Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, trebalo je ova tema u Skupštini da se otvori. Moje kolege su pričale svako o problemima iz onih sredina iz kojih dolazi i isticale sva prirodna bogatstva i lepote Srbije, što je razumljivo, i treba to da rade.
Naravno da postoje industrijski zagađivači, međutim, tu uz jedan dobar nadzor od strane Ministarstva i inspekcijskih službi, relativno, ne kažem da je lako, ali moguće je rešiti problem, jer su oni koncentrisani, to je jedan objekat ili dva ili tri u nekom regionu i moguće je vršiti kontrolu i monitoring koliko zagađuju životnu sredinu.
Međutim, po meni, najveći zagađivači jesu baš ono masovno odlaganje čvrstog komunalnog otpada koji, mnogi to i ne znaju, jeste u nadležnosti isključivo lokalnih samouprava. Komunalna preduzeća koja se bave odnošenjem i skladištenjem otpada su tu i rade jedan deo posla, u smislu prikupljanja i odlaganja, ali lokalne samouprave su nadležne da odrede način odlaganja i pomognu građanima da taj problem reše.
Dolazim sa teritorije Braničevskog upravnog okruga, tamo imamo samo jednu sanitarnu deponiju, čiji su resursi već davno, da kažem, istekli, ali se produžava nekim određenim analizama i znam da u velikom ostatku Srbije situacija ništa nije sjajnija. Kao posledicu imate to da se pojavljuju razni mešetari koji lokalnim samoupravama pokušavaju kao da pomognu, u suštini, mogu slobodno da kažem, na određeni način i prevare, a to je da nude neka privatno-javna partnerstva ili čak i traže koncesije da bi određena jedinica lokalne samouprave rešila odlaganje čvrstog komunalnog otpada i uvek po pravilu traže lokaciju gde bi to obavljali, zaključenje ugovora, čini mi se, na najmanje 99 godina o korišćenju ili da se to zemljište pokloni njima itd, sa rokom od nekih 25 godina. Najčešće takvi ponuđači nemaju ni sredstva da ostvare tako nešto, nego im lokacija treba da bi možda kod nekih fondova konkurisali i kroz tuđu imovinu došli do određenog kapitala.
E sad, nikako neće da kažu da i dalje ostaje u nadležnosti jedinica lokalne samouprave prikupljanje čvrstog komunalnog otpada, a da se plaća pristupnina, koja nije mala, koja iznosi od 15 evra, ako je lokalna samouprava poklonila zemljište, do 22, 27, pa čak i 30 evra po toni i to pokušava da se prevali na građane koji plaćaju odnošenje čvrstog komunalnog otpada ili, suprotno stavu Državne revizorske institucije, da se nadoknađuje iz budžeta grada ili jedinica lokalnih samouprava, opština.
Tako da, mislim da bi u jednoj strategiji Ministarstvo trebalo malo aktivnije da se pozabavi time da udružuje jedinice lokalnih samouprava, da ipak one uz pomoć nadležnog ministarstva rešavaju taj problem, da obezbede, ne mogu da kažem sredstva, nemaju dovoljno resursa da sami reše taj problem. Tu je potrebno aktivnije učešće samog Ministarstva, da oni sami dođu do najboljeg, najjeftinijeg i najkvalitetnijeg rešenja za svoje lokalne samouprave. Na taj način mislim da bismo mnoge probleme mnogih divljih deponija rešili, jer jedinice lokalnih samouprava vrlo lako je da reše problem divlje deponije, problem je u tome što ne može, jer nema već gde da odlaže i postojeći otpad, otpad koji prikuplja.
Često je problem i da se prikuplja otpad iz seoskih naselja. Nije opet problem da jedinica lokalne samouprave obezbedi sredstva za prikupljanje otpada, problem je gde odložiti taj otpad, jer već i onaj koji se sakuplja nema gde. Tako da, mislim da bi u nekom narednom periodu Ministarstvo trebalo ovim ozbiljnije da se pozabavi, da pomognemo našim lokalnim samoupravama da reše ovaj problem. Zaista, verujte, oni sami to teško da mogu.