Želim samo da podržim amandman koleginice, smatram da treba da bude usvojen, i da dodam argumentaciju koju je ona govorila, da mi zaista moramo da učinimo mnogo više nego što sada činimo za zaštitu životne sredine, pre svega za staništa životinja o kojima je koleginica govorila, o našim vrstama, onima koje tu žive i koje su navikle na područje na kojima žive.
Mi imamo različitu situaciju u Srbiji. Imamo delove Srbije gde se narod iseljava, odlazi, svi o tome govorimo po raznim temama, i gde se određeni prostori Srbije prazne, recimo, istočna Srbija, uglavnom ruralna područja, planinska područja itd. Tu se šume, čak verovali ili ne, šire u određenim područjima i imamo čak i poboljšanje uslova životne sredine ili staništa za životinje koje tu žive.
Međutim, imamo područja na kojima našim činjenjem, znači, činjenjem ljudi, civilizacijom, razvojem, urbanizmom koji radimo, pa i privredom, pravimo probleme i smanjujemo staništa za životinje.
Verovali ili ne, zec je u Vojvodini skoro potpuno nestao. Srneća divljač u Vojvodini ima ogromne probleme. Pričamo o pticama. Ja vam kažem da je jarebica kao naša ptica, fazan nije naša ptica, on je donet iz centralne Azije, ali jarebica kao naša ptica je nestala skroz do Aleksinca. Tek od Aleksinca, pa dole prema jugu, pre svega, zbog načina na koji se radi poljoprivredna proizvodnja, jarebica nam je sačuvana. U ovom ostalom delu, u Vojvodini je više uopšte nema.
Vojvodina je pretvorena u tepsiju. Svega šest koma nešto posto, ministar će me ispraviti, ali mislim da je manje od 7% šuma trenutno imamo u Vojvodini. Pričali smo o vetrozaštitnim pojasevima. To je druga stvar, ali i oni su nam potrebni. Međutim, mi nemamo više šuma. Znači, u Vojvodini se sve, a znamo, govorimo i o problemu uzurpatora koji obrađuju i ono gde ne bi smeli da uđu sa poljoprivrednim mašinama.
Imali smo problem u poplavama 2014. godine, da niko nije mogao da priđe do obala utvrda zato što su bile duboke oranice i na mestima gde im nije bilo mesta. Znači, imali smo i tu vrstu problema 2014. godine kad su bile velike poplave.
Mi moramo da promenimo staništa. Nije sve u profitu, nije sve u dinaru. Ako pričamo o životnoj sredini, onda moramo da znamo da u jednom delu moramo i da se odreknemo ili oni koji obrađuju zemlju u Vojvodini moraju da se odreknu u jednom delu, ali zaista malom delu, velikog profita. I to im neće pasti teško, onima koji to rade. Svugde u svetu se to radi, naročito u Evropi, u EU, gde stremimo da idemo.
Znači, potrebno je da donesemo, ministre, ja mislim da je vaše Ministarstvo to do sad, mi smo ovde u Skupštini govorili, pravili smo na tu temu i javnu raspravu u ranijem periodu. I dok je gospodin Blažić bio predsednik Odbora za zaštitu životne sredine ovde, on je sad kod vas državni sekretar, on zna o čemu govorimo ovde i mnogi isto znaju o čemu govorimo.
Mi moramo da napravimo zakonsku obavezu za pošumljavanje, zakonsku obavezu za pravljenje remiza, da bismo spasili sitnu divljač, o kojoj sam govorio malopre, i ptice i zečeve. Ja sam doneo jedan projekat iz Brisela koji se radi i doneću ga kod vas, u Nemačkoj, u Belgiji, u Engleskoj, gde se na 500 hektara, 20 hektara vlasnicima, da kažemo, farmerima, seljacima ili onima koji obrađuju zemlju pomaže da upravo rade te stvari, da rade staništa za životinje koje žive na tom području, naročito za sitnu divljač, ali će to biti spas za sve.
To je jedini način. Jedini način je da odredimo deo koji mora, mora čak i na obradivoj površini da bude zaštićen od obrađivanja. Drugačije nećemo ovo zaustaviti i nećemo imati.
Ko se vozi kolima, i time ću završiti, od Beograda do Budimpešte ili od Beograda do Zagreba, može da vidi razliku, čisto, očima svojim može da vidi razliku kako je kad se vozi kroz Vojvodinu, a kako je kada se vozi kroz Slavoniju ili kroz Mađarsku. Tamo ćete videti i šume i močvare i žbunje i ovo što mi zovemo lovci remize, kod nas to nećete videti nigde. Čisto, ravno. Hvala.
