Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, jako skupo smo platili slobodu i krajnje je vreme i došlo je pravo vreme da konačno živimo u miru i da pravimo pobede, da pobeđujemo uz Aleksandra Vučića i Vladu koja i kroz ovaj zakon i kroz sve zakone koje smo donosili, a i koje ćemo donositi u budućnosti, stvara uslove da očekujemo samo mir i očekujemo pobede samo u miru. Naravno da ne možemo i nikada nećemo zaboraviti kako i kojom cenom je plaćeno, a plaćeno je životima.

Zaboraviti nećemo. Oprostiti možda i možemo, oprostili smo Nemcima Prvi i Drugi svetski rat. Oprostili smo Turcima, mnogo smo im oprostili, ali nećemo zaboraviti i ne možemo zaboraviti da će 14. septembra ove godine biti punih 100 godina od početka proboja Solunskog fronta. Komandant srpske vojske bio je vojvoda Živojin Mišić, Petar Bojović i Stepa Stepanović komandovali su sa Prvom i Drugom armijom srpske vojske i upravo tih 140.000 vojnika koji su krenuli u proboj Solunskog fronta i koji su se kretali brže od francuske konjice su zaslužili da na današnji dan i u ovoj državi konačno bude izgrađen spomen-kompleks koji zaslužuje ta vojska, kako zaslužuju i naši preci i te vojne žrtve.

Pominjao sam već u prvom amandmanu da je 16.11.2017. godine potpisan ugovor i overen kod notara, Vlada Republike Srbije zajedno sa gradom Loznicom, opštinom Bogatić, LJubovija, Mali Zvornik, Krupanj, Vladimirci, Koceljeva osnovali su Spomen-kompleks „Cer“ d.o.o. Šabac i taj Spomen kompleks biće 6.001 ili ako imamo 6.000 kompleksa možda neće biti najveći, ali svakako će biti jedan od najvećih i najznačajnijih spomen-kompleksa kojima ćemo pokazati našim precima, ali i našim naslednicima kako i na koji način se sećamo onih koji su nas oslobodili da živimo i omogućili da živimo u slobodi.

Ono što je bitno, ja sam to kroz amandman i podneo, je upravo prilika da se regionalno povezuje i regionalno unapredi Srbija, a to su i ovi memorijalni kompleksi. Upravo ovaj memorijalni kompleks koji će na Ceru, nadam se pre obeležavanja stogodišnjice, a to je 11. novembar ove godine, konačno biti postavljen i kamen temeljac i moram da ponovo napomenem da građani Šapca, a i građani Srbije znaju da postoji neko ko na današnji dan ne želi da učestvuje u izgradnji spomen-kompleksa koji se nalazi na teritoriji grada Šapca, a to su upravo ostaci žutog preduzeća, Dušan Petrović i njegovi sateliti.

Neverovatno, ali istinito, nisu potpisali osnivački akt o osnivanju javnog preduzeća koje se nalazi na području grada Šapca. U ime građana Šapca se izvinjavam svojim precima i prvo što budemo uradili kada u Šapcu konačno dođe neko kome građani veruju i ko misli o budućnosti građana Šapca i Srbije na vlast prvo što ćemo uraditi – ući ćemo u partnerstvo i u javno preduzeće koje se pre svega baštini i koje će biti na području planine Cer i koje će pokazati koliko želimo da se odužimo našim precima.

Spomen kompleks Cer će naravno pomoći razvoju tog kraja i ujediniti region u kome će pre svega Cer, Pocerina, Jadar, Podrinje, Mačva, Tamnava, Posavina upravo imati prilike da razviju turistički kompleks i da upravo iz turizma, uz poljoprivredu i voćarstvo, koje su prepoznatljive u tom kraju, postanu poznati i po turizmu.

Ono što je bitno, ova Vlada, ovaj predsednik države misli o budućnosti, ali misli o prošlosti i upravo na njegovu inicijativu je izgradnja ovog memorijalnog kompleksa. Živi bili, pa videli, vrlo brzo imaćemo kompleks gde će spomenik visine 55 do 60 metara, u obliku krsta, sa dva panoramska lifta, sa pratećim objektima, ukrašavati planinu Cer i biti svetionik za sve u Srbiji, ali, naravno, i one van Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik dr Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, jutros, ako ste primetili, skoro svi predstavnici opozicije, neću da kažem svi, ali skoro svi predstavnici tzv. građanske, demokratske, proevropske opozicije očigledno po diktatu, i to po diktatu novog gazde Dragana Đilasa, postavili su skoro identično pitanje, a to je šta radi Aleksandar Vučić kao predsednik Republike vezano za Kosovo i Metohiju.

Optuživani smo direktno i indirektno za izdaju Kosova i Metohije, da vodimo nepatriotsku politiku, da nameravamo da pogazimo Ustav Srbije, da vodimo nekakve tajne pregovore, da smo spremni da prihvatimo nezavisnost KiM, da prihvatimo stolicu KiM u organizaciji UN, itd. Očigledno je reč da je o diktatu, jer nemoguće da skoro istovetno pitanje postave i predstavnici Dveri i Demokratske stranke i stranke Vuka Jeremića i Dosta je bilo i ovih poslaničkih klubova koji su nastali iz Pokreta Dosta je bilo.

Dakle, svi su imali identično pitanje, a to pitanje je u stvari predstavljalo napad na Aleksandra Vučića, na Vladu Srbije, na SNS,da smo izdajnici i da nameravamo nešto loše da uradimo kada je u pitanju KiM.

Zašto ovo govorim? Kod nas Srba, nažalost, ima jedna osobina da mi pokušavamo da budemo senilni i da se dodvoravamo onima koji nas inače ne vole ili nas ne vole baš previše i koji nam ne misle baš mnogo toga dobrog. Nadam se da ovu moju diskusiju niko neće pogrešno da razume.

Pokušaću da objasnim kolika je količina licemerja danas bila prisutna u Narodnoj skupštini, jutros, kada su postavljana ova pitanja o KiM, kada su se mnogi junačili pričajući o KiM, sa nečim što ću vam sada pročitati, a to je otprilike taj politički milje,to je ta demokratska, proevropska, građanska Srbija koja SNS optužuje za izdaju KiM. Dakle, nadam se da me niko neće pogrešno razumeti.

Govorim o čoveku koji je do juče bio samo glumac. Bio je glumac i ostao je glumac, ali kada neko izađe iz sveta glume i otvoreno podrži jednu političku opciju, onda ja njega ne posmatram više samo kao glumca, nego ga posmatram kao političara. I kada neko iz sveta umetnosti zakorači u svet politike, onda mora da bude spreman da trpi određene političke kritike.

Zašto sve ovo govorim? Nikola Đuričko je 25. juna 2018. godine, dakle, to je juče bilo, dao intervju za hrvatski „Jutarnji list“ novinaru koji se zove Vid Bajić. Zašto ovo govorim? Zato što su nas upravo takvi jutros optuživali da smo izdajnici, da maltene mrzimo sopstveni narod i da ćemo učiniti sve po diktatu iz Brisela, da ćemo prodati KiM, evo, ministar je bio živi svedok tih pitanja.

Kaže gospodin Đuričko sledeće – „Volim Zagreb, tu imam puno prijatelja, poznanika i često se zateknem ovdje, kako privatno, tako i poslovno. Na Danima satire sam prvi put, iako je moje kazalište već dolazilo. Po Zagrebu se uvijek sjajno promuvati, evo, bili smo na „Animal festu“, odlična zabava - kaže Đuričko, koji se osim u glumi okušao i u glazbi, televizijskom voditeljstvu te režije.“

Sad nešto o tom njihovom evropskom, drugosrbijanskom, građanskom patriotizmu i odbrani KiM. Ovde su nam se podsmevali, tražeći od nas da navodimo ratove koje smo 90-ih dobili, koje smo gubili, u kojima smo učestvovali, u kojima nismo učestvovali, prozivali su nas, ko je malo politički pismen, da smo u stvari mi Srbi i Srbija krivi za raspad bivše Jugoslavije, da smo mi odgovorni za ratove u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, da smo mi odgovorni za ono što se desilo na KiM. I, kaže gospodin Đuričko sledeće, za te famozne devedesete godine, a juče sam vam juče čitao deo onoga što su oni tih 90-tih godina pričali, ali što sad pokušavaju da sakriju kao zmija noge, kaže – bilo je najteže vrijeme za ove prostore, raspad sistema, mene je od vojske spasila Akademija. Studirao sam desetak godina, a mi s umjetničkih studija bili smo oslobođeni vojske. Dakle, s jedne strane imaš to, a s druge mene koji pokušava napraviti karijeru, a usput mora i odrasti, te se osamostaliti. Srećom, rano sam shvatio i ispraznost tih nacionalističkih priča. Devedesetih sam se intenzivno bavio kazalištem usred svega toga, a da nije bilo tako i da sam nekako završio u vojsci, istog bih trena dezertirao, govori Đuričko, pa dodaje da je u vrijeme, zarađujući od glume, živio mnogo bolje od svojih roditelja, a već tada je razvijao ljubav i prema filmu i prema kazališnim daskama usporedo.

Kaže – Đurička dio srpske javnosti, kaže ovaj hrvatski novinar, Đurička dio srpske javnosti ne podnosi upravo zato što je bio bez dlake na jeziku komentirajući dnevno političke okolnosti. Nakon snimanja filma u BiH sa Anđelinom DŽoli, završio je i na nekakvoj opskurnoj listi anti Srba, a vlastiti je politički angažman zacementirao i podržavši kandidata Sašu Jankovića na predsedničkim izborima prošle godine. Janković je u snažnoj kampanji govorio da Vučić drži Srbiju u izvanrednom stanju, da sije strah, a svakoga tko se drži Ustava proglašava izdajnikom. Problematizirao je i Srebrenicu, te niz srpskih nacionalističkih mitova, zbog čega jasno nije bio omiljen među djelom birača. Isto se dogodilo i Đuričku, koji ga je neskriveno podupirao.

Đuričko objašnjava tu svoju podršku Saši Jankoviću, koji, vidim sad, ubi se od odbrane KiM, zajedno sa Vukom Jeremićem. Kaže Đuričko – činilo mi se da kao punoljetni, slobodni građanin Srbije mogu izreći svoj politički stav. To mi je donijelo mnogo neprilika i danas zbog toga ne mogu igrati u nekim beogradskim dvoranama u Srbiji, pazite, on to govori u Zagrebu.

U Srbiji postoji represija nad svima koji nisu istomišljenici nekakvog generalnog diskursa i tome treba stati na kraj, po svaku cjenu. Neki ljudi zbog svega odustaju izražavati svoje stavove, no politički stav se mora formirati i jasno komunicirati bez obzira na to što možeš time izgubiti. To kaže čovek u Zagrebu, a evo danas, ako pročitate „Večernje novosti“, Milorad Pupovac koji živi u Zagrebu kaže da već mesec dana ne može nigde da napravi ni jednog jedinog koraka u Zagrebu, a da ne bude izložen najgorim mogućim napadima i uvredama samo zato što je Srbin i zato što je srpski poslanik u Hrvatskom saboru.

Kaže gospodin Đuričko o tome i kakva je naša Srbijanska, kaže, politička kultura – Srbijanska politička kultura je na jako niskom nivou. Mi smo mlado društvo, tek moramo sazreti kroz brojne procese. Nismo mi još ni devedesete izgurali. Ponekad mi se čini da opet padaju iste one nacionalističke kiše kao onda. Nadam se da neće sve to jednog dana opet doći na naplatu. Prije svega se moramo pomiriti sa činjenicom da je povjest znanost i da se njome bave znanstvenici, a ne ekipa u kafiću. Kad to prihvatimo, tek na temelju toga možemo formulirati stav, a kod nas je na snazi obrnut proces, povjest se falsificira i koristi za manipulacije ljudima. Neću dalje da čitam.

Zašto sam ovo pročitao? Zato što nam lekcije o odbrani KiM, o tome kako ćemo mi da izdamo KiM, o tome kako ćemo mi da prodamo za ne znam šta srpski narod koji živi na KiM, lekcije o patriotizmu nam drže ljudi koji otvoreno priznaju usred Zagreba da su studirali da ne bi išli u vojsku, da su namerno produžavali svoje studije da ne bi otišli u vojsku i da su nekim slučajem i otišli u vojsku, oni bi, kaže, iz te vojske odmah dezertirali. A, evo, danas, koliko sam ja obavešten preko „Tanjug“, srpska delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope je oštro protestvovala zbog istupa hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, koji je Srbiju i danas optužio da je agresor na Hrvatsku i da je ona glavni krivac za sve ratove koji su vođeni tokom devedesetih godina.

Tako da svi ovi koji su jutros, vidim da nema nikog od njih ovde u sali, očigledno postavili pitanje po diktatu novog gazde te tzv. evropske i te tzv. demokratske opozicije, taj novi gazda zove se Dragan Đilas, čovek koji ima samo prijavljenu, kolika mu je neprijavljena, to samo Sveti Bog zna, ima prijavljenu imovinu od 25 miliona evra, koji se prikazuje kao nekakav socijaldemokrata, kao ujedinitelj te tzv. prodemokratske i proevropske opozicije i koji je, dakle, po diktatu njihovom, odnosno oni su po diktatu njegovom postavljali ta pitanja, optužujući aktuelno rukovodstvo Srbije za izdaju. Evo, to rade ovakvi ljudi koji su spremni na najgori mogući način da ružno govore o svojoj državi .

Svojevremeno sam, a to su radile i moje druge kolege dok smo bili u opoziciji, nikada ružno, mislim da je to elementarni politički kodeks, o svojoj zemlji se nikada ne govori, pa ne govori se čak ni o njenoj vlasti, ne govori se ružno kada se ode u inostranstvo, brane se državni i nacionalni interesi. Zastupa se makar jednim delom zvanična državna politika, a ne odeš u Zagreb kod onih koji kažu – tvoj narod je odgovoran za raspad bivše Jugoslavije i onda im kažeš – ja nisam od tih, studirao sam glumu, da su me mobilisali, ja bih odmah sutra dezertirao.

Zašto sam sve ovo rekao? Ne prihvatamo da nam lekcije o KiM, o patriotizmu, o odbrani Srbije drže Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i oni koji bi i danas, samo da im se pruži prilika, Srbiju prodali, kao što su je svojevremeno i prodavali, što bi rekao naš narod – za čanak sočiva.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Stanislava Janošević.
Izvolite, koleginice Janošević.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani sugrađani, spomen obelisk koji se nalazi na Mihajlovačkom drumu na svega dva, tri kilometra od grada Zrenjanina, postavljen je i zamišljen kao oslobnostrojeća apstraktna struktura i skulptura koja izranja iz ravničarskog kraja.

Spomenik je podignut na mestu gde su 26. jula 1941. godine streljani borci, Velikobečkerečkog odreda koji su tog leta izveli akciju paljenja žita i spomenik jeste podignut nakon Drugog svetskog rata po projektu zrenjaninskog arhitekte Tibora Bencea. Dva su osnovna elementa koja čine taj spomenik, to je betonski pentagon nepravilnog oblika, visine tri metra, koji izranja iz zemlje, tri gvozdena šiljka usmerena ka njemu koji imaju simbolično značenje, a to je način mučenja i stradanja svih ljudi koji su tada izgubili život, a između njih jedna žena, Ruža Šuman, kojoj je ponuđeno pomilovanje, a da da neke od informacija svojih sugrađana. Ona je tada rekla – nikada, umirem za slobodu.

Takvu čvrstinu moralnih odluka i moralnih načela savetujem da izgrade oni koji su upravo napustili salu sa osmehom, oni su se podsmevali mojim kolegama kada smo branili amandmane, onima koji napadaju Aleksandra Vučića i SNS. To apsolutno govori ko je ovde pravi rodoljub. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, već drugi dan raspravljamo u pojedinostima o Zakonu o ratnim memorijalima koji je čekao punih 40 godina da dođe u Narodnu skupštinu pred narodne poslanike. Čekao je odgovornu Vladu i odgovorno resorno ministarstvo koje će poslati Narodnoj skupštini upravo jedan ovakav zakon, zakon koji na celovit, sveobuhvatan i potpun način reguliše ratne memorijale, ali reguliše kako i njihovo redovno održavanje, tako i investiciono održavanje.

Prvi put uređuje način i postupak izgradnje novih ratnih memorijala, jer zemlja Srbija, svaki njen grad i svako mesto imaju po nekog svog heroja koji su dali život za slobodu, a sloboda je najveća vrednost za SNS i najveća vrednost svih građana Srbije. Ti heroji koji su dali svoj život za slobodu zaslužuju da im se mesto pogibije na dostojanstven način obeleži. To upravo predviđa ovaj zakon i član 2. da je pojašnjenja osnovnih pojmova. Pružam sve čestitke resornom ministarstvu na odluci da u Narodnu skupštinu dođe sa ovakvim Predlogom zakona.

Ratni memorijali su deo kulturno istorijske baštine, to je deo našeg identiteta, ali ratni memorijali jesu i mogu da budu i značajna mesta koja će posećivati turisti, a turizam kao grana privrede od preuzimanja vlasti SNS iz godine u godinu beleži rast u ukupnom učešću BDP. Zašto je važno da Srbija bude politički, ali i ekonomski stabilna? Ona je danas i u jednom i u drugom smislu, zahvaljujući odgovornom vršenju vlasti, ekonomski i politički stabilna zemlja. Značajno je da Srbija bude ekonomski stabilna zemlja i sa aspekta zaštite onih najranjivijih grupa, a znamo da iz ratova izlaze i ratni vojni invalidi i da ostaju porodice poginulih boraca.

Moram da kažem da je resorno ministarstvo, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ukupnim budžetom, koji je bio predviđen za 2017. godinu, 72% ukupne realizacije tog budžeta otišlo je upravo na prava korisnika koji uživaju po više zakona, ta sredstava i koja im se dodeljuju.

Moram da istaknem, da je preko Ministarstva rada, odobrena rehabilitacija i lečenje, u 2017. godini, za 519 vojnih invalida i da su takođe odobrena sredstva za 22 udruženja koja neguju tradiciju oslobodilačkih ratova, ali i podstiču socijalnu inkluziju i ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca. Naravno da se sredstva za rad tih udruženja daju putem javnog poziva, na potpuno transparentan način i naravno da se i te kako vodi računa o utrošku tih sredstava putem redovnog izveštavanja od strane onih koji projektne aktivnosti sprovode.

Moram da istaknem da je za zadnjih četiri godine urađeno više na obnovi ratnih memorijala, nego u poslednjih 20 godina zajedno. Takođe, moram da istaknem da u okviru obeležavanja oslobodilačkih ratova Republika Srbija ima, u 2017. godini, imala je 14 državnih ceremonija, a takođe moram da istaknem da su odobrena i sredstva za obnovu i rekonstrukciju vrlo važnih ratnih kompleksa i ratnih memorijala. Ovom prilikom bih istakla sređivanje terena oko Spomen-kosturnice u Vardištu, inače to spomen obeležje nalazi se u Republici Srpskoj.

Na kraju, zaključila bih da ratni memorijali treba da budu i mesta velikog istorijskog časa za našu decu i naravno, a Srbija mesto za sigurnu i bezbednu budućnost i nas i naših generacija. Zahvaljujem.

Zahvaljujem koleginice.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Živan Đurišić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Živan Đurišić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, amandman sam podneo na član 2. Predloga zakona o ratnim memorijalima, kojim članom je utvrđeno značenje pojedinih izraza upotrebljenih u ovom zakonu. Bliže su objašnjeni izrazi čije značenje nije na obavezujući način utvrđeno u nekom drugom propisu, a sve ovo za potrebe pravilne primene i razumevanja rešenja sadržanih u ovom zakonu.

Iz tih razloga potrebna je njihova precizna definicija. Amandman glasi – u članu 2. Predloga zakona dodaje se stav 2. koji glasi – realizacijom ovog zakona obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na poboljšanje funkcionalnosti pravosuđa.

Na teritoriji opštine Velika Plana postoji veliki broj ratnih memorijala, spomenika podignutih u čast naših predaka, koji su dali živote u oslobodilačkim ratovima 1912.-1918, Balkanski, Prvi svetski rat, kao i spomenike podignute u čast palim borcima u Drugom svetskom ratu. U svakom selu opštine Velika Plana postoje ovakva spomen obeležja i o tome sam nešto govorio prilikom izlaganja o prethodnom amandmanu.

Sada bih nastavio. U selima Veliko Orašje, Bresje, Miloševac, postoje spomenici koji su podignuti palim borcima u Drugom svetskom ratu. U Donjoj Livadici postoje takvi spomenici palim borcima u ratovima 1912.-1918. godine. U samom centru Velike Plane, u gradskom parku, nalazi se velelepni spomenik palim borcima za vreme Drugog svetskog rata. U mestu Markovac, u centru sela, jedan preko puta drugog, nalaze se spomenici palim borcima iz Prvog i Drugog svetskog rata.

U Lozoviku, nalazi se spomen kripta gde je sahranjeno 12 sovjetskih vojnika, koji su oktobra 1944. godine poginuli oslobađajući Lozovik od Nemaca. U samom gradu Velika Plana postoji spomen-bista narodnom heroju Sveti Mladenoviću, a podignuto je i spomen obeležje u obliku krina sa popisom palih boraca 1991.-1999. godine. O svim ovim spomenicima lokalna samouprava se sa punom pažnjom stara i održava ih. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Đurišiću.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović. Izvolite.