I, ovim amandmanom sam htela da stavim akcenat na važnost postavljanja spone između predaka i potomaka, prošlosti i budućnosti, heroja naše istorije i naše dece.

Rođena sam Toplici, u Prokuplju i kolega Darko Laketić je juče govorio o herojstvima Drugog pešadijskog puka knjaz Mihajlo, inače poznatijeg kao Gvozdenog puka, u čiju čast će ove godine biti postavljen spomen-park u Prokuplju.

Istorija nas obavezuje i poziva da sačuvamo uspomene i sećanje na velike godine srpskog naroda 1912. do 1918. godine i ulogu svakog pojedinca u njemu. Zato ću izlaganje o svom amandmanu završiti citatom, baš iz knjige „Gvozdeni puk“, jer naša je istorijska odgovornost da pamtimo i prenosimo sećanja našim pokolenjima.

„Ali, kada budete sledeći put videli nekog Mitića ili Aleksića, jer Mihajlo Aleksić redom Gvozdenog puka postrada u neđ neđeru, ili Ametovića, jer Jašar vojnik Gvozdenog puka, ostavi svoje kosti u Ašahu, ili Antića, jer Danilo Antić vojnik Gvozdenog puka skonča u Ašahu a saborac mu Velimir u Mauthauzenu. Kada vidite nekoga Andrejića, jer Nikola ostavi život u Braunau, ili Anđelkovića, jer redov Petar umre u Bodagosanju, ili kada sretnete nekog Trifunovića, jer vojnik Gvozdenog puta Milutin Trifunović ispusti dušu u logoru Fridrih Hafenu, možda ga doživite drugačije zbog zajedničkih predaka. I, kada budete videli nekog od Pandurevića, jer da ne beše tog roda ne bi ni bilo onih najpotresnijih svedočenja u ovoj priči, ali kada budete videli Mitića, Aleksića, Ametovića, Antića, Trifunovića, Pandurevića, Anđelkovića, biće vam i čast. Tako nas je malopre ostalo, a toliko ih mnogo stradalo i živelo hrabro da bismo mi mogli da maštamo o slobodi, da nam i ne preostaje ništa drugo nego da jedni druge poštujemo, baš zbog tih predaka. Pa, mi mu i dođemo neki rod, po stradanju svakako, po mudrosti to tek treba da postanemo.“

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Milija Miletić.
Da li neko želi reč?
Kolega Miletić, izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvažena ministarka, kolege poslanici, građani Srbije, ja sam kao i prethodna dva amandmana podneo treći sa akcentom na nerazvijena područja na brdsko-planinska područja, na područja na kojima treba mnogo više ulagati.

Inače, istoriju svi znamo i govorimo, u istoriji imamo veliki broj naših ljudi koji su dali svoje živote za našu zemlju. Veliki broj tih ljudi, to su ljudi koji dolaze iz mog kraja iz jugoistoka Srbije, to su velike vojskovođe, veliki ratnici, da pomenemo i Boj na Čegru, vojvodi Sinđeliću o kome su pesme pevane, da pomenemo i spomen-kosturnicu u Svrljigu i veliki broj takvih spomenika koje moramo čuvati i negovati, jer ćemo tako dati podršku i našim budućim pokolenjima.

Nešto što je vrlo bitno za sve nas, da se setimo i nečega što je bilo i 99. godine posle bombardovanja, ali posle 2000. godine, kada imamo puno spomenika od fabrika koje su upropašćene, gde više nema radnika. To su neki spomenici koje ne smemo zaboraviti, jer u te spomenike moramo ubaciti radnike tamo da rade. Za to su krivi neki drugi ljudi koji su došli 2000. godine.

Ali, nešto za mene što je najbitnije, ja kao predsednik USS podneo sam još dva amandmana posle ovog. Jedan od tih amandmana jeste i davanje akcenta za davanje finansijske pomoći porodicama koje žive na selima, sa željom, odnosno tim amandmanom želim da dam podršku i pozivam kolege poslanike da glasaju za taj amandman zato što je to vrlo bitno da ljudima koji žive na selu, koji stvaraju porodice, da se tim ljudima obezbedi od 20% do 50% više sredstava u odnosu na ovu finansijsku pomoć koja je predviđena zakonom. Zašto? Zato da bi ti ljudi tamo ostali da žive, da bi tamo žene ostale da rađaju, jer gde ima dece ima i budućnosti.

Još jednom se zahvaljujem svim kolegama, sa željom da glasaju za moje amandmane i damo podršku nerazvijenim područjima jugoistoka Srbije i svim našim selima i poljoprivredi Srbije. Hvala vam.

Po amandmanu, narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Interesantna je ideja je da se i propalim preduzećima podignu spomenicima, naravno, to ne treba da bude deo ovog zakona. Ovaj zakon, ponavljam i upozoravam kolege, se bavi ozbiljnim stvarima i nečim što se zove ozbiljan deo srpske istorije. A tačno je da je srpska privreda uništena, ali i po logici i po ekonomiji i po zdravom razumu jasno je da je to uništeno u 90-im godinama i da ne postoji nijedno preduzeće koje je bilo uspešno do 2000. godine, a da je posle toga postalo neuspešno.

Već sam vam rekao, za one privatizacije koje su izvršene u vreme dok sam ja bio vlasti, a to znači od novembra 2000. godine do marta 2004. godine sam ponosan. Sva ta preduzeća rade, nije osporena zakonitost njihovih privatizacija, a za to možete da proverite kod Siniše Malog koji je u to vreme bio šef sektora za tenderske privatizacije u Agenciji za privatizaciju Vlade Srbije. Tako da ako hoćete detalje, ja to znam načelno, ali sve detalje o privatizacijama za period koji sam vam rekao možete da vidite kod gospodina Siniše Malog.

Potpuno je besmisleno i to bi svako ko ne ulazi u one dve kategorije koje sam rekao malopre mogao da shvati da niko neće makar najprljavijim parama da je kupio nešto, da uništi to što je kupio, ako je to dobro. Znači, ako neki kriminalac, iz Svrljiga, recimo neki NN lice…

Zahvaljujem, kolega Živkoviću.

(Zoran Živković: Imao sam vremena.)

Ne, nemate.

(Zoran Živković: Kako nemam, imam još vremena.)

Pa, nemate.

(Zoran Živković: Molim vas, imam još vremena.)

Pričali ste dva ili tri puta, iskoristili ste vreme.

(Zoran Živković: Kako vas nije sramota.)

Pravo na repliku, narodni poslanik Milija Miletić.

Zahvaljujem se.

Evo, ja ću konkretno reći, firma „Krzno“ koja je radila i u vreme rata, kada je došla ta vlast te 2000. godine, ta firma je privatizovana, kupila su dva poslanika koji su bili u to vreme u DOS-u. Uzeli su robu koja je bila u firmi i više je vredela ta firma nego sama ta firma. Zatim firma „Progres“, firma „Elektronska“, to su sve firme koje su upropašćene u periodu 2000. do 2004. godina. Prema tome, to su svedoci koji sada postoje i ljudi znaju ko je za to kriv.

(Zoran Živković: Replika.)

Nemate pravo, kolega Živkoviću.

Pravo na repliku Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Za vreme vlasti dosmanlijskog režima izvršene su najveće pljačkaške privatizacije. Prema proceni ne nas iz SNS nego jednog američkog instituta, iz zemlje Srbije, na osnovu pljačkaških privatizacija, izneto je 51,4 milijarde dolara. Iza njih je ostalo 2.400 opustošenih preduzeća. Preduzeća se nisu prodavala da bi se nastavila delatnost, već da bi na ulicu bili poslati radnici, a preduzeća dalje preprodavana. Naravno, sve kroz sivu ekonomiju i kroz uglavnom nelegalne tokove novca.

O privatizaciji pričaju oni koji su iza sebe ostavili 26% nezaposlenih lica. O privatizaciji pričaju oni koji su samo Poreskoj upravi, na osnovu dugovanja poreza i doprinosa dugovali 600 milijardi dinara, a bilo je naplativo sada samo 7%. Sa neplaćanjem doprinosa i poreza oni su na najgrublji način narušili dostojanstvo zaposlenih radnika, ali i dostojanstvo njihove dece, iz razloga što ove porodice, nažalost, zbog neplaćenih doprinosa i poreza, nisu imali pravo ni na zdravstvenu negu i na zdravstveno lečenje. Sramota je sve ovo što danas predstavnici žutog preduzeća iznose.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Goran Pekarski.
Da li neko želi reč?
Kolega Pekarski, izvolite.