Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljan Damjanović. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Slušajući juče i danas, a i čitajući obrazloženje, na primer, Predloga zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, kaže da odredbe zakona o finansijskoj podršci predstavljaju deo ukupne društvene brige o deci i odnosi se na poboljšanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, a onda dalje kaže da je, uključujući demografske potrebe, ujedno i važan instrument populacione politike.

Ovde moramo priznati da postoji socijalna kategorija, ali apsolutno ne postoji nikakav instrument populacione politike, pogotovo ako imamo i ako uzmemo u obzir da je ovde izvršena na jedan način ozbiljna diskriminacija dece rođene pre nego ovog datuma od kada će ovaj zakon stupiti na snagu.

Evo o čemu se radi. Kada država treba da otme građanima pare, onda postoji nešto što se kaže može i retroaktivno da deluje, jel tako? E, tako ste doneli jednu uredbu gde ste ljudima koji koriste automobile na plin doneli odluku da umesto na deset godina sada plaćaju državi na pet godina korišćenje plinskih boca, pa i oni koji su imali, na primer, nalepnicu Mašinskog fakulteta na deset godina, kao što imam svoj slučaj da iznesem, posle šeste, sedme godine dođem, iako imam pečat i nalepnicu, oni kažu - doneta uredba, morate lepo sad da platite još šest hiljada dinara.

Ovde se postavlja pitanje kako niste razmišljali da do desete godine, ona deca koja nisu još navršila desetu godinu, pričam o trećem i četvrtom detetu, zašto oni ne dobijaju određena sredstva? Ako ima devet godina i osam meseci, izvolite pa u ove mesečne rate koje ste trebali da platite, platite mi ta četiri meseca.

Oni koji imaju dve godine, koji imaju mesec dana, po čemu se ta deca razlikuju od ove dece koja će naknadno biti rođena ili možda sada ako vidimo da razmišljate o ovakvoj politici, nešto još želite da poboljšate, pa da sačekamo još dve, tri godine. Možda će se još nešto dobijati, pa nema potrebe da sada pravimo decu?

Ono što je dalje zaista potpuno iluzorno jeste i da nemate uopšte ovde u Zakonu da spominjete peto, šesto, sedmo, osmo, deveto, deseto dete. Nekada je u Srbiji, pričamo o vremenu mojih dedova, bilo normalno da Srbi imaju po sedmoro, osmoro dece. To je bilo najnormalnije. Evo, Petar Jojić desetoro. Šta sada, peto nećemo? Ne, najbolje da ste doneli zakonom da peto dete sada vrati one pare za treće i četvrto. Ko dobije peto dete, da vrati. Jel zabranjeno dobiti peto dete? Hoćemo li tako? Zaista ste neozbiljni.

Ovo na sve liči, samo ne liči na populacionu politiku. Hajde da pričamo za drugo dete. Koliko sada dobija od države? Zašto to isto niste rekli – čekajte, dok ne napuni dve godine, ona deca koja su rođena, pa lepo 50% od ovog iznosa.

Zašto ovo govorim? Zato što ja smatram da su roditelji u prethodnom periodu bili hrabri kada su zasnivali porodicu i imali po troje, četvoro i više dece. Sada njihovu hrabrost ne nagrađujemo, a u buduće ćemo nagrađivati roditelje sa više od jednog deteta ili one koji uopšte nisu ni zasnovali porodicu?

Moralo se o tome razmišljati i nije kasno, naravno, prihvatiti pametnu nekad reč opozicije i reći – dobro, u pravu ste, hajde da ubacimo ovo, jer je u interesu svakog mladog roditelja. Evo, ja za sebe smatram da ispod četvoro sigurno neću imati. Zasad ih imam samo dvoje, ali, s obzirom da sam tek četiri godine u braku, ima vremena.

Rešio sam da ministra Zorana Đorđevića, mislim da on ima samo dvoje, taman kad budem ja dobio treće da napravimo neko takmičenje. Čak i to nije loše i da u tom delu treba razmišljati.

Ono što jeste i dalje neverovatno jeste da u drugom zakonu koji govori o radnom angažovanju na sezonskim poslovima, verovatno je primenljiv u razvijenim državama zapadne Evrope. Ja se divim onom čoveku koji je pisao ovaj zakon. Taj ili u životu nije izašao iz Beograda i sa asfalta ili se pravi lud.

Evo, sada, zajedno samnom krenite, a ovde ima i poslanika vladajuće većine iz zapadne Srbije, pa mi nađite i jedno selo koje ima asfalt do njihovih domova ili u zavisnosti čime se bave, malina, oraha, šta li već beru, kojim poljoprivrednim proizvodima, voćarstvom, da li čuvaju ovce ili šta već nešto peto.

Vi prvo njima niste obezbedili asfalte. Ko kaže da nije tačno, evo ja ću ga sutra povesti sa mnom u zapadnu Srbiju, pa lepo nek podnese odmah ostavku ili on ili ja. Idite, na primer, u Zlatiborski okrug, pa dođite na Maglič, pa ako nađete metar asfalta ili taj koji je rekao da nije tačno ili ja podnosimo neopozivu ostavku. Znači, nemojte izmišljati.

S druge strane, imate dobar deo tih sela gde čak vrlo često nestaje struja, gde nije rešena vodovodna mreža, gde ne postoji navodnjavanje. Da ne pričam o tome da su škole prazne. To je vezano i za ovaj prvi deo zakona.

Zašto se to dešava? Zato što u tim selima su ostali ljudi koji imaju preko 60 godina i više i oni se bave poljoprivredom i onda vi u Predlogu zakona kažete i kada ste obrazlagali, ne mogu da se setim ko je tačno rekao, kaže – ovo je još jedan vid borbe protiv sive ekonomije. Da li ste vi normalni?

Ko danas, ko su ti ljudi koji idu i bave se sezonskim poslovima? To su ljudi koji su ojađeni posle 5. oktobra. To su ljudi koji su ostali bez posla, bez dinara nadoknade od ove države, koji su izbačeni na ulicu kada su pozatvarane fabrike. Ali, slično nastavljate i vi. Uzmite primer Rakovice. Tamo gde su vam bile velike fabrike, vi gradite tržne centre i još se hvalite kako ste zaposlili 500-600 ljudi sa platama od 200 evra, a zatvorili proizvodnju. Hoćete i ovo malo ljudi koje je ostalo na selu i koje nešto konkretno radi i privređuje da ih oterate, da im zabranite, jel to sledeći korak?

Pazite šta vi kažete. Kažete da je sezonski radnik koji radi, pa ovo je stvarno i zaista interesantno, kaže u članu 6. – sezonski radnik koji radi 8 časova dnevno ili duže ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta, ne sme biti duže radno vreme od 12 časova dnevno.

Pa živo me interesuje, šta, hoćete vi uvesti kamere kao u Zadruzi, neko će da prati, da se stavi časovnik ko koliko radi? A, šta ćemo kad pada kiša, kada su vremenski uslovi loši? Kad nema berbe, bere se ujutru dva, tri sata i onda nemamo više berbu do kraja dana, kako ćete to voditi?

Dalje, kaže – poslodavac je dužan da sezonskog radnika pre stupanja na rad upozna sa poslovima koje će obavljati, mestom rada, očekivanom trajanju radnog angažovanja, uslovima za bezbednost i zdravlje na radu itd, rokovima isplate. Pazite ovo, rokovima isplate. A čime ste vi to omogućili poljoprivredniku da kad da proizvod da na vreme bude on isplaćen pre nego što plati sezonskog radnika?

Da li vi znate da većina malinara je tek sada pred ovu berbu naplatila prošlogodišnju, jer ste vi tada zaštitili ljude koji su napravili monopol Ugovorom o otkupu poljoprivrednih proizvoda, koji je Krivičnim zakonikom sankcionisan? Koga vi ovde ubijate? Vi ovde ubijate i sezonskog radnika i proizvođača.

Dalje, poslodavac je dužan da sezonskom radniku na njegov zahtev izda potvrdu koja sadrži podatke o poslodavcu, pa kaže, PIB i ostalo itd. Takvih skoro i da ne postoji jer je većina fizičkih lica, ali onda vi kažete i tu da se i poslodavcem u smislu ovog zakona smatra i fizičko lice, nosilac ili član porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. I tu je vrlo malo ljudi koji imaju poljoprivredna gazdinstva.

I, onda kažete sledeće – evidenciona prijava i odjava sezonskih radnika podnosi se elektronskim putem Poreskoj upravi. Hoćete vi mene sad da ubedite da će lica koja imaju preko 60 godina, sede umesto da nahrane svinje i kokoš, da ode i ubere maline i ostale poljoprivredne proizvode koje ima, on sedi za lap-topom, igra se preko interneta na kompjuteru, šta? Da li vi očekujete da ćete njih opismeniti, ne razumem, u sedmoj, osmoj deceniji? A ništa im niste omogućili.

LJudi, nemojte se igrati. Vi ili nikada niste otišli da radite ili niste bili sezonac, ili ste angažovali ljude koji treba da predstave danas narodu da ste sve probleme rešili, zaista ušli u 21. vek kao ostale države, pa je ostalo još samo ovo.

Vi danas da nađete radnika, jel mislite da je lako naći radnika? Evo, ja vam sad kažem, neko mi je rekao da je radnik 1400 dinara. Ne možete naći radnika za 1400 dinara. Radnik je 2000 dinara plus doručak, ručak, večera i smeštaj. Minimum 2000 da vam dođe neko da radi, jer to nije lak posao.

Hajde sad vi izračunajte koliko vam je potrebno radnika po aru, bilo kog poljoprivrednog dobra, pa stavite na papir koliko ste dužni unapred da imate novca da platite tog sezonskog radnika, nemate sigurnost od države da naplatite svoju prodaju, svoj proizvod i onda stavite prst na čelo i recite mi – zašto radi taj poljoprivrednik, za koga?

Da ne pričam sad o ovom glavnom problemu, kad vam je malina pala i na 70 dinara. Kako se radi ucena, ono o čemu vi ne radite?

Koliko imam još, predsedavajući. Da li imam još za dve rečenice?

Još malo. Izvolite. Završite dve rečenice.

Još dve rečenice i završavam.
Pošto su oni u selima gde nemaju dostupnost, šta su se dosetili ti privatnici koji hoće preko noći da postanu bogati? Dođu lepo kamionom i kažu onom starcu – ili ćeš meni odmah da daš, ili će tebi to sutra ujutru propasti jer nemaš kome da odneseš. I onda je on dužan, prosto ucenjen, da mu da po ceni koliko god da mu je on ponudi, a te cene su mnogo ispod i od zagarantovane cene . Hvala vam.

Hvala, kolega Damjanoviću.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Izvolite.

Poštovana gospodo ministri, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se svi u ovoj sali i u javnosti Srbije slažemo da je konačno došlo vreme da se sa jednim sistemskim zakonom reguliše pitanje više stotina hiljada boraca, vojnih invalida, porodica palih boraca, civilnih invalida rata. Srbija to pitanje još uvek nije rešila. Smatram da će ova Vlada i ovaj skupštinski saziv konačno uraditi tu istorijsku stvar.

Među više stotina hiljada boraca u Srbiji ima, takođe, preko 50.000 krajiških boraca, odnosno pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine. Prethodnim zakonskim rešenjima učinjena je velika nepravda prema krajiškim borcima.

Naime, njima je priznato pravo na ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, kada je osnovana Savezna Republika Jugoslavija. Krajiški borci smatraju da je to velika diskriminacija i očekuju da će ovim novim sistemskim zakonom koji će, nadam se, biti do kraja ove godine usvojen, ta nepravda biti ispravljena.

Kao prilog ovoj činjenici ističem sledeće. Prvo, krajiški borci se nisu borili samo za sebe, oni su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju, za srpski narod. Zbog politike dvostrukih standarda velikih sila i zbog proustaškog rešima Franje Tuđmana i njegove politike etičkog čišćenja, doživeli su tragediju i katastrofu. Preko pola miliona Srba sa područja sadašnje Hrvatske je proterano.

Drugi razlog koji ističem u prilog mojoj tezi da Srbija treba da ispravi ovu veliku nepravdu i da u budućem zakonu prizna ratni staž krajiškim borcima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, jeste činjenica da je svim krajiškim oficirima, bivšim oficirima JNA koji su bili na vojnim dužnostima u Vojsci Republike Srpske Krajine, dakle na nivou komandanata brigada, korpusa, u Komandi glavnog štaba u Vojske Republike Srpske Krajine i na drugim dužnostima, njima je priznat ratni staž u dvostrukom trajanju.

Sada, desetine hiljada krajiških boraca se pita – a sa kim su ti krajiški oficiri i komandanti brigada, korpusa i drugih vojnih jedinica komandovali, ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije?

Treća stvar koju želim da istaknem jeste činjenica da je krajem prošle godine Hrvatski Sabor usvojio zakon o pravima hrvatskih branitelja kojim je u potpunosti izjednačio prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane. Dakle, to je vojna formacija zapadno-hercegovačkih Hrvata sa pripadnicima Hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska je ovim zakonom u potpunosti priznala pripadnike Hrvatskog veća odbrane kao sastavni deo hrvatske vojske.

Druga važna stvar u tom zakonu jeste da je ostavljena zakonska mogućnost da svi oni pripadnici Hrvatskog veća odbrane, koji nisu ostvarili svoja prava na invalidninu ili porodice palih boraca, mogu sada to da ostvare po novom Zakonu o pravima hrvatskih branitelja, ako dostave validne dokaze.

Na stranu to što u tom zakonu postoji jedna skandalozna, jedna besmislena, jedna apsurdna teza da su Srbija i Krajiški Srbi i JNA izvršili agresiju na Hrvatsku. Naravno da brojne činjenice jasno govore da je glavni krivac za rat na prostoru današnje Hrvatske bila proustaška politika Franje Tuđmana, kao što je i politika stvaranja unitarne BiH Alije Izetbegovića bila glavni krivac za ratove na prostoru BiH, kao i separatistička politika kosovskih Albanaca na prostoru Republike Srbije.

Smatram da ovim zakonom, koji će biti, nadam se, ponavljam, uskoro usvojen, treba, ponavljam, biti priznat Krajiškim borcima ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Na taj način, država Srbija bi, ponavljam, ispravila jednu veliku istorijsku nepravdu i Krajišnici bi mogli zaista reći da su od tog trenutka u potpunosti priznati od svoje majke Srbije.

Želeo bih da kažem nekoliko nelogičnosti i nekoliko stvari koje, po mom mišljenju, nisu dobre, a koje se nalaze u postojećim zakonskim rešenjima, a vezana su za Krajiške Srbe.

Naime, imamo jednu činjenicu da je jednom delu porodica, odnosno supruga poginulih krajiških boraca bilo ukinuto pravo na porodičnu invalidninu usled činjenice da su njihova deca završila školovanje, a da one u tom trenutku nisu imale 45 godina starosti. Kada su navršile 45 godina starosti, one su ponovo podnele zahtev da ostvare porodičnu invalidninu.

Sada imamo tri vrste diskriminacije. Jedna grupa tih supruga palih boraca, palih krajiških boraca, je dobila odgovore da ne mogu više da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, jer je njihov suprug poginuo posle 27. aprila 1992. godine, dakle, posle stvaranja SRJ.

Drugi deo supruga palih krajiških boraca je dobio odgovor da ne mogu ponovo da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, iako je njihov suprug poginuo 1991. godine ili do aprila 1992. godine, iz razloga, jer tobože, nisu imali jugoslovensko državljanstvo, nego hrvatsko državljanstvo. Pa, svima je jasno da je tokom 1991. godine i do aprila 1992. godine svi su imali jugoslovensko državljanstvo. Tek je Hrvatska priznanjem od strane EU, januara 1992. godine, prestalo je da važi jugoslovensko državljanstvo i na teritoriji današnje Hrvatske.

Treći razlog zašto su supruge poginulih krajiških boraca izgubile pravo na porodičnu invalidninu jeste činjenica da su se one, recimo, vratile u Hrvatsku, Kordun, Baniju, Liku, Severnu Dalmaciju ili su otišle u treće zemlje. Mislim da ova tri razloga nisu dobra, da je trebalo naći načina da svim suprugama poginulih krajiških boraca bude omogućeno da u ponovnom postupku ostvare pravo na porodičnu invalidninu, bez obzira u kom je periodu njihov suprug poginuo i bez obzira da li su se vratile u Hrvatsku ili otišle u treće zemlje.

Takođe, imamo jednu nelogičnost vezano za ratne vojne invalide. Imamo jedan deo naših zemljaka koji je ostvario pravo na ličnu invalidninu, jedan deo njih se vratio u Hrvatsku ili je otišao u treće zemlje i njima su po rešenjima Ministarstva ukinuta prava na ličnu invalidninu.

Imamo treću kategoriju civilnih invalida rata, gde imamo jedan paradoks. Oni civilni invalidi rata, dakle, sa područja Krajine, koji su pravo na ličnu invalidninu ostvarili na osnovu zakona Republike Srbije, njima nije ukinuto to pravo, a onaj deo krajiških civilnih invalida rata koji su ostvarili pravo na ličnu invalidninu na osnovu saveznog zakona, njima je to pravo ukinuto. Sada, prosto, ljudi su iznenađeni, ogorčeni, jedna kategorija civilnih invalida rata i dalje ostvaruje pravo na ličnu invalidninu, a ova druga kategorija civilnih invalida rata to pravo ne ostvaruje.

Mislim, ovo su samo neki od primera koje želim istaći, u dobroj nameri da će tokom izrade, odnosno formiranja radne grupe koja će raditi na izradi novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida, civilnih žrtava rata, da će ove primedbe biti uzete u obzir i da ćemo se svi složiti da temelj tog zakona mora biti da sva stečena prava ne smeju biti umanjena i ukinuta, s jedne strane, a s druge strane, da se tim novim zakonom omogući, odnosno stvori zakonska mogućnost da svi oni koji nisu, pre svega, sa područja Krajine, koji nisu uspeli u zakonskim rokovima da ostvare svoja prava, bilo na invalidninu, ili porodice palih boraca, da im se to omogući u novom zakonskom roku, pod uslovom, naravno, ako budu doneli validne i čvrste dokaze da se zaista to desilo za vreme ratnih dejstava 1991-1995. godine na području današnje Hrvatske.

Takođe, želeo bih da pomenem dve činjenice koje su mi isticali Krajiški ratni vojni invalidi, vezano za izmene i dopune ova dva zakona koja su danas na dnevnom redu. Prvi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koji je donet na nivou SRJ, iz 1998. godine, ovde Ministarstvo predlaže da osnova za obračun ličnih, porodičnih invalidnina, prava, odnosno naknada za negu i pomoć, naknada za ortopedska pomagala, bude prosečna zarada u Srbiji iz prošle godine.

Ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata, kažu i apeluju na Ministarstvo, na ministra Đorđevića, rekli su mi da su mu to rekli i u razgovoru, da osnova za obračun primanja lične invalidnine, porodične invalidnine bude prosečna zarada u Srbiji u prethodnom mesecu. Verujem da možemo kroz razgovore doći do rešenja i da ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata ne budu oštećeni, jer je neka procena, prema njihovom mišljenju, da će do kraja ove godine oni mesečno imati manje invalidnine 50, 60, 70, evra.

Druga izmena koju predlaže Ministarstvo, vezano je za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica Republike Srbije, gde se predlaže da se starosna granica za muškarce pomeri sa 60 na 65 godina, a za žene sa 50 na 60 godina.

Naime, ovde se radi o porodicama, odnosno suprugama umrlih vojnih invalida, o suprugama palih boraca, koje nisu ostvarile pravo na penziju, da će sada po ovome zakonskom predlogu, znači, muškarci pet godina kasnije primati mesečnu nadoknadu, a žene umesto sa 50 godina, sada će to moći primati sa 60 godina. Predlažem, takođe, da se na tu temu razgovara i da vidimo mogućnosti kako da se ovoj kategoriji građana Srbije izađe u susret.

Na kraju želim još jednom da apelujem na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da se u što kraćem roku formira radna grupa i da se krene u pripremu nacrta novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata. Hvala.

Hvala, kolega Linta.
Reč ima ministar Zoran Đorđević.
Izvolite, gospodine ministre.

Samo jednu informaciju za vas, gospodine Linta.
Odbor je dao predlog, kao što ste vi rekli da razmotrimo još jednom da ne bude tako visok nivo, odnosno godine da smanjimo, da se vrati na 50 i 60 i mi ćemo to prihvatiti kao Vlada, tako da vas informišem da ćemo vratiti. Mislim da smo preuranjeno krenuli sa tim i mislim da ti ljudi treba da ostanu da primaju pomoć već ranije, a ne da čekaju tako kao što je bio predlog sa naše strane. Hvala vam.

Hvala, ministre.
Reč ima narodni poslanik Goran Bogdanović.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Vesna Marjanović, ali nema dovoljno vremena i nije prisutna.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić.
Reč ima narodni poslanik dr Branimir Rančić.
Izvolite, doktore Rančiću.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovana gospodo iz ministarstva, poštovana gospodo narodni poslanici, pred nama narodnim poslanicima danas je set zakona koje je podnela Vlada Republike Srbije i resorno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Govoriću o Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, a o Predlogu zakona o ratnim memorijalima govoriću kroz amandmane, tako da i ostalim kolegama dam mogućnost i vreme da govore o predlozima ovih zakona.

Populaciona politika je politika koju vodi neka država sa ciljem usklađivanja demografske slike. Znači, broj, struktura i razmeštaj stanovništva.

Što se tiče tipova populacione politike, postoji ta ekspanzivna ili pronatalitetna politika koja ima za cilj povećanje broja stanovnika. Demografska slika ove populacione politike bi izgledala tako da 11% žena ima jedno dete, 44% žena ima dvoje dece, a 45% žena ima troje dece.

Restriktivna ili antinatalitetna politika podrazumeva smanjenje broja stanovnika. U Srbiji 600.474 žene nema dece.Zato smo doneli Zakon o biomedicinskoj potpomognutoj oplodnji o kome ja danas neću govoriti. Kada se tome doda i činjenica da se godišnje uradi oko 17.000 prekida trudnoće, to dođe da na svaku rođenu bebu imamo tri prekida trudnoće, što ide u prilog antinatalitetnoj populacionoj politici.

Treći je tzv. samo da pomenem redistributivna ili razmeštajna populaciona politika. Znači, povoljni razmeštaj stanovništva. Četvrta, eugenična koja podstiče rađanje i razvoj određenog broja ljudi.

Prvi put posle sto godina država se bavi podrškom rađanja i poboljšanja demografske slike u Srbiji, s ciljem da se u roku od 10-15 godina dostigne nivo od stope od 1,85 deteta po ženi, odnosno porast od minimum 10%. Napominjem da je 2016. godine to bilo 1,46 deteta po ženi, što nije dovoljno ni za prostu reprodukciju stanovništva.

Srbija, bez albanskog stanovništva na KiM, 01.01.2017. godine imala je 7.040.272 stanovnika. Prvi put posle 1966. godine broj stanovnika u Srbiji je oko 7.000.000. Samo tokom 2017. godine izgubili smo 39.202 stanovnika.

Trend negativnog prirodnog priraštaja u Srbiji traje punih 27 godina. Od 1991. godine broj novorođene dece neprestano je manji od broja umrlih. U 2017. godini rođeno je samo 64.734 deteta, tako da će nas po tim projekcijama 2060. godine biti samo 3.90.000. Moguće da od 3.900.000 stanovnika imamo više od 1.700 penzionera, koliko ih imamo danas, ali na 7.000.000 stanovnika. Srbija ne bi imala ni ekonomski potencijal, ni politički potencijal, ni demografski potencija.

Podvlačim, centralna Srbija i AP Vojvodina zahvaćene su vrlo nepovoljnim demografskim kretanjima sa dugoročnom demografskom projekcijom koja najavljuje još nepovoljnije tendencije, ali svojim odredbama ovaj zakon jasno i nedvosmisleno opredeljuje državu i daje podsticajne mere na taj način što uvećava roditeljski dodatak i na taj način se država hvata u koštac sa najvećim nacionalnim problemom, a to je problem depopulacije.

Tako npr. roditeljski dodatak za prvo dete, rođeno 1. jula 2018. i kasnije, iznosi 100.000 dinara i isplaćuje se jednokratno odmah posle rođenja. Za drugo dete je 240.000 dinara, mesečno 10.000 dinara dve godine. Za treće dete 1.440.000 dinara, mesečno 12.000 dinara deset godina. Za četvrto dete 2.160.000 dinara, mesečno 18.000 deset godina. Znači, za treće dete oko 12.200 evra, za četvrto dete 18.300 evra, što je više od 30.000 evra. U prvom trenutku država će za podsticaj rađanja uložiti 12 miliona evra.

Ovo je sve moguće zahvaljujući suficiti u budžetu, koji se ostvaruje merama fiskalne konsolidacije, rastom BDP koji je 4,5% i padom javnog duga koji je 59, kao i sinergijskim radom Vlade Republike Srbije i predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Na kraju svoje izlaganje ću završiti jednom rečenicom – poštovana gospodo narodni poslanici, a i građani Srbije, ljudi iz zone komfora pređite u zonu bezuslovne ljubavi. Hvala.