Dame i gospodo, poštovani ministre finansija, Predlog Zakona o konverziji kredita u stvari je zašto ne reći, socijalni zakon. Ovim zakonom treba da se reši sudbina 15.800 porodica u državi Srbiji, odnosno oko 80.000 naših sugrađana danas željno očekuje kraj ove rasprave.
Mi, u Skupštini Srbije, kada donosimo ovaj zakon, u stvari, nemamo alternativu. Šta bi bilo rešenje da ne usvojimo ovaj zakon? Kako bi Srbija izgledala sutra za te ljude da mi ne glasamo za ovaj zakon?
Ovaj zakon možemo, gospodine ministre, da donesemo zato što se Srbija razlikuje u odnosu na Srbiju iz 2008. godine. Srbija 2019. godine je potpuno drugačija zemlja, 2008. godine imali smo deficit, odnosno da kažem narodski Srbija nije mogla da isplati svoje obaveze na nivou republika i na nivou opšte države.
Imali smo stopu nezaposlenosti od 25,9%, imali smo i inflaciju, imali smo sve fiskalne i makro ekonomske parametre koji nisu uređeni. Danas, 2019. godine Srbija izgleda potpuno drugačije. Jaka i moćna ekonomska država, koja je omogućila, pre svega, zahvaljujući predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, da Srbija u ekonomskom smislu izgleda drugačije.
Ovo je zakon o pomoći porodicama koje su ugrožene. Ovo jeste specijalni zakon, ali zakon za uobičajeni ekonomski slučaj koji se u Svetu dešava svakog dana na stotinama puta i možda je broj od 15.600 mali broj porodica, ali dubina tog ekonomskog problema je toliko velika da te porodice generacijski ne mogu da reše svoj slučaj. Pomažemo mi i poslovnim bankama, da nemaju NPL-ova, pomažemo agencije za osiguranje kredita.
Ovo nije fiskalni ni monetarni zakon. Ovo možda jeste ekonomski zakon zato što se nalazi i kreće se u okviru ekonomije. I jeste rešenje zakona delom fiskalno ali, slušajući vrlo često profesore sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu ovih dana, ja ih pitam – šta je fiskalna politika? U osnovi fiskalna politika države je ekskluzivno pravo države da može da vrši alokaciju raspoloživih resursa prema interesima i zakonima koje donosi skupština Srbije.
Dubina problema nalazi se daleko u prošlosti 2007-2008. godina Srpska napredna stranka nema nikakvu odgovornost za ove zakone, ali SNS Aleksandar Vučić i svi mi zajedno imamo odgovornost prema svojim građanima, prema i jednom građaninu, a ne da se radi o 15.800 porodica.
Ako hoćemo pošteno suština problema nalazi se u tri stvari, u maksimiziranju dobiti, objektivnom i subjektivnom neznanju, potcenjivanju dugoročnog rizika u odnosu na kratkoročnu dobit. Tri segmenta društva Narodne banke, poslovnih banaka i građana.
Slušam danas priče o poslovnim bankama ovde, sasvim je u redu da poslovne banke žele da maksiminiziraju svoju profit. One se time bave. To je njihova obaveza. Sasvim je u redu da građani iz Srbije žele da uzmu što jeftinije kredite i oni su ih uzimali i to nema nikakve dileme, ali nije u redu da Narodna banka pusti prilično rizičan izvor finansiranja rasta BDP po osnovu rasta potrošnje i omogući ovakvu situaciju u kojoj se nalazi. Neznanje je objektivno zato što je nemoguće predvideti kretanje na finansijskom tržištu. Nema toga, ali istovremeno subjektivno zato što je bilo dovoljno informacija da se shvati da ekonomska situacija u svetu ide tim putem kakvim je išla.
Meni danas kao ekonomisti pare uši i smeta kada čujem da nema valutne klauzule, da nema kursnih razlika, da nema različitih kursnih iznosa, da su kamatne stope iste, zato što to nije tačno, zato što i pre ovog zakona i posle ovog zakona svi ti principi na kojima se bazira finansijsko tržište postojaće i postoje. Postoje već hiljadama godina, 500 godina su napisani i sa ovim zakonom i sa sudskim presudama valutna klauzula u svetu postoji.
Zato je, gospodine ministre, neophodno ekonomsko znanje. Ekonomsko znanje koje građanima Srbije uskraćeno poslednjih 50 godina zato što su živeli u društvu koje nije ekonomski slobodno.
I još više, kada pravimo ekonomske reforme neophodna nam je opšta ekonomska kultura. Opšta ekonomska kultura da shvatimo da donošenje pojedinačnih poslovnih odluka podrazumeva rizik. Ova odluka i ovaj predlog zakona po meni je lek. Lek za Srbiju, da shvati da ovakve stvari ne treba da se dešavaju. Polemišem oko cene koliko nas košta? Ovo je mala cena za Srbiju, mala cena za društvo, ako naučimo pouku da ovakva situacija iz 2008. godine može ponovo da nam se desi.
Srbija je postala sastavni deo svetskog finansijskog sistema. Sasvim je u redu da danas ljudi uzimaju kredite u evrima, koji su van mogućnosti da budu definisani fiksnom kamatnom stopom i oni su jeftiniji, to je korektno da ih uzimaju. Skuplji su krediti koji su u dinarima.
Kada guverner Narodne banke poziva na dinarizaciju, ne radi ona to bez ikakvog razloga ali je u redu da se uzimaju jeftini krediti, kao što je u redu da u jednom trenutku kada vrednost evra počne da raste svi budu svesni da Srbija nije ta koja odlučuje o visini vrednosti evra i da će rizici biti mnogo veći.
Krediti o kojima danas raspravljamo i koji smo raspravljali, u stvari bili su namenjeni stambenim kreditima. Danas, u principu, cena nekretnine u svetu raste. Raste cena nekretnine u Srbiji, u Nemačkoj cena nekretnine zadnje dve godine raste po stopi od 6%. Međunarodni monetarni fond pre deset dana kaže, citiram – da su zadivljeni rastom cena nekretnina u Keniji, Africi, Evropi, u Srbiji. Ako raste cena nekretnina svuda u Svetu, znači imate preveliku količinu novca u opticaju.
To je jasan pokazatelj da posle perioda rasta, dolazi period recesije. U periodima recesije cena kapitala bi trebala da bude veća, ali ne može da bude zato što je sada na minimumu.
0Kada neko kaže da ne zna šta radi, ja mu kažem – vidi šta ti radi ministar finansija, šta ti radi Vlada Srbije, šta predlaže Aleksandar Vučić, Srbija ti se danas razdužuje. Imali smo zaduženje 76%, danas je 50%. Ako ne znaš šta treba da radiš, radi što radi ministar finansija, razdužuj se i ti. Srbija je moćna ekonomska zemlja na Balkanu, Srbija je socijalno odgovorno zemlja. Iz te dve stvari proizilazi zakon za koji Skupština Srbije mora da glasa.