Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, članovi parlamenta Narodne skupštine Republike Srbije, želeo bih, pre svega, u ime SPS da istaknem doslednost predsednice Narodne skupštine Republike Srbije što je ovo veoma važno pitanje za Srbiju stavila na dnevni red.

Želim, takođe, da kažem da je Skupština pravo mesto za razgovor o autonomiji Vojvodine i o sadržaju te autonomije.

Takođe, želim da istaknem da je stav SPS da o autonomiji treba razgovarati. Autonomija je deo identiteta, deo bića Vojvodine, nešto što je postojalo i što postoji i što niko iz SPS ne dovodi u pitanje. Naprotiv, SPS je i ranije i sada jasno istakla da je za autonomiju Vojvodine, ali autonomiju Vojvodine u Srbiji, a ne autonomiju Vojvodine protiv Srbije.

Želim da istaknem i doslednost predlagača o afirmaciji ove teme. Godinama unazad gospodin Čanak govori o autonomiji Vojvodine. To ne znači da se slažem s onim što on govori, ali to je njegovo pravo, ali i pravo nas ostalih narodnih poslanika i mene kao poslanika poslaničke grupe SPS da kažem nešto o tekstu dokumenata o kojima danas raspravljamo, ali takođe i o obrazloženju koji je predlagač dao.

Naime, smatram da je tekst Predloga rezolucije o Vojvodini površan, jednostran, u mnogim elementima protivurečan, suprotan Ustavu, čak i faktičkom stanju u zemlji, ali u mnogim stvarima je ostao apsolutno nedorečen. Ali, sve ono što nije sadržano u tekstu rezolucije o Vojvodini, primera radi, predlagač nam je predočio prilikom obrazloženja predloga teksta, tako da smo dobili potpunu sliku šta u stvari predlagač želi.

Dakle, uprkos netačnosti brojnih navoda u obrazloženju, koje ću kasnije navesti, jasno se vidi žal predlagača za statusom pokrajine koji je bio utvrđen Ustavom iz 1974. godine, gde je postojao i ustav pokrajine, i izvršna, i sudska, i zakonodavna vlast, imovina, prihodi, a to su elementi i sadržaj autonomije za koje se predlagač zalaže i koje je naveo u obrazloženju.

Dakle, ono čega nema u predlogu teksta, sve dvosmislenosti ili gotovo sve ili nedorečenosti koje postoje predlagač je objasnio obrazlažući predlog teksta rezolucije.

Predlagač evidentno želi autonomiju kojom će Vojvodinu pretvoriti u državu u državi. U prilog ovoj tvrdnji pomenuću dva rešenja iz Ustava Republike Srbije iz 1974. godine, koja govore o ustavu pokrajine. Naime, u osnovnim načelima Ustava Republike Srbije iz 1974. godine se ističe da razni ljudi, narodi i narodnosti Srbije ostvaruju svoja suverena prava u SFRJ, u socijalističkim autonomnim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima i u članu 167, ima više članova, a ja sam odabrao ovaj da upoznam širu javnost, citiram: „U Socijalističkoj Republici Srbiji i socijalističkim autonomnim pokrajinama obrazuje je se predsedništvo Republike, odnosno predsedništvo AP koje predstavlja Republiku, odnosno AP i vrši druga prava i dužnosti utvrđene ovim Ustavom, odnosno pokrajinskim Ustavom“. Znači, žal za Ustavom je vrlo evidentna.

Predlagač očigledno želi rešenja koja su ranije, odredbom Ustava iz 1904. godine, već bila učinila Srbiju disfunkcionalnom državom, državom koja nije bila u mogućnosti za to jedinstvo pravnog poretka na celoj svojoj teritoriji. U prilog ovoj tezi želim da vam citiram dva dokumenta koja su deo elementa prethodnog ustavnog perioda, Savezni ustav, gde se govori da u Veću republika i pokrajina, na osnovu date saglasnosti skupština republika i skupština autonomnih pokrajina se utvrđuje predlog zakona, odnosno drugog opšteg akta.

Znači, bez saglasnosti skupština autonomnih pokrajina nije bilo moguće utvrditi predlog akta na saveznom nivou ili, još eksplicitnije, pravi dometi tadašnje autonomije i autonomije za koju se predlagač zalaže mogu se još bolje videti iz stava 3. člana 301. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da zakon donosi Skupština Socijalističke Republike Srbije uz prethodnu saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Ako tu saglasnost da samo skupština jedne autonomne pokrajine, zakon se može doneti i primenjuje se na teritoriji Republike van teritorija autonomnih pokrajina i teritorije pokrajine čija je skupština dala saglasnost.

Znači, iz ova dva citirana stava se vidi vrlo jasno da autonomija, koja je tada postojala i za koju se predlagač u obrazloženju tako zdušno zalaže, podrazumeva apsolutno stvaranje jedne paradržavne jedinice unutar Republike Srbije.

Netačne su i tvrdnje predlagača da je Ustav iz 1940. godine promenjen na protivustavan način, kao što su i zlonamerne kvalifikacije koje je izneo na račun Slobodana Miloševića.

(Nenad Čanak: Bila je 90. godina.)

Ali, s obzirom da geneza svih događaja vodi od ovih ustavnih rešenja, način promene Ustava Socijalističke Republike Srbije iz 1974. godine, podrazumeva da Skupština Republike Srbije odlučuje uz saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Skupštine autonomnih pokrajina, i Skupština AP Kosovo i Metohija i Skupština AP Vojvodina, su donele pozitivne odluke i saglasile se sa predlogom ustavnih promena koje su kasnije usledile.

Znači, Srbija je ispunila sve uslove i donela Ustav koji je odredio pravu meru autonomije i uspostavio pravno jedinstvo države na celoj teritoriji.

Netačne su tvrdnje predlagača iznete prilikom obrazlaganja Predloga zakona koje se odnose na tvrdnje da je posle Drugog svetskog rata poremećen međuetnički balans. Znamo šta se desilo, ali u situaciji kada sa jednog dela teritorije stanovništvo odlazi sa fašistima, a drugi deo stanovništva dolazi kao deo procesa preseljavanja stanovništva iz ruralnih područja Jugoslavije u Vojvodini, ne može se reći da je poremećen etnički balans i u čiju bi to bilo korist ili štetu.

Naprotiv, svi mi koji govorimo o Vojvodini, govorimo da je Vojvodina pravi primer jedne skladne međuetničke zajednice, gde postoji 29 različitih etničkih zajednica i da je Vojvodina pravi primer svima u Evropi jednog skladnog života i ne vidim uopšte razloga da se koristi termin „međuetničkog balansa“.

Netačna je i površna ocena predlagača o navodnoj ekonomskoj šteti, koju je Vojvodina doživela u godinama posle donošenja novog Ustava Republike Srbije, govorim o 90-im godinama prošlog veka. Nema objašnjenja, čak ni reči, u obrazloženju predlagača o sankcijama UN, uvedenim 1992. godine, sami znate zbog događaja za koje Srbija, kasnije se utvrdilo nije bila kriva, ali je organizacija UN te sankcije uvela.

Nema reči o brizi i svemu onome što je uradila i Republika Srbija, ali i AP Vojvodina u zbrinjavanju više stotina hiljada izbeglica koje su bile proterane ili su došli iz Slovenije, Hrvatske i BiH.

Nema ni reči o posledicama bombardovanja, kojima smo bili izloženi od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Evo sad, se navršava 20 godina od tog tragičnog događaja.

Nema ni reči o efektima onoga što se desilo posle 5. oktobra. Ako ovaj prvi deo gospodin Čanak nije želeo da pominje iz političkih razloga, onda je makar trebao da pomene ovaj drugi, jer je u drugom delu apsolutno učestvovao. Sve ono što nisu sankcije i bombe uništile, uništila je liberalizacija uvoza koju je učinio DOS 2001. godine, a gospodin Čanak jeste apsolutno bio deo tog političkog establišmenta.

Ono što je ostalo i živo posle te liberalizacije, eventualno neka fabrika i slično, to je dokosureno pljačkaškom privatizacijom koje su izvršene u tim godinama i nije pošteno, kada već ovako detaljno gospodin Čanak govori o svim elementima autonomije Vojvodine, pa se koristi ekonomskim pokazateljima da ne koristi te reči. Uz to nam je još kolega Nedimović juče govorio o tome.

Tekstu rezolucije, kako sam istakao u više delova, u značajnom delu je tekst rezolucije površan, nedorečen, nema ni pomena o prisajedinjenju delova nekadašnje Austrougarske Kraljevini Srbiji.

Predlagač govori o 1945. godini, ne pominje odluku Velike narodne skupštine iz 1918. godine. Evo, dozvolite da citiram samo dva stava, dve odluke Velike narodne skupštine iz 1918. godine – Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima koji sa nama zajedno žive. Nesrpskim i neslovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo kojim žele da kao manjina očuvaju i razviju svoje narodno biće.

Predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u tekstu rezolucije Vojvodine, predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u pitanje i našu spoljnu politiku države ili ih negiraju. Primer ovom iznesenom stavu je tekst rezolucije, stav 4. koji govori o tvrdnji da Srbija treba da postane deo evropske porodicom država sa miroljubivom spoljnom politikom.

Neko od kolega je juče govorio o tome, šta znači, gospodine Čanak, sa miroljubivom spoljnom politikom? Kakvu spoljnu politiku Srbija danas vodi? Da li Srbija vodi agresivnu spoljnu politiku? Da li Srbija ne razgovara o spoljnoj politici na nivou organa koji su za to zaduženi? Da li se mogu naći reči prigovora za ono što predsednik Republike Srbije, gospodin Vučić, radi u međunarodnim odnosima? Da li se mogu naći reči protivljenja za ono što ministar inostranih poslova, gospodin Dačić radi? Da li nije jasno da postoje četiri strateška cilja u spoljnoj politici Republike Srbije, to je postizanje statusa člana EU, održavanje dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, sa Narodnom Republikom Kinom, sa SAD? Šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa u regionu, šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa sa susedima.

Ako imate pojedinačan stav koji se ne slaže sa ovom tvrdnjom, to je u redu, to je vaše pravo, ali se ne može izneti tvrdnja da treba da vodimo miroljubivu politiku jer to implicira da ne vodimo doslednu spoljnu politiku ili tvrdnja iz istog stava 4. koji govori o zajedničkoj spoljnoj politici, gde se indirektno zajedničkoj spoljnoj politici u okviru vrednosti EU, uključujući i zajedničku spoljnu politiku. Zar mi kao deo pristupanja procesu EU ne usaglašavamo svoju spoljnu politiku? Pa da, samo što je stepen usaglašenosti te spoljne politike u odnosu na EU zavisi od dokumenata koje EU donosi i naravno od naših interesa.

U jednim trenucima je bila 80%, 70%, sada je 50% ali to poglavlje usaglašenosti sa spoljnom politikom EU je poglavlje koje ima svoj rok trajanja do sticanja statusa člana u EU. Time se implicitno naravno, već znamo na šta se sve ovo odnosi, iako to ne piše, to se odnosi na Rusku Federaciju. To treba dovesti u pitanje, naše odnose sa Ruskom Federacijom.

Ne vidim razloga zašto Srbija ne bi imala odlične odnose sa Ruskom Federacijom, jer u Ruskoj Federaciji imamo prijatelje koji nam pomažu u međunarodnim odnosima. Ako možemo da sarađujemo sa onima koji su nam bombardovali zemlju, ne vidim razloga da ne sarađujemo sa onima koji su nam prijatelji odvajkada.

Na kraju krajeva, da nije bilo te Ruske Federacije i prava koje je stekla unutar Otomanskog carstva kasnijih godina 18. veka, da bude zaštitnik hrišćanskog življa u Otomanskom carstvu, pitanje je šta bi se dešavalo i sa našim narodom i šta bi bilo sa našom državom i kako bi tekao taj proces istorijskog oslobađanja. Zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Mislim da nema potrebe jer se ovde implicira nešto što apsolutno ne postoji.

Oko zakona o finansiranju AP, o njegovoj manjkavosti, nestručnosti najbolje govori podatak da su članovi 7,8,9. i 10. odlukom Ustavnog suda već ranije označeni suprotni Ustavu Republike Srbije.

O njegovoj suštini političkoj i pravnoj, odnosno faktičkoj i zalaganju za samostalnost u odnosu na Srbiju, eksteritorijalnu Vojvodinu, najbolje govori član 11. Predloga zakona u kome se ističe da će taj zakon važiti na teritoriji, samo da nađem Predlog zakona, član 11, da ne bih ostao nedorečen u ovom stavu, član 11. citiram – Ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim Ustavom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Znači, supremacija zakona Vojvodine u odnosu na zakone Republike Srbije ili drugi pravni akt.

O građanima i građankama uopšte neću govoriti, mislim da je to i moj kolega Dušan Bajatović juče eksplicitno rekao, samo ću vam citirati, gospodine Čanak, stav, član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načinima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnostima evropskim principima i vrednostima. Znači, svih građana. Nema građana jednog dela Republike Srbije.

Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS neće glasati za predloge ovih dokumenata o Vojvodini i o njenom finansiranju, jer ovo nisu zakoni koji bi bili doneti u prilog toleranciji, već vode svađi, sukobima i podelama unutar srpskog društva i prave neku eksteritorijalnost koja ne treba da postoji. Hvala.

Predlagač, Nenad Čanak. Izvolite.

Zahvaljujem kolegi Obradoviću na ovom iscrpnom izlaganju i samo bih nekoliko pojašnjenja želeo da pružim.

Prvo, vi gospodine Obradoviću govorite o tome da postoji nekakva žal za Ustavom iz 1974. godine u delovanju mom i LSV. Ustav iz 1974. godine je bio važeći pre bukvalno četiri države, jer je u međuvremenu, i SFRJ, pa SRJ, pa SCG, pa evo sada Republika Srbija, drugim rečima, on je istorijska kategorija koja apsolutno nema nikakvo pravno niti važenje, niti može biti primenljiv na današnje odnose unutar Republike Srbije.

Ono što me čudi u vašem izlaganju je to što kao da smećete sa uma da upravo vi pripadate političkoj stranci koja baštini tradicije onih koji su taj Ustav donosili. To nije LSV, nego upravo SPS, gde je LSV potpuno svesna da taj Ustav ne da nije bio savršen, nego je bio Ustav koji je u sebi sadržao izuzetno kompleksne i za današnje vreme nerazumljive pojmove, poimence navodeći ko je predsednik Republike i slične stvari, što je potpuno suprotno demokratskim principima.

Samim tim ne govorim o Ustavu iz 1974. godine. Govorim o autonomnosti, autosnomos, znači samostalno donošenje normi, a to je nešto potpuno drugo i ne može se uopšte porediti sa Ustavom iz 1974. godine. Mi ovde treba da razgovaramo o tome kakva bi Vojvodina trebala da bude u 21. veku, čiju smo prvu petinu već potrošili, a ne da se vraćamo u 20. vek.

Drugo, govorite o Ustavu iz 1990. godine. Taj Ustav iz 1990. godine, moram vas podsetiti, jeste donet uz saglasnost pokrajinskih skupština kada je pre toga već urađen jedan tip promene sastava tih skupština, što 1978. godine tzv. antibirokratskom revolucijom u Novom Sadu, što 1989. godine na Kosovu. Dakle, u pitanju je bio pritisak unutar jednopartijskog sistema na delove jedne te iste partije. To su bile frakcijske borbe unutar jedne partije i samim tim je taj Ustav bio jednopartijski Ustav, jer smo se mi tada kao opozicija zalagali 1990. godine – prvo izbori, pa Ustav, a ne Ustav pa izbori. To je bio naš stav. Sa druge strane, taj Ustav u svom poslednjem članu, podsetiću vas, je imao odrednicu koja glasi – u slučaju da su odredbe ovog Ustava u suprotnosti sa odredbama Ustava SFRJ primenjivaće se odredbe ovog Ustava. Time je, gospodine Obradoviću, to bio prvi separatistički Ustav na teritoriji SFRJ, jer je direktno stavio sebe iznad federalnog Ustava donošenjem takve pravne norme.

Kada ste govorili o poremećaju etničkog balansa u Vojvodini, to nisam govorio iz bilo kakvog razloga, nekakve žali za ovim ili onim, jer Vojvodina, ako malo bolje pogledate, svakih pedesetak godina promeni u velikoj meri sastav stanovništva. Sastav stanovništva 1945. godine nije bio ni sličan sastavu stanovništva 1895. godine ili 1995. godine. Dakle, svakih pedeset godina se stanovništvo u Vojvodini u velikoj meri promeni. To sam samo izneo kao okolnost da bih pojasnio vreme u kome su se neki događaji odvijali.

Spominjanje 1918. godine, koliko god mi zamerate za ne spominjanje toga datuma, razlog tome je sledeći. Naime, odlukama međunarodno priznate privremene Narodne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije posebno je naglašeno da između predratne i današnje Jugoslavije, citiram, nema u pogledu njenog unutrašnjeg uređenja nikakvog kontinuiteta, znači, u odnosu na unutrašnje uređenje. Nova Jugoslavija pod vlašću komunista je prihvatala kontinuitet sa Kraljevinom, ali je u unutrašnjem poretku proklamovala revolucionarni pravni diskontinuitet. U tom smislu, zbog toga jeste formalno-pravno, ali je politički bilo nužno obnoviti veze Vojvodine i Srbije, što je i učinjeno 1945. godine, 10. avgusta, i toga dana je Treće zasedanje AVNOJ-a preraslo u privremenu Narodnu skupštinu Demokratske Federativne Jugoslavije, najviše zakonodavno predsedničko telo. Upravo je to razlog zbog ja vezujem vezu današnje AP Vojvodine i današnje Srbije za 1945. godinu, a ne 1918. godinu. To je razlog. Nije drugi razlog.

Nemam nameru da dovodim u pitanje vezu, nego samo da je preciziram, kao što smo govorili o Ustavu iz 1974. godine koji je bio pre nekoliko država, tako je i ovo prisajedinjenje Vojvodine ili kako god hoćete to da nazovete sa svim kontraverzama, koje taj događaj može da izaziva kod istoričara, nešto što pripada drugom vremenu, pošto se u međuvremenu dogodio još jedan rat sa svime što se u njemu dogodilo, revolucijom i, ponavljam, međunarodno priznata privremena Narodna skupština DFJ je onda donela tu odluku. To je jedini razlog zbog koga govorim o 1945. godini, a ne o 1918. godini.

Upravo iz toga proističe još jedna važna stvar, a to je da se vrlo brzo posle toga došlo do pokušaja da se, već 1. septembra 1945. godine, predsedništvo Narodne skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu AP Vojvodine, a gde se preko tog akta pokušalo ozakoniti tumačenje prema kome je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Autonomiju Kosova je formirala Srbija na svojoj teritoriji. Autonomija Vojvodine je potpuno drugog karaktera. Međutim, sve ovo o čemu sada razgovaramo nije tema relevantna za zakon o kome sada govorimo. Zakon o kome govorimo je ustavna obaveza o kojoj sam već u više navrata govorio, a za koju smatram i svi mi smatramo u LSV da je neophodno da bude donet zato da bi se izašlo iz stanja pravnog vakuma nastalog ne donošenjem Zakona o finansiranju Vojvodine deset godina od njegovog Ustavom propisanog roka.

Što se tiče uništavanja ekonomije posle 5. oktobra, čiji je sinonim Miroljub Labus i jedna potpuna nekontrolisana liberalizacija, tu se sa vama više nego slažem. To je bio nedopustiv potez na koji, na žalost, LSV nije mogla, obzirom na tadašnje odnose u društvu, da utiče, ali je dizala glas protiv toga iz jednostavnog razloga što se time apsolutno zabio nož u leđa domaćoj privredi, jer umesto da proces transformacije privrede razvuče na dovoljan broj godina, da bi se privreda mogla prilagoditi, to je skraćeno na par meseci, što je potpuno nespremnu privredu bacilo na kolena.

Što se tiče miroljubive spoljne politike, moram reći da me čudi malo vaš stav, jer mi to govori o lošoj redakciji, lošem definisanju unutar samog Predloga zakona koji ste mogli da popravite amandmanom. Niko ne kaže da Srbija ne vodi miroljubivu spoljnu politiku, nego se samo naglašava miroljubivost spoljne politike Srbije. U tom kontekstu mislim da je u pitanju samo nesporazum. Ne govorimo o ničem drugom, ali da bi se ta miroljubiva spoljna politika, naročito prema okruženju, mogla još bolje podcrtati bilo bi više nego uputno da se, recimo, državni organi Srbije odrede prema osudi Radovana Karadžića na doživotnu robiju, prihvatajući činjenicu da je bio umešan u genocid iza koga je u određenom svetlu stajalo i rukovodstvo Srbije u to vreme. Razlog o kome govorim, zašto govorim ovako, je to što je na potpisu Dejtonskog sporazuma, kao jedan od potpisnika, bio tadašnji predsednik Slobodan Milošević, kao vrhovni komandant oružanih snaga SRJ. Sada, ako ste imali Aliju Izetbegovića, kao vrhovnog komandanta armije BiH, dr Franju Tuđmana, kao vrhovnog komandanta armije Republike Hrvatske, i Slobodana Miloševića, kao vrhovnog komandanta armije SRJ, onda je potpuno jasno da njihova tri potpisa govore o onima koji zaključuju neki sporazum kojim se prekida rat. Sporazum kojim se prekida rat potpisuju oni koji su rat vodili, a ne oni koji nisu vodili. To je recimo jedna stvar o kojoj bismo mogli da polemišemo, ali mislim da to u ovom trenutku nije tema, pošto govorimo o Zakonu o finansiranju Vojvodine.

Vaše pitanje – zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Nigde nije napisano da ne treba sarađivati sa Ruskom Federacijom. Šta više, Ruska Federacija je izuzetno značajna, naročito u domenu saradnje na energetskom planu i tu nema nikakvih dilema, nema dalje priče.

Pitanje usaglašavanja spoljne politike o kojoj se ovde radi je pitanje praktično harmonizacije ukupnog sistema funkcionisanja Republike Srbije sa EU ukoliko je, a u to ne sumnjam, dominantna želja u ovom parlamentu da se uđe u EU. Vi i ja smo u krajnjoj liniji zajedno radili na tome toliko puta. To sam samo želeo da kažem.

Zahvaljujem.
Reč ima Žarko Obradović. Replika.

Hvala vam gospodine Čanak na ovim pojašnjenjima. Mislim da su ona bila potrebna i javnosti radi, ali dozvolite mi da i ja nešto kažem.

To što baštinimo tradicije partije koja je postojala u vreme bivše SFRJ to ne znači da se slažemo sa svim onim što je rađeno u ime te partije. Znači, ja lično, a i ogromna većina mojih članova mislimo sve najgore o Ustavu iz 1974. godine, zato što je to bio uzrok dezintegracije i raspada i svega onoga što se desilo i što je, da kažem, stvorilo osnove za raspad jedne lepe države, šta god ko o njoj mislio za mene je to bila dobra država.

Ja sam naveo vrlo taksativno jer ste vi citirali odredbe, odnosno govorili ste o tim vremenima, kakav je bio sadržaj autonomije u to vreme i baš član iz Ustava Republike Srbije koji govori o tome čak i o slučaju ne samo da je potrebna saglasnost Skupštine autonomnih pokrajina za promenu Ustava, nego bez te saglasnosti skupština autonomnih pokrajina, važenje nekog zakona ne bi mogao da važi na teritoriji jedne pokrajine.

Ako smo se složili, ja sam rekao i vrlo sam bio, čini mi se, jasan da je po mom mišljenju predlagač u obrazloženju više rekao o onome za šta se zalaže nego u tekstu predloga koji mi imamo danas. Sad, izvinite, ako vi afirmišete autonomiju iz 1974. godine sa Ustavom, sa zakonodavnom, izvršnom, sudskom vlašću i kako kažete da je izvršena potpuna autonomija Vojvodine, a država Vojvodina je praktično i tada bila Kosovo, država u državi, a mi znamo kakav je bio splet istorijskih okolnosti to može apsolutno. Vi ste predlagač, ne govorim o LSV ali vi je zastupate, ja je nisam namerno pomenuo predlagač, nisam ulazio u to ko je napisao taj dokument, nego sam govorio samo o sadržaju dokumenta i onome što ste vi rekli u obrazloženju.

Ustav iz 1990. godine je promenjen na način koji je predvideo prethodni Ustav. Onda ne može da stoji vaša formulacija da je promenjen na protivustavan način, jer izvinite, ja čitam ovde, kaže – Vojvodini su vraćeni nadležnosti koje su bile protivustavne uzurpirane od strane centralističke vlasti. Nisu bile protivustavne. U skladu sa Ustavom su izvršene. To da li se vama dopada ili ne dopada, gospodine Čanak, to je vaše lično pravo.

Naravno da ja ovaj razgovor smatram veoma dobrim zato što razgovaramo i o budućnosti, ali sami u ovom jednom tekstu dela zakona govorite da treba neka rešenja, buduća rešenja da nađemo na osnovu iskustava demokratskih zemalja. Znači, i mi polazimo, iskustva ne mogu implicirati nešto što se dešava u budućnosti, nego što je sadržaj prošlosti. Sasvim je logično što sam ja pomenuo ova rešenja da ne bi se primenila. To je moj ugao bio, a vi možete razmišljati na način na koji to smatrate da treba. Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, Vjerica Radeta.

Prilično je neverovatno šta mi danas ovde slušamo. Podsećam da govorimo o zakonima, odnosno o Predlogu zakona i rezolucije koji nam otvoreno stavljaju do znanja separatističke težnje predlagača. I onda u sred te rasprave, predlagač poziva državu da se odredi prema presudi sramnoj, katastrofalnoj, drastičnoj presudi koju je zločinački Haški tribunal izrekao Radovanu Karadžiću. Još kaže da se vlast opredeli prema toj presudi s obzirom na činjenicu da je Karadžić učestvovao u genocidu.

Dakle, u Srebrenici nije bilo genocida. Može 100 puta Haški tribunal da takao nešto presudi – ne, nije bilo genocida. Ovi što poštuju presude Haškog tribunala, poput Čanka, poput sinoć na društvenim mrežama, Balše Božovića, Aleksandre Jerkov, Maje Videnović i ostalih mrzitelja srpskog, svega što je srpsko. Da li to znači da oni priznaju ono što je Haški tribunal rekao da Naser Orić nije odgovoran za masakr Srba u Srebrenici, u Kravici? Jel oni misle da Haradinaj nije odgovoran za masakr Srba na KiM? Jel oni misle da Gotovina nije odgovoran za zločinačko ubijanje Srba na teritoriji Republike Srpske Krajine, za „Oluju“, za „Bljesak“? Prosto je neverovatno da postoji neko ko se zove Srbinom da može danas posle jučerašnjeg dana sejiriti nad onim što je tragično ne samo za Radovana Karadžića, junak je on bio i ostao i on će tu svoju doživotnu kaznu dostojanstveno i smrt dočekati u Haškom tribunalu ili negde gde ga budu odveli na služenje kazne, ali ne žele da razumeju da je ta presuda zapravo osuda srpskom narodu, Republici Srpskoj. Džabe su im i ovakve rezolucije i ovakvi predlozi.

Vreme vam je prošlo. Hvala. Izvinjavam se.
Reč ima ministar Branislav Nedimović.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, poštovani predstavnici predlagača, juče nije bilo dovoljno vremena da se odgovori na neke stvari iako nije ovo baš karakteristična tema i uopšte čitava procedura vezana za donošenje zakona da bi Vlada odgovarala, odnosno predstavnici Vlade odgovarali na pitanje, ali moram da kažem u kontekstu prethodne priče koja je bila pre 10,15 minuta.
Postavilo se pitanje – zašto jedinice lokalnih samouprava nemaju više novca da bi mogle da isprate, to je bilo juče jedno o pitanja, projekte, da ulažu u stvari koje se tiču razvoja? Želim da kažem dve stvari. Prva stvar – najveći genocid koji je u okviru privatizacije i liberalizacije 2000. godine napravljen, napravljen je u privredi Vojvodine. Ne postoji veći genocid koji je napravljen nad ekonomijom bilo kog dela Srbije nego što je napravljen na prostoru Vojvodine. Mislim da to treba jedno 16 puta da ponovim.
Sada ću vam reći zašto. Juče smo razgovarali na temu kako se Vojvodina razvijala od 1972, 1973, 1974, 9175. godine. Baš na potencijalu sirovinske baze u poljoprivredi i izgradnji prerađivačkih kapaciteta i svega ostalog, logistike koja prati prerađivačke kapacitete jer ne postoji ništa normalnije da tamo gde postoji sirovina da pokuša da se razvije i prerada. Upravo to tog 1. januara 2001. godine sa rušenjem barijera i nezaštitom i poljoprivrede i prerađivačke industrije je unakažena srpska Vojvodina, privreda u okviru Vojvodine.
Sve što je hranilo tu Jugoslaviju od 22 miliona stanovnika najvećim delom se nalazilo na prostoru Vojvodine. Pričam o prerađivačkim kapacitetima. Naravno, opet se vraćam na to da je prirodno gde je sirovina da se ona i prerađuje, ali ta odluka tadašnja tih predstavnika DOS-a je bila – ne znam, ne znam čime bi to okarakterisao, ne postoji reč u srpskom jeziku kojom bi ja to mogao da opišem. Ne znam reč, ja bih rekao – ne znam, ne znam tu reč. Interes – genocid, kako god hoćete. Sa jedne strane, genocid, a sa druge strane – interes.
Hajde da pokušamo još jednu stvar da kažemo – šta se opet desilo 2007, 2008. godine u nekim lokalnim samoupravama na prostoru Vojvodine? Takvo zaduživanje tih jedinica lokalne samouprave kod poslovnih banaka kakve svet nije video. Vrbas, da vi vidite njihove finansije tada, do pre dve godine, tri, takvo zaduživanje. Tri veka da žive ne mogu da vrate šta je zaduženo, a za šta? Niko ne zna. To su razlozi. Manja privredna aktivnosti, skoro nikakva usled ovakvih ludačkih procesa i ova druga stvar.
Želim još jednu stvar da kažem. Nema razvoja Vojvodine bez razvoja privrede. Nema razvoja nijednog dela Srbije bez razvoja privrede. Bez toga i bez tog ekonomskog potencijala mi možemo da pričamo o čemu god hoćemo, možemo ovde da vodim priče 300 dana, ali ako ne bude ovo što Vlada radi, ulaže u infrastrukturu da bi se dovelo što više investitora, ako se ne ulaže u obnovu reka, potencija lučkih, nema ni razvoja poljoprivrede, a samim tim ni prerađivačke industrije.
Zbog javnosti želim jednu stvar da kažem. Vlada Republike Srbije je u januaru mesecu donela posebnu Uredbu vezanu za podsticanje prerađivačkog sektora u prehrambenoj industriji, gde se samo ne potencira masovno zapošljavanje, nego se potencira dovođenje novih tehnologija koje su u stanju da apsorbuju taj sirovinski potencijal koji postoji oko nas.
Zašto mi imamo najviše problema sa pojedinim kulturama na prostoru Srbije, kada pričamo o poljoprivredi, poljoprivrednim kulturama? Pa, baš zato što nemamo tu prerađivačku industriju koja je unakažena.
A, šta se desilo tamo 2005, 2006. godine u nastavku tog ludila? Privatizacija poljoprivrednih kombinata, ko zna kome, za ko zna koje pare, bez ikakvih sredstava obezbeđenja i ko je opet tu na gubitku? Opet privreda Vojvodine. I, stalno sve počinje i završava se na tome.
Kada imamo potencijal ekonomski, naravno da ćemo da jačamo. To se upravo sad dešava u zadnje dve, tri godine. Mi imamo mnogo bolje finansije i u Rumi i u Šidu i u Novom Sadu i u Zrenjaninu. Mnogo bolji ekonomski potencijal na osnovu kog možemo bilo šta da baštinimo, ali to je napravljeno na bazi ulaganja u ove privredne potencijale. Nije ni moglo ništa da se razvije pre 15 godina, jer je bilo sve unakaženo.