Hvala.
Na član 2. amandman je podnela Ružica Nikolić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, više puta u toku rasprave, poslanici SRS su isticali da je Zakon o ratnim memorijalima potreban, ali ne na način koji ovaj Pedlog zakona nudi i ova oblast ovim Pedlogom zakona nije uređena na adekvatan način.

Takođe smo isticali da je naša dužnost da sve srpske žrtve zaštitimo od zaborava i da odnos prema ratnim memorijalima oslikava naš odnos prema svim stradanjima i žrtvama srpskog naroda.

Podsetila bih vas na jedan od mnogih nekažnjenih zločina nad Srbima na teritoriji Kosova i Metohije. U Starom Gackom, kod Lipljana, jula 1999. godine je izmasakrirano 14 nedužnih Srba. Pripadnici šiptarske terorističke OVK su tada ubili 14 nedužnih zemljoradnika, 14 nedužnih srpskih seljaka koji su izašli da požanju žito.

U znak sećanja na žrtve ovog zločina na školi u Starom Gackom postavljena je spomen ploča sa imenima svih poginulih, pored kojih su stajali i stihovi koji šalju jasnu poruku i koji kažu: „U mome polju vesela žetvena pesma ne čuje se više, a na meni je da svedočim i pamtim, zlo počinjeno nikad da ne zaboravim“. Međutim, šiptarski teroristi su porušili i nadgrobne ploče žrtava, ali i ovu spomen ploču.

Mi ne smemo da zaboravimo ovih 14 nedužnih srpskih seljaka. Naša obaveza je da sve srpske žrtve zaštitimo od zaborava i da izrazimo zahvalnost svima onima koji su svoje živote dali za našu slobodu.

Hvala.
Na član 2. amandman je podnela Mirjana Dragaš.
Izvolite.

Hvala poštovana predsednice.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, kada govorimo o Predlogu zakona o ratnim memorijalima još jednom želim da istaknem da smatramo da je od velikog značaja što se donosi u ovo vreme, da istaknemo da je to prvi zakon koji takve vrste donosi država Srbija i da je on u tom smislu veoma odgovoran.

Činjenica je da se i spisak ratnih memorijala, kao i svih stradanja u toku ovog prošlog veka u Republici Srbiji, u državi Srbiji ne može napraviti ni za kratko vreme, niti je to lak posao.

Imajući sve to u vidu, potpuno podržavamo sve napore koje će i stručne službe i svet i mnistarstvo i stručnjaci u narednom periodu imati, prosto, da bi se to moglo ostvariti.

Važno je da istaknemo i ovog puta da to zaista bude jedan uporan, dug i istrajan put koji će zaista ostvariti krajnji cilj, a ne samo da bude dobra namera.

Veliki posao će sigurno voditi struka, ali kada je reč o memorijalima, važno je, s jedne strane, i da oni budu posvećeni vojnicima i junacima koji su u odbrambenim ratovima branili sebe i pravo na život.

Ovaj amandman koji sam podnela odnosi se na isticanje svih civilnih žrtava rata koji su se u ovim sukobima događale. Bilo je ogromno stradanje naroda, videli smo u Drugom svetskom ratu da su tu postojali logori, jame itd, mesta gde su uništavani životi i razna mesta stradanja koja prosto ne znam i da li možemo da popišemo.

Ali u modernim vremenima, kada je NATO vodio rat protiv srpskog naroda, pod ciničnim imenom „Milosrdni anđeo“, on ga je vodio kao video igricu. Nažalost, stradali su i vozovi i autobusi, mostovi i pijace, kuće i bolnice. U njima su bili ljudi, ljudi koji su za njih bili legitimne mete, koje su nažalost nazvali ciničnim imenom - kolateralna šteta, jer za njih to nisu bili ljudski životi.

Vidimo iz svega ovoga da je u čitavom ovom vremenu sloboda za srpski narod bila skupa.

Zamolila bih takođe i sugerisala da prestane priča o tome da li partizani ili četnici, to je isto priča kao da li je socijalizam ili kapitalizam. Neka narod kaže kada je bolje, a mi je najvažnije zajedno da ostanemo na ispravnom putu oporavka i jačanja Srbije. Hvala.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo poslanik Sreto Perić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, šest hiljada memorijala, mnogo je to, mnogo je za jedan narod a da pritom to nije sve. Imajući u vidu ovu činjenicu, mislim da nije moralno, ali još bolje rečeno, drsko i bezobrazno od strane neki poslanika postaviti pitanje – koliko smo ratova devedesetih godina izgubili a koliko dobili? Ako smo vodili odbrambene ratove, ne postavlja se pitanje – koliko smo ih izgubili ili dobili, nego – da li smo spremni da branimo svoju otadžbinu ili nismo. Kosovski zavet bi se mogao primeniti – ne postavlja se pitanje – kolika je snaga, nego koja je svetinja koju mi branimo.

Ovde među vama postoje moje kolege sa kojima smo pre možda desetak godina delili mišljenje i grad Loznica je prvi oslobođeni grad u okupirano Evropi. Oslobođen je 31. avgusta 1941. godine, i već dve decenije postoje kako je SRS sa najvišim funkcionerima, a u to vreme i državnim, učestvovala u postavljanju Spomen biste potpukovniku Veselinu Misiti, gde su naši koalicioni partneri sprečavali da se to završi.

Međutim, to postoji. Postoji jedna spomen ploča na tzv. Jadrovoj kući u Loznici koju je postavilo Udruženje potomaka i učesnika rata, ali zvanično grad Loznica nije na najbolji način prihvatio taj datum – oslobođenje grada Loznice, odnosno dan grada Loznice se slavi i obeležava 16. juna. To je dan kada je Loznica varošica dobila status varošice. Mi srpski radikali smatramo da bi daleko bolje bilo da zato što se to može smatrati, mislim da istoričari kažu, da bi za početak Drugog svetskog rata mogao da se uzme datum 31. avgust 1941. godine. Grad Loznica je jedan lep grad, a mislim da bi u kulturološkom, ekonomskom, turističkom, u svakom drugom smislu mnogo doprinelo razvoju grada i rekao bih, srednjem Podrinja u celini.

Probajte da ovaj problem koji mi kandidujemo, kako bi rekle kolege sa moje desne strane, da to rešimo. Sigurno to zaslužuju žrtve ne samo Drugog svetskog rata, nego svih ratova u kojima su Srbi učestvovali kao obavezni da brane i štite svoju otadžbinu. Hvala vam.

Vjerica Radeta.

Veliki problem sa ratnim memorijalima svakako će biti na okupiranim srpskim teritorijama, konkretno u Republici Srpskoj Krajini. Mnogo je tamo mesta koja bi trebalo da budu označena kao memorijali, ali nažalost ustaška hrvatska država ne želi da bude saradniku u tom poslu državi Srbiji. umesto toga oni proširuju spisak Srba koje hvataju na granici ako prelaze u Hrvatsku i svaki put imaju nekog novog navodnog ratnog zločinca.

Danas je narodni poslanik Aleksandar Šešelj o tome pokušao da govori, da se obrati Plenkoviću i u Savetu Evrope mu je rekao da je on razumeo, Aleksandar Šešelj je razumeo da je svrha Saveta Evrope promovisanje demokratije, ljudskih prava, poštovanje zakona i antifašizma. A danas imamo, rekao je, ispred sebe čoveka, misleći na Plenkovića, koji veliča Jasenovac, koncentracioni logor za 700 hiljada Srba, Jevreja i Roma, koji veliča Blajburg, predvodnika neonacističkog režima u srcu Evrope, u kojem su Srbi građani drugog reda, predsednika političke partije čija je glavna ideologija etničkog čišćenje.

Rukovodstvo Saveta Evrope bi trebalo da se stidi. Umesto da se stidi rukovodstvo Saveta Evrope je prekinulo Aleksandra Šešelja u daljem izlaganju, ali su dozvolili da Plenković kaže da jabuka ne pada daleko od drveta, da predstavnik ove stranke, misleći na SRS, se zalaže za veliku Srbiju, koja će obuhvatati teritoriju drugih država. Onda kaže – predsednik te stranke i njegov otac je osuđen ratni zločinac i Srbija je, kako misli Plenković, a vi niste, gospođo Gojković, juče bili u sali. Isto ovo su govorili i predstavnici novodosmanlija, pa kažu – Srbija je izvršila agresiju na Hrvatsku, ali pre toga i na Bosnu, Sloveniju i Kosovo i odgovorna je za sve ratne sukobe.

Dakle, u Savetu Evropi Plenković može ovako nešto da kaže, a predstavnik naše Narodne skupštine, naš kolega je prekinut samo zato što je izneo istinu o hrvatskom ustaškom režimu i, naravno, pozvao rukovodstvo Saveta Evrope. On je rekao da bi trebalo da se stide, a svakako i da preduzmu odgovarajuće mere kada je u pitanju sve bujnije cvetanje neoustaštva u Hrvatskoj. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Reč ima narodni poslanik Filip Stojanović.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, gospodine ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o ratnim memorijalima.

Kao što sam napomenuo u svom prethodnom amandmanu, nije dovoljno samo doneti zakon i smatrati da smo na taj način rešili problem. Negovanje srpskih ratnih tradicija je trajan proces koji mora imati adekvatnu zastupljenost u našem obrazovnom sistemu. Na žalost, danas imamo situaciju da veliki broj naših đaka i studenata ne znaju ništa o slavnim ličnostima iz naše istorije koji su se borili, a mnogi njih i dali svoje živote za našu otadžbinu. Da ne govorimo o stratištima koja se nalaze izvan teritorije Republike Srbije, i ne samo to, činjenica je da su Srbi narod koji je najviše stradao u 20. veku i mi još nemamo muzej srpskih žrtava.

Ono što je najgore, brzo zaboravljamo svoje žrtve i ne ukazujemo dužno poštovanje. Znamo da su veliki broj naših boraca iz balkanskih ratova postali teški invalidi, a da nisu bili zbrinuti od svojih država, tako da su mnogi došli i do prosjačkog štapa. Isti je slučaj, i danas imamo veliki broj naših sunarodnika, učesnika ratova iz 90-tih godina koji su postali invalidi i nisu zbrinuti na adekvatan način. Hvala.