Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovane dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministri sa saradnicima, šta bi o predlogu ovih zakona rekao Murat Aga Pozderac ili Šeljiv Grubašić ili Vuk potomak, ne znam, ali ono što sigurno mogu da vam kažem da ukoliko budete sve suprotno radili od onoga što je juče predlagao Aleksić potomčić, Srbija je zasigurno na pravom putu.
Možda više od vas u ovom trenutku treba da se zabrine ministar poljoprivrede posle jučerašnjeg otkrića da se nekadašnji predsednik opštine Trstenik, direktor izmišljenog JKP „Počekovina“, suvlasnik nevladine organizacije za čuvanje nepostojećih, starih lica, vođa organizovane kriminalne tazbinske grupe za pražnjenje budžeta, bacio na poljoprivredu i ja bih stvarno bio na oprezu.
Pošto je u JKP „Počekovina“ bio samo jedan kamion bez vozača, jer se nije znalo koji je više pokvaren, direktor ili kamion, nisam siguran kako i koliko će nastradati i jadna Julijana kojoj je dotiči časno i muški podmetnuo da odgovara umesto njega.
Pored toga, moram da kažem da mi je dosta ovih evrofanatika, kojima je ulazak u EU bio i ostao jedini zvanični cilj. Stvarno mi je dosta kada oni rone krokodilske suze nad tim umesto što po dvadesetak zakona, o kojima raspravljamo po zasedanju, ne idemo jedan po jedan. Ako bi bilo po njihovom, bilo bi to predugo putovanje u Jevropu, jer ako se ja dobro sećam, kada su pučem došli na vlast, u oktobru 2000. godine, rekoše da treba uskladiti ili promeniti oko 12.500 zakonskih propisa.
Izbrojte samo od jedan do 12.500 i zamislite da Skupština po sedam dana raspravlja o svakom pojedinačnom zakonu? Oda lenjosti sa njihove strane je nešto što je neprevaziđeno i očigledno tome nikada kraja. Meni lično u EU se ne žuri. Čak lično i ne želim da ikada uđemo u EU, ali sam, kao i mnoge moje kolege u sali, svakoga dana tu i radimo najbolje što možemo, onako kako smo se i zakleli građanima Republike Srbije, izuzev časnih izuzetaka, njih u sali nema, osim kada treba da dođu da provociraju, vređaju, da izazivaju nerede, da opstruišu, ali njima na čast. Ispada da nama koji nismo evrofanatici je više stalo do ulaska u EU, ali to zaista nije tako. Nije to u pitanju. Mi hoćemo da Srbija jednog dana punog džepa, punog stomaka, stojeći na sopstvenim nogama, sa zdravom privredom odluči hoće li ili neće postati deo EU.
(Radoslav Milojičić: Bitno je da ti imaš pun stomak.)
Srbija je deo Evrope i to je ono što je nesporno, a o ostalom odlučivaće građani Srbije kada za to dođe vreme.
Zakoni o kojima sada govorimo nisu populistički zakoni, kako som to juče slušali, već zakoni koji idu ispred ovog vremena.
Drago mi je što se niste uplašili mogućeg izvrtanja i zloupotreba od strane demagoga kada je u pitanju Zakon o pojednostavljenom angažovanju na sezonskim poslovima. Ovo nije zakon ni sile, ni prinude. Ovo je zakon mogućnosti.
Uz svo uvažavanje teške situacije u poljoprivredi, ovim zakonom će se omogućiti da u slučaju da bilo ko od sezonskih radnika doživi povredu, ne daj bože dođe do invaliditeta, ima pravnog osnova da kao i ostali građani koji su zaposleni ostvari svoja prava.
Mislim da ne treba u početku biti ni malo rigorozan. Pažnju treba posvetiti edukaciji, kako poljoprivrednika koji angažuju sezonske radnike, ali isto tako i sezonskih radnika. Nisam ja pao ni s Marsa, ni sa duda i znam da je danas 1.800 dinara kao dnevnica mnogo značajnije i veće od 1.500 dinara i plaćenih dažbina koje ovaj zakon predviđa, ali šta sutra? Jednog dana sutra dođe, a onda se, daleko bilo, kajemo.
Uostalom, ovde je mnogo toga ostavljeno na volju kako sezoncima, tako i, uslovno rečeno, gazdama. Lako je reći da si rođak da bi dobio veću dnevnicu, ali treba razmišljati šta ako se povrediš ili razboliš. Gazda može da prihvati ovakvu varijantu, ali šta ako ga sutra neko tuži, pa ga skuplje košta nego da je platio onoliko koliko ovaj zakon predviđa. Sve to u nekom budućem periodu treba rešiti, postepeno i uvesti u red, a dovođenje ovog zakona na dnevni red Skupštine i njegovo stupanje na snagu meni govori da Vlada Republike Srbije očekuje ozbiljan napredak u poljoprivredi, u poljoprivrednoj delatnosti i da ono o čemu danas pričamo, da je jako teško isplatiti dnevnice, da je jako teško stvoriti uslove za isplatu dnevnica, za godinu ili dve godine, kada ovaj zakon dobije svoju potpunu primenu, to više neće biti niti ozbiljan problem, niti ozbiljna prepreka.
Dobro je što za ovaj zakon ima prostora za navikavanje i tu treba da postoji tolerancija, ali ono gde država ne sme da ima toleranciju i ono što ne sme da dozvoli da se ponovo desi je ono što se desilo u Prilikama. Direktor ZZ, izvesni
Radović, proda hladnjaču koju je izgradila država, a sada predvodi proteste malinara, jer umesto da sami odlučuju kada će prodati malinu, sada ih ucenjuje, onima kojima je Radović prodao hladnjaču.
Ako već nema dovoljno svesti, ovo je jedan od ozbiljnih razloga da država mora da preduzme korake i predupredi ovakve situacije, jer u istom periodu je u Slankamenu je izgrađena hladnjača, ali je bio potpuno drugačiji odnos članova ZZ i umesto te jedne hladnjače sada postoji druga i, koliko čujem, jako dobro posluju, dobro opslužuju svoje članove zadruge i razmišljaju o proširenju kapaciteta.
Ovo je dobar zakon. Biće još bolji kada vreme pokaže šta treba još poboljšati na njemu jer ovo uvodimo prvi put u praksu, a to ćemo znati za, po mojoj proceni, dve ili tri godine kada ono u potpunosti zaživi.
Ono o čemu se nije mnogo govorilo, a značajno je, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Ruske Federacije o socijalnoj sigurnosti. Mislim da ne treba posebno isticati koliko će to ogromnom broju naših sugrađana koji žive i rade u Ruskoj Federaciji ili određenom broju državljana Ruske Federacije koji žive u Republici Srbiji olakšati ostvarivanje prava na starosnu, prevremenu starosnu penziju, invalidsku i porodičnu penziju, prava u slučaju povrede na radu, profesionalne bolesti, itd.
Iz samog teksta Sporazuma i broja sastanaka i dogovora jasno se iz ovog teksta vidi koliko je napora učinjeno da se maksimalno usklade opšte prihvaćeni principi oba nacionalna zakonodavstva koji obuhvataju ove oblasti, a pogotovo u delu kada se radi o sabiranju perioda osiguranja navršenih u obe države i neposredne isplate stečenih davanjem.
Neizbežan je i zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom. Ono što se danas nalazi ispred nas pokazuje da država jasno čini sve napore i daje maksimum podrške koju Republika Srbija i budžet Republike Srbije u ovom trenutku može da pruži.
Da bi to imalo efekta mora se raditi, ali mora se raditi najviše na obrazovanju, na vaspitanju, na shvatanju životnih stvari i problema. Nije ovo popularno što ću reći, ali deca su nam predivna kako smo ih proteklih 20 godina vaspitavali. Kako smo u njih usađivali defetizam, sebičluk, samoživost i ono na čemu se mora raditi jeste da se to izbriše.
Znate, jednog dana da su ova davanja deset puta veća koja će biti učinjena da se pomogne u proširenju porodice, neko će reći da je to malo i nedovoljno. Mora se raditi na edukaciji, mora se raditi na brisanju iz svesti onoga što ja zovem „slip“ firma što je donela u Srbiju, a to je savez lopuža i prevaranata, riđobradog gusara koji je prvi uveo „Velikog Brata“ u Pionirski park.
Moramo mladima objasniti da su deca jedino i najveće bogatstvo, da je zdravo i srećno potomstvo jedina uspešna karijera, a da bi se deca rađala ne morate imati trosoban stan, opremljenu „u fulu“, svako po automobil i platu od pet hiljada evra. Dovoljno je da imate dovoljno ljubavi prema samom sebi prvenstveno, pa najviše prema deci, a onda ćete shvatiti kada to realizujete koliko ste u stvari bogati. Hvala.
(Radoslav Milojičić: Poslovnik.)