Zahvaljujem i moram odmah na početku da izrazim zadovoljstvo zato što se ministar Đorđević vratio u raspravu, iz prostog razloga što njega nije karakterisao do sada konfliktan ili bahat odnos prema poslanicima opozicije, naprotiv, uglavnom korektan. Zaparalo uši, vrlo me je iznenadila njegova, na neki način prozivka opozicije u svom uvodnom izlaganju danas ničim izazvano. Dakle, u samom uvodnom izlaganju prevenirajući kako se izrazio, opozicionu zajedljivost po nekim pitanjima koje je očekivao u toku rasprave.
Stoga bih apelovala na ministra Đorđevića da ne upada u zamku dopadljivosti tapšačima i da nema razloga da prema opoziciji ovako nastupa, kao što sam rekla, ničim izazvan. Verujem da, ministre, imate svest o tome da ste ovde sa vašim saradnicima pred poslanicima, gde smo svi jednaki, i narodni poslanici pozicije i opozicije, da treba da vam bude cilj da što veći broj nas ubedite da podržimo zakone o kojima nas izveštavate i koje obrazlažete u ime Vlade i, isto tako, da ćete potom, ukoliko budu usvojeni, starati se o tome da oni budu primenjeni na adekvatan način, koji se odnosi na građane koji su glasali za ovu vlast i koji nisu glasali za ovu vlast i koji uopšte nisu glasali, na kraju krajeva.
Volela bih da se u vašem odnosu prema narodnim poslanicima vratite na onaj odnos koji smo ipak cenili i koji ste imali do jutrošnjeg uvodnog izlaganja.
Moram da kažem da su meni skrenuli pažnju zakoni u oblasti rada, i to naročito sada već malo duže prepričavani i obrazlagan zakon o angažovanju sezonskih radnika. Međutim, vi vrlo dobro znate, ministre, da nema adekvatnih rešenja i da je sve ovo pokušaj samo stavljanja mašne na fikus, ukoliko pre bilo kog, dakle, do ovog zakona, ovde je reč o novom zakonu ili izmenama i dopunama već postojećih zakona, se ne promeni, za početak, Zakon o radu, koji bi trebalo da bude najvažniji, bar u normalnim državama, a koji je, nažalost, u Republici Srbiji zasnovan na robovlasničkim principima, imajući u vidu da nigde nije lakše otpuštati radnike nego u državi Srbiji, da oni koji se ohrabre da pravdu traže pred sudom, poneki je i dobiju, nailaze posle na situacije u kojima se odluke suda ne izvršavaju ili se u nedogled odlažu.
Takođe, moram da kažem, pre ulaska u detaljnije obrazlaganje u ime Kluba samostalnih poslanika, o zakonu koji sam pomenula. Dakle, o sezonskim radnicima. Postoji jedan zakon koji je bio blizu toga da naš poslanički klub podrži, a to je izmena Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, koji je opravdavajući u novom normiranju. Međutim, postoji jedan deo zakona koji nismo mogli prosto da opravdamo, ili nismo videli da je obrazloženje adekvatno ili dovoljno za našu podršku, a to je činjenica da se mobing, odnosno zlostavljanje na radu i diskriminacija sada pridodaju u nadležnost miritelja. Inače, to su individualni sporovi koji su najčešći, koji su najosetljiviji i koji naročito u odnosu poslodavca odnosno nadređenog i zaposlenog i mislim da ovo nije dobro rešenje, ili da će samo pokušaj miritelja, a ukoliko se ne dođe do obostrane saglasnosti, kako je ovim izmenama predviđeno, da samo produži rok i daljeg mobinga i da će situacija, naročito za zaposlene u problemu, biti sve neprijatnija.
Ono što je svakako fokus mog izlaganja i što je zakon za koji smatramo da je nepopravljiv, dakle da ga treba povući iz procedure, jeste već pominjani zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima. Prvenstveno se misli na sezonske radnike u poljoprivredu, dakle, na najtežim poslovima u poljoprivredi. Moram da kažem da je javnost bila u mogućnosti, evo tačno pre mesec dana, krajem maja, da bude i konačno javnim izjavama informisana o tome, a kakav je odnos ova vlast odnosno ovaj režim imala tokom poslednjeg vremena prema sezonskim radnicima, dobro je da je to postalo javno. To jeste zaista neobičan odnos, to jeste odnos kakav niko drugi nije imao prema sezonskim radnicima. Neki bi to voleli da kažu – prvi put u novijoj srpskoj istoriji. Ja ću stoga, evo, javni podaci, koji su izdati 29. maja, da pročitam i ovde, zbog ministra, resornog, i zbog mojih kolega i koleginica i naravno, zbog javnosti, a to je da smo mi saznali da je ovaj režim sezonskim radnicima za lokalne izbore u Vrbasu plaćao po 1.000 dinara dnevnicu da ne rade, ali da prodaju svoj glas za SNS.
Evo citata, citat iz javne informacije. Jedan grupovođa sezonskih radnika potvrdio je da je učestvovao u kupovini glasova za SNS na prošlogodišnjim izborima u Vrbasu. To je potvrdio i policiji. A kako je objavljeno 29. maja, policija je, kako je navedeno, počela da postupa po krivičnoj prijavi za kupovinu glasova na tim lokalnim izborima u Vrbasu. On je potvrdio, dakle taj grupovođa sezonskih radnika, da, citiram – u dogovoru sa poverenicima SNS radnike, umesto na njivu, razvozio je na biračka mesta, te da su za glasanje za naprednjake dobili dnevnicu od 1.000 dinara. Kaže čovek: „Rekao sam da su me kontaktirali ljudi iz SNS i rekli da za glas daju hiljadu dinara. Ja sam to preneo radnicima, ko bude glasao za SNS, dobiće dnevnicu bez rada. Nisu svi pristali, ali oni koji jesu, dobili su novac.“ Jedini je problem, ispada, pod navodnicima, ovom čoveku ispao što kaže – sada ću možda ja ispasti jedini krivac, a znam mnoge koji su to radili i za SNS i za SPS i rekao je da ga niko nije pripremio za mogućnost da će biti pozvan na razgovor u policiju. To je ono što postoji kao javna informacija.
Do sad, a nije isključeno da će tako biti i nadalje, ako smo svesni realnosti, da su radnici na najtežim poljoprivrednim poslovima bili u toliko teškoj situaciji da su bili spremni da za dnevnicu od jednog dana, za hiljadu dinara prodaju svoj glas da bi neko u njihovo ime odlučivao naredne četiri godine. Ovo je samo ilustracija da vidimo u kojoj se situaciji nalaze nadničari.
E, sad, ako se vratim na konkretna rešenja koja ste vi podneli u ovom zakonu, za koje sam se već izjasnila da je nepopravljiv i da smatram da ga treba povući iz procedure, jeste to što, gospodine ministre, vi ovde uspostavljate princip usmenog ugovaranja i ja mogu da razumem, sami ste rekli da niste pravnik, mogu da razumem da neke okolnosti za vas nisu prepoznatljive, ali sam sigurna da u vašem bliskom, profesionalnom radnom okruženju postoje vrlo stručni pravnici koji su morali da vam ukažu da je uspostavljanje usmenog ugovaranja nakon vekova razvoja pravne nauke nešto što je najnebezbedniji, najnesigurniji odnos između bilo koga ko treba da bude strana u tom ugovaranju, bez obzira da li su u pitanju u ovom slučaju sezonski radnici, njihovi poslodavci ili je neki drugi odnos odnosno drugi profil ugovornih strana u pitanju.
Morali su da vam kažu, takođe, da nije tačno da su pozitivna iskustva nekih zemalja koje su isto uspostavile u jednom trenutku princip usmenog ugovaranja pozitivna. Moraju da vam kažu da su iskustva pokazala da su ta rešenja prokažena u međuvremenu i da se radi na tome, neki su već to učinili a neki rade na tome da ih što pre izmene. Naravno, život je brži od zakona i vi ne možete i potpuno mi nije jasno po kom osnovu nama sada govorite da ćete možda uoči sledeće sezone letnjih radova, dakle do sledećeg leta, možda i izmeniti ugovor odnosno ovaj zakon ukoliko se ispostavi da je on problematičan, a to ne činite sada, kada vam se toliko puta i za već neka ponovljena rešenja ukazuje da ih treba prihvatiti, zato što ovaj zakon, na ovaj način napisan, je zakon koji zapravo štiti prava poslodavaca a ne sezonskih radnika.
Takođe, morali su da vam objasne da je to usmeno ugovoranje, kao što sam rekla, ostalo daleko van pravne nauke još u doba starih Rimljana. Znate, tada su se usmeni ugovori sprovodili tako što se pojave svedoci, pojavi se čovek sa vagom, strane u usmenom ugovaranju obećaju jedna drugoj neku obavezu. Ja kažem – ja sam Zoranu Đorđeviću, evo, pozajmila hiljadu dinara, on će mi vratiti za mesec dana. Posle mesec dana Zoran Đorđević dođe i kaže – otkud, nije meni ona uopšte pozajmica hiljadu dinara.
Zbog toga su i stari Rimljani počeli da zapisuju obaveze i ono što se izgovori prilikom usmenog ugovaranja. Dakle, pisani trag je bio jedina garancija šta je dogovoreno. E, tako su nastali zakoni. Dakle, zakoni su nastali zbog toga da ljudi ne bi lagali i varali jedni druge, zato što je usmeni ugovor najnebezbedniji. To je član 5, koji posledično izaziva niz drugih normi i koje dodatno, naravno, čine ovaj zakon neodrživim.
Usmenim ugovorom se smatra trenutak kada radnik pristupi na rad prihvatajući pre toga predstavljene uslove od strane poslodavca. Nigde se ne evidentira ni šta su oni dogovorili, ni koja je cena dnevnice, odnosno sata, ni da li će on imati pauzu na koju bi trebalo da ima pravo od 30 minuta, apsolutno ništa, osim elementarnih ličnih podataka.
Naredna stvar koju onda pretpostavljate jeste da poslodavac, na zahtev tog sezonskog radnika, može da izda potvrdu gde će biti navedeni podaci da on radi. Ali, u toj potvrdi, koju izdaje maksimalno dva meseca kasnije, dakle, sa kojom taj sezonski radnik, koji možda radi mesec dana ili deset dana, ne može da uradi ništa, uopšte ne mora da znači da tu neće biti lažirani podaci. Možda će oni usmeno da se dogovore da će radnik da radi za 200 dinara na sat, a onda će poslodavac dva meseca kasnije da navede da ga je angažovao da radi za 100 dinara na sat, a svedoka nema. Usmeni dogovor je samo između nadničara i poslodavca. I ko će da garantuje? Inspektor rada koji je navodno ovde zaštitnik prava sezonskih radnika. Na osnovu čega će taj čovek da zaključi šta je bio dogovor, šta je bio usmeni ugovor na – majke mi? Pa, to ne može da prođe nigde.
Dakle, ne postoji nijedno tumačenje najboljeg pravnika na svetu koji će reći da ovaj zakon obezbeđuje i garantuje poboljšavanje uslova rada i prava sezonskih radnika i to je potpuno jasno. Naravno, da ne govorim o ucenjivačkom potencijalu određenih odredbi gde poslodavac jednostrano može da otkaže ugovor sezonskom radniku, tako što će odmah da zaposli sledećeg i naravno da će ovaj prvi u strahu od posla da pristane na sve. Dakle, ne postoji u toj evidenciji niti iznos zarade, niti znamo da li će se plaćati na ruke ili možda postoje neki obračuni zarada, koji bi opet bili neki dokaz.
Moram takođe da kažem da uopšte ne razumem kako ste došli do zaključka da ovaj zakon ubrzava ili olakšava angažovanje rada sezonskih radnika, ako vam je s jedne strane bio cilj da kroz usmeni ugovor izbegnete formalnosti, a onda s druge strane uvodite niz formalnosti bukvalno u sat za poslodavce. Nije mi jasno kako niste predvideli rešenje da se jednostavnim formularnim ugovorom, jednakim ili tipskim za sve, ovaj odnos reguliše, ali vi ste sve to izbegli i zapravo zaštitili uglavnom prava poslodavaca, ukoliko uopšte i budu savesni da prijavljuju sezonske radnike.
Ostalo mi je još malo vremena samo da se osvrnem i na nekoliko vrlo zanimljivih teza koje su ovde iznete u delu obraćanja o populacionoj politici.
Koristim priliku da apelujem i na ministarku Đukić Dejanović i na ministra Đorđevića – dajte, učinite sve, sav mogući uticaj uložite na ministra prosvete i na ministra zdravlja da se to reproduktivno zdravlje uvede jednom u školski sadržaj. Vi ste nama, ministarka, govorili o obrazovnom nivou žena da treba da se podigne, slušali smo od ministra o statistici, o kiretažama, o neželjenim maloletničkim trudnoćama itd. Nisu u pitanju žene. Mi moramo da se bavimo adolescentima, dakle, i devojkama i mladićima, koji su, naravno, zajedno u tome.
Reproduktivno zdravlje nije samo pitanje reprodukcije. Mi se svi rađamo kao seksualna bića, dakle, sa reproduktivnim organima. Izbor je ljudi da li će se reprodukovati ili ne, ali mi moramo jednako da se staramo, i oni koji to žele i oni koji to ne žele i oni koji žele a ne mogu, a vi znate da je najbolja mera prevencije i od neželjenih trudnoća i od posledičnih steriliteta itd. uvođenje reproduktivnog zdravlja i tih sadržaja ne samo u srednje škole, nego u više razrede osnovnoškolskog obrazovanja. Tu nema druge. Nema prakse, nema države koja nije pokazala da je to najbolja mera prevencije.
Ja vas molim da založite svoje autoritete da se što pre to primeni u Republici Srbiji, bilo kroz neko pilotiranje, bilo kroz neki alternativni sadržaj. Ali, svest o tome ili objašnjenje da klinci ili mladi znaju sve nije tačno. Molim vas, pogledajte statistike instituta Zavoda za javno zdravlje od Vojvodine pa preko Beograda, videćete koliko ne znaju o elementarnom reproduktivnom zdravlju, nemaju pojma o elementarnim stvarima. Informisanje preko interneta je, znate i sami, često parcijalno, netačno, nedovoljno i s druge strane, ja ne spadam u te roditelje, ali razumem roditelje koji nemaju znanja, nemaju hrabrosti, na kraju krajeva, da sa svojom decom razgovaraju na ovu temu.
Mislim da je obrazovni sistem ključan, znači, ne zdravstvo, ali u mreži ovih ministarstava, kroz obrazovni sistem, da je to jedina mera ne samo prevencije loših situacija i opasnih u kojima se žene mogu naći, kao i mladići, naravno. Mi ovde potpuno zapostavljamo momke. Kada neko kaže reproduktivno zdravlje, svi prvo pomisle na neželjenu trudnoću neke mlade devojke ili srednjoškolke, zato što je njena trudnoća vidljiva, znate, a niko se ne bavi urološkim problemima momaka, raznim drugim problemima koje adolescenti zaista imaju bukvalno na svakodnevnom nivou, a u tom su nekom uzrasnom periodu kada ne dele sa autoritetima svoje probleme i kada je vršnjački odnos taj koji je ključan, naravno, ali mislim da je sistem obrazovanja najobuhvatniji, jer to je ključ. Dakle, nealternativno idite u neke zavode ili izmestite se, naročito u malim sredinama, znate da su mladi stigmatizovani čak i ako nemaju problem, a odu po informaciju u neko savetovalište. Dakle, da, doći im na noge, u obrazovni sistem koji je najobuhvatniji i to je prava mera, što ne znači da isključuje mere o kojima ste vi govorili, ali mislim da je ovo lekcija broj jedan, a sve ovo ostalo je nadogradnja. Zahvaljujem.
