Zahvaljujem predsedavajući.
Prvo ću da izrazim jedan protest na način na koji je ova sednica zakazana. Ponovo se ponavlja praksa, ona je zakazana juče tokom pre podneva dok je bio dan za glasanje po tačkama na dnevnom redu koje su bila na prethodnoj sednici, tako da poslanici zaista nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za svih 14 tačaka koliko ih je danas na dnevnom redu. Na žalost, i čini mi se da fokus rasprave će ostati najviše na jednom zakonu, eventualno dva, ali će ostalih, recimo 12 zakona ostati praktično nezavršeno.
Izražavam proteste što je ova rasprava objedinjena ponovo s obzirom da imamo jedan od zakona koji je bio u objedinjenoj raspravi, kada je bila rasprava o budžetu u decembru mesecu i kada se sticajem čudnih okolnosti pored tih tridesetak tačaka koje su tada bile u objedinjenoj raspravi, uspeli smo nekako da otvorimo temu i da se i o tom zakonu razgovara u plenumu. To je Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom i s tim u vezi ja sam i tada uputila neke amandmane, uputila sam ih i sada ponovo, a u međuvremenu sam podnela predlog izmena i dopune tog zakona kako bismo neke stvari pokušali da promenimo.
Želim da napomenem da zaista mislim da ovaj zakon jeste afirmativan, pozitivan i da će doneti nešto dobro i da svaku kritiku sa moje strane bilo ona u decembru mesecu u raspravi sa budžetom objedinjena ili danas, shvatite kao dobronamernu i jedini cilj jeste da zakon iz ove Skupštine izađe takav da bude bolji za građane naše zemlje.
U tom smislu tada sam stavila zamerku jednu, a to je da žene koje imaju radni odnos 12 meseci, tada je promenjeno sa 12 na 18 meseci i ja sam zahtevala da se ta mera vrati, jer je prosto situacija takva u državi, da žene htele to ili ne, su vrlo diskriminisane kada dolaze na razgovor za posao u najreproduktivnijem periodu svog života. Tako da nije problem da možda žena ostvari ovo da ima 18 meseci negde zaposlenje za četvrto dece, ali je veliki problem da ona ostvari to kada je u pitanju prvo dete.
Dakle, prilično su žene na razgovorima za posao vrlo često pitane kada planiraju da zasnuju porodicu, koliko imaju dece, da li su u bračnom statusu ili nisu. Vidimo da se i ovde vrlo često takva pitanja postavljaju, pa smo malopre i dobili sugestiju, šta je to izgled poželjne porodice, a šta ne, da li ona treba da ima psa ili ne ili troje ili četvoro dece, ne ostavljajući to kao mogućnost porodicama da same izaberu. Prosto da li će ih neka reklama motivisati da imaju decu ili ne, mislim da to nije predmet rasprave.
Zašto sam o ovome govorila? Zato što su porodilje u tom periodu bile okarakterisane kao jedan vrsta porodiljske mafije, stavljeno im je na teret da oni imaju nekakve planove kojima žele da oštete državu i da te planove sprovode u delo i da su zbog toga morali da povećaju tih 12 meseci na 18 meseci, što čini mi se da nije bilo tačno. Moram i danas ponovo da objasnim situaciju iz tog perioda i zato što je to bio razlog zašto su te žene stavljene u nepovoljan položaj. Tada se poslodavcima uplaćivao novac za porodiljsko odsustvo, a onda su oni bili u obavezi da uplate taj novac porodiljama. Morate da budete svesni, s obzirom da dolazim iz privatnog sektora, da je taj novac više nego često, a imam situaciju, ženski je kolektiv u pitanju, dakle, ja imam situaciju u kojoj sam državu redovno za svaku porodilju ili trudnicu imala priliku da čekam najmanje tri meseca. To vam je beskamatni kredit ka državi. Koji to danas poslodavac, posebno preduzetnik koji dolazi iz reda malih, srednjih i mikro preduzeća može sebi da priušti?
Dakle, nije bilo to porodiljska mafija niti namera žena da to pravo iskoriste, već jedna zloupotreba praktično države koja je poslodavca stavljala u jedan neprijatan položaj. To se u međuvremenu izmenilo i dobra je izmena koja je nastupila, ali se promena u društvu nije dogodila. Ta očekivana promena za ovih šest meseci jer i dalje imaju situaciju u kojima poslodavci vrlo često otvoreno diskriminišu žene na razgovorima za posao i pitaju ova pitanja koja sam ja na početku napomenula.
I dalje mislim da moramo da vratimo tu meru na 12 meseci i to vam kažem kao poslodavac i kao majka. Dakle, zaista, čini mi se da stavljamo majke u jedan nezgodan položaj ako ovu meru ne vratimo na 18 meseci.
Druga mera koja je isto bila problematična tada, ponovo nije rešena u ovom zakonu, a pominje se, to je da najveća isplata može da iznosi tri mesečne zarade. To je problem i diskriminiše one žene koje zarađuju više. Dakle, nekada je ta mera glasila i značila da mogu žene da prime pet mesečnih zarada, a sada to ne mogu nego moraju da se praktično uklope u te tri mesečne zarade bez obzira da li su one zarađivale mnogo više pre nego što su došle u poziciju da primaju nekakve nadoknade.
Druga stvar koja, znači, to su dve diskriminatorske mere koje na žalost nisu otklonjene u ovim izmenama i dopunama nakon samo šest meseci, druga mera koja nije izmenjena i koja je mogla da bude predupređena zato, hajde da razumem pošto u ovom predlogu zakona nema finansijske analize u smislu koliko će da nas košta mera koju uvodimo, odnosno nadoknade koje dodeljujemo roditeljima za treće i četvrto dete, ali ono što je moglo da se predvidi je koliko mi imamo dece u ovom trenutku koja nemaju deset godina, koliko je takve dece, evo, gospođa Čomić je malopre pomenula da je majka četvoro dece, ali njena deca su velika, tako da ona zna tačan broj koliko ima majki koje imaju troje ili četvoro dece. Znači, mislim da smo kao država, kao npr. Zavod za statistiku je mogao da uradi analizu koliko ima trenutno u Srbiji porodica koje imaju troje ili četvoro dece i koje će odredbom ovog zakona zato što će se one odnositi na decu koja su rođena od 1. jula 2018. godine, praktično diskriminisati svu decu i porodice koje imaju decu, a još uvek nemaju deset godina.
Dakle, meni se čini da je, ako smo imali prostora u budžetu da ovo predvidimo i da ovu meru donesemo, čini mi se, dakle, ovo mogu sad samo da predviđam, ne mogu da kažem pošto nemam tačne podatke u obrazloženju, bilo prostora da se ovaj ustupak napravi i za porodice koje u ovom trenutku imaju treće i četvrto dete, a čija deca nemaju više od deset godina, ako ćemo to staviti kao neku granicu.
Predložila sam i amandmanom da se ovo ukine, prosto da se ne bi diskriminisala deca. Sama odredba koja kaže da će isplata biti u jednakim mesečnim ratama, praktično u narednih 120 meseci, to bih pravilo ograničila, pa sam pokušala na taj način da ovaj čitav zakon opišem.
Ima jedan deo koji, samo sekund da ga pronađem, koji je prilično ostao nejasan, a to je ovaj član 7. koji je u stvari bliže objašnjava član 24. u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, a kaže da ukoliko u toku isplate prava na roditeljski dodatak, koji se vrši u mesečnim ratama, korisnik prava napusti dete ili umre, prekida se dalje isplata prava do odluke ministarstva nadležna za socijalna pitanja.
Dakle, šta mene brine? Ostalo mi je nejasno, pošto ova nadoknada praktično ide u korist deteta, dakle, zašto bi se uskratila pomoć deci ukoliko se dođe do ovakvih nekih, da kažem, neprijatnih okolnosti zbog svega ovoga? Ukoliko će ovo biti rešeno u smislu da znate sada već da ste planirali podzakonske akte koji će ovo bliže da odrede, pa će biti rešeno, pozdravljam, ali me vrlo brine zato što je sama odredba, sam zakon, čini mi se, duh zakona bi trebalo da se tumači tako da ide u korist te dece, da bi oni imali uspešnije, lepše i blagodetnije detinjstvo.
U istom ovu članu, nažalost, imamo jedan obavezujući stav koji kaže da ukoliko se u toku isplate prava na roditeljski dodatak koji se vrši u mesečnim ratama utvrdi da deca nisu vakcinisana u skladu sa propisima u oblasti bla, bla, bla i sad imamo mogućnost da stopiramo isplatu. Želim, prvo, da se ogradim od ovog stava da me neko pogrešno ne shvati da sam protiv vakcinacije. Moja deca su vakcinisana i vrlo se zalažem za to. Ostaje problem jedan u društvu, a to je vrlo veliki strah od vakcinacije iz prostog razloga što građani Srbije, moramo da pretpostavimo, žive u jednom velikom neznanju, što se vakcina samih tiče.
Dakle, niti imate nekog edukativnog sadržaja na televiziji u smislu da možete da edukujete mlade roditelje šta znači i koja je blagodet toga što imaju priliku da vakcinišu svoju decu, niti imate ozbiljnije sučeljavanje u javnosti ljudi koji su protiv vakcinacije, koji se zalažu za vakcinaciju, a da bi prosto odagnali svaku sumnju kod roditelja koji uopšte dovode u pitanje da li treba dete vakcinisati ili ne.
S tim u vezi, s obzirom da i sam Ustav kaže u članu 21. da ne možemo nekoga uslovimo da svoje dete vakciniše, da bi to bilo prosto diskriminacija u tom smislu. Dakle, ja bih ovo ostavila kao izbor roditeljima, a u međuvremenu Vlada Republike Srbije da uradi sve da edukuje mlade roditelje da kada dođu u situaciju da biraju, mogu da naprave dobar izbor.
Malo mi se čini sad, dok sam slušala ovu raspravu, posebno ovih poslednjih par izlaganja i poređenja sa reklamama i slično, da se nekako stiče utisak da se promoviše materinstvo kao posao. Praktično se promoviše koliko novca će zaraditi majke koja će roditi treće i četvrto dete, umesto to da bude podstrek za rađanje i u tom smislu ne mislim isto tako, kao što ne mislim da mora biti vakcinacija stvari izbora, bez obzira šta ja lično mislim o tome, tako mislim da i stvar izbora mora biti da ljudi ne dolaze u situaciju da kao izlaz iz neke ekonomske krize vide u tome što mogu da rode treće i četvrto dete i da od države dobiju neki novac.
Plašim se da to ne dovodi žene u jedan nezgodan položaj. Mi treba da stvorimo uslove takve da te žene koje žele da rade i da se ostvare kao majke imaju mogućnost da to žele zato što će im dete imati mesto sigurno u vrtiću, zato što će sigurno dobiti svoje nadoknade na koje imaju pravo po zakonima koji su ovde izglasani, da će imati besplatno školovanje, ali pravo besplatno školovanje, u smislu besplatnih udžbenika, besplatnih nekih drugih sadržaja u okviru škole. Dakle, one moraju ovu meru u sklopu svih drugih mera da shvate kao podstrek i da požele onda od sreće da imaju treće i četvrto dete, a da ne shvate to kao neku obavezu da bi se ekonomski situirale.
Neću dalje dužiti, ostaviću prostora i kolegama iz moje poslaničke grupe. Osvrnuću se samo na kratko na Zakon o regulisanju statusa sezonskih radnika. Ovo je jedan od onih zakona zbog čega sam protiv da današnja rasprava bude objedinjena i zašto je ovaj zakon po hitnom postupku, s obzirom da stupa na snagu za šest meseci. Dakle, nije bilo potrebe za tim. Javna rasprava je završena u aprilu. Sažetak je izašao negde u maju. Danas je jun i mi izglasavamo taj zakon. Mogli smo da odložimo prihvatanje ovog zakona, izglasavanje ovog zakona za nekih par meseci i da imamo dovoljno prostora da napravimo javnu raspravu u koju ćemo uključiti veći broj manjih poljoprivrednih gazdinstava, gde bi nam ljudi iz prve ruke dali informacije o tome kako bi njima bilo lakše da prijave sezonske radnike, a u njihovom interesu, interesu radnika i u interesu države.
Što se tiče Zakona o ratnim memorijalima, tu ću samo kratko da se osvrnem. Podržaću. Dosta kvalitetne rasprave je bilo, razloga za i protiv. Mene jedino brine sastav ovog saveta koji će se baviti ratnim memorijalima. Moram da izrazim jednu zabrinutost. Od sedam članova koji će se nalaziti u ovom savetu, četiri člana dolazi iz organa državne uprave i samo jedan istoričar. Volela bih da je obrnuta situacija i da imamo četiri istoričara i jednog člana koji će da dolazi iz državne uprave, a mislim da ćemo oko ovakvih pitanja morati da sučeljavamo različita mišljenja različitih istoričara. Toliko od mene. Hvala.