Hvala.

E, dobro je što je Arsić otišao. Došao odmoran, svež čovek i zna kad treba dati repliku.

Gospođa Mihajlović je ovde iznela neke podatke koji nisu baš tačni. I, više puta se u javnosti pronosi ta priča od strane predstavnika njenog ministarstva kako sad građevinske dozvole se izdaju bez ikakvih problema, u nekom krakom roku, na jednom šalteru, itd.

Evo, sad pitanje za gospođu Mihajlović – da kaže lokalnu samoupravu u Srbiji gde se građevinska dozvola može dobiti dolazeći na jedan šalter. To ne postoji. Ne postoji. Građevinska dozvola se može dobiti u roku od 28 dana koje su propisane zakonom, mada je Zakon o opštem upravnom postupku rekao da je to 30 dana, dakle, ništa epohalno, već je postojalo u Zakonu opštem, može se dobiti kada se pribave sva prethodna dokumenta. A, ono što vi pričate u javnosti i što ste pričali kada je taj zakon donošen bilo je - samo dođeš, kažeš dobar dan, ja bih da gradim tu i tu, na jedan šalter i sve se završi.

Dakle, to je dezinformacija. Građevinska dozvola se dobija na isti način kao što je bilo i dosada. Budući investitor mora da pribavi svu moguću dokumentaciju da bi mogao da dobije građevinsku dozvolu u tom roku. Drugačije je, ja sad, pre svega, govorim o fizičkim licima, a znam da je drugačije kada su u pitanju pravna lica i to je ono što je, takođe, problem i pitanje kako to pravna lica neka dobijaju u vrlo kratkom roku, i pitanju da li sa kompletnom dokumentacijom, građevinsku dozvolu, a običan čovek ne može da je dobije dok ne obiđe sto šaltera dok bi došao na taj jedan vaš šalter. Hvala.

Hvala, koleginice Radeta.
Profesor dr Zorana Mihajlović, izvolite.

Kako je moguće da vi koji ste bili načelnica Odeljenja za imovinsko pravne poslove, da vi koja ste diplomirani pravnik ne znate da se u ovoj zemlji građevinske dozvole izdaju elektronski. Nema šaltera. Nema. Nema već dugo.
Dakle, po zakonu mi imamo 28 dana, dakle, u roku od 28 dana mora se izdati građevinska dozvola. Informacije o lokaciji, projekat za građevinsku dozvolu, izdavanje građevinske dozvole, sve je elektronski. Nema jednog, jedinog papira. Prema tome, u svakom gradu u Srbiji, dakle, ali u svakom gradu u Srbiji, bila to mala opština ili grad, na kraju krajeva, na nivou Ministarstva, informacije o lokacijama se izdaju negde oko, potrebno je petnaestak dana da bi se dobile, a građevinska dozvola od tri do pet dana. U Ministarstvu građevine se građevinska dozvola za velike infrastrukturne projekte izdaje u roku od tri dana.
Pa, kad smo radili, recimo, „IKEA“, dakle, oni su nekako prvi bili na nivou ministarstva koji su dobili elektronsku građevinsku dozvolu, sve je moralo da bude elektronski. Nema više papira, nema više šaltera, nema više toga da dođe neko da kaže – ja bih građevinsku dozvolu, a onda onaj s druge strane šaltera stoji i kaže – e, pa ček da vidimo. Pa, zato smo i imali ceo haos i zato smo imali sve ono da godinama nekada ljudi nisu mogli da dobiju građevinske dozvole.
Nije problem u delu izdavanja građevinskih dozvola, kad pričamo o građevinarstvu, kad pričamo o tim poslovima. Veliki jeste problem, dakle, ozakonjenje, imovinski poslovi. Tu imamo problem i to moramo da rešavamo.
Imam kompletnu statistiku ovde, da vam sad stvarno ne bih čitala, dostavićemo je kao pitanja poslanika. Dakle, elektronski se izdaju, imamo e – dozvole.

Hvala.
Vjerica Radeta, izvolite.

Dobro ja prođoh malopre, mislila sam da ću dobiti batine, kako je ministar Mihajlović počela da viče, da mlatara rukama. I, kaže sad – žao joj što ja ne znam. Znam ja odlično, gospođo Mihajlović, i ono što sam radila i što sam uvek spremna da radim i znam odlično šta sam vam rekla i šta sam vas pitala.

Da li je elektronska dozvola, ili dozvola na šalteru, onaj ko treba da je dobija mora, pa makar i elektronski, da pribavi dvadeset i kusur dokumenata, a ne pribavlja to služba, kao što ste se vi zaklinjali i tvrdili na svakom mestu.

A, sad vas pitam, gospođo Mihajlović, ako domaćin jedan u Pranjanima, recimo, gde je nedavno bila gospođa Maja Gojković na jednom značajnom događaju, i ako taj domaćin iz Pranjana hoće da gradi, recimo, ne znam, kuću, hoće da gradi neki poljoprivredni objekat, kako ćete mu omogućiti da vam se obrati elektronski? Nema interneta. Nema, a pitanje i da li ume da ga koristi. Da li vi možete naterati svakog čoveka da koristi internet?

Gospođo Zorana Mihajlović, Srbija nije krug dvojke, Srbija nije Beograd, Srbija je onolika kolika je sada sa KiM, poručite Kajlu Skotu, kad ga budete videli. I, nemojte sve što ovde govorite da pretvarate samo u ono što može da se radi u Beogradu. Mnogo toga što je i Ana Brnabić ovde pričala, i što se vi stalno hvalite, digitalizacija, itd, protiv čega mi nemamo ništa, ali nemate uslove za tako nešto. Vi u pola sela u Šumadiji nemate fiksnu telefoniju. U Zapadnoj Srbiji, u pola sela, u pola gradova, opštinskih, u svakom mestu, u svakoj opštini, nemate mogućnost da koristite svaku mrežu mobilnog telefona, a vi pričate da će neko samo da klikne i da dobije građevinsku dozvolu. To nije moguće, obmanjujete javnost.

Hvala koleginice Radeta.
Ako mi dozvolite, niste znači skoro bili u Pranjanima, inače ima puno domaćinstava, potpuno opremljenih sa internetom.
Odgovor, dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Samo da dopunim, ne mora niko da bude elektronski pismen, ali svako ko god želi da napravi malu, veliku, kako god kuću, u kom god delu Srbije, neko mora da mu uradi projekat za tu kuću. Dakle, odluka je jedno da želite da izgradite kuću gde god se nalazili, a drugo je da neko mora da vam uradi projekat pa kako god vi bili pismeni ili nepismeni i kako god obrazovanje i stepen obrazovanja imali, taj projektant završava elektronskim potpisom potpis.
A da je to donelo dobro Srbiji i za vašu informaciju između ostalog elektronski je umreženo 1.368 organa državne uprave, 8.428 državnih službenika uključenih u proces izdavanja građevinskih dozvola. Srbija je sa 186 mesta, danas deseta u svetu, samo da se zna, taj deo je zaista uređen i moram da reagujem na to što vi kažete.

Hvala vam.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenada Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Boško Obradović.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Obradoviću.

Hvala predsedavajući.

Naime, deo amandmana koji predlažem na zakone se ugledam na najveću poslaničku grupu u našoj Narodnoj skupštini, SNS i gledajući kako oni predlažu dobre amandmane i ja se trudim da po sličnom primeru predložim i ja koji amandman. Jedini problem je što su oni predstavnici vlasti, a Vlada im neprestano odbija sve njihove predloge amandmana a oni ih i dalje predlažu, stotine i stotine, pa da građani znaju zašto je to tako da ne bismo mogli da vodimo raspravu u pojedinostima ni po jednom zakonu sem ovom prvom koji je na dnevnom redu i to samo prva tri člana.

Dakle, da građani Srbije znaju zašto se podnose ovi lažni amandmani da jednostavno, ne bi moglo da se raspravlja ni o jednom zakonu koji je na dnevnom redu.

Što se tiče, naravno, sa druge strane teme o kojoj sam već govorio, zaista sam ostao nepravedan prema jednoj veoma važnoj temi. Zašto ja ne verujem ministru, gospođi Zorani Mihajlović, da će ovim novim zakonskim rešenjima bilo šta da se promeni kada je u pitanju rešavanje problema urbanističkog haosa i divlje gradnje.

Naprotiv, tvrdim da će sve ostati isto i da će se samo legalizovati, odnosno ozakoniti dosadašnja divlja gradnja i kriminal i korupcija s tim u vezi.

Jedan od dokaza koji prilažem, da tako kažem, kao argument, jeste kolega nekadašnji narodni poslanik Aleksandar Vučić, dizao, setićete se, onu zatvorsku robijašku odeću Mlađana Dinkića, koji mu je obećao da će čim dođe na vlast završiti Mlađan Dinkić u zatvoru, a onda je Mlađan Dinkić, kao što se sećate, završio u Vladi Aleksandra Vučića, a ne u zatvoru.

Dakle, ako neko ima takve vrstu lažnih obećanja, kako mu možete onda više posle toga bilo šta verovati. Dakle, ovde se radi jednostavno o jednom otvorenom nepoverenju prema jednoj vlasti koja je slagala sve ono osnovno što je obećala kada je dolazila na vlast.

Hvala.
Vladimir Orlić, izvolite.