Hvala gospodine Petronijeviću.
Reč ima narodna poslanica Grozdana Banac. Izvolite.

Ja ću se osvrnuti na predlog zakona koji možda nije toliko od uticaja na svakodnevni život građana, ali ima veliki duhovni i simbolički značaj za svaki narod, a to je Predlog zakona o ratnim memorijalima.

Sama činjenica da ovu materiju regulišu čak tri različita zakona koja su usvajana još 60-tih i 70-tih godina prošlog veka navodi na zaključak da je promena ovih zakonskih rešenja bila neophodna čak i kada bi se zanemarilo faktičko stanje u ovoj oblasti. Ono je uz određene izuzetke i pomake prilično loše.

Usled zastarelosti propisa, preplitanja nadležnosti ili pravnih praznina, nedostataka novaca i erozije društvenih vrednosti, mi smo došli u situaciju da su mnoga vojnička groblja i spomenici, ne samo zapušteni, neodržavani i prepušteni zubu vremena i propadanja, već su izloženi neprimerenom skrnavljenju i uništavanju, što je apsolutno nedopustivo.

Stoga ovim predlogom zakona se na moderniji način uređuje ova oblast i postavljaju jasna pravila oko podele nadležnosti za zaštitu ratnih memorijala, a prema njegovom mestu.

Mogu li ja da zamolim da gospodin Rističević sedne na svoje mesto? Stvarno je neprimereno da svakom govorniku on ide i šeta po sali. Mogu li da vas zamolim predsedavajući?

Da, samo nastavite. Ja vas molim da obezbedimo uslove da koleginica Banac nastavi.

Ja vas molim najlepše.

Izvolite. Izvinjavam se stvarno, ali znate i sami, parlament, živo je.

Odlično, dobro mi je poznato, nije problem.
Ministarstvo odbrane biće nadležno za održavanje memorijala koji se nalazi u sklopu kasarni i drugih vojnih objekata. Jedinice lokalne samouprave za memorijale koji se nalaze u sklopu redovnih grobalja, a u memorijalima u inostranstvu zajednički će se starati Ministarstvo nadležno za poslove odbrane i spoljnih poslova, a na osnovu potpisanih međunarodnih bilateralnih konvencija.
Takođe, predviđa se jasna procedura za uređenje i uklanjanje ratnih memorijala i po prvi put se predviđa da će svoje mišljenje o tome dati novoformirani Savet za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.
Posebno se ističe da se neće dozvoliti izgradnja ili postavljanje memorijala koji svojom sadržinom ne odgovaraju istorijskim činjenicama, ako se vređaju nacionalna i verska osećanja, ako simbolizuju gubitak suvereniteta, teritorijalnog integriteta nezavisnosti slobode Srbije ili je posvećeno licu koje je bilo saradnik okupatora.
Posebno značajnim smatram član 24. predloženog zakona o kome se predviđa da se u Ministarstvu odbrane vode posebne evidencije o poginulim licima za vreme prošlih ratnih dejstava, sa osnovnim podacima o svakom od tih lica.
Ova odredba predstavlja suštinu društvenog priznanja za one koji su pali u zaštiti države i naroda, odnosno pravo na pamćenje i nezaborav. Ovde smo svedoci da su se skoro sve prethodne generacije ogrešile o pale borce, čija su imena brzo zaboravljena ili čak nisu ni utvrđivana ili je to rađeno parcijalno. To je čak slučaj sa poslednjim ratovima 90-tih, gde smo npr. došli u situaciju da do sada niko nije dao precizan podatak o broju poginulih boraca, građana Srbije na ratištima u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj tokom ratnih dejstava od 1990. do 1995. godine.
Takođe, mislim da bi pažnju trebalo posvetiti i civilnim žrtvama rata, jer se u savremenim totalnim ratovima sve više brišu formalne granice između vojnika boraca i nenaoružanih građana i da se samim tim civilne žrtve neopravdano zapostavljaju, te da bi i njih trebalo popisati i prebrojati, napraviti registar, gospodine ministre.
U odnosu prema žrtvama rata i ratnim herojima, ogleda se odnos svakog društva prema svojim precima i istoriji, a onaj narod koji nije iz istorijskih dešavanja izvukao pouke, biće osuđen da ih proživi ponovo.
Na žalost, nama u Srbiji istorija se upravo zbog toga previše ponavljala i previše smo je proživljavali, zato mi u poslaničkoj grupi PUPS predlog ovoga zakona vidimo kao mogućnost da se zaštiti sećanje i pamćenje na prošle događaje, da se istovremeno stvori osnova za bolju budućnost i poimanje prošlosti, a time izgrade i temelji za neku bolju budućnost, pa ćemo zato u danu za glasanje dati podršku za usvajanje ovog kao i ostalih zakona koji su na dnevnom redu ove sednice. Hvala.

Hvala koleginice Banac, uz još jedno izvinjenje.
Reč ima Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas na dnevnom redu imamo set zakona i dosta je njih iz socijalne sfere koji su veoma važni jer su u funkciji zakonskog regulisanja značajnih pitanja od važnosti za različite kategorije stanovništva.

Bez obzira na različita gledanja na društveni sistem koji smo imali u ranijem periodu do 90-te godine prošlog veka, nesporne su neke vrednosti u tom sistemu iz sfere socijalne politike koju danas u demokratskom društvu još nismo dostigli.

Kao sledbenici takve ideologije i humanog i prosperitetnog socijalizma, mi iz SPS sa zadovoljstvom se zalažemo za predložene zakone iz oblasti socijalne politike, a koji su u funkciji poboljšanja materijalnog i ekonomskog položaja.

Mi poslanici iz SPS naravno da smo zainteresovani za sva socijalna pitanja vezana za ekonomski i društveni položaj svih slojeva i kategorija našeg društva. U našem promišljanju i odnosu prema društvenoj stvarnosti i, pre svega, prema socijalnim pitanjima, uvek provejava svest o nužnosti da svi ljudi žive dostojanstveno, da je svima potrebna pažnja, uvažavanje i poštovanje, da se pruža jednaka šansa svakome, ma ko bio i odakle došao, za školovanje, za napredovanje, za besplatnu zdravstvenu zaštitu, za ostvarivanje boračkih prava, za prava penzionera, invalidnih lica, za bezbednost ljudi i rodnu ravnopravnost.

Smatramo da samo u onom društvu u kome se pojedinac može ostvariti, osetiti važnim, sa perspektivom u životu, dakle, samo u takvim okolnostima možemo biti srećni i sposobni za dalji napredak našeg društva.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci sa decom ima višestruki značaj u smislu socijalnog i ekonomskog položaja velikog broja porodica sa decom.

Usmeravanje pažnje porodice sa decom društveno je opravdano i logično, jer merama finansijske podrške, zapravo, postiže se još jedan veoma značajan cilj pored onog osnovnog, socijalnog, a to je pronatalitetni cilj, odnosno obnavljanje stanovništva, bez koga nećemo imati perspektivu, razvoja i opstanka našeg društva i države.

Usvajanje konkretnih mera finansijske podrške porodici sa decom, dakle, usvajanjem takvog zakona ublažiće se povoljniji materijalni položaj porodice sa decom u odnosu na položaj porodica bez dece.

Nažalost, mi ne živimo danas u ekonomskom i svakom drugom blagostanju u kome bi materijalni položaj najvećeg broja ljudi, pa i porodica sa decom bio na zavidnom nivou. Doduše, danas i u razvijenim državama i društvima postoji problem negativnog priraštaja stanovništva i to je fenomen današnjice.

Prema podacima UN, u tom delu sveta, može se reći i u razvijenom delu sveta, preko 80 zemalja ima ovakav problem.

U našem slučaju, u uslovima nedovoljne ekonomske razvijenosti i materijalnih teškoća velikog dela stanovništva imamo smanjenu opredeljenost potencijalnih učesnika u reprodukciji. Nezaposlenost, loš materijalni položaj, nerešena stambena pitanja, itd, u mnogome smanjuju motivaciju i opredeljenje ljudi da se ostvare kao roditelji.

Konkretne mere podsticaja, pre svega kroz davanje roditeljskog dodatka, sa primenom od 1. Jula, za prvo dete 100 hiljada jednokratno, za drugo dete – 240.000 u 24 meseca, za treće dete - 1.440.000, u 120 rata po 12.000, za četvrto dete – 2.160.000, u 120 rata po 18.000 dinara, su svakako snažan iskorak u poboljšanju socijalnog položaja porodice sa decom, ali i bolje, da kažem, demografske perspektive, što je veoma važno. Demografska perspektiva Srbije je ključna za opstanak i razvoj naše države i društva.

Naravno da pored ovih podsticajnih mera treba u nadalje činiti još više takvih mera i u drugim sferama i na drugim mestima. Mi, nažalost, živimo u veoma surovoj stvarnosti i mislim da nema prioritetnijeg zadatka, nego o tome voditi računa na koji način i kako se obnavljamo za budućnost, jer to je osnovna pretpostavka opstanka naše države i našeg naroda, naravno i naše državne zajednice zajedno sa nacionalnim manjinama, itd.

Vredno je pomenuti da u oblasti zdravstvene zaštite rešenja koja nudi zakon doprineće većem obuhvatu imunizacije i to je svakako dobro, kao i poštovanje onih zakona koji se tiču obrazovanja i vaspitanja.

Takođe, mora da se vodi računa i o tome da se, odnosno veoma je važno zapravo i to, i to je kroz zakon doneto, da se uplate ovog podsticaja vrši direktno, a ne preko poslodavca, što je veoma, veoma važno, jer drugačiji psihološki pristup ima kod ljudi kada se to na takav način rešava.

Kada je reč o Zakonu o ratnim memorijalima, reći ću da je ova oblast do sada bila regulisana zakonima iz ranijeg vremena iz SFRJ i SRJ i da ti zakoni nisu primereni ovom vremenu, da oni ne regulišu ovu oblast danas sveobuhvatno sa zahtevima novog vremena.

Svakako da Srbija ima pravo na negovanje vrednosti zasnovanih na svojoj istoriji i tradiciji i zato je važan ovaj zakon. Važno je da se naročito neguju vrednosti proistekle kroz borbu i ratove za odbranu i slobodu našeg naroda.

U tom smislu ratni memorijali predstavljaju važan putokaz za budućnost, koji su postavili naši slavni preci. Oni su i deo, u krajnjoj liniji, našeg identiteta i naravno da toga treba da se držimo.

Zakon sprečava bilo kakvu improvizaciju u održavanju, izgradnji ili uklanjanju ratnih memorijala i zato je takođe važan. Međutim, ja nisam siguran da li je Predlogom ovog zakona o ratnim memorijalima na adekvatan način obuhvaćeno održavanje, očuvanje i restauracija kuća i prostora u kojima su rođeni i gde su živeli ili jedno duže vreme živeli naši ratni velikani, kao na primer Dragutin Matić iz okoline Gadžinog Hana, koji je nazvan „Oko sokolovo“ i čija je fotografija danas u mnogim muzejima sveta, čija je fotografija u mnogim udžbenicima, u monografijama itd.

On je svakako jedan od vodećih simbola hrabrosti, odanosti, izdržljivosti i herojstva srpskog naroda u odbrani zemlje. Kuća njegova je zarasla u korov i šiblje sa propalim krovom i prepuštena zubu vremena i propadanju.

Drugi primer je kuća Arčibalda Rajsa na Senjaku, blizu Careve Ćuprije. Naravno da tu ima još primera. Ne bih zadržavao sa tim. Tu postoje i drugi problemi, jer su te kuće često delom i u privatnom vlasništvu ili konkretno kada je reč o kući Dragutina Matića, nasledni proces još nije završen. Smatram da u ovakvim i drugim slučajevima, po ovom pitanju, država mora na precizan, adekvatan i efikasan način, kroz zakonsku regulativu da to reguliše i da sprečava propadanje takve tradicije, takvog duhovnog blaga koje nam služi u pozitivnom smislu za buduće generacije u vaspitnom i obrazovnom smislu. Glasaćemo za sve zakone iz ovog seta. Hvala.

Hvala, kolega Mihajloviću.
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović. (Nije prisutan.)
Reč ima narodni poslanik Josip Broz. Izvolite.

Na početku, hteo bih da pozdravim ove zakone, jer krajnje je vreme bilo da se donesu zakoni koji će imati uticaja i na život naroda i na život boraca, a i na istorijske činjenice koje ne smemo da prenebregljujemo.

Ovo je veoma važno zato što, ja ću se osvrnuti na ovaj o memorijalima, jer do sada je rađeno ko je kako hteo. Mi ne smemo dozvoliti da se spomenici grade po nahođenju određenih struktura opštinskih, kao što je urađeno u Preševu, kao što je urađeno u Sandžaku, kao što je urađeno u Vojvodini austrijskim vojnicima koji su pobili Srbe, a ne vodimo računa o našim spomenicima u svetu i ovde.

Sramota je da mi, preko 60 zemalja u svetu ima spomenik Josipu Brozu Titu, a mi nemamo ovde u Beogradu. Sramota je da imamo spomenik Đinđiću, a ne Slobodanu Miloševiću, koji je isto bio predsednik sa 60% glasova.

Nemamo spomenike ni civilima poginulim u NATO bombardovanju. Nemamo spomenike zaslužnim stvaraocima, stranim herojima poginulim u Drugom svetskom ratu. Mi moramo izjednačiti sve, i Prvi svetski rat i Drugi svetski rati i sve ono što se odnosi na borbu našeg naroda protiv neprijatelja, a to je čak bilo i za vreme Turaka, na kraju krajeva. Mislim da te spomenike moramo čuvati. Imamo ih na grobljima i njih moramo čuvati, a ne da se ruše i uništavaju kako kome padnu na pamet.

Mnogo toga sam obišao i video po raznim tim događanjima koja su bila iz Drugog svetskog rata, ne možete prići nekom spomeniku samo zato što neko nema sredstava da to održava.

Osnov svega ovoga je da istoriju treba poštovati, jer ako ne poštujemo istoriju, neće ni ona poštovati nas. Hvala.