Kolega Markoviću, nemojte o detaljima iz privatnog života.

Pa, nije ovo detalj iz privatnog života, ovo je javna informacija, javna informacija da se čovek nalazi pred Tužilaštvom za organizovani kriminal i to za pljačku i lopovluk koje je godinama vršio dok je bio predsednik opštine Smederevska Palanka, kad je taj grad ostavio i bez struje i bez vode i sa ukupnim gubicima, dugovima i minusima od skoro četiri milijarde dinara. I on danas ovde nešto nama prigovara.
Ja vas molim da se starate o primeni ovog Poslovnika i da mu minimum uzmete dva minuta od vremena poslaničke grupe. Zahvaljujem.

Kolega Markoviću, neću da oduzimam od vremena poslaničke grupe DS ta dva minuta, jer znam da čim utroše vreme, oni napuste salu.
Da li želite da se skupština u Danu za glasanje izjasni? (Ne.)
Povreda Poslovnika, samo malo, ima ih više.
Đorđe Komlenski ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem.

Povređen je član 103. Poslovnika. Bili ste dužni da odreagujete i da sprečite zloupotrebu Poslovnika u drugom krugu, bez obzira na to što je gospodin koji je zloupotrebio Poslovnik doveo do toga da je zloupotreba Poslovnika nastala u ozbiljnom problemu, jer ni on sam sebi više ne bi pozajmio ni stoparca, pa zato pokušava da se nekako prikači ovom slip udruženju saveza lopuža i prevaranata, ne bi li od onih prijavljenih 25 miliona evra mu riđobradi gusar možda pozajmio neku kintu. A, u Smederevskoj Palanci nema od koga ni da pozajmi, niti može više da pristupi bilo kom dinaru iz budžeta zato što su građani Smederevske Palanke videli koliko ih je opljačkao za vreme svog mandata.

Po poslovniku, narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Zahvaljujem.

Povređen je član 107. dostojanstvo Narodne skupštine, jer ste, gospodine predsedavajući, dozvolili prethodnom govorniku da na najgrublji način priča o SNS. Pričao je čovek za čije je vreme vršenja vlasti Srbija i njeni građani očerupani za 100 milijardi evra. Pričao je čovek čiji su nosioci vlasti Đelić i Pajtić potpisali famozni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, 2008. godine je stupio na snagu, jedan kriminalni ugovor, koji je na najgrublji mogući način, pre svega, povredio prava i ugrozio prava poljoprivrednih preduzetnika, odnosno poljoprivrede kao grane privrede. Pričao je čovek, koji su se zalagali samo za sivu ekonomiju, jer je siva ekonomija upravo mesto u kome oni mogu da pljačkaju, u kome pojedinci mogu da se bogati, a građani siromaše, u kome vlada korupcija.

Ne tražim da se Narodna skupština izjasni, ali bili ste dužni da reagujete na neistine. Zahvaljujem.

Po Poslovniku, narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 108.

Gospodine predsedavajući, ja mislim da gospodin Milojičić pokušava da preuzme predsedavanje ovom Skupštinom. Ja mislim da mi to ne možemo dozvoliti, pre svega, iz moralnih razloga. Vreme u kojem su građani mogli da se čerupaju na način na koji su čerupani, vreme u kojem je vladala stranka koja je bila prava čerupaljka i koja je propustila građane nemilice kroz to čerupanje i da je po međunarodnim organizacijama samo za 10 godina izneto preko 50 milijardi dolara. Dakle, govorim o podacima međunarodnih organizacija, koje kažu da je samo kroz privatizaciju lažnim fakturama izneto iz države Srbije preko 50 milijardi.

Ja mislim da on pokušava bukom i galamom da skrene odgovornost sa opšte kriminalne odgovornosti gospodina Đilasa, gospodina Jeremića, njegove odgovornosti i da pokuša ovde da zametne kavgu i da se na takav način predstavi kao politički protivnik i da sve mere koje je pravosuđe, koje je nezavisno od ove vlasti, ali nije nezavisno od njihove vlasti, jer su oni selektirali ove sudije, da pravosuđe prikažu kao revanšističko, da se režim, da se sadašnja vlast, da se režim, po njima, obračunava sa političkim neistomišljenicima. Zato on svako jutro dolazi, pokušava da zametne kavgu, da sebe predstavi kasnije kao političku žrtvu režima, da se navodno pravosuđe, a to je gospodin Marković govorio, obračunava sa njima.

Vi to morate zaustaviti, jer ovo ponašanje se ponavlja nekoliko dana. Molim vas da ubuduće o tome vodite računa.

Ne tražim da se o ovome glasa i poštujem vašu tolerantnost prema opozicionom kolegi. Hvala.

Zahvaljujem.
U pravu ste, kolega Rističeviću, nemoguće je da sam toliko povreda Poslovnika napravio za samo jedno izlaganje.
Prelazimo na redovan rad.
(Radoslav Milojičić: Povreda Poslovnika.)
Nemate pravo više, kolega Milojičiću.
(Radoslav Milojičić: Samo ja nemam pravo.)
I vi ste govorili dva puta o povredi Poslovnika.
(Radoslav Milojičić: NJih šestoro je imalo pravo, samo ja nemam. Jako hrabro.)
Dođete ovde samo da ispričate šta imate.
(Radoslav Milojičić: Čega se plašite? Što mi ne date reč?)
Ne plašim se ja vas, nego moramo da radimo dalje.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, gospodo narodni poslanici, zbog naročito velikih napora koje Republika Srbija poslednjih godina ulaže u očuvanje sopstvenog integriteta i celovitosti države, u jačanje privrede, novo zapošljavanje, socijalnu sigurnost, pomoć porodici i sve ostale oblasti života koji su od velikog značaja i za građane, za državu u celini i za njenu međunarodnu i stabilizaciju i reputaciju, ja želim našu pažnju ovog puta još jednom da osvrnem na ono što je naša diplomatija uradila poslednjih godina, naročito poslednjih dana, boreći se za KiM, našu pokrajinu za koju nekada deo vlasti nije bilo briga.

Želim da istaknem da su veliki napori ministra, gospodina Ivice Dačića, veliki napori Vlade i predsednika države urodili plodom, u tom smislu da sve veći broj država danas povlači svoje priznanje KiM, ističući da u prethodnom periodu niti su bili upoznati sa tim šta se u stvari na ovim našim prostorima događa, niti sa interesovanjem države Srbije da to pitanje našim starim i proverenim prijateljima objasne. Utoliko su ovi uspesi veći danas i značajniji, jer se među starim prijateljima vraća poverenje, jer se obnavljaju dobri i pozitivni odnosi i u tom smislu Srbija beleži značajne korake.

Bez obzira koliko su te države male ili velike, značajno je, svaki glas u UN znači pobedu Srbije. U tom smislu bih zahvalila državi Liberiji, ministru inostranih poslova, koji je zajedno sa ministrom inostranim poslova Ivicom Dačićem održao konferenciju za štampu, javno pokazao dokument kojim se poništava prethodno priznanje KiM, kao samostalne države, i ostavlja pitanje za dalje rešavanje. U tom smislu, mislim da i naša Skupština mora da da podršku ovakvim naporima i ukupnoj istrajnosti.

Kada je reč o današnjem zasedanju, u svojoj diskusiji pridružiću se u početku poslanicima koji su u toku jučerašnjeg dana isticali obimnost dnevnog reda, raznovrsnost zakona o kojima se danas raspravlja kao i jednu otežavajuću okolnost. Moje isticanje ovog pitanja ide sa obrazloženjem da je među ovim zakonima značajan broj onih koji rešavaju mnoga značajna pitanja koja su dugo bila otvorena, koja nisu mogla dugo vremena, niti su pominjana, niti su činjeni veliki napori da se zatvore, a ovog puta u predlogu, npr. Sporazuma sa Ruskom Federacijom ili nekih drugih, mi zatvaramo značajna pitanja koja su bila otvorena, a nećemo imati dovoljno vremena da građane upoznamo sa tim rešenjima, a sigurno su za nas, odnosno za sve građane od velikog značaja.

Radi se o dobrim rešenjima koja rešavaju ozbiljne probleme, kao i onaj zakon koji rešava upućivanje zaposlenih na privremeni radu u inostranstvo, što znamo da je u prethodnom periodu takođe bilo problematično.

Među ukupnim zakonima koje smo, kao što se videlo, mogli podeliti u nekoliko grupa, te jednu grupu čine zakoni iz oblasti rada i zapošljavanja, drugu zakoni iz oblasti boračke zaštite i memorijali, a treću sporazumi i memorandum o čemu sam malopre govorila, posebno mesto, međutim, zauzima Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici. To je i po značaju veliki zakon. To je pokazala jučerašnja rasprava, tako da nema poslanika koji ne daje podršku ovom cilju i ovom zakonu.

Naime, stručnjaci su u Srbiji još pre 30, 40 godina ukazali na veliki problem nedovoljnog rađanja i depopulacije stanovništva. Odgovorno je isticano da za pola veka Srbija postaje država sa skoro najstarijim stanovništvom u Evropi, u kojoj neće biti dovoljno mladih koji će obezbediti trajanje i nacije i države. To je tada bio futurizam koji niko nije hteo ozbiljno da čuje i da preduzme mere. Već je, na primer, 1971. godine stopa ukupnog fertiliteta u centralnoj Srbiji bio 15% niži od potrebe potrebnog za obnavljanje proste reprodukcije, a u Vojvodini i preko 20%.

Pre 2000. godine, doduše kratko, bilo je ustanovljeno ministarstvo za porodicu u ono tzv. loše Slobino vreme, ali je posle 2000. godine brže bolje ono ukinuto. Tek je Vlada 2012. godine, počela odgovorno da rešava ozbiljna državna i nacionalna pitanja od oživljavanja rada i zapošljavanja, rešavanja stabilnosti državnog budžeta, jačanja privrede, rešavanja pitanja srpske pokrajine KiM i njenog međunarodnog statusa itd, ali evo i veliki problem obnavljanja stanovništva i populacione politike.

Doktor Slavica Đukić Dejanović, bez posebnog ministarstva, bez široke podrške stručnih službi u okviru svog ministarstva, uspela je svojim znanjem, sposobnošću, strukom i dobrim odnosom sa naukom, sa pozicijom i opozicijom da okupi stručne ljude, tako da je prvi put usvojena Strategija razvoja, Akcioni plan iz kojih su, krajem prošle godine, proizašle nove konkretne mere podrške porodici.

Mere podržavaju rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta sa ciljem da potrebni željeni model porodice ubuduće u Srbiji bude model sa troje dece. Dugo smo robovali modelu „duo“ koji smo iz Francuske prihvatili 60-ih i 70-ih godina kada je u Srbiji skoro bilo sramota da se ima više od dvoje dece. Ovog puta, konkretne mere koje se ovim predlogom zakona usvajaju, znače podršku od 100 hiljada dinara jednokratno za prvo dete, 240 hiljada za drugo dete, milion i 440 hiljada u desetogodišnjim ratama za treće dete i 2.160.000 za četvrto dete u jednakim ratama.

Naglašavam, ovo nije ekonomska, nije socijalna mera, ona je podsticaj porodici i rođenju dece. Ona mora biti, kao što je i ministarka juče rekla, samo početak da se u narednih 10-15 godina tek vide pravi efekti. To primenjuju mnogo razvijenije države i velika je stvar što je Srbija naša današnja, u uslovima u kojima postoji, primenila ovakve mere.

Zašto? Zato što će, ako bi se ovakav trend stanovništva nastavio, broj stanovnika za narednih 20 godina opasti za 23% po čemu bi Srbija imala svega 5,5 miliona stanovnika. Zato je krajnje vreme, a pitanje je da li smo to već i potrošili da se preduzimaju mere, i to finansijska pomoć porodicama sa decom, da bude pronatalitetna mera, ali smo svesni da je ona osnovna, jer je ekonomsko jačanje, razvijanje novih preduzeća, novo zapošljavanje, socijalna sigurnost, stambena politika tek prava mera koja stabilizuje ovo pitanje i te mere mogu da promene tok ove politike.

Čak i kada se stvore bolji uslovi, moramo se izboriti sa novom filozofijom života mladih, shvatanjem ličnih sloboda, sa shvatanjem porodice, sa uticajem medija i globalne politike. Svakako želim da istaknem da se uvek može reći – moglo je drugačije, moglo je bolje, ali to sigurno nije razlog da se ovaj zakon ne prihvati kao početak i kao velika revolucionarna i značajna stvar.

Cilj nam je očuvanje porodice kao institucije u kojoj su partneri ravnopravni i međusobno uvažavani. Razvijanjem modela porodice sa troje dece, primena ekonomskih podsticaja, društveni razvoj i sigurnost, obezbeđenje proste i proširene reprodukcije, jer kako reče juče naša drugarica Vesna – neće imati ko da donese cveće na naše memorijale onog jednog herojskog naroda koji se borio za svoju slobodu.

Danas, takođe, među zakonima su i oni iz oblasti rada, gde se svakako izdvaja Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima. To znači zapošljavanje sezonskih radnika. Sigurno je da pitanje rada sezonskih radnika do sada nije tretirano, jer se zapošljavalo na stari, tradicionalni način. Sigurno je da ovi ljudi koji rade sezonske poslove rade u sferi sive ekonomije, da su za sistem nevidljivi, da su u svakom pogledu nezaštićeni, nemaju penzijsko i zdravstveno osiguranje, izloženi su mnogobrojnim rizicima, neposredno se dogovaraju o uslovima rada i nadnici. Poslodavci, poljoprivredne firme i kombinati, ali i privatnici prema ovim radnicima nemaju nikakve obaveze i odgovornosti.

Istina, i sezonskih radnika je sve manje i već ih je teško naći u sve manje naseljenim selima. Za državu je važno da svi radnici rade legalno, da poslodavci rade u legalnim i jednakim uslovima da imaju ista prava i obaveze, a taj pristup je odgovoran i prema budžetu u celini. Zato ćemo sigurno usvojiti i prihvatiti ovakav zakon i ovakvu orijentaciju.

Hajde dalje da pogledamo koji su to sezonski radnici? To su nezaposleni ljudi, niže obrazovne strukture, nekadašnji viškovi zaposlenih u nasilno burazerskom privatizacijom zatvorenim i razrušenim fabrikama, starije teško zapošljive kategorije, često osobe sa invaliditetom, mlađi od 18 godina, a često i stranci, a bojim se da će ih biti sve više.

Odbijanjem ovog Predloga zakona sve ove ljude i dalje ostavljamo van zaštite i van zakona. Nametnuta obaveza prijavljivanja sezonskih radnika prvo će ostvariti se u velikim poljoprivrednim gazdinstvima i farmama. Teže će se primenjivati u početku kod individualnog proizvođača i svi smo toga svesni, ali, to je sada. Selo nije u dovoljnoj meri naviknuto na ovakve promene i inovacije, ali mere će se početi primenjivati, razvijati, a tako još više uspemo da razvijemo selo i vratimo život, izgradimo puteve i potrebnu infrastrukturu.

Ovi tokovi treba da idu uporedo i razvoj i stimulacije i radna i socijalna zaštita stanovnika na selu i ovo kao SPS možemo samo podržati. Neće sigurno inspektor rada juriti sezonce po njivama, ali ćemo te i takve ljude koji rade u ovim uslovima sigurno zaštititi. U tom smislu podržavamo zakone koji su u ovom setu, naročito ovaj zakon iz oblasti sezonskog zapošljavanja.

I pored ovih zakona, u setu su predloženi i zakoni, kao što sam rekla na početku, ili izmene i dopune vezano za boračku, invalidsku zaštitu, o čemu će drugi poslanici naše poslaničke grupe još govoriti.

Samo želim da istaknem veliki značaj ovih zakona, značaj zaštite svakog borca, svakog ko je branio svoju kuću, svoj narod, jer naša vojska nikada nije bila agresor. Branili smo mesto gde smo se rodili, gde smo živeli i pravo da tu živi i ostanemo.

Veliku pažnju, naravno, privukao je Zakon o ratnim memorijalima koji je prvi ovakav celovit zakon države Srbije u ovoj oblasti. Ovu materiju ranije su pokrivali zakoni SRJ, odnosno SFRJ za memorijale u inostranstvu, a Republike u samoj Republici. Moram reći da se u prethodnom periodu baš i nismo pokazali dovoljno odgovorni za ove memorijale, jer su mnogi ostali zapušteni, neki čak zaboravljeni ili neotkriveni. Zato pozdravljam predlaganje ovog zakona u uverenju da ćemo odgovorno i celovito imati istražene i evidentirane memorijale i mesta stradanja naših ljudi u inostranstvu i u zemlji.

Isto tako, ali možda još i više, smatram da je važna evidencija svih poginulih, ubijenih, svih žrtava rata. Nažalost, 20 vek je velikog stradanja srpskog stanovništva u raznim balkanskim, svetskim i NATO ratovima.

Nedopustivo je, čak sramno da ne znamo broj žrtava i njihova imena. Setiću se i moga deda Đuđe, setiću se i strica i ujaka koji su netragom nestali u Drugom svetskom ratu, ali istovremeno svih onih boraca, čija smo imena, i stradalih ljudi, čija smo imena na KiM zaboravili. Zato danas neko može da kaže da npr. u Jasenovcu nije bilo toliko žrtava a razlika nije od nekoliko desetina ili stotina. Zato može da se kaže – Srbi su bili agresori, zato može da se zaboravi i bude nekažnjeno nrp. stradanje srpskih rudara na KiM koje je ostalo nekažnjeno, a izvršeno na današnji dan.

Iza sećanja ne sme da stoji privatna inicijativa. Mora da stoji država, ne da gleda u prošlost i u njoj bude zarobljena već da pamti, opominje i gleda u budućnost. Ako izgubimo sećanje, izgubili smo sebe, a jesmo mnogo izgubili. Zato predlažem odgovornu i sa poštovanjem i pijatetom svaku akciju u tom mestu za obeležavanje, čuvanje sećanja i na mesta i na ljude.

Predlažem, a o tome se već govori da se npr. Staro sajmište u Beogradu na prostoru između dva mosta izgradi kao veliki centralni memorijal, slično recimo Jad Vašemu i da se ovo mesto obeleži kao mesto velikog stradanja naroda.

Isto tako da se obeleže i Topovske šupe, koje ne smeju ostati samo sa jednom spomen tablom na koji će se izgraditi moderni tržni centar. Modernih tržnih centara ima na svakom mestu, a tradicije i sećanja samo na po nekim. I da se zna koja i kakva država je pri tome i fašistička tvorevina, taj genocid i ubijanje sprovodila i radila.

Ne sme biti zaboravljeno ni ime običnog čoveka, samog, ali heroja Miladina Zarića, koji je spasao jedan most i spasio tolike živote boraca i borbu za slobodu Beograda. Najzad podržavamo osnivanje saveta kao tela, podržavamo povezivanje stručnih ljudi i institucija zaštite koji će u ovoj oblasti davati stručna mišljenja kad, kome i gde treba podići memorijal a kada je to nedopustivo.

Imajući u vidu kroz šta smo sve kao srpski narod prošli u 20 veku, kako smo branili pravo na slobodu, na nezavisnost, doduše kao i danas, ali drugim sredstvima i da nam pravo na život u svojoj državi nikada nije poklanjan, već uvek uz žestoke borbe i velike napore da za odbranu i obnovu mislim da i sada se jako borimo, mislim da treba da nam više odgovara himna „Vostani Serbie“, tim pre što je ove stihove 1804. godine napisao veliki Dositej Obradović, veliki srpski prosvetitelj i prvi ministar prosvete, kojeg, kao što smo videli, đaci na maturskom ispitu, danas nisu prepoznali. To je pitanje za ministra prosvete. To smo mi.

Kada odnos prema takvim stvarima uspemo da izmenimo, a ova Vlada se istinski bori da očuva državu i da sabere narod, onda ćemo imati uspešnu državu i uspešan narod. Ako uspemo da ne zaboravimo ni Kajmakčalan, ni Cer, ni Kolibaru, ni herojsku odbranu Beograda, ni Sutjesku, Neretvu i Kozaru, ni Košare, ni Paštrik, ali ni Jasenovac, ni Jadovno, Sisak i Jastreborsko, veliko stradanje na KiM, što je crna rupa naše istoriografije, kao uspemo, a moramo da podignemo Srbiju, imaće čega da se sećaju naši potomci, a i šta da čuvaju i šta da izgrađuju. Hvala.