Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Lončar, državni sekretari gospodine Vekiću i gospodine Icko, poštovane sudije gospodine Ivane Jovičiću i Aleksandre Pantiću, poštovane koleginice i kolege, meni je jako drago da imamo priliku da pričamo o jednom zakonskom rešenju koje će pomoći ljudima koji vode borbu protiv teških i neizlečivih bolesti.
Verovatno znate da sam ja lekar i da sam četvrti put u sazivu Parlamenta Srbije i da se nikada nisam javio da govorim o nečemu što nije bilo vezano sa sektorom zdravstva, socijale ili nauke i da sam uglavnom pričao o temama i zakonima iz zdravstva sa ciljem i željom da pomognemo građanima Srbije koji imaju neki zdravstveni problem.
Sektor zdravstva je takav da, po meni, ne bi trebao da bude tema dnevno političkih prepucavanja. Shvatam da se u parlamentu donose zakoni koji u jednom trenutku odgovaraju nekoj republičkoj Vladi i da se u parlamentu donose neki zakoni koji trebaju da se usklade sa evropskim zakonodavstvom, brojni su načini i razlozi donošenja određenih zakona, ali ovi zakoni koji dolaze iz sektora zdravstva, pogotovu ovaj današnji je u interesu bolesnih pacijenata. Ja to tako vidim i javno pričam o tome, s obzirom da sam i upoznat i da su moje kolege ugledni profesori, lekari zajedno sa ljudima iz ministarstva davali doprinos da se ovo zakonsko rešenje donese.
Nameravao sam u prepodnevnom pokušaju obraćanja da dobijem reč i tad sam i rešio da počnem to izlaganje sa jednom informacijom, a tako ću ga i završiti da je 29. marta u Kliničkom centru Srbije jedan trideset trogodišnji naš sugrađanin preminuo, a da je njegovom dobrom voljom pre smrti spašeno četiri ljudska života.
Naime, 29. marta su urađene transplantacije srca, transplantacije jetre i transplantacija oba bubrega. Znači, on je spasio četiri ljudska života i tu nema ničeg jačeg. To je nešto što je sam čin donorstva i transplantacionog programa, po meni najjača stvar i najhumanija stvar pored, svakako, i davanja krvi. I, mislim da u tom pravcu trebamo u narednom periodu da idemo.
Kao lekar želim da vam kažem i javnost da upoznam da srpsko zdravstvo što se tiče ovog problema ima dobro obučene kadrove, ima dobre zdravstvene centre. Pošto dolazim iz Niša, mi imamo jako dobru kliniku na kojoj mogu da se rade te transplantacije, međutim, ono što mi nemamo to je dovoljan broj donora.
Raspadom bivše Jugoslavije mi smo bili među vodećim jugoslovenskim republikama kao bolnica iz Srbije, pogotovu Klinički centar Srbije, po broju urađenih transplantacija, ali je onda raspadom Jugoslavije to prestalo, počeli smo da padamo upravo zbog jednog nejasnog zakonskog rešenja, dok su naše komšijske republike, tada nezavisne republike Slovenija i Hrvatska, ušle u taj put ka Evropi i tom jednom razmišljanju promene i ovog zakonskog rešenja, pa su čak promenom tog zakonskog rešenja i znatno napredovale u samom procesu transplantacije, što je za pohvalu.
Ono što želim da kažem jeste da se građani Srbije dosta plaše, nažalost takav je Balkan, dosta se plaše kada treba da se potpiše donorska kartica u prošlosti. Ja sam u susretu sa brojnim svojim komšijama, pa i nekim pacijentima u razgovoru sa njima dobijao informaciju kao na primer doktore, strah me je to da potpišem, pu, pu, pu, daleko bilo i tako to. To je jedno sujeverje koje postoji i to je nešto što svi zajedno moramo da razbijamo i da budemo jedinstveni po tom pitanju. Do današnjeg dana je potpisivanje donorske kartice koju držim u ruci, koju sam kao lekar potpisao mnogo pre, vidite da svi organi, hvala Bogu, i danas funkcionišu, niko mi nije vadio nikakav organ i puno mi pravo da kažem da je transplantacioni program nešto što je sjajna stvar i što će ljudima pomoći, koji imaju problem.
Ministar je rekao da u Srbiji postoji 2.000 pacijenata koji imaju neizlečivu hroničnu bolest i gde je jedini metod lečenja upravo transplantacija. Mislim da ovaj zakon ima 2.000 razloga da bude usvojen, ne 250 poslanika, nego 2.000 razloga koji obavezuju svakog od nas da razmislimo pre nego što pritisnemo svoje dugme za glasanje, da li ćemo usvojiti ili ne.
Rekao sam već, četvrti put sam u parlamentu i svedok sam različitih političkih kombinacija i nekih različitih političkih analiza, kako nauditi nekome ko je sa ove strane ili kako preći ovog iz opozicije, ali ponavljam, ovde govorimo o 2.000 naših sugrađana koji imaju neizlečivu bolest. Tih 2.000 pacijenata nas obavezuje da danas ne smemo biti tako usko stranački orjentisani, nego da trebamo kao što nam kaže zakon i ona zakletva koju smo potpisali kao narodni poslanici da zastupamo građane u parlamentu. Mislim da pritiskanjem tastera za je pritiskanje tastera za te naše pacijente koji su teško bolesni i koji jedino imaju šansu da prežive ako se usvoji Predlog zakona da imamo veći broj donora, kako bi oni mogli u jednom trenutku da dobiju željeni organ.
Ono što želim da kažem je da se o transplantaciji priča mnogo, i u ranijim godinama. Spremio sam podatke za koje mislim da su jako važni da se spomenu i u ovom visokom domu, još 348. godine nove ere Jakopo je u svojim spisima naveo da su Sv. Kozma i Damjan pokušali da zamene gangrenoznu nogu rimskom đakonu Justinijanu, nogom od nedavno sahranjenog etiopljanina Mora. Znači, tada se u takvom svetu razmišljalo o transplantaciji. Pre skoro 2.000 godina su neki ljudi pokušavali da produže život nekom pacijentu, da je iz godine u godinu, iz veka u vek išlo ka poboljšanju i ka novim otkrićima u vezi transplantacije, a da je presudni razvoj, praktično preokret u transplantacionom programu došao od Aleksis Karela koji je 1912. godine dobio Nobelovu nagradu za razvoj tehnike vaskularne anastamoze što je omogućavalo uspešnu transplantaciju nekog organa.
Svakako, sa puno ponosa mogu da kažem da je u Srbiji prva transplantacija bubrega urađena 1973. godine u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Tim lekara, predvođen prof. dr Vasiljem Jovanovićem i primarijusom Milanom Jovanovićem su sproveli i uradili ovaj težak, praktično pionirski zahvat.
To je bilo neke '73. godine, srpska medicina i srpsko zdravstvo je od tada znatno napredovalo, a bili smo suočeni sa jednom temom koja je praktično onemogućavala nas zdravstvene radnike, a i pacijente da produže život, da dobiju organ jer nemamo dovoljno donora.
Resorno Ministarstvo zdravlja i RTS, kao i mnogi dobri humani ljudi, spomenuću i „Hemofarm“ koji see priključio toj jednoj jedinstvenoj akciji „Produži život“, lično sam i sam koristio svoje društvene mreže, „tviter“ i „fejsbuk“ da sa „haštagom“ – produži život i drugi „haštag“ – najvažniji poziv u životu, upravo skrenem pažnju na važnost donacije organa i na zakon o transplantaciji.
U prošlom sazivu sam jasno i to spominjao da je važno da promenimo zakonsko rešenje, da potencijalno budemo svi donori, zato što pokazujemo zrelost društva, zato što izlazimo iz nekog retrogradnog razmišljanja, zato što izlazimo iz jedne zaostale Srbije koja misli glavama 15. veka, gde moramo progresivno da razmišljamo i da štitimo interese naših pacijenata.
Kao lekar i kao političar bio sam svedok jedne životne borbe za jednu malu devojčicu, koju imam pravo od strane rodbine da pomenem, ali neću, verovatno ćete se svi setiti, prva devojčica koja je promenom Pravilnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje na trošku države išla na lečenje u Beč u Allgemeines Krankenhaus, jedna od najreferentnijih bolnica u svetu za transplantaciju organa. Lično sam je ispratio zajedno sa roditeljima na aerodrom, poželeo sreću i od planirane transplantacije srca i pluća, na njenu sreću je samo urađena transplantacija srca. Ona je i dalje presrećna zato što živi novi život. To je nešto što je meni dalo dodatno snagu da pričam upravo u ovom domu o problemima malih ljudi koji su nevidljivi za sve nas ovde, zato što smo mi ovde predstavnici građana, ali ne vidimo, otprilike, po dubini neke ljude koji su u životnim problemima.
Ono što želim da iz njenog iskustva prenesem svima vama, a najviše građanima Srbije, je da nije bilo dovoljno što je Fond odobrio sredstva i što je ona došla u Beč u Allgemeines Krankenhaus bolnicu, zato što su tamo postojale liste isto čekanja, tj. gradacija tih pacijenata i nije samo novac, mnogi građani misle da skupljajući novac na brojnim SMS humanitarnim akcijama preko društvenih mreža ili sredstava informisanja, da je to dovoljno bilo za transplantaciju i kada skupite novac, da će njen život ili njegov život biti spašen, zato što su oni tamo bili pacijenti drugog reda, zato što mi nismo još uvek bili tada članovi te zajednice razvijenih i umnih ljudi koji su to shvatili da moraju da promene, da postanu deo jednog zajedničkog, praktično bloka koji se bori za ljudski život, a to je Eurotransplant.
Kada čujem nekog da kaže – pa oni će nama vaditi organe i mi ćemo biti tržište za tuđe organe. Pa, svi naši pacijenti koji su otišli u Beč i ta mala naša sugrađanka je dobila neko austrijsko srce nekog austrijskog dečaka. Znači, moramo da razmišljamo humano i da shvatimo da našim građanima, promenom ovog zakonskog rešenja, omogućujemo da budu u red, tj. naša zemlja da bude u red sa razvijenim normalnim, pristojnim, uređenim zdravstvenim sistemima, sa ljudima koji razmišljaju progresivno i da imaju ravnopravni status sa svim pacijentima iz Slovenije, Holandije, Nemačke, Španije ili neke druge zemlje koje su članice Eurotransplanta. Zato javno i jasno, kao lekar i kao narodni poslanik, podržavam ovaj predlog zakona.
U ime poslaničkog kluba Demokratska stranka, pričam o ovome sa puno podrške mojih kolega narodnih poslanika, da je ovo zakon koji će pomoći građanima koji imaju jedan životni problem. To je nešto što mi je drago da u ovom trenutku imamo mogućnost da zakonskim rešenjem, ne prepucavanjima, ne nadmudrivanjima, pomognemo, kao što su rekli nama ljudi iz ministarstva, 2000 pacijenata. Nije samo rešenje ovog problema za tih 2000 pacijenata, rešenje je i za neke nerođene naše bebe, koje će u jednom trenutku imati životni problem, pa će ovim zakonskim rešenjem biti omogućeno da oni produže život.
Tako da, mogu da kažem da je ovo jedna jako važna tema koja ljudski pomaže i lekarima, pomaže i pacijentima, nešto što će omogućiti našim lekarima da budu rame uz rame sa svojim kolegama u svetu. Mi imamo dobre lekare, dobre medicinske sestre, čak i pristojne referentne, ja ne mogu da pričam o nekim manjim zdravstvenim centrima, mogu da pričam o mom Kliničkom centru u Nišu, mogu da pričam o Kliničkom centru Srbije i Kliničkom centru Vojvodine. Mi imamo izuzetno dobre lekare, profesore koji sa puno uspeha rade te transplantacione intervencije i žalosno je što godinama unazad nismo smogli hrabrosti da razbijemo tabue i da uđemo u jedno ovakvo zakonsko rešenje koje će omogućiti našim pacijentima mogućnost da žive.
Rekao sam da ću početi i privesti kraju raspravu o ovom Predlogu zakona, rečenicom i informacijom da je 29. marta u Kliničkom centru Srbije od našeg tridesettrogodišnjeg sugrađanina, koji je preminuo, a koji je za života ostavio svoju donorsku karticu, koju i ja imam, i bez straha sam je potpisao, mislim da je to nešto što je najhumanije, on je spasio četiri života. Spasio je četiri pacijenta. Sa njegovog tela je transplantirano srce jednom, jetra drugom i druga dva pacijenta su dobila bubreg. Tako da nema ništa humanije nego kada omogućite nekom da produži život, da nastavi da živi, da bude u krugu svoje porodice.
Koleginica iz SPS, pošto je nefrolog, komentarisala je i cenu i ekonomski aspekt toga može da se sagleda, mada ja uvek gledam one lekarske i humane, ali sam lekarski da, kada vi izlečite jednog bubrežnog pacijenta, kada on ne mora da ide na dijalizu, kada može slobodno da ide na godišnji odmor, jer svi pacijenti koji su na dijalizi na dva do tri dana moraju da idu na dijalizu, kada on može sada slobodno da živi posle transplantacije bubrega, vi ste napravili nešto što je jedan novi život za tu osobu, a i za tu porodicu. Tako da je transplantacija nešto što apsolutno ja, kao narodni poslanik i kao lekar podržavam.
Jedan kraći osvrt i na ovaj Predlog zakona o psihoaktivnim supstancama. Opet kao lekar, ja ne mogu drugačije, uvek kažem kao lekar, mada mi svi kažu - ti si političar, ja kažem – ja sam lekar sa mogućnošću da ovaj politički mikrofon koristim da pričam u ime bolesnih pacijenata, da kažem da podržavam svaki napor, bilo kog resornog ministarstva, koji se bori protiv droge koja je opasno zlo. Neko je rekao da su ti ljudi hijene koji prodaju drogu. Apsolutno se slažem da ljudi koji uništavaju ljudske živote unakazuju porodice, unesrećuju porodice, samo zbog nekog ličnog prihoda i profita, moraju da budu na udaru države. Lično sam primetio više policijskih akcija i u mom Nišu, sa težnjom da se u javnim objektima proverava praktično bezbednost tih objekata, tj. da li neko ima pored sebe u torbi ili u džepu nešto. Znači, podrška tome.
Ono što želim još da dam kao predlog u vezi ovoga je da, dugo smo pričali o školskim policajcima i milim da je potreba da se policajcima da veće ovlašćenje tj. da se više uvežu, jer ako imamo školskog policajca u osnovnoj i srednjoj školi, oni najbolje znaju da li neko i ko to upravo rastura ili daje toj deci, odnosno prodaje drogu.
Tako da, mislim da tu trebamo više da damo značaj i malo kroz šalu, moje kolege iz Skupštine su na nekim društvenim mrežama objavili da sam bio na Egzitu, šalili su se kao – pa, je li bilo puno tamo droge i svega toga? Lično ja nisam video ništa. Mislim da je bezbednost ovog muzičkog festivala bila dobra i da sam bio pretresen više nego što sam pretresen kao narodni poslanik u samoj Skupštini Srbije. Muzički festival koji je sjajan, a pored ovog festivala idem i na Nišvil u Nišu i mislim da su to neke stvari koje su dobre za Srbiju, tako da puna podrška organizatorima.
Još jedan samo odgovor, malo sam skrenuo sa teme, sumnja o, neko od kolega je pričao o sumnji o trgovini organa, znači proces koji lekari rade, ja ne znam ni jednog lekara koji bi mogao tako nešto da uradi, proces samog praćenja, odlučivanja o pacijentu, o uzimanju organa je toliko širok, ako je neko pročitao Predlog zakona, upoređivao, ja sam čitao i zakonsko rešenje iz Hrvatske i zakonsko rešenje iz Nemačke i zakon iz Španije, znači ovo je dobro zakonski urađeno i predloženo tako da ne bi trebalo da bude nikakve sumnje da će se neka zloupotreba uraditi.
Drage kolege, narodni poslanici, a i prvenstveno građani Srbije, mislim da ne trebate da budete, znači šaljemo jednu poruku da je ovo dobar predlog zakona koji će pomoći bolesnim pacijentima, našim sugrađanima, možda u jednom trenutku nekom vašem rođaku koji će se nažalost suočiti sa teškom i neizlečivom bolesti. Ovo je jedno zakonsko rešenje koje spašava ljudske živote i ja kažem ovo nije politički zakon, mada jeste svakako zakon koji se usvaja u političkom telu, ovo je jedan zakon koji ima dve hiljade razloga naših bolesnih sugrađana koji danas gledaju ovu sednicu da bude usvojen u parlamentu.
Naglašavam da ću sa radošću pritisnuti zeleno dugme i pozivam sve kolege, kao lekar, da shvate da je ovo zakonsko rešenje za bolesne pacijente, a ne za SNS SPS, DS ili za bilo koju drugu stranku, ovo je zakon za bolesne pacijente. Hvala vam puno.
