Nastavio bih nakon izlaganja moje koleginice Gorice, gde je izrazila sumnju da ćemo mi biti možda potencijalna banka organa za neke razvijenije zemlje.
Građani moraju da znaju, ja to ponavljam više puta, moraju da znaju da svi naši građani koji su imali višemesečni ili višegodišnji problem sa nekom hroničnom bolešću koja nije mogla drugačije da se izleči nego transplantacijom organa, da su uglavnom u tim humanitarnim akcijama i sakupljenim novcem ili plaćenim lečenjem iz Republičkog fonda, oni bili lečeni u zapadnoevropskim zemljama ili Americi, gde su dobijali organe tih zemalja, ljudi iz tih zemalja.
Niko u tim zemljama, najviše u Austriji, gde se najveći broj tih transplantacija radio, nije postavio pitanje zašto je nečije srce spasilo neku našu devojčicu ili konkretno, ja ovo pričam i kao lekar, a pričam vam iz više situacija gde sam bio uključen, gde su me ljudi pozivali da im pomognem oko tog zakonodavnog puta Republičkog fonda, a i same komunikacije sa bolnicom u Beču.
Primer moje sugrađanke, koja je dugo godina bolovala od cistične fibroze, i gde praktično više nije mogla da diše. Kroz taj primer hoću da vam kažem da je ona na kraju, to je sve uspešno rešeno, ali su bili u pitanju dani da ona dobije taj organ. Dobila je organ upravo u Beču, upravo je dobila od građanina Austrije, od Austrijanca koji je preminuo i koji je praktično njoj produžio život. Niko u Austriji nije tada postavio pitanje zašto je neko iz Austrije pomogao jedan život u Srbiji. Znači, želim da živim u Srbiji 21. veka, gde se oslobađamo nekih strahova, tabua, nekih sujeta, nekih stvari, nego da gledamo u budućnost, a budućnost je svakako unapređivanje medicine i unapređivanje razmišljanja kako trebamo da pomognemo svakom našem građaninu.
Kroz primer naših pacijenata koji idu, uz veliku finansijsku podršku ili humanitarnih akcija ili iz lečenja iz fonda, oni u ovom momentu nisu ravnopravni sa građanima Evrope, zato što konkretno, kroz slučaj ove moje sugrađanke koja je imala cističnu fibrozu, ona je bila na listi čekanja i kada se pravi jedinstvena lista čekanja, želim da znaju građani čemu mi težimo, težimo nečemu dobrom, pravi se lista čekanja pacijenata koji su članovi Eurotransplanta i onda se gleda u trenutku moždane smrti nekog građanina, da li je to bilo u Nemačkoj, Francuskoj, u Španiji, u Austriji ili Sloveniji, tipuju se, praktično mečuju se, da li može taj organ da se primi kod tog našeg pacijenta. Prednost imaju praktično građani, tj. pacijenti iz Eurotransplanta. Moja sugrađanka je čekala mesecima, bili su u pitanju dani, i u jednom trenutku sreća je bila što niko iz članova Eurotransplanta nije bilo na toj listi da je ona došla na red. I, ona je spašena.
Znači, ovim predlogom zakona, gde ćemo mi biti ravnopravni, naši pacijenti biti ravnopravni sa građanima, tj. pacijentima zemalja Eurotransplanta, je nešto dobro, gde mi imamo mogućnost da imamo veću bazu potencijalnih donora, ne samo građana Srbije, nego ako postanemo, mi ćemo biti u jednom savezu koji garantuje život. Ne vidim tu razloga za nekim strahom – sada ćemo mi da budemo banka. U svim primerima lečenja naših građana u inostranstvu su naši građani dobijali organe građana Austrije, građana Nemačke, građana Španije, a niko, još uvek iz Srbije, nije poslao nijedan organ ka nekoj zapadnoevropskoj zemlji.
Mislim da treba da bude na bazi reciprociteta i da mi spasimo neko austrijsko dete i da nema ništa loše da spasimo neko slovenačko dete, ja tu ne vidim problem. Kroz brojna neka moja javljanja i u narednom periodu ću pričati pozitivne primere.
Jedan primer se desio u Nišu 10. juna 2015. godine, kada je preminula pacijentkinja spasila, praktično, ona nije bila potpisala donorsku karticu, ali je njena rodbina, shvativši da može da kroz nju spasi živote nekih naših sugrađana, rekla našem timu u Kliničkom centu u Nišu da želi da donira organe svoje majke. U tom primeru su se spasila četiri ljudska života. Naša klinika za transplantaciju i naš klinički centar je obavestio Upravu za biomedicinu, VMA, Klinički centar Srbije, Klinički centar Vojvodine, uzorak krvi je slat za Beograd helikopterom i to je jedna sjajna akcija gde je učestvovalo više od 200 lekara i gde su spašena četiri života naših sugrađana. Znači, ništa lepše i ništa humanije za bilo koga. Kao lekar pričam, znači ništa bolje za nekog lekara kada može da spasi neki ljudski život.
Ovde otvaramo mogućnost da građani koji boluju od tih hroničnih bolesti, neizlečivih bolesti, gde njihovi organi ne mogu više da funkcionišu, da li srce da ne može da se kontrahuje, da li su pluća, da li cistična fibroza ili neki proces gde ne mogu da se ekspandiraju, da ne može da se ventiliše, znači da je jedina mogućnost transplantacija. Sa velikom radošću kao lekar ovom problemu pristupam i mislim da je ovo dobra stvar za Srbiju da idemo.
Ovaj Predlog zakona, želim da znate, predložile su kolege, zato ga zdušno i jasno branim. Znači, ljudi koji se bave strukom, ljudi koji su dokazani stručnjaci u svojim profesijama, ljudi koji imaju radove u stranim časopisima, ljudi koji drže predavanja na stranim međunarodnim kongresima, na stranim univerzitetima, ljudi koji su tu, u Srbiji, koji nisu napustili Srbiju, žele da se bore da Srbija bude Srbija 21. veka. Zato pružam maksimalnu podršku kao lekar, da unapredimo još više naš zdravstveni sistem, jer se upravo razvijenost jednog zdravstvenog sistema meri i po procentu obavljenih transplantacija i po uspešnosti obavljenih transplantacija.
Srbija, rekao sam u nekoliko izlaganja, još 1973. godine je obavila prvu transplantaciju bubrega u bivšoj Jugoslaviji, prva u Klinici Zvezdara. Ne vidim razloga da ne verujemo, ne da ne verujemo, mislim da niko ne izražava takvu sumnju da ne veruje našim lekarima, jer naši zdravstveni radnici, i medicinske sestre i lekari, stvarno ulažu napore i u teškim ekonomskim trenucima nikada niko nije pomislio da prestane da radi. Upravo nam je svaki taj jedan izazov gde možete da spasite nekome život i unapredite kvalitet života na prvom mestu.
