Hvala.
Prvo Nenad Čanak, pa onda ministar.

Hvala uvaženi kolega na ovim opservacijama.

Samo bih par stvari želeo da pojasnim. Prvo, sada ste rekli - čemu pitanje gde su naši novci. Prvo, nije to nikada bilo pitanje, uvek je bilo pitanje čiji su naši novci, to je nešto drugo. Zato što naš nesporazum sa centralnim vlastima je uvek isti, jer mi hoćemo naše pare, oni hoće naše pare, i mi nikako da se dogovorimo čije su naše pare. Tako da je tu u stvari suština tog nesporazuma oko novca.

Drugo, žao mi je što vam smeta, što vam izgleda da potenciram u govoru to oko iseljavanja Vojvođana. Mi sebe tako nazivamo, šta da radim da od kada sam se rodio učen da sam Vojvođanin, Srbin naravno po rođenju, Vojvođanin po mestu gde živim i to je jednostavno to. Nemam ja nikakvu potrebu za nekim izdvajanjem od nekoga drugog, kao što je moj deda iz Dića bio Srbijanac. Ne vidim šta je tu sporno.

Spominjete autoput, spominjete prugu koja ide kroz Vojvodinu. Znate kako, kako bi inače stigli iz Beograda, recimo u Peštu, ako ne bi napravili prugu kroz Vojvodinu. To je državni projekat. Kako bi ste stigli bilo gde na sever ako ne napravite kroz Vojvodinu put, to je takođe državni projekat. S tim što, podsetiću, autoput, recimo, od Hrvatske granice pa do spajanja sa autoputem Beograd-Novi Sad, je podigla AP Vojvodina, podigavši kredit koji je vraćala od sopstvenih sredstava. RTV je formirala AP Vojvodina od sopstvenih sredstava dok ih je imala, i zato u stvari, sada i razgovaramo o finansiraju AP Vojvodine, o zakonu o finansiranju AP Vojvodine. Ne tražimo mi više para, nego tražimo da se iz Vojvodine manje odnosi. Dakle, samo je to poenta, da bismo pojasnili kompletno o čemu se zaista radi.

Dakle, ne pitanje da tražimo da nam se nešto da, nego da nam se manje uzima. Evo, to je cela priča. Hvala lepo.

Ministar Nedimović.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, moram pre svega zbog javnosti da kažem nekoliko reči, jer ja prosto ne mogu da verujem koliko se ovde iznose, od strane pojedinaca, netačni podaci.
Uopšte nije tačno da u ukupnoj količini sredstava više ode na prostoru Vojvodine. Vi ste pomešali meru hektara i ukupne subvencije. Naravno da po hektarima, kada bi samo gledali po toj jednoj meri, bilo bi više jer više obradivog zemljišta ima na prostoru Vojvodine. Sve ostale mere uopšte niste u pravu. Čak u ukupnom iznosu, pošto ova država potencira najviše stočarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo u smislu mera, one odu na prostor istočne, centralne, južne Srbije.
Znate koliko od ukupnog budžeta ode na prostor Vojvodine? Ne više od 35% ukupnog novca kada bi se to tako posmatralo. Vi ste hektare i poljoprivredu pomešali. Nije to isto. Poljoprivredno zemljište i poljoprivredna proizvodnja nisu isto.
Da vas još u nekim merama demantujem. Pre godinu i po dana imali smo meru za poljoprivrednike vezane za nabavku traktora. Znate za koga se ta mera najviše odnosila? Za voćare, vinogradare i povrtare, na mala poljoprivredna gazdinstva. Njih je najviše na ovom prostoru kojem sam malopre pričao, centralna Srbija, južna Srbija, istočna, zapadna potpuno je svejedno. Devedeset posto novca je otišlo tu. Nemojte molim vas, ja dolazim iz Sremske Mitrovice. Ako ja ovo moram da vam pričam, nemojte molim vas zbog javnosti to da radite.
Idemo dalje. Mera ovčarstvo. Deset na prostoru Srbije centralne, 30 na prostoru Vojvodine. To je mera, zato što je ovamo nerazvijen prostor i moramo da ga podignemo, da dovedemo ljude koji hoće da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Jel treba da idemo dalje?
Izvinjavam se, nije 2009. godina koju ste pomešali, 2007. godina.

Daću vam repliku i da završavamo polako oko replika.
Izvolite.

Da, naravno gospodine Čanak, da bi se došlo od Beograda do Novog Sada ili do Budimpešte mora da postoji put, mora da postoji pruga i niko nema ništa protiv toga. Samo sam rekao da koliko znam, autoput je završen, pruga se radi za razliku od autoputa, odnosno Koridora 10 kroz ostatak Srbije koji nije završen.

Dakle, opet je u tom poslu prioritet imala Vojvodina. U obnovi pruge opet prioritet ima Vojvodina. Nismo ljubomorni naravno, ali prosto hoćemo da kažemo da nema razloga, nema argumenata da budete nezadovoljni time. Država će finansirati, koliko zna, izgradnju brze saobraćajnice Novi Sad-Ruma-Šabac. Dobro je to. Nisam video da će država finansirati saobraćajnicu ili obnovu saobraćajnice kroz istočnu Srbiju. Od Niša do Kladova putujete pet, šest sati, ne možete da dođete tamo zato što su loši putevi. Ima loših puteva i u Vojvodini naravno, ali izvinite transferi su podjednaki i isti za sve opštine, plus pokrajinski budžet za Fond za kapitalna ulaganja. Dakle, što bi naš narod rekao, dvostruko napajanje.

Neću naravno podržati ovaj zakon i mislim da decentralizacija, finansijska decentralizacija je potrebna Srbiji i potrebno je urediti pitanje najzaostalijih regiona kao prioritetno pitanje, a kasnije i za sva druga.

Hvala.
Reč ima poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, izuzetno je važna tema na dnevnom redu ovog zasedanja Narodne skupštine.

Predlagač je u svom iscrpnom, da kažem, uvodnom izlaganju dao jednu širu istorijsku sliku kada je reč o autonomiji Vojvodine, pa su tu čitani razni istorijski podaci o nastanku i formiranju Vojvodine u Habzburškoj monarhiji. Sa nekim podacima se slažem, sa nekima ne. Kada je reč o Velikoj Narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. godine, kada je proglašena srpska Vojvodina ili srpsko vojvodstvo koje je obuhvatalo Banat, Bačku, Baranju i Srem, ceo Srem.

Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji 1918. godine, koja je donela odluku o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, a dan ranije je Skupština Srema 24. novembra, ako se ne varam, gospodine Martinoviću, već donela istu takvu odluku i čitav niz drugih istorijskih događaja koji su se desili u našoj istoriji, kada je reč o ovim prostorima.

Neću komentarisati njegove političke stavove koje je iznosio kada je reč o novijim događajima iz naše istorije, dakle krajem sedamdesetih godina, devedesetih godina itd, samo ću reći da su razlike među nama ogromne. Zaista su ogromne. Spominjao je čak neke nasilne etničke promene koje su navodno sprovođene na teritoriji Vojvodine. Mislim da je čak upotrebljen termin etničkog čišćenja ili etničkog inženjeringa ili slična neka ludorija, ali to je već njegov politički stav, dobro poznat politički stav i ne želim da koristim ovu priliku, odnosno ovu temu da svodim na dnevnu politiku.

Nekako se stiče utisak da je njemu najdraži deo iz naše istorije upravo ta 1945. godina i tadašnji koncept AP Vojvodine koji je regulisan 31. jula 1945. godine, a što je na Trećem zasedanju AVNOJ-a i ozakonjeno, i posebno 1974. godina kada je Ustavom AP Vojvodina praktično dobila status federalnog subjekta u tadašnjoj SFRJ sa elementima državnosti. To je njemu ključni momenat ovde. To je njegova ideja vodilja, odakle on crpi svoju političku ideju. Tu dolazimo do ključne razlike između njega i mene. Dakle, za mene je 1918. godina taj ključni momenat, taj najsvetliji momenat koji predstavlja asocijaciju, kada god neko spomene autonomiju Vojvodine, za mene je 1918. godina, a za Čanka je 1945. godina. Ali ne mogu da postavim pitanje onda – gde je Baranja u toj njegovoj Vojvodini iz 1945. godine? Gde nestade Baranja? Gde nestadoše delovi Srema iz te Vojvodine? Do 1945. su bili, a 1945. godine odjedanput ne postoje više. Neko ih je izbrisao.

Takođe, ja nisam neko ko bespogovorno hvali tzv. „Jogurt revoluciju“ i suštinsko ukidanje autonomije Vojvodine. Istorija će svakako dati svoj sud o tzv. „Jogurt revoluciji“. Ali ne mogu da ne postavim pitanje – da li je bilo održivo stanje pre toga? Da li je realno bilo da tadašnja Vojvodina, takva Vojvodina, ima svoj ustav, predsedništvo, ustavni sud, vrhovni sud, sve moguće elemente državnosti? Da li je to bilo održivo? Ja mislim da nije.

Kada je reč o Predlogu rezolucije, ona je apsolutno neprihvatljiva. U čitavom nizu članova ovog predloga postoje stvari koje apsolutno nisu na mestu i nisu prihvatljive.

U 1. članu se kaže da Vojvodina nikada ne sme biti svedena na položaj regiona, kome će centralna vlast prenositi prava i dužnosti po nahođenju aktuelne političke većine. Dakle, ovo je apsolutno bespredmetno. Vojvodina nije ono što piše ovde. Dakle, to nije po Ustavu. Naime, u članu 182. stav 1. Ustava propisano je da su autonomne pokrajine autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju, dok je u članu 183. stav 1. propisano da autonomne pokrajine u skladu sa Ustavom i svojim statutom uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju.

Dalje, član 2. kaže – predstojeća promena Ustava Republike Srbije mora imati za cilj dogradnju pravne države i državnog uređenja na temelju iskustva savremenih demokratskih država. Dakle, ovo je takođe jedna apsolutno nepotrebna formulacija, jer opet Ustavom, važećim Ustavom, u članu 1. propisano je da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Tako da je i ovo apsolutno nepotrebno. Nepotrebna je potreba za usklađivanjem Republike Srbije sa savremenim demokratskim državama, iz prostog razloga što je ona već ograničena Ustavom.

Nadležnosti, u članu 3. kaže – nadležnosti Vojvodine bez finansijskih resursa preko kojih će se u potpunosti ostvarivati znače veoma malo, te će Republika Srbija kontinuirano raditi na tome da obezbedi Vojvodini vraćanje najvećeg dela javnih prihoda koji se na njenoj teritoriji beru. Dakle, i ovo je već garantovano postojećim, važećim Ustavom, i to članom 184. Ustava, kojim je propisano da autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti.

Tu dolazimo i do člana 4, gde kaže – Republika Srbija prioritetno mora usmeriti sve svoje snage na smanjenje talasa iseljavanja mladih ih Vojvodine. Dakle, i ovo je suvišno i nepotrebno, jer već postoji koordinaciono telo za praćenje tokova ekonomskih migracija u Republici Srbiji, čija je nadležnost da usmerava rad organa državne uprave, u cilju sagledavanja stanja u oblasti ekonomskih migracija i pronalaženja rešenja za unapređenje ove oblasti. Osim što je nepotrebno, i diskriminatorski je. Dakle, hajde da sprečimo odlazak mladih Vojvodine, a šta nas briga da li će mladi odlaziti iz drugih delova Srbije, da li će mladi odlaziti sa juga, zapada, istoka, važno je samo da sprečimo odlazak mladih iz Vojvodine.

Tako da je to, iz svih ovih razloga, apsolutno neprihvatljivo za poslaničku grupu SNS i mi ćemo, naravno, kao što smo čuli i od našeg šefa poslaničke grupe, glasati protiv.

U duhu svega što sam do sada rekao, završio bih svoj govor citatom, odnosno izvodom iz govora velikog Jaše Tomića, na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, a u Novom Sadu, koji glasi: „Kosovski mučenici! Srećno vam oslobođenje! Nikada u životu nisam bio toliko uzdrhtan kao u ovom trenutku. A vidim vam na licu da ste i vi tako uzdrhtani. Mi nismo sami. Zar može biti a da i vi ne vidite kako se u ovoj dvorani nalazi i srpska petstogodišnja istorija, do sada tužna, a sada ozarena i nasmejana? Može li biti da i vi ne vidite u zraku ovde dvorane naše velike mrtve, duh njihov? Može li biti da i vi ne vidite kako na prozorima ove dvorane udaraju pahuljice belog snega, a u tim pahuljicama je duh onih koji se nisu još ni rodili i koji će tek doći, duh budućnosti naše? Mi nismo ovde danas sami“.

Govoreći o odluci da se Vojvodina priključi Srbiji, Jaša Tomić kaže: „Jesmo li dobro uradili? Ako pitamo srce, kazaće – učinili ste po meni, a ako pitamo pamet, i ona će vam isto to kazati“. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Nenad Čanak. Izvolite.

Uvaženi kolega, hvala vam na vašim intervencijama, pošto su mi dale šansu da pojasnim nekoliko stvari.

Prvo, pitali ste gde nestade Baranja i delovi Srema, ako sam vas dobro razumeo, od 1945. godine. Jesam li dobro shvatio pitanje? Upravo ne želim da se bavim tim pitanjem, jer ako bih krenuo da se bavim tim pitanjem, onda poništavamo legitimni i legalni poredak tog vremena koji je iscrtao granice takve kakve jesu, nepravedne kakve jesu, oduzimajući Vojvodini Baranju, delove Srema itd.

Međutim, podsetiću vas da su se takve stvari događale i posle Drugog svetskog rata, da je, recimo, kompletno područje grada Beograda gde se sada nalazi Novi Beograd, recimo, deo Vojvodine, da je deo Pančevačkog rita takođe postao teritorija grada Beograda i izuzeto je iz teritorijalne autonomije AP Vojvodine.

Dakle, pa bih ja mogao postaviti isto takvo pitanje, gde nestade ovo ili ono. Međutim, kažem ne bih time da se bavim u ovom trenutku. Vaše pitanje oko održivosti Ustava iz 1974. godine, pa naravno da nije bio održiv i zato su bile predviđene ustavne promene, ustavni amandmani.

Ponoviću, to je bilo pre toliko država u prošlost da, prosto je, u nekoliko i anahrono da se time bavimo, ali podsetiću vas, svi ustavni amandmani su već bili dogovoreni da se to izmeni i da se Ustav prilagodi jednoj održivijoj praksi i onda je došlo do čuvene rečenice, Slobodana Miloševića, ustavno ili neustavno, na ulicama ili u forumima, ali mi ćemo svoj cilj ostvariti.

Upravo, je ta strašna rečenica, koja poistovećuje ustavno i neustavno, ulicu i forume, dovela do katastrofe koja je sledila.

Mislim da ste nepravedni, kada kažete da nas baš briga za iseljavanje iz drugih krajeva Srbije i da pričamo samo o Vojvodini. Razlog tome je, samo i isključivo činjenica da je danas na dnevnom redu Rezolucija o Vojvodini i Zakon o finansiranju Vojvodine.

Vi ste citirali član 184, evo hajde da ga pročitamo: „ AP ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti“, ali već sledeći pasus glasi: „vrsta i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuje se zakonom“.

O tom zakonu sada pričamo i upravo je taj zakon tema ove sednice, da se to definiše, precizira i da se na taj način okonča, praktično, da se zaokruži ovaj Ustav koji je trebao da bude zaokružen 31. decembra 2008. godine.

Tako da, u tom svetlu ja vam se zahvaljujem, na vašim pitanjima, ali ponavljam 1945. godinu uzimamo samo, isključivo zbog toga što je to bilo posle Drugog svetskog rata i što je međunarodno priznata Skupština demokratske Federativne Jugoslavije donela odluke o kojima sam govorio ranije. Nema drugog razloga.

Što se Jaše Tomića tiče, Novi Sad je jedan od retkih gradova, ako ne i jedinih na svetu koji ima ulicu ubijenoga i bulevar ubice. Ne znam da li znate za to. Pošto je Jaša Tomić zaklao Mišu Dimitrijevića, a u Novom Sadu imate Bulevar Jaše Tomića i ulicu Miša Dimitrijevića.

Tako da, naša istorija je puna kontraverzi, pa ne bih baš tako citirao poetsko nadahnuće Jaše Tomića, a da izgubimo iz vida i određene antisemitske elemente delovanja istog toga Jaše Tomića.

Dakle, ako bi smo krenuli suviše u istoriju, onda bih smo pronašli mnogo različitih stvari koje možda ne bi bile, koje bih nas potpuno opteretila nečim što nije bitno za ovo vreme.

Za ovo vreme je, pretpostavljam najvažnije da se država Srbija uredi, kao moderna evropska država i u tom svetlu predloge, dakle ne mislim ja da je to jedina mogućnost, ali predloge decentralizacije, gospodin Martinović i ja nismo stigli juče da završimo naš razgovor, ali pošto sam video da ste se prijavili za debatu, mislim da ćemo ga onda nastaviti na temu određenih pitanja koje mi je gospodin Martinović postavio, koja su potpuno legitimna i jedva čekam da na njih odgovorim.

Oko toga, da li Srbija treba da bude decentralizovana, da li treba da bude složena država, što ja mislim da treba da bude, da li treba da bude federalna država, ja mislim da treba da bude federalna na način, kao što je to, recimo Austrija, kao što je to Savezna Republika Nemačka, na način koji bi doprineo unutrašnjoj koheziji i široj bazi odgovornosti za celu državu, jer ovako kada država visi okačena o jednog čoveka, kao što je to bio slučaj u Slobodana Miloševića, ili bilo u slučaju Zorana Đinđića, ili Borisa Tadića, ili danas Aleksandra Vučića, ili sutra već ne znam koga, mi praktično imamo stalno jednu te istu malo samo promenjenu strukturu u personalnom smislu, ali suštinskom mi nikako da se odlepimo od jednog te istog načina razmišljanja, i zato kandidujem temu, ponavljam još jednom, ne tvrdim niti da je jedino moguće niti da je najbolja, ali tome skupštine služe, da se ljudi skupe, razmene ideje i učine ono što je najbolje za državu i narod koji predstavljaju.

To je upravo ono što sam želeo time da kažem. Tako da vam se zahvaljujem na šansi da dam ove intervencije. Hvala najlepše.