlo do javne rasprave.

Naravno, drugo moje pitanje – da li se rešenjem iz zakona, da jedan veoma uzan krug ljudi može da očekuje da kupi stan pod uslovima neuporedivo povoljnijim od tržišnih, narušava Ustavom zagarantovana jednakost svih građana? Naime, ja i mi svi ovde uvažavamo posao koji rade ljudi u službama bezbednosti, bilo da su oni u vojnoj uniformi, bilo da su u policijskoj uniformi, bilo da su u BIA ili da su ljudi koji učestvuju u sprovođenju zatvorskih sankcija. Po meni, dozvolite mi, ja sam medicinarka po obrazovanju, smatram da lekari ili, ako hoćete, medicinske sestre rade jako težak posao. Mi im dajemo svoje zdravlje u ruke, zdravlje svojih najdražih u ruke i oni bi, takođe, morali da imaju određenu vrstu posebnog tretmana, a da ne govorimo o učiteljima i nastavnicima kojima dajemo u ruke našu decu da od njih naprave ljude i da ih obrazuju, da ne govorimo o rudarima koji tek rade pod posebno teškim uslovima.

Ovde, zaista smatram, se radi o nejednakom tretmanu, odnosno o pozitivnoj diskriminaciji koja može da pobudi određene vrlo ružne sumnje da se stvara jedna klasa pretorijanaca režima. Slično onome što je bilo i za vreme komunizma, za vreme Titove Jugoslavije, pa i u celom istočnom bloku kada su ljudi koji su bili u Vojsci i policiji imali mnogo veće privilegije od običnog naroda, ali zato su bili zaista stub očuvanja režima. Oni naravno nisu bili partijska glasačka mašinerija zato što je tada bio jednopartijski sistem. Međutim, pošto i mi klizimo lagano ka jednopartijskom sistemu, ali još uvek postoje izbori, mislim da se time oni pretvaraju i u glasačku mašineriju i u neki stub režima koji će da štiti režim svim mogućim sredstvima.

Moram da se osvrnem na to da se ovde govori o tome da treba posebno zaštiti prava tih ljudi. Međutim, mi smo danas svedoci da ove nesrećne radnice u tekstilnoj industriju u Smederevu niko nije zaštitio samo zato što su stavljale na svoj „Fejsbuk“ profil fotografije sa štrajka. Znači, otprilike kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ – sve su životinje jednake, ali neke su ipak jednakije.

Zašto se uopšte donosi ovaj leks specijalis? Ovde se pominje u obrazloženju i „Beograd na vodi“, s obzirom da je „Beograd na vodi“ jedan toliko kontroverzan projekat protiv kog nastupa apsolutno i pravna, i stručna urbanistička nauka. Mislim da to nije baš najbolji način da se „Beograd na vodi“ izvadi i sa aspekta ustavnosti pokuša da se naprave određene paralele.

Ima, takođe, jedna stvar, a to je da se predlaže da zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“. Toliko se dugo čekalo da ovi ljudi reše svoja stambena pitanja i sad ne može da se sačeka nedelju dana, kako je to običaj, da stupi nakon osam dana. To, naravno, neće napraviti neku veliku razliku, ali prosto govori o tome da ima jako puno marketinga u celom ovom zakonu, pa i ovo je još jedna stvar.

Onda bih dalje rekla da postoji jedno interesantno proceduralno pitanje, zašto su za predstavnike Vlade u Narodnoj skupštini Republike Srbije određeni prilikom razmatranja ovog predloga zakona svi članovi Vlade? Pa, ne glasamo budžet za 2019. godinu. Bilo bi logično da tu budete vi, gospođo Mihajlović, da bude ministar odbrane, ministar policije, eventualno, ministarka Kuburović, zbog ovih ljudi koji sprovode zakonske sankcije. Ovo nekako doživljava opšta publika kao jedan deo marketinga.

Što se tiče same cene kvadrata, vi govorite o ceni kvadrata od 500 evra, a onda kaže na jednom mestu da cenu kvadrata određuje investitor. Kako onda određuje investitor ako je cena kvadrata 500 evra? Ostaje dosta nejasno da li je ta cena kvadrata sa PDV-om ili bez PDV-a, jer ako je sa PDV-om, onda ona svakako nadilazi ovu cifru od 500 evra i približava se cifri od 600 evra.

Imamo član 21, u kome se odstupa od odredbi člana 133. Zakona o planiranju i izgradnji, i imamo takođe ovde, oko izbora lokacija za izgradnju stambenog kompleksa, da je tu i guverner, odnosno guvernerka Narodne banke Srbije i ja ne znam šta će gospođa Tabaković u komisiji koja određuje lokacije?

Takođe bih pitala zašto realizacija ovog projekta predstavlja opšti interes od značaja za jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije, da li postoji strah da će ljudi koji rade u bezbednosnoj službi otići iz zemlje i na taj način, kao što mladi ljudi kažu, glasati nogama, a to znači glasati protiv ovog društva i protiv režima, tako što će na svojim nogama otići do aerodroma ili do autobuske stanice i otići u inostranstvo? Zar nama i drugi mladi ljudi, inženjeri, lekari, medicinske sestre i svi ostali ne odlaze iz zemlje i zar oni, ponavljam, nisu sami po sebi važni?

Nemam mnogo vremena, ali bih dve-tri stvari rekla, da prosto pretrčim. Ovaj Zakon o upisu u katastar je dobar i mene to jako raduje, zato što perjanice režima zaista obiluju nelegalizovanim i u katastar neupisanim objektima, pa će onda imati priliku da to lako urade.

Što se tiče ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, mi svakako pozdravljamo ovu maksimalnu brzinu od 130 km na sat na auto-putevima, ali bi bilo lepo da ti auto-putevi budu na istom onom nivou na kome su i auto-putevi u zemljama u okruženju, konkretno u Hrvatskoj i Mađarskoj, jer svi znamo da doživimo civilizacijski šok kad pređemo granicu i da je taj auto-put sasvim drugog kvaliteta.

Što se tiče merenja prosečne brzine, mislim da to nije baš najsrećnije rešeno, zato što može da se divlja i vozi brzo, zbog produciranja i nekih drugih stvari, a onda se stane, popije kafa i prosečno dobije ista brzina, tako da mislim da bi možda presretači, ulaganje u presretače, bolje rešilo taj problem nego ovo izračunavanje prosečne brzine.

Što se tiče Zakona o železnicama, nama su železnice zaista rak rana, ali mi stalno donosimo nove zakone o železnicama, donesen je 2013. godine, pa dopune 2015. godine, pa imamo sada 2018. godine, železničkih pruga i vagona sve manje, a železnica u sve jadnijem stanju.

Evo, ja bih tu stala i hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednica Vlade Republike Srbije, prof. dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Zahvaljujem na komentarima.
Počeću od ovog opšteg interesa koji ste pomenuli i zašto uopšte opšti interes na ovom zakonu. Pre svega, zbog jačanja nacionalne bezbednosti tih mladih ljudi. Kao što ima mladih lekara, mladih informatičara, tako istih tih mladih ljudi ima i u snagama bezbednosti, u MUP-u, Vojsci, BIA i verujem da ovo može da pomogne da i oni na taj način reše svoje stambeno pitanje.
Ono što se provlači i što sam imala prilike da čujem, između ostalog i kroz amandmane, ali, evo, i vi ste sada rekli, jeste zašto smo ograničili samo jednu grupu ljudi, kako vi kažete i da li to znači da smo možda povredili Ustav? Odmah da vam kažem, jednako se postupa prema istoj kategoriji ljudi. Prema tome, to je dozvoljeno Ustavom i ne bismo takav zakon stavili pred same poslanike. Ali, ni jednog trenutka ne zatvaramo vrata. To znači da ćemo mi krenuti sa ovim projektom, videćemo kako će se on realizovati u narednih godinu ili dve i u tom smislu ćemo onda videti da li ćemo taj projekat i dalje proširiti. Dakle, daleko od toga da smo to sad stavili samo za snage bezbednosti. Stavili smo zato što jeste problem i zato što su to ljudi kojih ima 30 hiljada i koji nemaju i nisu imali nikakve mogućnosti da reše svoje stambeno pitanje, ali smo to ostavili kao otvoreno da vidimo u smislu realizacije projekta, jer ovo je sada model koji može da se primeni i na neke druge kategorije stanovništva.
Kada ste pominjali 130 km na čas pa ste napravili digresiju sa tehničkim pregledom, ono što je i danas rekao ministar Stefanović, sigurno je da će doći do izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja u tom delu upravo, tehničkih pregleda, tako da neće biti dodatnog nameta na vozače, odnosno vlasnike vozila. Tu ste, takođe, pominjali standarde i kvalitet naših auto-puteva. Želim da vam kažem da ovih 130 km na sat zaista jeste rezultat toga što svi naši auto-putevi koji se završavaju poslednjih nekoliko godina, nije mali broj kilometara koji smo završili, su auto-putevi rađeni po svim evropskim standardima. To nisu standardi koje pravi ministar, to su svetski standardi koji postoje i o kojima vodi računa pre svega kompanija koja vrši nadzor nad onim ko je izvođač. Investitor su negde „Putevi“, negde „Koridori“, negde Vlada Republike Srbije i ništa ne može da se pusti ukoliko ne ispunjava sve uslove, odnosno sve standarde, bilo evropske bilo svetske. Tako da verujem da ćemo mi u narednom periodu imati ne samo auto-puteve, nego i ono na čemu mi i dalje insistiramo, a to je da se nastavlja rehabilitacija i rekonstrukcija drugih puteva.
Put na koji ste verovatno mislili, ulaskom iz neke druge države u Srbiju, recimo, Batrovci-Kuzmin, izabran je, između ostalog, na tenderu izvođač i mi očekujemo u narednih mesec dana početak radova na rehabilitaciji. Tu je, na primer, rehabilitacija kasnila ne zato što „Putevi“ nešto dobro nisu uradili, ili zato što država nešto dobro nije uradila, nego smo na javnom pozivu i tenderu birali projektantske kuće koje su trebale da projektuju rehabilitaciju. Taj tender je nekoliko puta padao zbog toga što su se javljale projektantske kuće koje nisu imale čak ni osnovne uslove da mogu da se pojave na određenom tenderu. I zbog toga smo npr, imali kašnjenje od pola godine u rehabilitaciji ove vrlo važne deonice. Prosto govorim sa kakvim problemima se srećemo, gde su jednostavno neke stvari objektivne i na koje ne možemo da utičemo.
Da se samo vratim još jednom na ovaj zakon koji jeste važan i mislim da sve trebamo najdetaljnije da objasnimo zbog građana Srbije. Kada ste pominjali cenu, prodajna cena za stanove je 500 evra po kvadratu plus PDV. To znači da će na teritoriji Beograda verovatno to biti oko 550, moguće da će na teritoriji Srbije biti čak i nešto niža cena. Dakle, prodajna cena je 500, da li će sam izvođač možda da ima nižu ili drugačiju, to ćemo videti, ali ona ne sme da pređe 500 evra plus PDV.
Pitali ste zašto je cela Vlada imenovana da može da dođe? Prvo, danas je objedinjena rasprava, ovde ima dosta zakona. Drugo, ovo su zakoni u kojima imamo situaciju da se, kao što ste vi pomenuli, neki drugi resori takođe tiču realizacije ovog zakona, ali investitor je Vlada Srbije, to je jedan razlog. Druga stvar, iz domena Ministarstva građevine, koje ja vodim, dakle, najveći deo posla upravo treba da se uradi, zato sam danas ovde, a ne drugi ministri.
Još jedna stvar, zašto poseban zakon? Podsetiću vas, recimo, da za izbegle i raseljene takođe postoji poseban zakon, za socijalno ugrožene kategorije stanovništva postoji takođe Zakon o stanovanju. Dakle, nije neuobičajeno da za određene kategorije imamo posebne zakone.
U ovom slučaju, ovo je zakon koji treba da nam obezbedi brzinu i efikasnost, jer ako u jednom trenutku krene da se gradi na nekoliko pozicija, recimo u avgustu ova tri grada, pa onda za dva meseca nakon toga, na primer, Beograd i Novi Sad, pa onda se završava jedna faza u ova tri grada, počinje druga faza u nekim drugim gradovima, jer ovo nije jedinih šest gradova gde postoji potreba za ovim stanovima. Mi imamo anketu koja je napravljena za gotovo sve gradove u Srbiji.
Dakle, to je razlog zašto smo želeli nekako, neću da upotrebim reč centralizujemo, ali da vodimo računa i da iskontrolišemo od prvog koraka do poslednjeg da bismo bili što efikasniji. Sada hvala, ako sam nešto preskočila vi ćete me pitati.

Hvala potpredsednice.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović. Izvolite kolega.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo, ovde imamo set zakona koji su, barem kada je reč o saobraćaju, prilično logično povezani, pa to je, kako da kažem, jedan napredak u odnosu na neka ranija povezivanja, ali da se ne vraćamo na to nego da probamo barem ovih 20-ak minuta koliko imamo da kažemo maksimalno moguće.

Zakon broj 1. koji je izazvao jednu priličnu pažnju javnosti i koji je izazvao i pažnju struke na koju se odnosi, ima određene, kako bi da kažem nelogičnosti, barem kada mi posmatramo sa stanovništva politika koju mi zastupamo u poslaničkoj grupi slobodni poslanici.

Prvo pitanje koje se postavlja je formalne prirode i bilo bi dobro da se to ne dešava u budućnosti, a to je da se hitnost jednog zakona objašnjava time što zakon treba hitno doneti. Znate, to nije objašnjenje i nije se desilo ništa hitno, recimo da su ljudi zaposleni u službama bezbednosti u nekom skorašnjem roku ostali bez stanova u kojima žive i da sada moramo hitno to da rešavamo.

Dakle, načelna primedba je da ne moramo koristiti hitnost kad joj za to jednostavno i nije mesto, a problemi treba da se rešavaju i to uopšte nije sporno.

Zaštita slobode je valjda najbitnija funkcija jedne države i oko toga ćemo se saglasiti nezavisno oko toga kojoj političkoj grupaciji pripadamo, ja sam u to potpuno siguran da nema ništa bitnije od toga da se zaštiti sloboda i nezavisno od toga da li volite državu koja je velika, koja hoće da radi sve i svašta ili kao recimo, moja poslanička grupa, koja voli malu i efikasnu državu, koja neke stvari jako dobro radi, a neke, odnosno većinu stvari prepušta građanima i firmama da rade. Svi ćemo se saglasiti da je bezbednost gotovo isključivi posao države, da ne postoji odbrana koja se može organizovati mimo države ili saveza država, da ne postoji policija koja se može organizovati na drugačiji način, tj. može, ali bilo bi neefikasno i skupo.

Pitanje koje se ovde postavlja je, mi imamo neke ljude koji brinu o našoj slobodi, o sigurnosti naših života, imovine, zaštiti od terorizma i uopšte o tome da naši životi budu kvalitetni. Osnovno je pitanje šta te ljude motiviše da to rade na najbolji način i koje im instrumente zakonski okvir pruža da bi oni te poslove obavljali na najbolji način. Izgradnja stanova kao takva je, kako bi rekao, jedan motivacioni paket.

Ako govorimo o stanovima od 500 evra po kvadratu na lokacijama koje se nalaze na periferijama gradova, tih šest lokacija, hajde kada sve saberemo, recimo da tu ima 300 evra poklona po kvadratu. Ili ako imamo neki rok od 20 godina na koji bi se ti stanovi otplaćivali, tu je reč o stimulaciji od nekih 90-ak evra na platu osnovnu koja ide.

I moje pitanje uvek glasi, da li je bolje da ta stimulacija ide na neki drugi način, recimo putem toga da ljudi imaju veće plate koji žele da reše stambeno pitanje. Da li neke druge stvari motivišu ljude koji rade u sistemu odbrane? Na primer, evo, ja bih se vratio na policiju. Da li će policija bolje raditi svoj posao, na primer ako bude imala veći budžet za terenski rad? Da li će njihovo zadovoljstvo radom biti veće ako sudstvo ne bude obaralo vrlo korektne policijske istrage, jer nismo reformisali sudstvo, ili nismo doneli zakone koji omogućavaju da vrlo česte jako kvalitetne policijske istrage padnu u sudu? Da li su to stvari koje bi naše zaposlene u snagama bezbednosti više motivisale?

Da li je cilj naših zakona da možda motivišemo i ljude koji imaju rešeno stambeno pitanje, a recimo u Beogradu imamo problem terenskog rada, jer Beograđani neće da idu u policiju da rade terenske poslove, mala im je plata i onda dolaze ljudi iz nekih siromašnijih regiona Srbije, nažalost postoje velike razlike između centra i periferije, ali oni ne znaju dobro da rade Beograd, jednostavno nemaju te veze, konekcije da bi mogli raditi dobro radnje koje su u opisu policijskog posla i mnogo drugog toga imamo u pitanju.

Otvara se još jedno pitanje koje nije dobro da se otvara. Mi smo recimo, pre nekih sedam-osam godina, imali stanove za naučnike i profesore i onda su na njih neki drugi bili kivni što to dobijaju. Pitanje, da li se smanjio odliv ljudi u tim delatnostima nakon što su donešeni ti zakoni? Da li nam je nauka zbog toga procvetala ili je manje-više to ostalo nezapaženo?

Dakle, to su pitanja, jednostavno, da li je ovo zaista bio najbolji način kako da investiramo u našu slobodu i bezbednost ili je bilo nekih drugih načina? Neću apropo da tvrdim da je ovo loš način, ali mi je prilično sumnjivo, donekle nedorečeno, da li je to možda moglo da se uradi na drugi način, recimo da oni zaposleni koji, kako bi rekao, nemaju stan u svom vlasništvu, rešavanje stambenog pitanja, neki period iz ranih perioda, jer stambeno pitanje rešavaju ljudi u privatnom sektoru i ljudi koji su u poljoprivredi možda i na drugim mestima, i oni ne mogu da ga reše na ovaj način. Ali, nebitno.

Da li je to moglo da se uradi drugačije, da recimo pripadnici policije, vojske, službi državne bezbednosti, svih ostalih koji bdiju nad našom slobodom, imovinskim pravima i životom, mogu to da reše kao i svi drugi preko komercijalnih banaka, naravno uz puno uvažavanje da zbog prirode, recimo, njihovog staža i toga što je njihov staž kraći u godinama, mogu da dobiju određene pogodnosti jer većina njih ne može da vuče kredit na 25 godina? To je isto nešto o čemu treba voditi računa.

Da li bi se time tržište manje deformisalo ako bi oni imali izbor da kupe bilo koji stan i pravila igre po kojem oni mogu dobiti određeni dodatak na platu? Da li je to bolji način alokacije resursa ovom društvu ili je možda bolje da se grade tipski stanovi na određenim lokacijama, koji možda, neke četvrti su lepe za život, ali recimo ne vole svi da žive na istom mestu. Neki preferiraju možda da žive bliže centru u manjem stanu, neki preferiraju možda da žive na nekom delu grada koji vole.

To su neka pitanja koja su načelne prirode. Ja sa svoje strane ne mogu na osnovu zakona da kažem ni da je dobro, ni da je loše, ali mogu da kažem da otvara jedan veliki znak pitanja oko toga šta smo mi tačno sa time želeli da postignemo. To je jedno veliko pitanje.

Mislim da ta nadmetanja, tipa, da li nam je bitnije zdravstvo, da li nam je bitnija odbrana slobode, da li nam je bitniji zaposleni koji radi u ministarstvu isto odgovorne poslove, ili nam je bitniji neko u privatnom sektoru, nisu dobra pitanja u jednom društvu, jer stvaraju jednu vrstu konflikta. Najbolje je ako možemo postići da imamo ista pravila za sve, a najbolja rešenja su uvek bila ona rešenja koja nam daje tržište. Jedna od dobrih stvari je što u ovoj zemlji polako puštamo tržište da daje odgovore na što više pitanja, ali nismo još uvek dovoljno daleko u tome odmakli u mnogim oblastima. Dakle, pitanja su, što bi se reklo, načelne prirode.

Postoje neke stvari koje bih ja iskreno pozdravio. Jedna od stvari je što sa nekim izmenama zakona idemo u susret onim kritikama koje smo dobili, pa su kod nas malo, kako da kažem, loše protumačene i od GREK-a i od usvajanja preporuka FATF-i i slično, i dobro je što se one sada usvajaju.

Za našu zemlju, koja je zemlja koja je u osetljivoj poziciji, jer sticajem naše prošlosti, grešaka u daljoj, bližoj prošlosti, pravimo mi greške i u sadašnjosti, niko nije svet, je li, došli smo u poziciju da svi koji su nama bitni politički i ekonomski, vole da drže jednu veliku lupu iznad Srbije. I što drugde ne bi bio veliki problem, kod nas se uzme lupa, pa se gleda, a i mi volimo međusobno da gledamo lupe i da se optužujemo, je li, što isto nije dobro. Dobro je da smo te preporuke usvojili i dobro je da otklonimo svaku sumnju da neko u Srbiji želi da pere pare, da želi da pruža utočište za ljude koji se bave terorizmom, jer te sumnje nisu osnovane to svi znamo koji živimo u Srbiji. Ali, neusvajanje zakona navodi ljude da sumnjaju, pogotovo one ne dobronamerne. Bilo bi dobro da budemo brži u usvajanju tih preporuka i da nikada ne kasnimo, jer to je bitno za imidž naše zemlje, to je bitno i za biznis, bitno je za slobode, bitno je za naš ugled u svetu. Ubuduće bi bilo jako dobro da to radimo na vreme.

Dobra je stvar što smo otklonili jedan veliki nedostatak koji se možda čak nije ni mogao predvideti u vreme kada je donošen zakon koji se ticao organizovanja stanica za javni prevoz.

U praksi se videlo da bi u stvari taj zakon doveo do jedne potpune nelogičnosti i raspada i te stvari treba otklanjati, to je isto u redu potpuno.

Kada je reč o Predlogu zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i voda, ako bi se usvojili amandmani koji su podneti na taj zakon, amandmani su vrlo kvalitetni i, interesantno je, doneseni su tako što su se sastali predstavnici različitih ideologija i usaglasili se oko toga i različitih poslaničkih grupa i pozicije i opozicije, taj zakon bi mogao biti zaista kvalitetan, ako se usvoje amandmani, naravno.

Jako mi je drago čuti da se govori o usklađivanju sa evropskim direktivama, ali moramo istaći da tu još ima posla i Poglavlje 14 i Poglavlje 21 nas čekaju da se otvore. Skrining je dao neke ocene, dao je i ono što treba da se radi. Posao je jako dugačak. Ako se taj posao bude radio brže i kvalitetnije, otvoriće se prilika da se reše neke od bolesti koje mi imamo u saobraćajnom sistemu, tako što će nam se otvoriti jedno veliko tržište. Tu treba biti jako brz sa usklađivanjem i to nije ništa strašno ako se zakoni često usklađuju. To je nešto što je dobro i treba ići brže. U skladu sa tim i neke prakse koje su neprimerene Poglavljima 14 i 21 ne treba negovati u Srbiji, na primer u oblasti vazdušnog saobraćaja. Neke od tih praksi neće biti moguće. Tako da, uvek se javlja pitanje, na jednoj strani idemo brzo, na jednoj strani idemo preterano sporo.

Konačno, još oko dva zakona imam nekih dodataka koje smatram da su bitni. Kod Zakona o interoperabilnosti železničkog saobraćaja, ne bih da budem ciničan, ali ja ću biti jako srećan ako u skorije vreme vidim da uživamo plodove tog zakona u Srbiji, odnosno da zaista mogu videti kako izgleda interoperabilnost u Srbiji u odnosu na brzine koje su definisane u saobraćaju. Moja sreća biće izuzetno velika ako budemo imali tu dilemu da li ćemo imati dobru interoperabilnost između onih vozova koji idu najvećim brzinama predviđenim u ovom zakonu i onih vozova koji idu manjim brzinama. Nadam se da to jedino neće biti interoperabilnost između vozova koji nam iz susednih zemalja dolaze izuzetno brzo i onda interobilno prelaze na naše pruge da idu mnogo nižim brzinama, i to je naravno nešto, ali bi bilo jako dobro da ne pričamo godinama o tome kako ćemo imati izuzetno brze pruge u Srbiji, nego da polako idemo u tom pravcu. Obično ova ima mnogo više optimizma nego što ima stvarne realizacije.

Konačno, iako sam već načelno pomenuo zakon koji je ovde pod rednim brojem 10. i tiče se Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, to je jedan jako bitan zakon. Jako bitan, jer povremeno se zaista zaklanjala, i ne samo kod nas, u celom svetu se vrlo često zaklanjaju stvarni vlasnici, ali mislim da ćemo i dalje imati određenih nedoumica koje ni druge zemlje nisu baš najlakše rešile. Šta da radimo sa pravnim licem koje je vlasnik domaćeg pravnog lica, a to pravno lice koje je domaći vlasnik je iz poreskog raja gde se ne objavljuju podaci ko su fizička lica, jer se ti podaci sakrivaju? Šta da radimo u tom slučaju?

Zakon poznaje institut osobe koja je ovlašćena da upravlja, ali i dalje nam ostaje sumnja u to ko su zaista vlasnici tih firmi. To je jedno pitanje koje je dosta staro i koje predstavlja problem i mnogim drugim zemljama, ali se postavlja pitanje, barem sa moje strane, da li možemo imati tretman za takva pravna lica koja bi imala identičan tretman ne kao strane kompanije, nego kao domaće kompanije i koja još rešenja možemo postići da u Srbiji se ničije vlasništvo nad pravnim licima ne bi moglo sakriti.

Toliko u prvom javljanju od strane poslaničke grupe „Slobodni poslanici“, biće verovatno još jedno javljanje pred kraj rasprave koje će se ticati ovih ostalih zakona. Svim kolegama i koleginicama hvala na pažnji i želim vam puno sreće u daljem radu danas.

Hvala vama, kolega Stevanoviću.
Sledeći je narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala lepo.

Evo ponovo jedno zakazivanje sednice po hitnom postupku zato što je potreba hitna da se donesu neki zakoni. Ja se uvek uplašim kad čujem najavu da je nešto po hitnom postupku, šta li se sad desilo da moramo da dobijemo materijale u petak, da bi u ponedeljak već morali da odlučujemo o tome, ali na sreću, to je još jedan mali besmisleni, bizarni trik ove vlasti koja bi time da spreči poslanike opozicije da dublje uđe u materiju o kojoj treba da odlučuju na sednicama Skupštine. Nijedan od ovih zakona, od ove 22. tačke dnevnog reda, odluke i zakoni, nije hitna da je morala da bude obrađivana, da dobijamo materijale u petak, kada moramo na njih da reagujemo već juče, ali šta da vam kažem, to je deo atmosfere u kojoj se sprovodi vlast SNS i ostalih stranaka koje čine tu koaliciju.

Imamo predloge zakona koji su u proceduri koje je Vlada usvojila 10. maja, znači u prošli četvrtak, to je jako hitna stvar jer to mora odmah da se sprovede, inače ko zna šta će da bude, 16. april, 16. april, 25. april, 23. april, 10. maj, 10. maj, 4. maj itd. To je jedan loš običaj. Bez obzira na vrlo zlu nameru koja je izražena takvim jednim postupkom, to neće da destimuliše ljude koji žele da se bave ozbiljno politikom u ovoj zemlji da se ozbiljno bave i ovom zakonodavnom delatnošću.

Ima nekoliko zakona koji su posebno interesantni, Predlog zakona o železnici, o bezbednosti u železničkom saobraćaju, o interoperabilnosti železničkog sistema itd. su jako interesantni zakoni, ali pošto su usvojeni pre manje od mesec dana, a otprilike ima jedno hiljadu stranica teksta, mislim da je neozbiljno da se bilo ko bavi time i tako je to od ljudi koji su u toj struci, kako sam čuo, spisak lepih želja, tako da ne postoji nikakva opasnost da taj zakon bude usvojen na ovom zasedanju i da ne napravi veću štetu u železničkom saobraćaju od one koja već postoji u toj oblasti već decenijama i za koju nije kriva samo ova vlast, naravno, to je jedna rak rana Srbije već jako dugo.

No, hajde da se vratimo na ono za šta ima uslova da se komentariše i to je Predlog zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti usvojenog 10. maja ove godine, znači u četvrtak. Šta je to tako hitno da nešto što se usvoji u četvrtak mora da bude potvrđeno donošenjem zakona za manje od sedam dana? Šta je to? Da li ti ljudi, tih 18.900 ljudi koji su se javili da bi možda ušli u tu proceduru kupovine stana pod povlašćenim uslovima, da li se sa njima nešto desilo u sredu prošle nedelje ili u ponedeljak prošle nedelje, pa onda Vlada mora da na to reaguje hitno i parlament takođe jako hitno? Ne, naravno da nije. Ti ljudi nemaju stanove ili nikad ili su ih nekad imali pa su ih izgubili, ali u svakom slučaju, to nije stanje koje može da se nazove hitnim.

Da li je to loše stanje? Naravno da jeste. Naravno da je loše ako u celom sistemu bezbednosti, da se ne igram ja sa državnim tajnama, ali nema više od 50.000 ljudi koji nešto rade ozbiljno. Tu ne mislim na kafe kuvarice, administratore i ove druge, botove koji su dobili posao u zadnjih pet-šest godina, nego mislim na ljude koji stvarno rade ozbiljan posao u BIA, policiji i Vojsci, njih nema 50.000 sigurno, pouzdano znam. Jako je loše da, po vašoj proceni, 30.000 njih nema rešeno stambeno pitanje, a po njihovim javljanjima na ovaj konkurs ili prijavu je njih 18.900. Da li je ovo pravi način da se reši njihovo pitanje stambenog zbrinjavanja? Mislim da nije. Otvara mnoge dileme. Naravno da treba stvoriti uslove da ljudi koji rade u ovom ozbiljnom sektoru, kao i ljudi koji rade u zdravstvu ili prosvetu, dobiju uslove da ako ne sutra-prekosutra, onda bar do kraja svog radnog veka dođu do toga da reše svoje stambeno pitanje, da imaju tu viziju i mogućnost da onda bude rešen. To se ne postiže na ovakav način.

Imali smo razne akcije tog tipa za mlade bračne parove, pa nemamo dobre rezultate sa natalitetom. Za profesore, za naučne radnike nemamo, niti je ko zadržan ovde tim motivom, niti su rezultati naučni ili obrazovni u našoj državi takvi da možemo da budemo zadovoljni.

Kako se rešava taj problem? Tako što se stvore uslovi u jednoj državi da ljudi koji rade u državnom sektoru primaju plate od kojih mogu da organizuju svoj život na način koji je primeren tom društvu u određenom istorijskom trenutku. To znači da plate u javnom sektoru moraju biti značajno veće, ne samo u oblasti bezbednosti, nego i u oblasti prosvete i zdravstva, i mislim i kulture, da bismo imali normalnu državu koja je ne samo geografski, nego i po nekim svojim drugim obeležjima treba da bude deo Evrope. To se ne dešava, jer to je stav ove vlasti, da drži u šaci, da ucenjuje, da se igra sa nečijim stanjem po sistemu – ako si odan, ako me slušaš, daću ti priliku da nešto dobiješ. Ako si jako odan, možeš da kupiš kao ministar od dve-tri plate kuću u, kako se zove, na ulazu u Beograd, ministar policije ima tamo kuću koju je kupio pre godinu-dve dana. Ili može da organizuje država da nekom tetka iz Kanade pošalje pare pa da reši svoje stambeno pitanje. Ima jako veze sa raspravom, zato što je to pitanje, to su ljudi koji rade u bezbednosnom sektoru. Ili recimo da imamo super snalažljive ljude koji, recimo, sad vode BIA pa i crkve grade o svom trošku, a kamoli stan, kuća i šta već treba. To nije rešenje.

Mislim da je ovde povod strah režima od toga šta će ljudi iz bezbednosnog sektora, kako će se ponašati narednih godina, narednih meseci, kako će reagovati ili neće reagovati na iskušenja koja su pred nama, kako će reagovati na izdaju koja se dešava, kako će reagovati na razne stvari koje su neprimerene njihovom duhu. Mislim da je to osnovni razlog za brzo hitno donošenje ovakvog zakona.

Naravno, ni ovim zakonom nije predviđeno da problemi tih ljudi budu rešeni niti brzo, niti adekvatno. Ovde se predviđa da se u naredne dve godine izgradi 1.578 stanova, a potreba je za najmanje 19.000. lakom računicom možemo da dođemo do toga da treba jedno 14 h 2, znači jedno 28 godina da se reše svi ti problemi. Koliko se ja sećam u tim službama je čest beneficirani radni staž, tako da to znači da većina onih koji juče počnu da rade neće moći da reše svoje stambeno pitanje do penzije, po posebnim uslovima koje kao nudi ovakav zakon.

Drugo pitanje, zašto posebni uslovi? Pa, ministarka se hvalila cele prošle godine da je apsolutno rešeno pitanje, sva pitanja vezana za građevinske dozvole. Čemu onda ubrzavanje ako se sad dobija građevinska dozvola na odmah, internetom, sutra, čim pomisliš, zašto su onda neophodni posebni uslovi za ove stanove? Nisam uspeo da vidim onu skicu stana koji je prikazan. Stvarno ne znam da li je iko živ u zadnjih 50 godina ili 100 godina kupio stan tako što je gledao skicu stana, a kamoli da to bude glavna reklama u kvalitetu tih stanova, no, nema veze, nećemo da se bavimo time. To je i tako besmisleno.

Dali ste jednu računicu ovde ministarka i rekli ste, da će u 1.580 stanova koji se počinju da grade sutra-prekosutra i koji treba da budu završeni do kraja 2020. godine, ako sam dobro video, da je vrednost tih stanova 64 miliona evra. Kad podelite 64 miliona sa 1.578 dobijete da je to 40.558 evra. Znači, to je prosečna cena jednog stana od ovih 1.578. Ako to podelite sa 500, jer tolika će biti cena metra kvadratnog, onda dođete do toga da je prosečan stan koji se gradi od ovih, da je prosečna veličina stana koji se gradi 81 kvadratni metar. To je laž ili je greška. Znači, nemoguće. Ako je 81 metar kvadratni prosečna veličina stana, to znači da ima stanova i od 150 kvadrata, a u zakonu piše da je 92 kvadrata maksimum za četvorosoban, ili ne znam koji beše stan.

Prema tome, hajde da pogledate tu računicu malo bolje ili su vas prevarili ili je i ovde želja da se napravi laž. Opet s druge strane, ne može 500 evra da košta stan i u Lebanu i u Beogradu, bez obzira u bilo kom delu Beograda da se gradi ili bilo kom delu Lebana. To je isto jedna nelogičnost zakona. Potpuno je besmisleno, da utvrđujete jedinstvenu cenu za stanove, za celu teritoriju Srbije.

Evo još neke dileme. Šta je sa ljudima koji rade u policiji, vojsci ili BIA i imaju stan. Šta je njihova krivica. Krivica njihovih roditelja, njihova životna situacija je takva da možda imaju stan, možda imaju kuću, možda imaju vilu, možda imaju vikendicu, tri stana. Zašto su oni krivi pa oni nemaju neke beneficije zato što rade u tim službama. To su sve dileme na koje moramo da dobijemo odgovore.

Pitanje isto za prosvetare i lekare. Medicinski radnici masovno odlaze iz zemlje. LJudi iz bezbednosnog sektora ne odlaze zato što naprosto nije logično da mogu da odu iz zemlje i da se zaposle na bolji način negde napolju u odnosu na ono šta rade. Nisu oni krivi zbog toga i ne treba ih kažnjavati zbog toga, ali rešenje za njihov problem nije u tome da im se daje lažna nada da će moći da kupe stan u naredne dve godine koji košta 500 evra i da je u proseku 80 metara kvadratnih, nego da im se daju plate i uslovi, kreditni uslovi gde oni mogu da uđu u taj posao sami. Možda neko ne želi da ima stan. Možda ima neku drugu ideju sa dobrom platom. Znači, to su stvari koje su potpuno besmislene.

Molim vas da još jednom pogledate suštinu i način rešavanja ovog problema. Ako je neka opasnost se nadvila nad Vladom kako će reagovati službe, ja mogu da vam potvrdim da je veliko nezadovoljstvo i u policiji, i u vojsci i u delu BIA ne samo malim platama, nego pre svega time, što su to ljudi koje teraju da rade, ono što nije njihov posao. Što ih teraju da budu deo političke mašinerije aktuelnog režima. Što im daju na najviše pozicije postavljaju, ne mislim tu na ministre, ministri su inače laici, to je svuda u svetu, nigde u svetu general nije ni ministar vojske, ni ministar policije. Ali, onaj drugi deo, operativni deo koji mora da bude iz struke, da se tu stavljaju ljudi koji su politički podobni ili se duboko klanjaju nekome ko može da ih podigne na takav položaj. Teraju ljude da se bave istragama na način koji je besmislen. U javnim nabavkama kupuju tamo gde niko normalan ne bi kupio to što oni kupuju zato što je neko rekao, zato što neko ima neke veze sa nekim. Zato što policija pre svega kao služba koja najčešće u otvorenom kontaktu sa građanima vidi šta se i koje se zloupotrebe vrše nad njom i mnogi ljudi iz policije su vrlo nezadovoljni. Nezadovoljni na opravdan način i to nezadovoljstvo neće biti sprečeno lošim pokušajem da se reši njihovo stambeno pitanje.

Naravno, da ga treba rešiti. Naravno, da je situacija loša, ali ovo nije rešenje. Rešenje je da se stvore uslovi, da plate državnih službenika u ovoj državi budu adekvatne onome što oni daju građanima ove države i da od tih plata mogu da žive na normalan i civilizovan način. Sa VMA vam odlaze anesteziolozi, hirurzi u inostranstvo. To je nekada bila čast da se lečiš na VMA a kamoli da budeš lekar na VMA, a sada.

Imamo još ovaj Zakon o bezbednosti u saobraćaju, koji se tiče povećavanja dozvoljene brzine za kretanje na putevima. Moram da pohvalim to, ja sam uvek za to da treba stvoriti uslove da se malo brže stiže tamo gde ste pošli, naravno i bezbedno.

U puno evropskih država je ograničenje na 130 odavno u primeni i ja nemam ništa protiv, glasaću za ovaj zakon jer mislim da je to dobro rešenje. Ne moraju svi da voze 130 na sat maksimalno, samo oni koji znaju to da rade i koji mogu da to urade bezbedno i za sebe i za one koji su u njihovim kolima i za druge učesnike u saobraćaju. To sigurno, to dizanje sa 120 na 130 maksimalne brzine nije posledica toga što je stanje na putevima bolje, gospođo ministarka.

Kada idete na neko gradilište, pogledajte malo, čujem da idete sada helikopterom, što je jako lepo, ali idite nekada i autom. Ja eksploatišem auto put Beogra-Niš jako dugo, jako često. Mogu da vam kažem da na ovoj traci desno u oba smera imate blizu 4.000 rupa koje su veće od širine gume prosečnog vozila. Rupe koje su dimenzija pola metra sa 35,6 santimetara.

Imate kolotrage, imate one, praktično kada padne kiša tu možete, ako pada par dana, tu možete da zapatite ribe i dolazite da ih hranite samo. To pod takvim uslovima i 70 km maksimalne brzine je mnogo, a kamoli 130. Nije samo problem što padaju novoizgrađeni nasloni, kako se zove ono na auto putevima niz Grdeličku klisuru, Sićevaćku klisuru, desi se to, ne baš svaki dan kao vama, desi se to i na Slaviji ovde da se raspadne ovo što je skoro pravljeno, nego je problem u tome što se ovde ne radi ništa, što imate deonice auto puta Beograd-Niš, a siguran sam da je to slučaj i sa pravcem prema Batrovcima i prema Subotici, imate delove auto puta koji nisu pipnuti. Znači, rupe nisu zakrpljene godinama.

Verujte mi, mogu da vas povedem jedan dan, pa da vam pokažem jedno 250 primera koji ja da slikam ne mogu da stajem na auto putu, to je inače zabranjeno, trebalo bi da znate bar nešto iz te oblasti, ali imate vi dovoljno saradnika pa iz ovih službi što će navodno da dobiju jeftine stanove, neka vam kažu šta se tamo dešava. To je katastrofalno stanje.

Prema tome, ja vas pozivam da pod a) mada imate za to razloga da se ne plašite reakcije ljudi iz bezbednosnih službi, bez obzira što su vrlo nezadovoljni onim što vi radite, neće učiniti ništa što bi bilo van zakona, tako da taj vaš opravdani strah neće biti kažnjen na način kako vi mislite da može da vam se desi. Nađite adekvatniji način, a to su adekvatnije plate za ljude koji rade u službama bezbednosti, ali i u prosveti i u zdravstvu.

Pođite jedan dan, možete i za vikend, mogu ja da vam kažem jedno 250 primera, da vas odvezem, kako god hoćete, idete često za Niš zbog nekog aerodroma koji želite da otmete Nišlijama, pa možemo i zajedno da odemo da popričamo i o tom problemu i da vam pokažem koliko ima, to su kao nagazne mine. To može da proizvede opasnost kao da je ne daj bože neka nagazna mina. Preko 4.000 rupa u oba smera, u desnoj traci, u levoj traci kojom češće vozim, nema ih toliko ali i tu sigurno ima bar 1.000 njih. Prema tome, vaš problem treba da bude ne stanovi za 500 evra, nego 5.000 rupa Beograd-Niš.