Koleginice, ja se izvinjavam, ali stvarno, ovo je suviše ozbiljna tema da bi bilo ko raspravljao o prodaji trešanja i jagoda i o pijaci.
Molim vas da se vratite na temu i da se striktno držimo toga danas. Hvala.

Tema je briga o javnom zdravlju građana Srbije. Moja teza je da ako nam je na prvom mestu najvažnija, proklamovana briga za javno zdravlje Srbije, onda postoje mnoge druge pojave u ovom društvu koje loše utiču na javno zdravlje Srbije nego što je to korišćenje osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja 1999. godine.
Ako treba da se zadržim na malignitetima, da ne pričam o uticaju stresa i siromaštva, hajde da pričamo o uticaju npr. farmaceutskog lobija na stanje našeg zdravstvenog sistema i kako to utiče na javno zdravlje građana Srbije. Šta se dešava sa nekim ko oboli od maligne bolesti? Zašto u Srbiji smrtnost od malignih bolesti je najviša u Evropi? Da li je to zato što nam preventiva nije dobra ili je to zato što ne uspemo da izlečimo ljude? Naravno da je reč o neizlečivim bolestima, ali ukoliko se uhvate u ranoj fazi dobar broj tih bolesti su izlečive.
Građane Srbije koji dobiju neku malignu bolest, verujte mi, malo zanima da li je to posledica osiromašenog uranijuma, da li je to posledica azbesta kojeg imamo svuda u svim zgradama, bar na Novom Beogradu, ili je to posledica pušenja. NJih zanima kako da se leče, u kom će oni zdravstvenom sistemu da se leče i da li će moći da se leče i hoće li moći dostojanstveno da se leče ili će se provesti kao mlada novinarka iz Novog Sada koja je umrla nakon kratke i teške bolesti, a čija je majka pisala otvoreno pismo ministru zdravlja na koje je on vrlo arogantno odgovorio, potpuno odbacujući njene osnovne primedbe a to je da ljudi oboleli od malignih bolesti u Srbiji nemaju dostojanstveno lečenje.
Ako pričamo o proklamovanoj brizi za javno zdravlje građana, onda treba da pričamo o stanju zdravstvenog sistema koji je potpuno urušen, onda treba da pričamo o tome ko je odgovoran za stanje našeg zdravstvenog sistema, a ne da manipulišemo strahom građana Srbije, da ne spinujemo teme, da ne skrećemo pažnju sa toga što im krči stomak od gladi na neku priču o osiromašenom uranijumu.
Što se tiče sastava same komisije i ideje da o ovome raspravljaju naši stručnjaci, znate ovo je kontroverzna tema u svetskim razmerama. Postoje već istraživanja, dr Laketić je dosta toga naveo, postoje zaključci da postoji negativan uticaj, postoje zaključci da ne postoji negativan uticaj, svetski stručnjaci ne mogu da se slože ali mi pravimo komisiju.
(Goran Pekarski: Isključi je. Ovo nije tema.)
To vam je ko u onom vicu koji je Bata Stojković ispričao u filmu „Idemo dalje“ gde imate Amerikanca, Engleza i Nemca, a na kraju Srbin ispadne najpametniji.
Samo bih molila za kraj, pošto vidim da se uskomešalo u sali i očekujem sada reakcije na ovaj moj govor, da mi se u eventualnim reakcijama ne spočitava moje patriotsko osećanje…
(Goran Pekarski: Ti nemaš patriotska osećanja.)
…kao što se to radilo u slučaju nekih drugih opozicionih poslanika, kao što je to poslanik Martinović pre par meseci na Administrativnom odboru pokušao da uradi, kada me je propitivao gde sam ja bila tokom NATO bombardovanja, dok je njegov predsednik bio u rovovima… (Isključen mikrofon.)

Koleginice Stamenković, slušam vas i slušamo vas svi već pet minuta. Nisam siguran da li uopšte znate o čemu mi razgovaramo danas? Ovo stvarno nema smisla. Možete da završite, ali ću biti vrlo striktan, vratite se na temu. Tema nije ni Martinović, ni Administrativno odbor, ni Vučić, ni bilo ko. Mogu da vam pročitam šta je tema današnje sednice. Izvolite.
Prijavite se ponovo, molim vas.

Dakle, 78 dana NATO bombardovanja provela sam na poslednjem spratu jednog novobeogradskog solitera, dok su mi zviždale rakete iznad glave, i ona koja je završila na kineskoj ambasadi, dok je zviždala, uverena sam bila da ide pravo na mene. Nemojte meni da spočitavate patriotizam, jer sam ja tih 78 dana bombardovanja psovala i NATO, i Klintona, i Šredera, i Blera, kao i svi mi što smo psovali.
(Goran Pekarski: Sada psuješ sopstveni narod.)
To nema nikakve veze s današnjom temom. Ovo što ste dana stavili na dnevni red je jeftin pokušaj da ispinujete javnost da se ne priča o pravim problemima, nego da se javnost zamajava nekim visoko umnim temama koje im ne rešavaju egzistencijalne probleme. Gde će vam duša?

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Ova diskusija je do te mere mizerna, bedna, konfuzna, neozbiljna, neodgovorna da mi zaista nije padalo na pamet da se javljam za reč da me gospođa koja je prethodno govorila nije spomenula.
Dakle, ne znam šta sam joj rekao na toj sednici Administrativnog odbora. Ako sam joj rekao to što kaže, mislim da nisam pogrešio. Godine 1999. podržavao sam Vladu Republike Srbije koja je branila Saveznu Republiku Jugoslaviju od NATO bombardovanja, i to bih uradio i dan danas.
Možda je gospođa koja je bombardovanje provela na poslednjem spratu solitera na Novom Beogradu psovala tada i Blera, i Klintona, i Šredera, i ne znam ni ja koga, ali danas, 2018. godine, svi oni zajedno isključivo psuju Vučića. Vi kada ste rekli da nije tema Vučić, pa jeste, za njih je uvek tema Vučić. O čemu god da se priča u Narodnoj skupštini, koji god zakon i koja god odluka da dođe na dnevni red, tema je Vučić, jer su to ljudi koji su obuzeti neverovatnom količinom mržnje prema tom čoveku i ne samo prema tom čoveku, vi vidite iz njihovih diskusija, iz diskusije ovog gospodina iz Trstenika koji zastupa Vuka Jeremića, iz diskusije gospođe sa Novog Beograda da pokušava da se nametne jedna teza da je u stvari Srbija odgovorna za NATO bombardovanje. To ste mogli da čujete iz diskusije gospodina Aleksića da je vođena, kaže, drugačija politika ne bi se desilo NATO bombardovanje.
Ako bude bilo prilike, ja ću da kažem šta je sadržao tzv. Aneks B, koji nije prihvatila srpska delegacija u Rambujeu, a koji je podrazumevao…
(Radoslav Milojičić: Vreme.)
… a ti što dobacuješ „vreme“ malo pročitaj taj Aneks B, biće ti pametnije.
Dakle, taj Aneks B tzv. Sporazuma iz Rambujea, izvinjavam se što sam malo prekoračio vreme, ali važno je zbog građana Srbije, je podrazumevao NATO okupaciju celokupne Savezne Republike Jugoslavije i nijedna suverena država na to nije mogla da pristane.

Hvala, kolega Martinoviću.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, povreda Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 107. Poslovnika.

Čini mi se da neki, valjda za jeftine političke poene, vređaju dostojanstvo Narodne skupštine i svih građana Republike Srbije. Znate, pričati o nekim temama koje možda jesu, ne možda, nego su sigurno važne na današnjoj sednici sa ovom tačkom dnevnog reda jednostavno je neprimereno.

Bolestan čovek može i da ozdravi, možda se i tragično završi njegova bolest, ali dejstvo osiromašenog uranijuma ostavlja posledice na naše potomstvo, na našu decu, na našu budućnost. I sramota je jednu ovako važnu temu suprotstaviti dnevnim događajima. Ko je to uradio, treba da ga bude sramota.

Desio se zločin 1999. godine prema jednoj zemlji i prema svim njenim građanima. Oni koji su zločinci gledaju da opravdaju svoj zločin, i suđenjima u Hagu i hapšenjem našeg političkog rukovodstva i vojnih oficira koji su branili zemlju, pokušavaju da odbrane i opravdaju svoj zločin. A naš šljam ovde, naš, kome izgleda vire dolari iz džepa, radi zajedno sa njima da srpskom narodu, građanima Srbije nabije osećaj kolektivne krivice zato što su nas bombardovali 78 dana. Pa treba da ih bude sramota.

Još nešto i završavam. Svakome od nas, možda i poremetimo nešto iz našeg domaćeg vaspitanja pa se odmetnemo negde, ali deca svih nas čitaće jednog dana šta smo radili ovde u ovoj Skupštini. Nemojte, kolege poslanici, da se naša sopstvena deca stide nas za ono što smo radili i govorili ovde.

Hvala.
Mislim da nisam prekršio Poslovnik.
U jednoj stvari ste u pravu. Ovo jeste definitivno stvar, prvo političke kulture, ali i kućnog vaspitanja.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne)
Po Poslovniku, Vjerica Radeta ima reč.

Moglo se očekivati, s obzirom na ovu temu, da će se u Narodnoj skupštini čuti različita mišljenja i otprilike se znalo na koji način će neki poslanici i reagovati. Ali, iskazivati ovoliku mržnju prema sopstvenom narodu i prema sopstvenoj Srbiji je nešto što zaista prevazilazi sve granice normalnog ponašanja, a bogami i zdravog razuma i, rekla bih, hrabrosti.

Znate, to što Jelena Milić izađe i priča na nekim televizijama, ona je NATO lobista, ona to ne krije, ona kaže da za to dobija pare i neka joj je na čast. Ali, biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i deliti u tom smislu faktički mišljenje Jelene Milić je apsolutno nedopustivo.

Ne može se reći da ste vi, predsedavajući, prekršili Poslovnik. Ja vam govorim na osnovu člana 32. kao kolega potpredsednik, ali, čak mi se čini, vi ste i opominjali poslanika, čak mi se čini da to i ne treba da se radi. Neka čuju građani Srbije za koga su to glasali, jer nema toga ko je izašao na izbore i ko nije izašao na izbore, nema, nažalost, porodice u Srbiji koja nije imala nekog člana uže ili šire porodice obolelog od raka. Nažalost, mnogi su i umrli. Nikada se nije desilo da neko sazna za tu bolest a da i on i članovi porodice ne kažu – prokleti NATO zločinci, ovo je zbog NATO bombi i zbog osiromašenog uranijuma. Onda ovde slušamo nešto sasvim drugačije.

Završavam samo podsećanjem šta se na današnji dan desilo u toku NATO bombardovanja - bombardovano je skladište goriva kod Bogutovca, civilni ciljevi kod Sjenice i okoline Užica, fabrika „Cer“ kod Čačka, železnička pruga, Tehnički remontni zavod. Drage moje kolege, svaki dan 78 dana mogli bismo obeležavati kao dan tuge podsećanja na tragediju koje su nam se dešavale pod NATO bombama i koje se nastavljaju zbog osiromašenog uranijuma i zbog toga što nas je sve više bolesnih, upravo zahvaljujući tom zločinačkom bombardovanju. Hvala vam.