Mi smo o tom pitanju odnosa prema Smederevskoj Palanci već ovde govorili. Već smo o tome govorili kada smo razgovarali o tome kako je pomagala Vojska Srbije građanima ove zemlje. I već smo podsetili one koji bi voleli da se toga niko u ovoj zemlji ne seća, da je upravo Vojska tada pomagala građanima u tom mestu, dok je onaj ko je bio zadužen, čiji je glavni posao bio da se stara o tom mestu i o građanima koji tamo žive, u to vreme radio šta, pokušavao da postigne svetski rekord u ispijanju piva u lokalnom lokalu, u obližnjoj kafani. Dakle, to je odnos prema mestu.
Kako građani sve to vide kako to tumače i koliko su zahvalni državi s jedne strane, odnosno onom čoveku koji je na njihovu nesreću imao posao da se o njima stara, a postarao se samo da ostanu bez struje, da ostanu bez vode i da budu u svakom smislu devastirani, ti su građani već govorili.
Pokazivao je neke slike ovde, pre nego što je, naravno, krenuo da priča o stanju duga i drugim stvarima koje uopšte ne razume.
Dakle, ta priča, znate, ja pozajmim tebi, ti pozajmiš meni, pa da vidimo koliko je to na kraju. To je na nivou Dragana Đilasa. Čuli ste sigurno da Dragan Đilas iste te mehanizme objašnjava koristi, ali nekako uvek zaboravi da priča o uslovima duga, nekako uvek zaboravi kamate, pa kada se te kamate izgube iz svake računice, dobijate nivo priče „a la mali Perica“, poput onoga prekoputa.
Pokazivao je slike i pokušavao sam da vidim odavde da li je među tim slikama bilo onih fantastičkih slika Beograda iz vremena Dragana Đilasa. Znate, onaj otpad koji se valja ulicama, oni rastureni kontejneri, a svi plaćeni i to preplaćeni u milionima evra, a upravo od građana glavnog grada. Pokušavao sam da vidim, ali nisam video da li je pokazao i sliku „Heterlenda“, da li je pokazao sliku ruine koja je trebalo da košta milion evra, da se uredi za našu decu. Na kraju je ostala ruina, milion nestao, a deca pokradena.