Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih sugerisao budućoj komisiji ne samo da potpuno analizira izveštaj koji dolazi iz Italije, nego da se obrati i sindikatima sistema Belgijske nacionalne odbrane, posebno gospodinu Albertu Devilersu koji je u jednom svom izveštaju iz 2000. godine kaže da je tokom godine dana boravka belgijskog kontingenta na Kosovu, oko 200 belgijskih vojnika i oficira dobilo kancerogene bolesti, od kojih je osmoro umrlo za godinu dana.

U to vreme 2000. godine šef vojno-medicinskog saniteta u Belgiji Van Hof je takođe naveo detalje oko moždanih tumora, kožnog raka i leukemije, što se tiče belgijskih vojnika u tom kontigentu, a sve je to objavljeno u belgijskoj reviji koja se zove „Parametri“, pisao je novinar koji se zove Vinsens Golding, tako da bi ova komisija mogla da se i oko toga malo referiše.

Kada je u pitanju ovo bombardovanje koje smo doživeli 1999. godine, prvi avioni A-10 su gađali prostore Savezne Republike Jugoslavije 28. i 30. marta. Ukupno je bilo 112 udara nad 91 lokacijom, od toga su dve lokacije bile na prostorima Crne Gore, 12 lokacija je na prostorima južne Srbije, a 98 lokacija na prostoru Kosova i Metohije. Ta bombardovanja osiromašenim uranijumom su intenzivirana zadnjih deset dana rata, pri čemu je, po nekim podacima, na naš prostor izbačeno između 12 i 15 tona osiromašenog uranijuma. Najkritičniji lokaliteti u Srbiji van Kosova i Metohije su bili Pljačkovica, gde je zabeležena radioaktivnost 1.100 puta veća od normalne, Borovec – 85 puta veća od normalne, Bratoselce – 116 puta veća od normalne i Reljan – na dve lokacije 200 puta veća od normalne, dok je na poluostrvu Lušnica u Crnoj Gori i na rtu Arza zabeležena radioaktivnost 350 puta veća od normalne.

Kad govorimo o tome šta su činjenice i šta je propaganda, moramo biti svesni da je čak i na zapadu postojala jaka tendencija da se umanji štetni efekat tog bombardovanja, posebno kada je u pitanju radioaktivnost, tako da su i zapadni mediji vrlo teško dolazili do podataka i da su SAD činile velike pritiske na razne međunarodne organizacije da se cela ta stvar zataška.

Već sam ranije u jednom obraćanju rekao šta je bilo sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i falsifikatom izveštaja britanskog fizičara Kita Beverstoka oko toga šta je sve bačeno na prostor Savezne Republike Jugoslavije i da je rukovodilac projekta studija Svetske zdravstvene organizacije gospodin Majk Ripačoli zaključio da te količine koje su bačene na Saveznu Republiku Jugoslaviju nisu kritične i da je osiromašeni uranijum zapravo zdrav i da je na osnovu tog izveštaja gospodina Ripačolija Karla del Ponte odustala od tužbe protiv NATO-a, što se tiče upotrebe osiromašenog uranijuma. Nekoliko autora je posle toga dokazalo da je gospodin Ripačoli zapravo falsifikovao izveštaj gospodina Kita Beverstoka.

Prema jednom bivšem oficiru američke ratne mornarice, Pentagon je 1993. godine odbio da ispoštuje zahtev kongresa da se prouče zdravstvene posledice koje nastaju kada se osiromašeni uranijum upotrebi, to je 1993. godina posle Pustinjske oluje 1991. godine. Gospodo, vi sada prvi put pričate ovde o osiromašenom uranijumu itd. ili ste možda pričali pre desetak godina. Ja sam bio jedini jugoslovenski novinar koji je bio 1991. godine u Pustinjskoj oluji i znam kakve su posledice bile tamo i lično sam video američke mehaničare koji slažu redenike metaka 30 milimetara sa osiromašenim uranijumom u redenike aviona A-10, svi su u zaštitnim odelima, sa gas maskama ili zaštitnim maskama. Niko nije bio slobodan, pri čemu su tvrdili da taj metak nije otrovan dok ne pogodi prepreku, dok ne udari u zgradu, tenk, zemlju, tek onda nastaje radioaktivna prašina, a oni te metke slažu u redenike pod zaštitnom opremom i maskama. Nama novinarima koji smo to gledali sa jedne velike daljine takođe su nabili maske i zaštitna odela. Znači, možemo tu da pričamo o Pustinjskoj oluji 2003. godine, kada sam bio u Drugom zalivskom ratu, kao jedini jugoslovenski novinar i tada. Imao sam priliku da to vidim kod Britanaca koji su koristili bombe kada su gađali okolinu baze.

Godine 1994. bio sam na poziv iračkog Ministarstva odbrane da vidim onaj čuveni bunker u Bagdadu u kojem je pobijeno preko 250 žena i dece koje su gađali sa takvom vrstom municije i imao sam priliku da pogledam izveštaj iračkog Ministarstva odbrane tada. Naravno, ti izveštaji u našoj štampi su prolazili parcijalno. Ja sam o tome pisao nekoliko tekstova u „Politici“, imam i materijalne dokaze za to.

Možda bi komisija trebalo malo i da se pozabavi izveštajem Instituta za nuklearne nauke Vinča koji u izveštaju Instituta od 23.4. i 21.5.1999. godine takođe govori o upotrebi uranijuma-238 na određenim lokacijama.

Kada je reč o Amerikancima, podsetiću vas na profesora fizike gospodina Daga Roka, inače bivšeg majora američke vojske, direktora Programa za razvoj projektila sa osiromašenim uranijumom, inače šefa radiološke zaštite američke vojske koji je objavio 1994. godine, znači, on se referira na Pustinjsku oluju 1991. godine u kojim je dokumentima potvrdio da je Vlada SAD bila svesna genocidne prirode osiromašenog uranijuma još od 1943. godine, kada zapravo počinju verovatno prvi pokusi s time.

Kada smo mi u pitanju, podsetio bih vas na uputstvo, priručnik od 22. novembra 1999. godine koje je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari za pripadnike multinacionalne brigade „Zapad“, po ulasku KFOR-a na Kosovo i Metohiju, oni su dobili to uputstvo pod nazivom: „KFOR, Internacionalne brigade, Zapad, osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije“. U tom izveštaju koji ima mrtvačku glavu na početnoj strani kaže se: „Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom. Nosite zaštitnu masku, nosite zaštitna odela, izbegavajte takve lokacije, udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine, dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije“. Ta uranijumska municija, da vas podsetim, zabranjena je haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine, ali ne kao uranijumska municija, jer tada nije postojala, i ženevskim konvencijama iz 1923, 1925. i 1949. godine kao nehumano oružje. U tom izveštaju za sektor „Zapad“ takođe se preporučuje: „Perite često uniformu, hrana i voda postaće neupotrebljive zbog kontaminacije prašinom osiromašenog uranijuma. Nikako ne jedite hranu koja nije prethodno kontrolisana“.

Ovaj priručnik nedvosmisleno govori i potvrđuje činjenicu da su planeri ratnih operacija NATO-a i zločina protiv mira bombardovanja Jugoslavije, tada, i pre početka bombardovanja naše zemlje znali da je oružje sa osiromašenim uranijumom opasno, kancerogeno i genotoksično. Svoje pripadnike su upozoravali na opasnost, a civile i stanovništvo nikada nisu upozorili na opasnost koja im preti, već javnost u isto vreme i danas obmanjuju da nema opasnosti.

Interesantno je zašto su tu Italijani i Belgijanci ostali uskraćeni za tu vrstu informacija. Recimo, vi nemate te pojave kod Amerikanaca, kod Francuza, kod Kanađana, kod Britanaca. Kako su jadni Italijani i Belgijanci jedini iskusili to na svojoj koži, to ostaje da pitamo ta njihova ministarstva, odnosno ljude koji su tada radili u Ministarstvu odbrane, iako lično sumnjam da ćemo dobiti prave odgovore, jer i oni su pod velikim pritiskom Amerikanaca da se to što više razvodni i da se što više skloni u stranu.

Ima jedan vrlo plastičan primer kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, tamo njima takođe su najavili vežbu aviona A-10 na poligonu Manjača sledeće godine kod Banjaluke, pa se digla velika galama oko toga, jer Amerikanci pismeno garantuju da neće koristiti municiju sa osiromašenim uranijumom. Na pitanje Združenog štaba oružanih snaga BiH oni kažu: „Mi ćemo vam garantovati da nećemo koristiti tu municiju“, pri čemu izbegavaju da kažu da američkim avionima, kada su na pisti,parkirani, kada su pri vežbi, tokom vežbe ili pre vežbe, ne može da priđe niti jedan drugi vojnik osim američkih oružanih snaga vojne policije. Znači, nema tog oružara na prostorima BiH koji može da proveri šta je u redeniku topa Redling GAU-8 kalibra 30 milimetara na avionu A-10. To Amerikanci nijednom strancu neće dozvoliti. Sad vi možete njima da verujete na reč.

Kad govorimo o BiH, navešću vam primer novinara Zorana Žuže, koji je ispričao za „Mondo“ da je jedan italijanski novinar imao problem da nađe sagovornika koji bi mu potvrdio da smrt nekoliko desetina italijanskih vojnika koji su službovali u BiH, znači i tamo su Italijani osetili šta je ta municija na svojoj koži, da ta smrt ima i te kakve veze sa činjenicom da su bili stacionirani na prostoru izloženim dejstvu municije sa osiromašenim uranijumom.

Gospodin Šešelj je ranije spomenuo Hadžić. To je bio Vojno-remontni zavod JNA, a posle toga Vojni remontni zavod Vojske Republike Srpske i on je gađan s tom municijom. Treba otići u Bratunac, gde se taj zavod posle izmestio, da vidite koji je mortalitet ljudi koji su iz Hadžića došli u Bratunac. To su masovna umiranja od leukemije ljudi koji su upravo radili u Hadžićima za vreme rata. Hadžiće su posebno gađali sa tom vrstom municije.

Dakle, kada je taj italijanski novinar doneo u komandu jedan metak iz Remontnog zavoda Hadžića, dakle, doneo nekoliko tih penetratora, celih zrna municije i doneo ih u komandu NATO snaga u Sarajevu, kad je vojnicima i oficirima pokazao šta bi želeo da im pokloni, oni su se razbežali, data je uzbuna u komandi koja je trajala više časova, sve dok na lice mesta nije stigla specijalizovana ekipa nemačkih vojnika sa specijalnom zaštitnom opremom. Oni su pokupili ostatke radioaktivne municije u posebne metalne kontejnere i odvezli ih u nepoznatom pravcu.

Profesor Leonard Adic (Diletz) u jednom svom članku u „Losanđelos tajmsu“ još 1980. godine kaže da je Država NJujork sudskom presudom iz te godine prisilila postrojenje za proizvodnju penetratora osiromašenog uranijuma da prestane sa proizvodnjom, jer su svakog meseca prevazilažene propisane granice oslobođenja radioaktivnosti u vazduhu od 150 mikro-kirija. Ova vrednost odgovara količini od 387 grama osiromašenog uranijuma, a samo u jednom projektilu kalibra 30 mm sa aviona A-10 imate 298 grama osiromašenog uranijuma.

Znači, mi treba da se zapitamo, ako su vlasti Države NJujork još 1980. godine zabranile, bile zabrinute i zabranile zbog pojave radioaktivnosti u vazduhu, čiji je mesečni ekvivalent radioaktivnosti samo dva projektila kalibra 30 mm, a oni su celu fabriku zabranili, kako da mi ne budemo danas zabrinuti zbog svega onoga što se izručilo na nas, zbog svih projektila, raketa, pa možda čak i granata klasične artiljerije sa takvim punjenjem?

Kad kažemo – uranijum 238, znači nije samo, a i tu mislim da je gospodin Šešelj spomenuo da je korišćen i plutonijum, što je istina, plutonijum 239, koji je još opasniji od ovog uranijuma 238, to je najviše toksični radioaktivni otpad. Prethodnici su rekli, odnosno gospodin Laketić je rekao zašto se išlo na tu vrstu punjenja penetratora. Vi na avion A-10 ne možete da smestite top klasičan, većeg kalibra, koji bi razbijao tenkovske oklope, posebno sa strane. Znači, maksimum možete da smestite top na takav jurišnik 30 mm. Kalibar 30 mm klasičan ne probija tenkovski oklop. On mora da ima jezgro ili od uranijuma ili od teškog metala, volframa itd. Punjenje takve municije teškim metalima je jako skupo. Punjenje osiromašenim uranijumom je vrlo jeftino. NJega imate u velikim količinama pri nuklearnim skladištima kao nus produkt proizvodnje u nuklearnim elektranama i naravno da je onda najlakše da se rešite tog otpada tako što ćete ga spakovati u municiju, u redenike i gađaćete zemlje kao što smo mi, zemlje koje nisu imale adekvatnu odbranu.

Za sve te podatke o toksičnosti osiromašenog uranijuma postoje mnogi izveštaji u raznim stručnim časopisima. Spomeniću još jednog profesora dr Asifa Durakovića, koji je radio za američko ministarstvo odbrane i dokazivao vezu između osiromašenog uranijuma i Zalivskog sindroma. Zalivski sindrom je ono što se desilo američkim i britanskim vojnicima posle „Pustinjske oluje“ 1991. godine. To je takođe zataškano. Nekoliko američkih novinara je dobilo otkaz u svojim redakcijama kad su uopšte pokušali da o tome pišu. Profesor dr Asif Duraković je takođe isteran iz službe i bezočno proganjan.

Nemački profesor dr Ginter je takođe dokazao i objavio uzročno-posledičnu vezu između osiromašenog uranijuma i oboljenje stanovnika, posebno dece, u Iraku posle rata 1991. godine. Ostavio je značajne radove i svedočanstva iz ove oblasti. On je u Nemačku iz Iraka 1992. godine doneo ostatke municije sa osiromašenim uranijumom na ispitivanje, pa ga je sud u Berlinu osudio zbog neodgovornog rukovanja radioaktivnim materijalom, zbog kojeg je postojala mogućnost kontaminacije, što može da izazove narušavanje zdravlja. Dakle, mi, gospodo, ovde imamo presudu nemačkog suda iz 1992. godine koji kaže da neodgovorno rukovanje ostacima te municije može da dovede do velike radioaktivnosti na tom lokalitetu gde se ona donela.

Profesor dr Alfred Šot je takođe dokazivao između hromozomskih aberacija vezu, koje su se javile kod dece veterana Zalivskog rata i osiromašenog uranijuma i koja će se ponavljati u lancu potomstva ovih porodica, da je to prava epidemija.

Profesor Dag Rok, kojeg sam već spomenuo, je na pitanje da li je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom ratni zločin, odgovorio – apsolutno jeste. Zašto u SAD vi u ničije dvorište ne biste mogli da bacite ni 500 grama osiromašenog uranijuma, a da ne odete na dugotrajnu kaznu, odsluženje kazne zatvora.

Šta da još kažem, što već nije rečeno ovde. Dakle, ponovljeno je već nekoliko puta da je konstatovano da su u Srbiji zabeležene evidentna povećanja bolesti čija se pojava može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa posledicama bombardovanja, posledicama primenom osiromašenog uranijuma. Rečeno je da su posebno opasni bili transformatori, njihovo gađanje zbog svih onih piralena što su iz njih izlazi, gađanje rafinerije. Mi smo u Barič morali da pustimo određenu količinu toksičnih materijala, jer je pretila opasnost da ako pogode Barič nema pola Beograda. Kažu čak neki izvori da je i Vinča bila potencijalna meta. Postojao je plan evakuacije Vinče 1999. godine da se ona iseli. Ne daj Bože da se to desilo.

Već kod nas 2006, 2007, 2008. i 2009. godine sirova stopa incidencije i mortaliteta od malignih tumora svih lokalizacija i kod oba pola, raste u odnosu na prethodni četvorogodišnji period i to porast broja obolelih za 6,6%, a porast broja umrlih za 7,8%. To su sve podaci koji su službeni, koji se lako mogu proveriti.

Kao zaključak šta nam valja činiti, to je možda i neka vrsta konkluzija svih ovih dosadašnjih rasprava, šta valja činiti komisiji?

Pre svega, zauzeti se za nacionalni, napraviti nacionalni program za praćenje zdravstvenog stanja i definicije stepena uticaja primene municije sa osiromašenim uranijumom na zdravlje vojnika, policajaca, pa i širih slojeva stanovništva; nabaviti adekvatnu opremu najnovije generacije, koje bilo kakav takav rad nije dobar; obezbediti opremu za praćenje stanja prioritetno i adekvatno lečenje obolelih od očekivanih bolesti. angažovati i pojačati postojeće laboratorijske kapacitete za to.

Iskazivati interes za zdravstveno stanje i zaštitu stanovništva koje živi na KiM, to je prostor Republike Srbije i to su prethodni govornici dobro konstatovali, da tu ne treba da ostanemo pasivni samo zato što to nije prostor koji sad trenutno nije pod efektivnom kontrolom naše vlasti.

Naravno, videti koga sve treba tužiti kada je u pitanju međunarodni faktor. Postaviti pitanje odštete. Postaviti pitanje našim prijateljima u Vašingtonu – šta to sprečava SAD da se moralno uzdignu i priznaju da su protiv Srbije povele i vodile protivpravni rat, rat protiv međunarodnog prava i na taj način steknu kredibilitet za pozivanje Srbije da ostavi prošlost i da zajedno sa Amerikancima gradimo novu budućnost? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Slaviša Ristić.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite kolega Miletiću.

Uvaženi predsedavaujući, stvarno i kao čovek i kao otac i kao sin, propatili smo sve ono što je bilo loše i pamtimo one dane kada je bilo bombardovanje. Sada posle 19 godina, prvi je naš predsednik Vučić, koji je javno rekao i tražio da se proveri koja se šteta od bombardovanja koje smo imali 1999. godine. Inače, bombardovali su i pasivne krajeve i velike gradove i svi učesnici u ratu, a jedan od tih, jeste bio i moj otac koji je bio i na Kosovu, i bio svuda gde treba kao pripadnik policije. Veliki broj tih ljudi su imali problema posle toga i posle 10 i posle 12 godina, posle 13 godina, posle 15 godina, imali su problema sa tumorima, sa malignitetima. Jedan od tih jeste bio i moj otac koji je 2010. godine dobio tumor i lečio se, izlečio se, ali je sve to bilo posledica rata i bombardovanja pod okriljem NATO pakta, pod nazivom „milosrdni anđeo“.

Stvarno ne mogu da shvatim kao čovek da se na takav način radi sa ljudima, sa zemljom koja je bila uvek uz sve ono što je bilo dobro. Inače, veliki broj pripadnika policijskih snaga i policijske stanice iz Svrljiga koji su bili na braniku otadžbine, koje su bili na Kosovu i bili su svuda gde je trebalo, blizu 50% tih ljudi je, a ja to znam sigurno imaju problema sa malignitetom, to je već viđeno veći broj tih ljudi su i umrli. Tako da stvarno posledica postoji.

Želim da se zahvalim predsedniku Vučiću koji je o tome javno govorio, zahvaljujem se i predsednici Maji Gojković, koja je pokrenula i tražila da se ovde govori o toj tački da formiramo komisiju. Još jednom pozivam sve ljude da imamo razumevanja o ovom o čemu treba da se govori i 2000. godine i 2001. i 2002. i 2005. godine do današnjeg dana niko to nije ovako govorio, niti je govorio neki zvaničnik kao predsednik Srbije gospodin Vučić.

Mislim da to stvarno trebamo znati i sve komisije će odraditi svoj posao zato što naš kolega doktor Laketić je čovek koji je iz Prokuplja, čovek koji je i bio na terenu koji zna kako je tamo veliki broj ljudi iz Prokuplja, sa juga Srbije su bili učesnici rata i imali su problema i Prokuplje je bombardovano i Aleksinac i Niš, oni su gađali i kliničke centre i domove zdravlja i gađali su škole, neka to njima ostane na čast. Sada neka govore o tome kako žele da pomognu našu zemlju Srbiju. Nemojte nikad ovako da je pomažu više. Još jednom, zahvaljujem se, i tražim normalno kao i svi Srbi da naša zemlja Srbija ima mogućnost da ima oštetu, ali da svi radimo na tome i da se to više nikada ne desi.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Radojčić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Ivana Stojiljković. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Velika odgovornost je, i velika čast danas govoriti i u Narodnoj skupštini na ovu temu. Meni posebno što ću, kao predsednica Odbora za zaštitu životne sredine, verovatno biti deo radnog tima ove komisije i mi ćemo, naravno, za cilj imati da utvrdimo posledice NATO bombardovanja, kako na zdravlja ljudi tako i na životnu sredinu koja nas okružuje.

Još jednom želim da istaknem činjenicu da je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine bila jedan nelegalan i jedan nelegitiman čin koji je učinjen protiv međunarodnog prava bez odluke Saveta bezbednosti i naravno bez najave rata, bez objave rata.

Ono što je veoma značajno jeste da na isto takav način korišćeno je i oružje koje je tada bilo zabranjeno i kao što smo više puta čuli danas, to je bila municija sa osiromašenim uranijumom koja će i biti naravno jedna od glavnih tema rada ove komisije i posledice korišćenja ovakve municije.

Pored toga u ovoj nezakonitoj akciji bombardovani su, odnosno gađano je 78 industrijskih i 45 energetskih postrojenja, među industrijskim, veoma važno je to što su gađana hemijska i petrohemijska industrija i to je naravno dovelo do izlivanja tona kancerogenih i toksičnih hemikalija u našu životnu sredinu i naravno treba pomenuti još jednom da je oko 15 tona osiromašenog uranijuma bačeno pre svega na južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju i na južnu Srbiju.

Posledice definitivno se vide i one postoje i to je ono što mi ne možemo da sakrijemo i ne možemo, nemamo želju da zatvorimo oči pred tim i imamo obavezu i dužnost i prema našem narodu i prema deci i prema njihovoj budućnosti da predočimo i svetskoj javnosti tu istinu i da sprečimo posledice koje mogu biti u budućnosti. Moje kolege lekari će definitivno pričati o tome kako postoji evidentno povećanje malignih oboljenja i kako se to može dovesti u vezu sa većim radiološkim zračenjima i većim učešćem hemijskih jedinjenja, tako da će definitivno to biti i tema ozbiljnog naučnog istraživanja rada ove komisije.

Ono što još želim da kažem, jeste da ću se ja kao predsednica Odbora za zaštitu životne sredine posebno osvrnuti na uticaj svih ovih zračenja i hemijskih jedinjenja posebno na životnu sredinu, odnosno na prirodne resurse, na kvalitet vode, vazduha i zemljišta, što naravno se opet može dovesti u direktno u vezu sa zdravljem naših građana. Dakle, uranijum jeste metal koji se nalazi slobodno u prirodi i to je metal koji na takav način nema neku veliku radio aktivnost, ali na način koji je korišćen tokom bombardovanja 1999. godine, nažalost imao je i to je ono što bi trebalo da se dokaže i trebalo bi da se vidi kakve posledice to može da ostavi.

Pri udaru osiromašenog uranijuma u čvrst materijal dolazi do visokih temperatura i do njegovog sagorevanja, naravno, tada se raspršuj čestice koje prilikom udisanja, odnosno unošenja inhalatorno mogu da se akumuliraju u plućima, u ljudskom organizmu i da budu kancerogene kroz neko vreme. Dakle, uranijum je korišćen tokom bombardovanja i nažalost, korišćen je i prljav uranijum koji pored toga što oslobađa te svoje kancerogene čestice ima i izotope torijuma, radijuma, radona, polinijuma a nije potrebno pričati o tome koliko su to opasne i radio aktivne čestice.

Ono što bih želela da kažem da su iskustva pokazala u našoj zemlji da sve ono što je NATO tvrdio za korišćenje ovog oružja nije bilo tačno, a to je bila tvrdnja da se uranijumska prašina zadržava samo u malom radijusu gde se deluje od nekoliko desetina do stotina metara što se pokazalo da nije tačno i da kontaminacija i širenje uranijumske prašine čak prostiralo do naših susednih zemalja, pa su tako kao što smo čuli izmerene osam do dvadeset puta radio aktivnosti i u Bugarskoj i u Grčakoj. Zatim, tvrdili su da se prašina vrlo kratko zadržava u vazduhu. Takođe i za to postoje naučna istraživanja da nije tako i da se ta prašina zadržavala i do dve godine. Tvrdili su da se nerasprsnuti penatratori oksidiraju i razlažu se na opasne soli tek nakon 500 godina. Naši istraživači iz Vične su pronalazili već oksidirane penatratore koji su počeli razlaganje i naravno treba utvrditi da li su naneli štetu našem zemljištu. Pošto istinu nismo dobili, mi je sami moramo utvrditi, jer Srbija jeste pretrpela ekološku katastrofu ali mi ne želimo da budemo trajno obeleženi kao radiološki hemijski zagađena zemlja niti kao ozračen narod, jer želimo da skinemo taj teret sa sebe. Želimo da možemo da normalno izvozimo, da naša hrana ne bude naknadno kontrolisana, jer naša zemlja je daleko u boljem stanju nego većina zemljišta, vode i vazduha u regionu i to je ono što želimo da dokažemo i stručnim i naučno-istraživačkim radom, odnosno da izolujemo mesta koja jesu kontaminirana, da se radi na njihovoj dekontaminaciji i da se oni stave pod trajni monitoring.

To je ono što je cilj ove komisije i to će biti cilj i našeg stručnog i naučnog istraživačkog rada, da se očuvaju naši prirodni resursi, pre svega visok kvalitet vazduha, zemljišta i vode, jer to su veliki naši potencijali.

Kao što smo čuli, naši polazni dokumenti sa kojima će ova komisija krenuti jeste Izveštaj komisije italijanskog parlamenta koja je nažalost trpela velike pritiske. Pretpostavljam da će i ova komisija trpeti, ali sam sigurna da će se doći do istine i do konkretnih i tačnih zaključaka i činjenica. Oni su doneli zaključak da postoji veza između angažovanja vojske, odnosno vojnika na Kosovu u mirovnim misijama i njihovog većeg oboljenja i da je uranijumska prašina direktan uzročnik malignih oboljenja, degenerativnih promena i oboljenja krvi, što znači da je citotoksična, genotoksična i kancerogena.

Ova metodologija rada, zaključci i izveštaji ove komisije biće korišćeni i osnova rada i naše komisije. Tako da rezultati, ono što se očekuje od našeg rada to je istina o činjeničnom stanju, zatim evidencija o nanetoj šteti na životnu sredinu i na zdravlje ljudi koja će biti predočena svetskoj stručnoj javnosti i nadležnim međunarodnim organizacijama.

Zatim, veoma važno, uklanjanje posledica i uzročnika koji mogu da donesu štetu u budućnosti i naravno pravne osnove za pokretanje odgovornosti za posledice.

Dakle, istina, odlučnost, hrabrost i veliko znanje i stručnost biće naše oružje kojim ćemo raditi za dobrobit i našeg naroda, za dobrobit naše zemlje i za budućnost naše dece, jer moramo da im ostavimo pre svega zdravu životnu sredinu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.
Izvolite, kolega.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, što kaže ona narodna – bolje ikad, nego nikad. Mnogo godina je prošlo, mnogo ljudi, mnogo vojnika i profesionalnih i onih koji su se nalazili na Kosovu i Metohiji je u međuvremenu umrlo od posledica dejstva projektila sa osiromašenim uranijumom.

Međutim, meni danas, ono što posebno ovde smeta je pozivanje na činjenice. Evo, da vam kažem jednu činjenicu kojom ja stičem legitimitet da o ovome govorim. Ja sam bio komandant jedinice u čiju zonu je ispaljeno 70% svih projektila sa osiromašenim uranijumom, a i to da vam kažem da od 2011. godine do danas sam operisan 11 puta, a na prvoj operaciji mi je rečeno da je to poklon od prijatelja sa ovima sa kojima bi opet, kažete, da trebate naći neki zajednički jezik.

Drugo, gospodo, ovde se govori i govori se da je činjenica ono što su nam dali Amerikanci, gospodo to nikad ovaj parlament ne može da prihvati da je to činjenica ako su oni rekli da su ispalili 30.000 projektila.

Samo da vam kažem još nešto, brzina gađanja toga topa je toliko velika da tih 30.000 projektila bi se ispalilo za 462 sekunde. Da li vi mislite, gospodo, za sedamdeset i nešto dana, jer nisu u svim danima dejstvovali ovi avioni i ovi topovi, da su nas gađali samo 400 sekundi?

Naši podaci, ili da kažem podaci naše vojske, ti podaci naše vojske gospodo su takođe paušal. U pojedinim danima u mojoj zoni, znači, u toku dana i noći je gađano, 20 ili 30 puta su ti avioni gađali pojedine ciljeve i onda reći da je to samo 113 lokacija. To je apsolutni promašaj.

Sad, neko može da kaže da sam i ja kriv, jer sam ja te podatke trebao da dostavljam pretpostavljenoj komandi. Imam kartu gde smo beležili vreme i otprilike broj projektila. Ali, znate gospodo šta to znači kad moje starešine dobiju zadatak da kada čuju dejstvo toga topa u sekundama mere, to je takođe paušalno, broj od 21, 22, 23. pa, kaže – dejstvovao je tri sekunde, pa puta 65 to je toliko granata. Sami zaključujete da je to paušal, a mi smo imali mnogo drugih obaveza, borbenih dejstava.

Dejstvovali su ovi avioni neprekidno i noću. Tako da reći da je to 113 lokacija ili 113 puta dejstvo, to niko ne može da potvrdi i niko neće stati iza toga, jer 95% dejstava su bili na teritoriji Kosova i Metohije, a 85% dejstava je bilo u graničnom pojasu od Prizrena, Đakovice do Peći. Najteže je gađan rejon Prizrena i rejon Đakovice.

Posle rata ja sam dobio i NATO kartu i odmah sam želeo da vidim da li oni u stvari na toj svojoj karti, da li je ona istinita. Uzeo sam samo one slučajeve gde sam lično gledao dejstvo aviona. To je možda u pet, šest slučajeva. U dva slučaja ti rejoni nisu bili ubeleženi na njihovoj karti i ja sam je još tad pre mnogo godina otpisao kao nekakav verodostojan objekat, a na njihovoj karti nigde nije pisalo sa koliko su projektila dejstvovali i kog dana su dejstvovali po tom objektu.

Ova komisija ima jako ozbiljan zadatak. Ona pored toga izveštaja mora da radi nešto što naše Ministarstvo zdravlja, VMA, nije odradila kada je trebalo. Posle rata vi znate da su vojnici otpuštani i da su otišli svojim kućama. Posle nekog vremena, neko se setio i sve starešine koje su boravile na Kosovu i Metohiji su morale da dođu na VMA, ali su onda oni sa VMA rekli da nemaju adekvatnu opremu.

Isto kao što mi 1999. godine nismo imali opremu koja je mogla da meri ovu vrstu radioaktivnosti, tek sada imamo tu opremu, jer se, kada je u pitanju osiromašeni uranijum to meri u mikrogrejima, centigrejima ili grejima.

Jedan uređaj koji je postojao u brigadi, i taj čovek, znači moj Abehajac će verovatno biti u sastavu komisije, jer je predložen. Nikada ništa nije mogao da izmeri kada je odlazio na lice mesta, ali smo videli da tamo gde je dejstvovao po borbenoj tehnici, gde su dejstvovali avioni, neki ljudi su umrli posle šest meseci. Jednostavno su se istopili, nestali su, ali nam je i tada rečeno da će posle 10 godina ona prava epidemija bolesti da se desi.

Drugo, kada pominjemo Italijane i Nemce, zašto su oni najviše stradali? Zato što su Nemci došli u rejon Prizrena, a Italijani u rejon Đakovice i Peći. Reći da oni nisu bili obavešteni je apsolutno greška jer oni su sa sobom imali priručnike.

NJima je bilo zabranjeno da uzmu bilo šta sa teritorije. Kakva voda za piće? Vodu sa teritorije mogli su samo da koriste za pranje borbene tehnike. Bilo im je zabranjeno da idu u ugostiteljske objekte, da koriste hranu, voće, povrće. Znači, bilo šta sa teritorije.

Pored svega toga, oni su doživeli to što su doživeli. Moguće je jedino da su bili nedisciplinovani i da nisu izvršavali naređenja svojih komandi, a tamo, zna to Lazanski, kada je u pitanju vojnik NATO pakta koji je po ugovoru tamo, kada skine šlem i ako mu se nešto desi ili kada skine pancir pa makar napolju bilo i 50 stepeni, on odmah, ako mu se nešto desi, više ne može da naplati to osiguranje.

Zbog toga su se oni i te kako pridržavali svih mera koje su im bile tad određene i naređene. Naša vojska, gospodo, je bila upozorena, da kažem, nekoliko meseci pre rata, kakvu oni municiju koriste i dobili smo na kraju krajeva i informacije sa kojima smo upoznali vojsku, ali to ništa nije značilo jer kada otpočne to dejstvo, ako taj projektil uđe u zemlju, on trenutno nije problem. On postaje problem tek kasnije, ali onaj projektil koji pogodi u neki čvrsti objekat, bez obzira da li je to oklop, da li je to vozilo ili je to kamen, on je trenutni problem jer između košuljice i toga jezgra od osiromašenog uranijuma, jedan deo je već oksidisao i on čini tu prašinu.

Na Kosovu i Metohiji danas najveći problem su projektili koji su ušli u zemlju i došli do vodo-nepropusnog sloja. Čak i kada bi ste taj projektil stavili na oranicu i došli da vidite da li se na tom mestu nalazi kroz godinu dana, on je već potonuo u zemlju i on tone sam zbog svoje velike specifične težine, sve do vodo-nepropusnog sloja, do gline, a projektili brzo oksidiraju.

Prethodna govornica je nešto pominjala nekih 500 godina. On oksidira, ali je on i dalje jednako opasan za sledećih 4,5 milijardi godina.

Gospodo, da biste vi znali koja je to razmera zločina, ako posmatramo našu prošlost, od Hrista do nas je na ovoj zemaljskoj kugli živelo negde oko 80 generacija, a da bi se radioaktivnost osiromašenog uranijuma kojima je gađano Kosovo i Srbija smanjilo samo za polovinu na ovoj zemaljskoj kugli i u ovoj Srbiji treba da živi 187 miliona generacija. U svakoj generaciji samo jedan neka umre, vi vidite koja je to razmera zločina.

Zato, kažem, ova komisija mora s jedne strane da, ona je ovde politička kapa i u njoj će učestvovati narodni poslanici, ali struka i nauka mora da kaže svoju reč. Dobro je da mi možemo koristiti neke druge metodologije, jer su Italijani otvorili, na kraju krajeva, to pitanje, ali mi moramo preko naših zdravstvenih ustanova doći do nekih podataka vezano za ljude koji su bili na teritoriji Kosova i Metohije, jer obolevanje od leukemije i od raka tih vojnika, tih starešina je sigurno daleko veće nego u ostalim delovima Srbije, gde takođe ljudi nisu bili zaštićeni.

Ako su susedne zemlje tim oblacima koji su dolazili sa Kosova i Metohije takođe bile zagađene, možete misliti kako je to bilo na teritoriji Srbije. To su toliko male čestice, to su mikronske čestice i one ostaju u vazduhu, vetrovi, kretanje vazduha nosi ih na ogromne površine i govoriti da nešto kada se dejstvuje, pa čak i kada udari u čvrst objekat, da je to tu, neka tih 50 ili 100 metara, je apsolutno pogrešno.

Mislim da ove podatke koje su nam dostavili Amerikanci u najmanju ruku treba udesetostručiti. Jer, opet vam kažem, ako bismo to preveli u minute, znači, oni su nas gađali osirumašenim uranijumom samo 7,7 minuta, po broju tih projektila koje oni navode da su ispalili na našu teritoriju. A to je, gospodo, sigurno, mnogo, mnogo, desetostruko više.

Ja sam jednom prilikom posmatrao napad 16 aviona A10 na jednu moju kolonu. Tom prilikom su uništena dva tenka, jedna praga i jedno vozilo, ostale smo uspeli da sklonimo. Taj top je osnovno dejstvo aviona A10. To je opasan avion, on nosi još drugog tereta, raketa, vođenih, nevođenih ili bombi i 7,5 tona, ali top mu je osnovno sredstvo i po izveštajima na Kosovu i Metohiji, on ima i drugu vrstu municije, ali je na Kosovu i Metohiji koristio isključivo tu municiju i te granate sa jezgrom ili tim, kako kažete, penetratorom od osiromašenog uranijuma.

Dakle, ne možemo se osloniti puno ni na procene Vojske, jer Vojska ima tu kartu, NATO nam je, takođe, dao tu kartu, ali ako je većina dejstva bila na prostoru Metohije, a u Metohiji sam bio ja i 125. brigada, gospodo, nismo imali vremena da pratimo i da obeležimo svako dejstvo. Ubeležili smo samo onoliko koliko smo mogli, jer ta dejstva su bila i danju i noću. Mi čak ni danas, gospodo, nemamo adekvatnu mernu opremu da bi baš tragove osiromašenog uranijuma mogli potpuno da utvrdimo.

Kada sam se raspitivao kod, da kažem, adekvatnih službi, rekli su da je to vrlo skupa oprema i da se planira da će biti nabavljena verovatno u sledeće dve godine. Danas imamo verovatno opremu da možemo da kod ljudi otkrijemo te neke tragove, a oprema koja treba da se nabavi košta oko 15 miliona evra. Moj stav lični je da kad su ove stvari u pitanju ništa nije skupo i da smo mi možda stotinu puta po 15 miliona evra dali za mnogo nevažnije stvari u ovoj državi.

Ono što je posebno važno - koji je krajnji cilj? Ja smatram i nadam se da će ova komisija vrlo profesionalno, makar što se tiče poslanika, raditi, da će uvažiti struku i nauku, da će, eto, konsultovati i razne druge stručnjake u svetu.

Ali, ono što je ključno, šta ćemo, gospodo, uraditi kada napravimo taj izveštaj i pod uslovom da on bude dobar, adekvatan? Jer, izveštaj sam po sebi ne čini ništa. Korake koje treba da preduzme ova država, posebno kada je u pitanju nekakva satisfakcija ili priznanje koje nikako ne dolazi od vodeće države inspiratora terorizma svuda u svetu, od Amerike, znači, verovatno nikada neće doći. Ali, mora makar onda da usledi, pa makar bila i neuspešna, tužba. Ali, za pokretanje tužbi neće biti dovoljan samo takav izveštaj. U izveštaju će morati da bude nešto i konkretno. Moraju biti navedeni i konkretni ljudi, pa nije sad bitno da li će ih biti hiljadu ili 15 hiljada, ali ta istraživanja se moraju ipak zasnivati na sudbinama i dokumentima konkretnih ljudi, bilo onih koji su nestali, a iza kojih je ostala dokumentacija, bilo onih koji i danas imaju te posledice ili oni koji će, nažalost, možda čak i u vreme rada ove komisije oboleti od posledica dejstva osiromašenog uranijuma. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem.

Uvažene kolege poslanici, žao mi je što ovlašćeni predlagač nije tu. Ja želim samo da ponovo afirmišem ono što je i ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS istakao, dajući bezrezervnu podršku ovom predlogu za sastav komisije, ali moram da ukažem na još nešto.

Šta je dobro? Dobro je da je bez obzira na brojne uvrede, bez obzira na brojne neistine, bez obzira na sve ono što je ispolitizovano, u današnjim diskusijama zauzeti jedinstven stav. Komisija je neophodno potrebna. Taj stav je jako značajan.

Međutim, ovlašćenom predlagaču, odnosno njegovom punomoćniku bih želeo da skrenem pažnju na još nešto što danas u diskusijama jednostavno kao da je promaklo ili se nismo dosta fokusirali na jednu jako važnu činjenicu.

Uvažene kolege poslanici, svi smo svedoci 2000. godine, koja je godina nakon bombardovanja, i posledica bombardovanja. Zadatak komisije koju ćemo formirati jeste da utvrdi posledice tog bombardovanja, sa posebnim fokusom na dejstva osiromašenog uranijuma. Ali, uvažene kolege, šta ćemo da radimo sa još ozbiljnijom posledicom u pogledu masovnosti oštećenih lica, odnosno lica koja su pretrpela teške posledice, a to je posttraumatski sindrom? To su psihičke patnje, to su mentalne smetnje koje su nastupile kao posledica po celo građanstvo, po celo stanovništvo Republike Srbije, pa i šire.

Da li je potrebno govoriti, ovde ima i neuropsihijatara koji će sigurno potvrditi ovu činjenicu, istaći činjenicu da su sirene koje upozoravaju na opasnost od bombardovanja, na nalete aviona izazvale određene posledice? Sigurno da jesu. Da li su se posle toga pojavljivale stresne situacije, depresije i teži oblici depresije, psihoze i teži oblici psihoze i sve druge bolesti koje se mogu podvesti pod tu prirodu bolesti? Niko odavde nije imun na jednu takvu pojavu, niko nije imun na delovanje na mentalno zdravlje, a naročito ne na taj način.

Zato molim predlagača da u komisiji, kada bude oformljena ekspertska grupa ili stručna grupa, budu obavezno zastupljeni neuropsihijatri, budu obavezno zastupljeni oni koji će oceniti kakve su posledice po mentalno zdravlje našeg stanovništva ostale nakon bombardovanja i koje se osećaju i dan danas i od kojih se ni mi, koji ovde sedimo, i veliki broj građana teško možemo osloboditi i teško mogu, na žalost izlečiti, jer je veliki znak pitanja da li je ponašanje građana, kao stresno ponašanje, a stres je na žalost generator svih mogućih oboljenja, da li je danas prisutno, sigurno da jeste. Zato mi se čini da fokus na osiromašeni uranijum treba da postoji, ali je još značajnije da postoji opservacija koja se odnosi bukvalno na sve posledice bombardovanja. Čak i da osiromašenog uranijuma nema, čak i da ne postoje bilo kakve druge supstance koje su i te kako opasne po zdravlje, šta je sa mentalnim zdravljem stanovništva? Šta je sa svim onim što se posle toga pojavljivalo kada su pod postraumatskim sindromom činjena brojna ponašanja koja imaju karakter protivpravnog ponašanja? Da li su to ljudi činili u uračunljivom stanju ili pod posledicama koje su ostavili tragovi ovakvih nedela?

Komisija mora da ima političko uporište, hteli, ne hteli. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog licemernog naziva kampanje, kako je nazivaju oni koji su to sprovodili, a u suštini je zločinačka agresija „milosrdni anđeo“. Koji je to stepen licemerja i gde se očitava milosrđe kod toliko velikog broja poginulih, toliko velikog broja žrtava?

Na kraju, želim da ukažem na još nešto, a na šta su ovde ukazivale brojne moje kolege. Posledice zaključaka ove komisije su višestruke. Jedna od njih je nesporno utvrđivanje činjenica iz tog perioda zlodela i nečovečnog postupanja prema stanovništvu koje se nalazilo na teritorijama pod bombardovanjem i Albanaca, i Srba, i svih ostalih koji su trpeli takva zlodela. Samo utvrđivanje činjenica, kako su moje kolege istakle bez krivično-pravne posledice ne može ni u kom slučaju proći. U konkretnom slučaju postoji krivična odgovornost više dimenzionalne prirode, kao individualna, nesporna.

Za individualnu krivičnu odgovornost su predviđena krivična dela. Po našem Krivičnom zakoniku jedno od takvih krivičnih dela je zločin protiv čovečnosti. Takođe, postoji krivično delo ratnog zločina. Individualna krivična odgovornost podrazumeva i odgovornost onoga ko je doneo naredbu da se koriste nedozvoljena sredstva kao oružja i oruđa u ratnim sukobima ili ratnim dejstvima, a ovde je u pitanju agresija.

Takođe, individualna krivična odgovornost podrazumeva odgovornost individualnog lica, dakle, pojedinca koje je moglo da spreči delovanje nedozvoljenim oružjem ili oruđem, a to nije učinilo. I ne činjenje podrazumeva krivično delo. Ne činjenjem se može izvršiti krivično delo.

Ne gajim nadu, niti sam pod iluzijama, da će neko zbog ovoga krivično da odgovara, da će se podneti neka kolektivna tužba, ali u svakom slučaju izveštaj komisije će u krivično-pravnom smislu poslužiti kao uporište kad tad da se adekvatan postupak pokrene, jer krivično delo ratnog zločina, krivično delo protiv čovečnosti ne zastareva i mi to pravnici znamo. Zato puna podrška komisiji, puna podrška svima onima koji će zajedno sa komisijom sarađivati, utvrđivati činjenice, a na nama je, drage kolege, kao i našim prijateljima u izvršnoj vlasti, da donesemo adekvatnu odluku nakon što komisija utvrdi sve ono što je neophodno da utvrdi. Zahvaljujem se.

Hvala, kolega Jovanoviću.
Sledeći na listi je gospodin Đorđe Vukadinović.
Izvinjavam se, gospodin Lazanski se javio.
Povreda Poslovnika?
(Miroslav Lazanski: Ne znam ni sam kako bih ovo naveo. Samo bih hteo da ukažem …)
Samo se prijavite, molim vas, da bih vam uključio mikrofon.