Srpska radikalna stranka je za rešenje problema sa kojima se suočava većina građana u ovoj državi, pogotovo onaj deo koji se kreditno zadužio rešavajući svoja egzistencionalna pitanja. Mi nismo za rešenje koje je protiv Ustava i koje je protiv zakona. Ovo rešenje koje nudi Vlada je pre svega i protivustavno i protivzakonito.

Protivustavno zato što vrši diskriminaciju među građanima, ne štiti sve građane, jer ako izdvajate jednu grupaciju, konkretno u ovom slučaju koja je zadužena u švajcarskim francima, onda oni koji su u drugim valutama, odnosno devizama zaduženi oni su građani drugog reda. Što se tiče zakona nema tog zakona koji dozvoljava da se budžetska sredstva koriste u ove svrhe i na ovaj način. Taj zakon ne postoji.

Mi imamo, kao što je to Vlada napomenula, imamo iskustva iz svog okruženja. Evo samo Duja da završi Aleksandra pa ću ja da nastavim. Izvinjavam se.

Znači imamo pozitivna iskustva iz našeg okruženja. Jedno od iskustava je navedeno ovde, to je Mađarska gde je mađarska Vlada, odnosno predsednik Mađarske doneo rešenje koje odgovara građanima, ali mi smo u prednosti u odnosu na početne pozicije koje je imala mađarska Vlada. U kojoj smo mi prednosti? Mađarska Vlada je započela te pregovore tako što je prvo Centralna banka razgovarala sa komercijalnim bankama. Na bazi tih dogovora aktivirala se Vlada Mađarske Republike i onda je doneseno rešenje uz prisustvo predsednika Republike.

Oni nisu imali odluku Vrhovnog kasacionog suda kao što mi u ovoj situaciji imamo. I šta je bila logika stvari? Logika stvari je da je na bazi, ne samo ovog iskustva, nego i iskustva iz 2013. godine kada su banke komercijalne, samo da vas podsetim jednostrano povećavale kamatne stope, povećavale svoje marže na osnovu odluke suda, presude suda banke su došle u situaciju da morajući da poštuju odluku suda uz opomenu NBS vratili su te kamate u normalu. To je drugi primer.

Šta je ovde trebalo da se primeni? Trebalo je samo da se primeni i jedan i drugi primer i da se kaže – razgovor sa komercijalnim bankama po prirodi stvari treba da vodi Centralna banka NBS, odnosno guverner koji predstavlja tu banku. Na bazi tih dogovora ili razgovora treba da se uključi predsednik Vlade ili da se uključi, u krajnjem slučaju, Vlada Srbije. Mi ovde imamo potpuno obrnut redosled. Ovde je uključeno Ministarstvo finansija koje ni krivo ni dužno mora da vadi kestenje iz vatre iz razloga što se nije poštovala hijerarhija, što se nije poštovala procedura da nakon presude Vrhovnog kasacionog suda NBS je trebala da da uputstvo o poštovanju presude, a Vlada ovde kaže da se jednim razlog uključila da bi zaštitila, odnosno ima osnov u Ustavu zaštiti pravo građana, jedinstvo tržišta i monetarni bankarski sistem.

Već kad se Vlada uključila da je ispoštovala ovaj redosled, da se ispoštovala procedura onda bi Vlada bila u poziciji da istakne još jedan zahtev, ako je u pitanju jedinstvo tržišta, ako je u pitanju bankarski i monetarni sistem, pa jedinstvo tržišta najbolje oslikava, prezentuje platežno sredstvo u ovoj državi, a to je dinar.

Ovde jednim delom kao razlog se navodi da se nije mogla pratiti kursna razlika između dinara i švajcarskog franka, da se moralo pribeći rešenju da se uzme neka stabilna valuta. Sedam godina slušamo kako je dinar stabilna valuta, pa, šta će nam evro ako je dinar stabilna valuta? Zar nije bilo potpuno logično da se kaže – svi krediti na teritoriji Republike Srbije moraju da se konvertuju u dinare? Koji su uslovi? Oni koje komercijalne banke propisuju, oni koji su u skladu sa zakonom, oni koji su u skladu, na kraju krajeva, kao što smo više puta ovde čuli, u skladu i sa interesima tih komercijalnih banaka i interesima klijenata koji koriste te kredite.

Ovde se potpuno sve izmešalo i sada se dolazi do nekog rešenja koje je jednokratno i pitanje je samo kada će se pojaviti problemi građana koji se zadužuju u drugim valutama, koji su zaduženi u evrima, koji su zaduženi u dolarima. Pitanje je samo kada će se pojaviti.

Kako Vlada može da kaže – vama nećemo pomoći zato što se niste zadužili u švajcarskim francima? Nemoguće. To je suština.

Srpska radikalna stranka zato insistira i zbog toga vas upozoravamo da ćemo se žaliti Ustavnom sudu, što je sasvim normalno i razumljivo, jer ne sme da se krši Ustav. Uz svo razumevanje problema sa kojima se suočava ova određena grupa građana, ovo rešenje je iznuđeno onog trenutka kada se radikalizovao štrajk korisnika kredita u švajcarskim francima, pa je morao čak i predsednik Republike da izađe da da obećanje, a onda navrat-nanos, kako bi se to narodski reklo, ide se ka rešenju, traži se leks specijalis da bi se rešio taj pojedinačni problem, parcijalni problem. Niste ga rešili, taj problem sa kojim se suočava Srbija i građani Srbije. Samo ste rešili jedan mali deo, jedan mali segment i to zato što je predsednik države izvršio pritisak, umesto da izvrši pritisak na Narodnu banku Srbije da da uputstva da se poštuje odluka Vrhovnog kasacionog suda.

Kako Vlada radi i kako postupa kada su u pitanju finansije možda je najbolji primer ovo što je ministar pokušao na brzinu da objasni, ovaj klirinški dug. Mi vraćamo dug agenciji koja je kupila deo duga od Čehoslovačke Republike. Niko ne zna pod kojim uslovima. Niko ne zna kako je to nastalo, kako je došlo do dogovora. I ministar sam kaže – Srbija je samostalno odlučila da vrati te dugove, klirinške dugove. Kako je to Srbija samostalno odlučila?

Ja sam na Odboru za finansije izneo podatak koji je tačan. Advokatska kancelarija ove agencije „Rondeks“ se javlja agenciji i kaže – obećavajuće je, bez obzira što je prošlo 11 godina, imamo pozitivnu praksu Londonskog suda koji kaže da i posle 10 godina rok kada istekne imamo pravo da potražujemo naplatu duga koji je nastao tako što se kupio klirinški dug od Češke Republike. Malo se tu radi na brzinu. Moramo imati istorijat zašto se to sve radi, šta je razlog da se to tako radi?

Naravno, treba sa Češkom Republikom uvek imati dobre odnose, sesti i dogovoriti, da li taj klirinški dug može da se vrati u nečem drugom, a ne ovako kako nam se predstavlja, da je to umanjenje duga, kada je u pitanju novčani iznos.

Ono što Srpska radikalna stranka primećuje ovde, a prezentuje sad i javnosti, to je da čak i u ovom kreditu za Južni tok imate nešto što su uočljive razlike. Imate tri, uslovno rečeno, različite banke. Imate „Komercijalnu banku“ Beograd, imate „Ženeral banku“ Beograd i imate „Vojvođansku banku“. Ove dve prve daju po 30 miliona evra za kredit „Srbijagasu“, a „Vojvođanska banka“ daje 10 miliona evra za „Srbijagas“. Kamate po kojima daju su različite, tako da „Ženeral banka“ daje po kamati od 1,42% na godišnjem nivou, „Komercijalna banka“ 1,38 a „Vojvođanska banka“ 1,75. „Vojvođanska banka“ – čitajte OTP banka. To je mađarska banka.

Da li se možda pregovaralo sa nekom kineskom bankom? Da li se pregovaralo sa nekom ruskom bankom? Kako ove tri banke toliko različite kamate? Neko kaže – zanemarljivo. Nije ništa zanemarljivo kada je u pitanju godišnji nivo. To su dugoročni krediti, to je 70 miliona evra koje treba da podigne „Srbijagas“ a da bude garant Republika Srbija. Nije tu ništa zanemarljivo.

Što se tiče ove agencije koja je iz Francuske, znate, ima ona krilatica – u Svetskoj banci na ulazu piše: „Borimo se protiv gladi“. A najveći krivac za glad, opštezastupljenu i sveprisutniju u svetu je upravo ta Svetska banka, tako da i ova krilatica pod kojom nastupa ova francuska agencija svodi se samo na to da će i oni učestvovati u dodatnom zaduživanju. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima ministar.

Uvaženi poslanici, ono što možda niste znali a što je vezano za rešenje u Mađarskoj je da je to rešenje jednim delom i oboreno pred Evropskim sudom pravde i pitanje je kakve će posledice ta odluka imati i po Mađarsku i po ceo taj njihov proces. To u ovom trenutku niko ne zna. Ali, upravo to iskustvo smo želeli da iskoristimo i u pripremi ovog zakona.
Kada kažem Mađarska, mislim na to rešenje gde je bila obavezna konverzija iz franaka u forinte. Dakle, Evropski sud pravde je tu obaveznost upravo delimično oborio i ostavio je mogućnost građanima da se dogovore, u smislu da, ako treba - oborite te ugovore pa dogovarajte nove sa bankama. Mi upravo to rešenje ovde i primenjujemo.
Dakle, ovde, u ovom zakonu imate fleksibilnost da se korisnik kredita dogovori sa bankom. Ako ne želi, neka idu na sud. Ali, mi kao država im dajemo tu mogućnost, upravo izbegavajući scenario koji se desio u Mađarskoj, ili sa najvećom željom da se taj scenario u ovom trenutku izbegne, pri čemu, evo, ja se par nedelja bavim time, do sada ne postoji niko ko će na pravi način ili ko može u ovom trenutku da proceni kakvi su efekti te odluke po Mađarsku. Videćemo u mesecima i godinama koje dolaze, ali, na kraju, opet kažem, mi smo upravo taj scenario želeli da izbegnemo.
Po pitanju regulisanja duga prema Češkoj, Slovačkoj i prema „Rondeksu“, hoću da vam kažem da to pitanje datira iz 1991. godine. Dakle, nije se toga niko setio juče, otvoreno je 27, 28 godina i opterećuje bilateralne odnose između Republike Srbije i Češke Republike, kao što opterećuje i bilateralne odnose između Slovačke i Republike Srbije. Onda pitate – šta je odjednom? Nije ništa odjednom. Ta sukcesija koja je definisana i taj proces 2001. godine, ako se ne varam, traje i ko zna koliko godina će da traje. Mi nismo samostalno, u smislu da, eto, odjedanput nemamo šta drugo da radimo, nego samostalno iz želje da završimo taj proces koji opterećuje odnose naših zemalja već 27, 28 godina, imamo novca u budžetu i mi smo pregovarali o onome što jeste po Zakonu o javnom dugu javni dug Republike Srbije.
Još jednu stvar, kada govorite o procentima otpisa, ja ću vam pročitati: 1. novembar 1991. godine, tadašnja SFRJ je na ukupan dug koji je bio prema Češkoj i prema Slovačkoj prihvatila da plaća kamatnu stopu od 5,5% godišnje i da se obaveza, da se taj dug izmiri u konvertibilnoj valuti po paritetu jedan klirinški dolar jednako jedan američki dolar. Kako dug nije regulisan do 1991. godine? Možemo samo da zamislimo, od 1991. godine, od kada teče kamata, koju smo uspeli da ispregovaramo na način da se ne uzima u obzir prilikom otpisa glavnice od 70%, zamislite kako bi taj kredit izgledao kada biste 5,5% godišnje, pa svake godine tako, sabrali i videli biste od 1991. godine koliko bi taj iznos duga bio veliki.
Smatram da je odgovorno bilo da to presečemo, da ono što je staro toliko godina i što nas opterećuje da rešimo i mi ćemo sa 70% otpisa, ne samo izmiriti taj stari klirinški dug, nego ćemo i rešiti ili skinuti sa spiska stvari koje nas opterećuju u bilateralnim odnosima i sa Češkom i sa Slovačkom i onda na miru razgovarati i o budućnosti, i o novim investicijama, i o saradnji u mnogim drugim oblastima. Ovo ne bilo moguće bez da imamo monetarnu stabilnost, bez da imamo novac. Dakle, mi ćemo nominalnu vrednost od 13 miliona dolara, bez zaračunavanja tih zateznih kamata, isplatiti sa 30% tog iznosa i skinuti upravo toliko, dakle 13 miliona i nešto, sa javnog duga koji u ovom trenutku imamo. Hvala puno.

Reč ima Milorad Mirčić, replika.

Gospodine ministre, malo ste skrenuli sa onog što je ključno.

Ključna uloga Vlade je ovih 15% koje u ukupnom saldu od 38% učestvuje u smanjenju duga zaduženih u švajcarskim. Po kom zakonu Vlada može to da radi? Po kom? Zakonu o budžetskim sredstvima? Niste, ministre, dali rebalans budžeta, niste nigde nagovestili. Vi ćete iz rezervi da delujete. Ne može to tako – govorim vam otprilike.

Što se tiče Mađarske, izvinite, gospodine ministre, ali mislim da niste baš u pravu. Komercijalne banke imaju samo jedan moto, to je njihov interes. Nema te banke koja će se usprotiviti odluci mađarske Vlade, a pri tome biti svesna da zanemaruje svoje itekako značajne komercijalne interese.

To što se tiče projekcije na Srbiju, pa mi smo tu zaštićeniji. Nije valjda Vrhovni kasacioni sud uradio nešto što će sutra biti osporeno na Međunarodnom sudu, što će sutra EU da ospori? To je nemoguće.

Što se tiče klirinškog duga, ministre, vi ste zamenili ovde. Niko ne kaže da sa Češkom Republikom ne treba održavati potpuno korektne odnose, ali ovde se radi o jednoj agenciji koja ima sedište na Kajmanskim ili Karipskim nekim ostrvima. To se, inače, u narodu zove kao of-šor kompanija. Oni su kupili za mnogo jeftinije, za mnogo manje novaca su kupili ovaj dug koji je bio prema Češkoj. To je klirinški dug i njima je istekao rok. Godina 1991. je godina kada je Stipe Mesić bio na čelu SFRJ.

Zašto je Srbija morala samostalno, bez obzira što je deobni bilans, 32% pripada Srbiji, 28% pripada Hrvatskoj i svim ostalim republikama bivše SFRJ, baš Rondeks da izmiruje sad? Ajde sa Češkom da se razgovara, čak i preko kliringa da se neka roba razmeni, da se nađe neko rešenje, ali zašto Rondeks kada su istekli svi rokovi? Zašto su istekli rokovi? Istekli su rokovi jer nisu u roku od 10 godina podneli zahtev, nisu mogli da naplate to, bilo je ratno stanje.

Uostalom, vi ste jednim delom učestvovali u onom delu Vlade koja je ponovo podnela zahtev UN da se prizna SRJ. Tada ste bili u tom petooktobarskom zanosu. Trebali ste tada da razmišljate da postoje neke posledice, ali da ne prebacujemo na…

To bi bila replika.

Reč ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo danas imamo priliku da raspravljamo o jednom zakonu koji se tiče naših građana zaduženih u švajcarskim francima, o navodno zlim bankama koje su strane i o tome kako će iz budžeta Republike Srbije da bude pokriven jedan deo gubitka koji nastaje donošenjem jednog ovakvog zakona.

Uopšte kad počnemo da diskutujemo o ovom problemu moramo da se pozabavimo uzrocima i razlozima zbog čega smo danas u jednoj ovakvoj situaciji. Meni je zaista žao što, posle godina koje su predstavnici bivšeg režima lili krokodilske suze nad građanima koji su podigli kredite indeksirane u švajcarskom franku, sada nisu tu. Možda bi bilo dobro da neke stvari čuju, a možda i svesno beže odavde da se njihova odgovornost ne bi prepoznala u diskusijama, ne politička odgovornost, nego odgovornost druge prirode.

Ovaj cenjeni kolega iz LDP kaže – ne treba spominjati bivši režim. Treba, jer ovaj problem, kao i mnogi drugi, nastao je za vreme vlasti bivšeg režima. Ovo sada što plaća gubitke, koji nastaju donošenjem ovih zakona, plaća se iz budžeta Republike Srbije i svakako jeste uzrok koji je pravila jedna bivša vlast i jedan bivši režim.

Kako smo došli do ovog problema? Prvo, nije postojala adekvatna pravna regulativa za ovakve kredite koja bi štitila i banke i korisnike kredita. U jednoj takvoj situaciji za koju je uvek kriva država, ne može banka, banka koristi samo mogućnosti koje joj daje država, a posle ćemo doći i do razloga zašto je država davala te mogućnosti bankama, i zbog nesavršenosti tog našeg pravnog sistema imamo sada ugovore koji prave određenu štetu i građanima, i bankama, i državi. Kako je to u suštini nedostajalo?

Nemojte da me neko ubeđuje da ovde nije bilo prevarnih radnji od strane banaka. Prvo, tadašnjom odlukom NBS vaša rata za kredit, koji je stambeni, može da iznosi samo 1/3 zarade koju imate. Tačno tako, 1/3 zarade koju imate kada su nastajali ovi krediti. Ako građanin hoće da aplicira za kredit u evrima zbog više kamatne stope, njegova rata kredita je prelazila onih 30% i bio je od te iste banke odbijan. Onda je na jedan prilično prevaran način od te iste banke ponuđen kredit u švajcarskim francima za koje građani nisu do tad ni znali da postoje.

Znači, nije ovde u pitanju, bilo je i toga da je neko imao kalkulaciju da prođe jeftinije, ali većina kreditno nije bila sposobna da podigne kredit koji im je bio potreban u evrima.

Kako su dalje banke pravile prevarne radnje? Prva stvar je bila promenljiva kamatna stopa i neko će da kaže – što si potpisao? Zato što je, kada se informisao o kreditu, klijentu bila obećavana manja kamatna stopa i da je sad u ovom trenutku ona visoka, inače će u budućem periodu biti još manja. Tako je to bilo. Kad neko kaže – pa, i mi sad nudimo neke promenljive kamatne stope, da, ali jedan fiksni deo koji ne može da se promeni i promenljivi deo koji se odnosi na okolnosti na koje ne mogu da utiču ni banka, ni ugovarač, odnosno klijent banke, zavisi od Evropske centralne banke.

Šta smo dalje imali kao posledicu? Po tadašnjem Zakonu o deviznom poslovanju, valutna klauzula, da li je dozvoljena ili nije, o tome je dao mišljenje Vrhovni kasacioni sud i neću u to da ulazim, ali znam jednu drugu okolnost. Građani su mogli da podignu kredite u devizama, ne sa valutnom klauzulom, nego u devizama i danas taj problem ne bi imali. Da li smo se svi složili ili barem većina kolega poslanika da povlačenje banaka u švajcarskom franku nije bilo ni približno, koje su banke povlačile kao izvore finansiranja, onoj cifri u kojoj su bili zaduživani građani? Znači, nije ni mogla da da taj kredit.

Zašto je korišćena valutna klauzula? Valutna klauzula je korišćena za još jedan vid ekstra profita, to se zove špekulativna radnja ili zelenašenje, a to je da je građanima kredit odobravan sa deviznom klauzulom po nižem kursu, a kada se vraćao kredit po višem kursu i banka je, osim kreditnog posla, silom prilika, prema klijentu primenjivala i menjački posao i tu stvarala određen ekstra profit. Sada sam se bavio pravnim uzrocima i uzrocima koji su vezani za unutrašnju situaciju.

Ali, hajde da pogledamo i neke druge uzroke zašto su se banke rešavale na ovakav jedan vid kredita. Ne može niko da me ubedi da banke nisu znale za nastupajuću svetsku ekonomsku krizu 2005. godine ili 2006. godine. Niko ne može da me ubedi. Niko ne može da me ubedi da u tom istom periodu iste te banke nisu znale da je grčki dug neodrživ i kada je kriza nastupila, prvo svetska ekonomska kriza 2008. godine, grčka kriza 2010. godine, na vrhuncu 2011. godine, tada nastaje problem sa švajcarskim frankom.

Imate više načina da zaštitite kapital. Jedan od načina je da vlasnici kapitala kupuju zlato. Međutim, zlato i resursi su ograničeni. Nema ga u neograničenim količinama. Američke banke su rešile da jedan deo kapitala osiguraju nekretninama, što je samo pojačalo svetsku ekonomsku krizu i njene posledice. Postoje i tzv. sigurne valute. Sigurne valute su, između ostalog, švajcarski franak, kuvajtski dinar i švedska kruna. Da bi zaštitile svoj kapital, jer ako dolazi do svetske ekonomske krize očekivao se pad i dolara i evra, a evra još izraženije zbog grčkog duga, banke su pribegavale da se njihov kapital zaštiti kreditima koji su indeksirani u švajcarskom franku.

Koliko mi to možemo da zamerimo bankama? Realno vrlo malo, zato što je to država dozvolila i tu nastaje problem. Da li je bilo prepreka da NBS i 2005, 2006, 2007. 2008. godine, kaže da su ti krediti zabranjeni i da ne mogu više da se zaključuju takvi ugovori sa građanima, nego je to uradila tek 2011. godine?

Sada dolazimo do suštine problema, kada spominjemo bivši režim, kada spominjemo bivšu vlast, kada spominjemo tzv. zle strane banke. Jeste da oni koji su osnivači tih banaka nisu iz Srbije, ali postavljam jedno pitanje – ko je vodio te banke u Srbiji? Nijedan moj kolega, niko se nije setio vojvode od „Merdijan banke“, bivši ministar finansija, čini mi se da je bio i za evropske integracije, čuveni vojvoda od „Merdijan banke“. Koleginica Nataša Jovanović i ja smo mu dali ime kada je bio ministar finansija nadimak Boža derikoža. Inače, imenom i prezimenom Božidar Đelić. Zvali su ga još i Miki Maus, ali neću to da spominjem.

Sada dolazimo do toga da ja moram da postavim jedno pitanje – da li vam je poznato koliku je vojvoda od „Merdijan banke“ dobio nagradu od tih banaka za kredite u indeksirane u švajcarskom franku? Priča se o 10 miliona, ali evra. To je ono što znamo. Imamo mnogo toga što ne znamo. Ne znam koliko je dobio Šoškić. Ne znam koliko su svi oni dobili kada su vodili strane zle banke u Srbiji, a svi koji ih vode su iz Srbije i sve debelo i masno naplaćuju između ostalog i od ovih građana koji su imali kredite indeksirane u švajcarskim francima.

Možemo da pričamo o tome - da li je bilo u skladu sa zakonom? Ja lično smatram, ali to je moje mišljenje, da nije, ali sam siguran da nije bilo moralno da učestvuju u vladi, da budu uz vlast, i da vode banke i prave zakonsku regulativu da banke stvaraju ekstra profit, a da oni deo tog ekstra profita trapaju sebi u džep. Zbog stepena poverljivosti tih informacija verujem da nikada nećemo saznati zaista koliko su oni uzimali od tih banaka kao nagrdu za jedan zločin prema svojim građanima. Tu nastaje problem.

Neki od mojih kolega kažu – pa dobro, hajde da donesemo zakon pa ćemo to da pretvorimo u dinare, pa ćemo da im računamo dinarske kamate itd, itd. Verujte mi, banke navijaju za takav zakon, navijaju za takav zakon. Ne bi morale da otpišu sada 200 i kusur miliona evra koje su stekle na kursnim razlikama između dinara, evra i švajcarskog franka. Još jednu stvar, ne bi više morale da brinu ni o jednom jedinom dinaru plasiranih kredita u švajcarskim francima - da li će biti naplaćen ili ne. Sve bi nas dobili, čitavu državu pred međunarodnim sudovima i Republika Srbija bi zbog jednog zakona morala da plati bankama višestruko veću štetu nego što je ovih 11 milijardi dinara. Pravnici znaju o čemu pričam.

Sada mi postavlja ekipa pitanja – to su pare građana Srbije. Ove pare što ste im uzimali preko banaka nisu bile pare građana Srbije? Nisu bile srpske privrede? Nisu bile ove države? Bile su nečije druge, svemirske? Zato što želimo da olakšamo situaciju u kojoj su se našli ti naši građani jednom nebrigom države, jednim odsustvom odgovornosti, pa čak šta više, podsticanja na takve kredite? Pa da postoji odgovornost države bivšeg režima govori činjenica da je 2007. ili 2008. godine Vlada Vojislava Koštunice, to su oni koji su ovde lili krokodilske suze, donosi uredbu gde se smanjuje cena osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita za kredite koji su indeksirani u švajcarskim francima, da bi ih građani što više podizali.

Nije to neka druga Srbija. To je Srbija koju smo mi nasledili i obaveze koje smo nasledili zbog jednog krajnje neodgovornog vođenja države.

Šta preostaje? Kažu da postoji mogućnost ocene da su ugovori ništavni. Da li može to Skupština da odluči zakonom? Ne može. Da li može da Skupština odluči i donese zakon da su načela jednakosti i ravnopravnosti prilikom zaključivanja ugovora po Zakonu o obligacionim odnosima ispunjeni? Ne može. Jel može Republika Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije da ocenjuje da li u tim ugovorima postoje skrivene mane, odnosno nedostatak volje, kao što to reče jedan naš kolega? Ne može.

Da li Narodna skupština Republike Srbije u jednom zakonu može da oceni da li su ti ugovori predmet zelenašenja, špekulativnih radnji i kamatarenja? Ne može. Ne postoji način, mogu samo sudovi i niko više. Da li svi naši građani mogu da dozvole sebi jedan takav luksuz? Koliko je meni poznato samo desetak procenata se odlučilo na sudski postupak, ostali ne smeju. Boje se osvete banke ako izgube sudski postupak, boje se i sudskih troškova, ali boje se i skupih a dovoljno dobrih advokata koji mogu da pobede banke.

Šta preostaje tim građanima? Umesto sa ulica, kao što to neke kolege prebacuju, dobacuju možemo i mi da pokušamo da im pomognemo onoliko koliko to nama stanje u javnim finansijama dozvoljava, a opet da ne narušimo načelo ravnopravnosti između građana koji su podigli kredit u evrima i kojima država ništa ne plaća. Ako neko uradi simulaciju ovog zakona, sa simulacijom kredita u evrima, videćete da korisnici kredita u švajcarskim francima još uvek dinarsku protivvrednost moraju da vrate nešto veću nego što će to oni građani koji su podizali u evrima i to načelo je ispoštovano kada je Narodna skupština u pitanju i to načelo je ispoštovano kada je ovaj zakon u pitanju.

Šta nam je još bilo potrebno osim sredstava u ovom zakonu? Dogovor sa bankama, jer da nema dogovora sa bankama mogli bi da nas tuže međunarodnim sudovima i opet svu štetu koja im je napravljena da dobiju u sporu protiv Republike Srbije, pa čak i kada smo donosili Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, morao je da bude donet za zatečeno stanje u pregovorima s bankama. Mi smo u budućnosti rešavali neke probleme, ali za one probleme koji su nastali pre donošenja zakona moralo je da se pregovara sa udruženjima banaka.

Kada je Narodna banka 2015. godine prvi put pokušala da ublaži štetne posledice po građane zadužene u švajcarskim francima i tada je to rađeno u dogovoru sa bankama i banke su morale, odnosno prihvatile da rade anekse ugovora sa građanima. Znači, nije bilo rešavano opštim aktom ili ako je bilo rešavano opštim aktom kakav je zakon, rađeno je u saglasnosti jedne i druge strane.

Sve su ovo ozbiljni rizici i po državu, ne samo za budžet Republike Srbije, opasni su i za privredu i za finansijsko tržište. Recite mi zemlju u svetu, ja bih voleo da mi neko kaže, koja može da razvija privredu bez razvijenog bankarskog sektora, uz sve nedostatke koje to povlače. Mislim da takva zemlja na svetu ne postoji. Ako budemo brutalni prema jednoj ili prema drugoj strani, napravili smo štetu svakako državi. Ako kažemo za kredite indeksirane u švajcarskim francima, pa znate, vi ste potpisali, baš nas briga, zato imaćemo 16.000 socijalnih slučajeva, pa izračunajte koliko će oni dok ponovo stanu na svoje noge, da dobijaju iz budžeta Republike Srbije. Videćete da je šteta veća, da ne pričam o mukama koje te porodice će da imaju u budućnosti, ili ako krenemo na razaranje finansijskog sektora, da li ćemo moći da kreditiramo privredu, potrošnju. Evo, možemo i na druge načine i ne mora da bude uvek na domaćem tržištu.

U tome se ogleda odgovornost i predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, koji je prvi otišao među građane da razgovara sa njima i da im obeća, ne konačno rešenje, nego da im obeća da će pokušati svojim autoritetom, kao predsednik Republike Srbije da podstakne pregovore između banaka i Vlade Republike Srbije, kako da se reši njihov problem. Kao rezultat tog obećanja imamo danas ovaj zakon. Da li smo mogli ranije da uđemo u jednu ovakvu priču? Možda, ali ne mnogo, jer je za ovo bilo potrebno da imamo stabilne javne finansije, da imamo novca dovoljno iz budžeta da možemo da pokrijemo jedan deo gubitaka, jedan deo će banke i jedan deo će nažalost, morati građani Srbije. To je cena koju svi plaćaju, donošenjem jednog ovakvog zakona.

Da li građani imaju pravo da traže sudsku zaštitu i posle donošenja ovog zakona? Naravno, i treba. Ko god smatra da je oštećen i ovim zakonom ima pravo na sudsku zaštitu. Znači, sve ozbiljne elementa jedan ovakav zakon ima, ali da se manemo tih priča da ćemo rešiti jednim običnim zakonom za koji bi svi populistički voleli da možemo da ga donesemo, da će štetu trpeti samo banke i niko više, ja vam garantujem da bi na kraju to Republika Srbija, skupo platila. To je razlika, ovaj zakon jeste razlika između bivšeg režima koji se ko zna kako odnosio i ne samo prema državi, nego i prema svojim građanima i smatrao da je to kokoška, a da su i građani i država kokoška za čerupanje, pa ko koliko više zahvati i ove Vlade i SNS i predsednika Republike, koji brinu i o državi i o građanima i celom finansijskom sistemu.

U ovom trenutku, ovo je najbolje što možemo da ponudimo građanima Republike Srbije. Da li će biti momenata u budućnosti da još neki zakon donesemo koji bi nam olakšao probleme? Ne znam, verovatno hoće. Ali, u svakom slučaju zbog svih problema koji su nastali jedan ovakav zakon treba podržati uz sve njegove nedostatke i mane koje on svakako ima, ali taj problem ne može da se reši samo jednim zakonom, potrebni su čitavi procesi da bi to doveli do kraja.

Hvala.
Reč ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, i današnja sednica govori nekako da vi iz vladajuće većine niste baš raspoloženi da uvedete red u naš rad. Opet imamo 18 tačaka dnevnog reda koji nemaju veze jedna s drugom i to nije dobra praksa, očekivali smo da ćete prekinuti sa tom praksom, ali mi sad moramo da razmišljamo koji su to predlozi o kojima treba da se raspravlja.

Evo, pre nego što kažem nešto po bilo kom predlogu zakona, gospodine Đorđeviću, moram vama ovako da se obratim, da vam odam jednu tajnu. Vi možda ne znate da u vašim službama, nema ovo veze sa ovim predlozima, ali prosto koristim priliku što ste tu, da se u vašim službama donose rešenja na pismu suprotno Ustava Republike Srbije, na latiničnom pismu. Pa vas molim, da upozorite sve vaše službe, dakle, sve one koji su pod vašom ingerencijom da je ćirilično pismo službeno pismo u Republici Srbiji.

Kada su u pitanju ovi predlozi zakona, najbolje je slušati ministre kada obrazlažu predloge zakona i onda čini mi se i nehotice kažu zapravo ono što je pravo stanje ovih vaših predloga. Problem ovih zaduženja u švajcarskim francima je nešto što je godinama prisutno i o čemu se godinama pričalo, pokušavala su se tražiti rešenja. Neću ja sad mnogo konkretno o tom predlogu zato što smo mi na sve ove vaše zakone uložili amandmane da bismo po amandmanima mogli govoriti jer nam niste omogućili da govorimo kroz dnevni red.

Ministar Siniša Mali je zapravo rekao suštinu. Kaže, ovaj problem postoji, niko nije ni pokušao da ga reši i onda je došao predsednik Republike i mi smo problem rešili. Pa, to jeste problem. To jeste problem što vi to niste radili stručno, sistematski, što to nije radila Narodna banka i što to nema veze sa predsednikom Republike. To je taj problem što vi uraditi volontaristički i to takođe nije dobro.

Ne možete vi, rekao je neko od naših kolega, ne možete vi da pričate o budžetima do 2025. godine i konkretno pišete ovde neke cifre, koje će biti deo budžeta 2025. godine, ko zna koja će skupštinska većina biti, ko zna kako će stanje biti u finansijama. Prosto je neverovatno kako ste vi ovom problemu, zapravo prišli neozbiljno.

Slično je i sa ovim predlogom zakona, gde ćete povećati plate zaposlenima u predškolskim ustanovama, od 1. maja.

Mi smo vam i tu stavili amandman, pošto vi to radite zato što imate para, tako ste rekli, vi mislite da vi novac koji ste uštedeli, koji je ušteđen, ako je to tako, a mi ne znamo da li je tako, jer rebalans budžeta nismo videli od 2000. godine, pa je pitanje šta je uopšte tačno od svega toga što nam ministri finansija godinama unazad pričaju, ali ako i jeste tako i ako ste vi uštedeli neka sredstva, onda to nisu sredstva kojima vi možete da raspolažete, aha sada ćemo vratiti ove švajcarce, aha sada ćemo povećati predškolskim ustanovama. Povećajte svim budžetskim poreznicima, to smo mi vama predložili.

Vi ta sredstva koja zaradite, gospodine ministre, koja se uštede, vi ta sredstva raspoređujete rebalansom budžeta, pa ovde svi raspravljamo na koji način će se ta sredstva potrošiti, nije to ničija babovina i ne možete vi da se hvalite „mi uštedeli, pa mi delimo kako mi hoćemo“. To je potpuno pogrešan pristup.

Dakle, problem švajcaraca treba rešiti, dug treba konvertovati u dinare i sva šteta mora biti na račun banaka, jer banke moraju imati, preuzeti rizik zaključivanja ugovora koji su u, ono vreme kada su zaključivani bili povoljni za ljude koji su ih zaključivali.

Sada, minut, dva o ovim predlozima zakona koji ovde predstavlja gospođa Zorana Mihajlović, koja kaže da ovde imamo set zakona. Ne, drage kolege, mi ovde imamo bruku i sramotu od zakona, imamo zakon o katastru nepokretnosti, koje ste doneli 2018. godine, a ovo je druga izmena. Kaže, praksa pokazala.

Pa, jel je neko koristio mozak kada je predlagao ovaj zakon 2018. godine i da za godinu dana treba dva puta da se menja zakon, zato što je praksa pokazala da su se pojavili neki problemi.

Naše pitanje je, za koga vi zapravo ovaj zakon donosite, jer smo videli i u ovom predlogu, a i u obrazloženju da se tu radi o nekim infrastrukturnim projektima, pa onda koji su to infrastrukturni projekti da je neophodno zakon donositi po hitnom postupku, a Zorana Mihajlović priča o nekim budućim infrastrukturnim projektima? Kakva je to muka naterala da se sada donosi, ne nego postoji neki infrastrukturni objekat, koji vi radite očigledno bez građevinske dozvole i nije upisan u katastar i zato menjate ovaj zakon, ali naravno utvrdićemo o čemu se radi.

Kažete, da je ovaj zakon potrebno doneti po hitnom postupku, s obzirom na to da je neophodno što hitnija primena zakona.

Zamislite vi, koji je to argument, sačuvaj Bože. Ali, ste takođe rekli, u obrazloženju da u izradi teksta ovog zakona izvršena analiza problema u praksi, ovo je veoma opasno, zbog dugotrajnog postupka rešavanja imovinsko-pravnih odnosa, prilikom planiranja i realizacije projekata gubi se vreme na rešavanje ovih pitanja.

Da li ovo znači da će te vi otimati ljudima zemljište, pre nego što postignete dogovor i pre nego što isplatite cenu eksproprijacije? Ovo već na neki način živi, ali je jako loše.

Kao što je loš zakon o planiranju i izgradnji, koji je već 10 puta menjate, koji ništa neće promeniti, koji neće legalizovati objekte, Zorana Mihajlović svaki put ovde kada priča, priča kao da nam se prvi put obraća, šta će sve doneti, koju dobrobit će doneti ovi zakoni, a mi dragi moji od poslednjeg vašeg biranja ovde, kada ste isti zakon o planiranju i izgradnji predstavljali rekli ste da ćemo do sada ko zna koliko završiti, a vi još niste iz grada na gradske opštine preneli rešavanje ovih pitanja. Hvala.

Hvala.
Ministar, izvolite.