Hvala kolega Jovanoviću.
Reč ima gospodin Čedomir Jovanović. Izvinite, za malopre niste bili u sistemu. Izvinjavam se javno. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, ministre Mali, ne znam da li je gori način na koji vas kritikuju zbog ovog zakona ili način na koji ga branite.

Hajde, prvo odmah da raščistimo sa tim šta se podrazumeva pod odgovornošću onih koji su bili prethodna vlast. Pa, vi ste u Vladi sa više onih koji su bili prethodna vlast, nego oni koji to nisu, osim Vulinove i Vučićeve partije svi drugi koalicioni partneri vladajuće koalicije su bili ta prethodna vlast. Socijalisti, PUPS, SVM, partija Rasima Ljajića, Vuka Drašković, jel treba dalje da nabrajam?

Dakle, pojam prethodne vlasti zaboravite kao argument koji upotrebljavate tražeći prostor i pravo za sebe da reagujete u ovom trenutku i rešavate problem koji je realan. Znači, ne kažem da nije, užasan, strašan problem i ja razumem, za razliku od drugih, što sad to radite? Ne mogu da zamislim šta će biti za tri meseca kad se napusti potpuno politika kvantitativnog popuštanja, kad prestanu da štampaju evre, otkupljuju obveznice na berzi, kad se konačno desi taj Bregzit, biće još gore nego što je sada. Ali, gospodine ministre, makar na ovom pitanju moram jednom da stanemo na svoje noge i da prestanemo da živimo u iluzijama.

Odluka Kasacionog suda, da li smemo da je komentarišemo, a da to nije pritisak na sud, pošto je sa tim gotovo. Šta znači stav da banke moraju da dokažu da su se zadužile u francima, pa onda naplaćuju to od građana. Pa, to je glupost. Govori se o kreditima koji su indeksirani. Znači, onog trenutka kada je postojala korist za ljude koji su uzeli kredit u švajcarskim francima sve je bilo u redu. Da su Švajcarci dalje nastavili da drže kurs koji su imali tada niko ne bi govorio o problemu ljudi koji su se zadužili u evrima i isti kvadrat platili ko zna koliko više.

Govori se ovde, ne znam o nekim zlim stranim bankama. Pa, ni jedna od tih banaka nije strana, vi to vrlo dobro znate. Osnovane su ovde u Srbiji, u skladu sa našim zakonima, deponovale novac u Narodnoj banci u skladu sa našim zakonima, to su naše banke, to nisu strane banke. Šta ćemo da radimo sa privredom? Vi sami znate koliko je naša privreda stradala posle 2008. godine, između ostalog i zbog toga što je i privreda uzimala kredite u francima.

Ovde je samo jedno pitanje pred nama, da li se mi slažemo sa tim da čitavo društvo pomogne ljudima koji su ugroženi do te mere da ostaju sada bez stanova, na ulicama sa svojim porodicama? To je jedno jedino pitanje koje se postavlja ovde. Ako se druga pitanja nameću da bi se to sklonilo u stanu ili da bi se politička odgovornost prenela na prethodnu vlast i činjenicu da kada je više njih danas u vladajućoj koaliciji nego izvan nje, onda se nećemo složiti.

Država je od 2012. godine reagovala, odnosno država. Reagovala je Centralna banka, omogućila je konverziju u evre, da li je tako, uspostavila kontrolu nad kamatama, naknadama za pružanje usluga u banka sektoru itd. Postoji velika razlika između zakona o kome mi sada razgovaramo i zakona, recimo, u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili pomenuta je Mađarska. Tamo se država nije pojavila kao neko ko će učestvovati delom u pokrivanju troškova koje imaju banke.

Treba pošteno reći zašto mi to ovde radimo? Zato što bi izgubili spor koje bi banke pokrenule tražeći svoju zaštitu. Izgubili bi, jer su ugovori sklopljeni, potpisani svojom voljom, onda kada je to bilo povoljno. To je kao da smo vi i ja vlasnici akcija Boinga, pa padne njihov 737, padnu akcije na berzi, onda mi dođemo pred Vladu i kažemo – dajte nam pare, mi smo izgubili. Govorim o ekonomiji i naravno da ne treba ekonomija sada da se dokazuje i da puca preko tih ljudi, ali onda treba pošteno da kažemo – država postoji i ona pomaže, pomaže ljudima u slučaju elementarne nepogode i svi smo solidarni sa tim i doprinosimo rešavanju njihovog problema. Bile su poplave 2014. godine i svako je učinio koliko je mogao, a i država da se to nekako sanira. Ovo nije elementarna nepogoda. Ovu su ugovori koji su ljudi sklopili razmišljajući o svom interesu sa željom da što manje plate, a što više dobiju. Nije tačno da su banke takve kakvim se danas predstavljaju. Ovde banke igraju mnogo drugačiju ulogu nego što je to recimo slučaj na zapadu, i vi to dobro znate. Inače, bi se davno banke naplatile u slučaju „Galenike“. Nikad ne bi dočekali kineskog investitora u Boru jer bi banke davno naplatile svoj dug i u čitavom nizu problema u kojima su banke ovde postupale suprotno bankarskoj logici, praveći neku vrstu partnerstva i dogovora sa državom. I, ovaj zakon je rezultat jednog takvog odnosa.

A šta nam garantuje da je ovo poslednji put? Samo jedna poruka, jasan stav, ko je za ovo odgovoran? Ko je za ovo odgovoran? Ako je odgovornost individualna kod onih koji su potpisivali ugovore, u ovom zakonu treba da se kaže i da postoji ne zahvalnost prema Vladi, nego prema društvu koje je odlučilo da da 100 miliona evra za to, a ne možda za nešto drugo, bez za stipendiranje najboljih studenata, ne za povećanje plata u zdravstvu kako nam ne bi odlazili lekari.

Slušam kritike kako je ovo što se sada desilo posledica neodgovornog odnosa države u poslednjih nekoliko godina. Znate na čemu se zasniva ta logika, iz čega proizilazi ona? Iz vašeg stava da je neka prethodna vlast za to isto tako odgovorna. Ako je prethodna vlast odgovorna onda moramo utvrditi odgovornost, da li je 100 miliona malo da bi se utvrdila odgovornost. Dajte da utvrdimo onda odgovornost. Šta je tada radio SPS? Šta je radio PUPS? Dve milijarde smo potrošili povećavajući penzije za deset posto, pa se strovalili. Da li je tačno ili nije tačno? Da li smo se zadužili 2011. godine milijardu smo uzeli sa kamatom 11%. Pa, dajte onda da vidimo ko je odgovoran za to i kad jednom bude odgovarao, drugi put se to neće desiti.

Nemojte ovde da prihvatamo kao nešto što je normalan stav da kamata u Srbiji treba da bude kao kamata u Nemačkoj. Pa, ni Nutela u Srbiji nije kao što je Nutela u Nemačkoj. Odakle ideja da će kamata biti ovde ista kao i u Nemačkoj?

Naravno da mi ne možemo da uradimo ono što je uradio Orban, naravno da ne možemo, ali onda treba to tako reći. Šta vi ima da tražite ekonomsku logiku u tom zakonu, nema je. Recite pošteno – ne možemo da gledamo te ljude, skapavaju, ima ih toliko i toliko, šta da radimo, ranije nismo reagovali, nismo mogli da delujemo.

Nemojte da pričate retroaktivnost. Jel znate zašto, gospodine Mali? Zato što ćete ovde doći sa Zakonom o poreklu imovine. Jel tako? Kako ćemo sad sa retroaktivnošću u tom slučaju? Mi smo to pitanje rešili, evo, imate zakon, pogledajte ga, od 2010. godine stoji ovde u Skupštini, predložili smo ga. Ali kad kažete mi ne možemo retroaktivno, vodite računa o tome, jednom je ova država već delovala retroaktivno, kada je naplaćivala porez na ekstraprofit.

Ne radi se tu o tome, nego pošteno treba reći – izvinite, tako je, nema pravde u ovom našem svetu na tom planu. Eto, neko je nastradao neko nije. Neko je imao više sreće, neko manje sreće. Ovima sada moramo da pomognemo, dotle je došlo. Taj problem je sada uočen, napravili smo dogovor sa bankama i rešavamo ga.

Da zavisi od glasova Liberalno-demokratske partije sigurno bi bila dilema, sigurno bi postojala dilema da li da glasamo ili ne, jer mislim da ne treba na tim ljudima isterivati sada te principe. Na nekim drugim mestima pre, u javnom sektoru, recimo.

Kad se postavi pitanje smanjene plate 10% ili u Penzionom fondu, kad se postavi pitanje smanjene penzije iz stečenog prava, jeste stečeno, nije sporno, samo gde je sad to pravo? Prazan Penzioni fond, opustošen. Imovina Penzionog fonda bezvredna. Srušene banje, napuštene. Niko se nije ponašao ekonomski 10-15 godina i, u redu, na tim ljudima ne treba sada lomiti kola, ali onda pošteno treba da se kaže. Onda to pošteno treba da se kaže – građani Srbije, mi smo odlučili u vaše ime da 100 miliona evra damo kako bi rešili muku tih ljudi, iako oni nisu nikakve žrtve zlog bankarskog sektora.

To nije tačno. Oni plaćaju cenu nečega što se zove kapitalizam, konkurencija, tržište, a možemo mi i na drugi način da se ponašamo, da sve to ukinemo, ali onda da se vratimo na društvenu imovinu, stanove koje država daje i da tako rešimo u potpunosti taj problem. Međutim, taj sistem je propao.

Najgore što može da nam se desi to je da ovde svi zajedno zaključimo da je problem u bankama, zato što mi bez njih ne možemo, a one će naplatiti i ovo sada što ih košta, i vi to vrlo dobro znate. To je taj rizik o kome govorite, to je onaj kreditni rejting koji kada se malo digne, a mi kažemo dobro je, a onda me zalepi lažna opozicija, a ako nam taj rejting pada, onda je kapital skuplji, a ako je kapital skuplji, onda ga je manje, a ako ga je manje, onda nema investicija, nema radnih mesta, nema izvoza i onda su opet devedesete.

Zato ova rasprava ne može da se vodi kao što se vodi polemika koliko je bilo ljudi na mitingu. Ovo je kao hirurgija. Ljudi su potpisali ugovore. U trenutku kada su potpisali, ti ugovori su im i odgovarali. Desila se 2008. godina, Lehman Brothers, sve otišlo u đavola, promenila se pozicija franka na tržištu i sada to treba da se plati. U ovom trenutku država može da plati, može da napravi dogovor sa bankama, a pre godinu, dve ili tri to nije mogla da uradi i to tako treba da se kaže. Između ostalog, može da plati što su sprovedene neke reforme u javnom sektoru, što nema više 150 preduzeća u restrukturiranju, koja su jela 700 miliona evra u proseku godišnje i to su vam sve činjenice.

Ali, u odluci Vlade da pokrije trošak ljudi koji su se zadužili u francima, nema nikakve ekonomije i nema nikakvog uspostavljanja neke pravne države. To se isključivo može svesti u domen želje da se ljudima pomogne, mimo bilo kakve obaveze i ne na štetu, to ne mogu da kažem, nego, pre svega, računajući na solidarnost preostalog dela društva.

Nisam siguran da bi svi ljudi to podržali, apsolutno nisam siguran, ali zbog problema sa kojim se ljudi suočavaju, ti nesrećnici zaduženi u francima, mislim da imam razumevanja za to što ste vi odlučili da uradite. Ali, priče, prethodna vlast, pa ovaj guverner, pa onaj guverner, to su gluposti. Strane banke koje su ovde došle pa nam deru kožu sa leđa, sve naše banke, apsolutno sve naše banke. Vi to vrlo dobro znate i tako treba, i zaboravite retroaktivnost. Pošteno recite, oni ljudi koji su stradali do naše odluke, stradali su, šta da radimo. Takav je život, surov je i žao nam je, ali to je tako. E, sada, ne možemo mi nešto retroaktivno.

Naravno da država može sve, šta god hoće, ali to nema smisla. Dajte ljudima da kažemo istinu, onako kako je, onda će sledeći put biti pažljiviji, sigurno.

Gde eventualno problem postoji? Postoji u tom populizmu, u demagogiji, u tome što su pravljene, subvencionisani krediti, korporacije da bi se prodavali blokovi koji ne mogu da se prodaju, što se država zaduživala da bi nekome pokrivala štetu, pa je to sada sve stiglo pred nas, a posebno pitanje je pitanje cene koju će platiti privreda za ovo. Ono što je sigurno, to je da oni ljudi čiji je novac investiran u ovu Srbiju, kroz banke koje su ga ovde plasirale, uopšte nisu raspoloženi da igraju ulogu koju u ovom trenutku igra naša država, i evo, koju će igrati naša Skupština, zajedno sa Vladom, a to je da kroz neki princip solidarnosti pokriju štetu tamo nekom u Beogradu. Šta to njih briga? Šta to briga nekoga ko je preko banke Inteza Sao Paolo investirao u Srbiju po određenoj kamati svoj novac, koliko imamo NPL-ova, sve su to banke progutale, jel tako? Pa sada postoji problem, banka proda, pokriven je kredit hipotekom, pa kada se proda, onda se nastavi otplata. To nije normalno i tu je Šešelj u pravu.

A, kolaterali u privredi? Pa banke su bile pune imovine sa kojom ne znaju šta da rade, jer im je pala u međuvremenu vrednost. Na tim temama je važno da se reaguje, da ne može da postoji jedno pravilo za građanina, a drugo pravilo za kompaniju.

To su propusti ne prethodnih vlasti, nego naših sistema, mi imamo sistemske greške i njih treba otklanjati. Na kraju, vi se ubiste da objasnite da se vreme promenilo, da moramo da radimo, da je borba za svakog investitora, da 24 časa traje radno vreme u svetu. Ako hoćete sa nekim da sklopite posao, ustajete u tri ujutro da bi ga zvali, a onda se ovde pojavimo i kažemo, znate šta, to baš i ne mora tako.

Ne, mora, ovo mora biti prvi i poslednji put. Izvinite, koliko je to domova zdravlja, škola, bolnica, lekova. Ova zemlja mora biti svesna kakvu cenu parlament sada želi da plati za te ljude. Mi njih ne želimo da žrtvujemo. Na svu sreću, ima nekog novca u budžetu, ali mora biti potpuno jasno o čemu se ovde radi. Nema tu nikakve ekonomije. Da su ugovori završeni, ispunjeni onako kako su potpisani, niko se ne bi pojavio i rekao, znate šta, dobio sam mnogo jeftino. Evo ja ću da platim preko toga.

Vi ste ministar finansija, niste vi ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike. Nema prethodne vlasti, tako ne možemo da razgovaramo. Nema stranih banaka, nema zlih banaka. Oni su investirali svoj novac po pravilima na koje je, onaj ko je novac uzeo, pristao. Kako vi mislite da se mešate u to? To nije zelenašenje. Promenljiva kamatna stopa. I vi kada se zadužujete kao država, to se računa. Šta je euribor? Da li se on menja? Da li je bila kamatna stopa negativna? Pa, morali smo da plaćamo ako nam banka čuva novac, danas je otišlo na dolar 2,5. To od vas očekujem da čujem. Hvala vam.

Hvala gospodine Jovanoviću.
Pre nego što dam reč ministru Siniši Malom, želim da saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obavestim narodne poslanike da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Dr. Siniša Mali, ministar finansija. Izvolite.

Hvala puno.
Uvaženi poslanici Vlada Republike Srbije ulaže i u domove zdravlja i u škole i u vrtiće, ali takođe i brinemo o ljudima i ne možemo da dozvolimo da ljudi koji ostaju bez krova nad glavom, koji su u problemu već više od 10 godina, ako postoji mogućnost da okrenemo glavu u stranu i da ne primetimo njihove brige. Mi smo upravo pogledali njih u oči, razgovarali sa njima, razgovarali i sa bankama i doneli kompromisno rešenje upravo u cilju rešavanja njihovog problema, da pokažemo da smo odgovorna država, država koja misli o njima i država koja brine. Ja mislim da to jeste na kraju krajeva i uloga države.
Mislim da niste u pravu, to je najblaže rečeno što mogu da kažem, kada za odluku višeg ili Vrhovnog kasacionog suda kažete da je glupost. Samo da razumete njihova intencija bila je da vide da li je i da li su ti krediti spekulativan posao, da li su banke imale novac u dinarima pa su davale iz tog novca kredite u francima, ili su originalno imale izvor svojih sredstava u švajcarskim francima. To je bio defakto razlog takvog komentara i takvog mišljenja Vrhovnog kasacionog suda.
Podsetiću vas takođe da skoro sve ili većina domaćih banaka, kako ih vi nazivate, ima osnivače koji su iz inostranstva i s obzirom na to koliko smo stvari uradili u proteklih par godina u smislu stabilnosti naše ekonomije i političke stabilnosti, stabilnosti i sigurnosti ulaganja u našu zemlju, onda shvatate koliko je kompleksna tema o kojoj danas govorimo. Imate interese stranih ulagača. Nama treba ta sigurnost kako bi oni nastavili da investiraju u našu zemlju. Na osnovu toga otvaramo i nove fabrike i nova radna mesta, naš BDP ide napred, napreduje nam država.
Imate s druge strane i te ljude koji su uzeli stambene kredite u švajcarskim francima. Ja sam s njima razgovarao, dakle to je ozbiljan realan problem. Ljudi koji su malopre ste vi rekli izgubili svoj krov nad glavom, dakle taj problem pokušavamo sada da rešimo. Mi pre nismo imali ni novca. Sada imamo neki novac i hoćemo kao odgovorno društvo, kao odgovorna država da deo tog novca uložimo da pomognemo onima kojima je ta pomoć najpotrebnija.
Ja ću završiti na način na koji sam i započeo ovo izlaganje. Ne vrede nam mnogo ni domovi zdravlja iako se borimo za njih, ni škole, ni vrtići ako nemamo ljude. Na kraju svi smo mi građani ove Srbije i naša je dužnost, obaveza, a i želja da drugima pomognemo ukoliko smo u mogućnosti. Hvala.

Hvala doktore Mali.
Pravo na repliku gospodin Čedomir Jovanović. Izvolite.

Pretpostavljam pošto niste pomenuli prethodnu vlast da smo se oko toga složili da je to nikakav argument, da dalje ne idemo.

Iz kog razloga su banke uopšte došle u Srbiju ako ne da zarađuju? Sud proverava da li je to spekulativno? Da jeste. Da li su uzele u dinarima? Pa jesu, i. I kad je prvog meseca trebalo da se plati ponašali su se u skladu sa valutnom klauzulom. Ljudi su mogli u dinarima da uzmu kredit. Odakle pravo sudu u to da se meša? Zašto je odluka bila dva jedan? Kako bi to prošlo na nekom drugom sudu? Vrlo dobro znate

zašto druge zemlje nisu išle na taj način u rešavanje ovog problema. Ni Crna Gora, ni

Hrvatska, o Mađarskoj da ne govorim. Naravno da se stvaraju i da se prave škole, i domovi zdravlja, ali ja sam nešto drugo vama rekao.

Ljudima mora biti jasno koliko je iza svake ekonomske logike ili iza svakog prava odluka koju vi donosite. Ona je isključivo zasnovana na solidarnosti, na empatiji, ni na čemu drugom. Nemojte da nabrajam ovde firme koje su pozatvarane od 2008. godine zato što nisu mogle da vraćaju kredite. Ostali su bez tržišta pritisnuti ulaganjima u novu opremu, ne u automobile i u lični luksuz.

Neke sjajne kompanije. Reću vam samo jednu. Setite se samo „Džip komerca“. Fantastična firma je bila. Izvanredna oprema. Nestala je u tri meseca. Imala je zalihe na lageru, promenila se cena tih zaliha i propali su, i još krediti sa druge strane. Kompanije koje su takođe uzimale kredite u švajcarcima da bi se finansirale. Sjana komanija „Fud lend“ morala je, ona je prodata. Praktično je kao NPL preuzela Atlantik grupa. Fantastična kompanija. Znači odluka koju vi donosite je duboko solidarna. Ona govori o potrebi da se pomogne ljudima koji su realno ugroženi. Ali nemojte da sada te ljude predstavljamo kao žrtve nekih zlih banaka. To nije tačno. Jeste osnivači banaka su u inostranstvu, ali te banke ovde posluju po našim pravilima, deponuju ovde novac, imaju obavezu da drže rezerve u skladu sa našim propisima. Kapitalna adekvatnost ovde postoji i ona ih vezuje. Drugačija pravila su ovde nego negde napolju.

Hvala gospodine Jovanoviću.
Za reč se javio narodni poslanik Zoltan Pek.
Izvolite kolega Pek.

Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih govorio o ovom famoznom zakonu, Zakonu o konverziji stambenih kredita i indeksiranim u švajcarskim francima.

Problem korisnika stambenih kredita u švajcarskim francima je najzad tema je koja je došla na skupštinu i gledamo da rešimo ovaj problem. Okolne zemlje su rešile već ovaj problem, Mađarska, kao što smo čuli, Hrvatska, Crna Gora i ostali, Mađarska je u 2014. godini je rešila ovaj problem. Svaka je zemlja imala svoj model, koji model je najbolji to se ne zna, mi imamo ovaj model što je ispred nas i mislim da je to momentalno jedno najbolje rešenje.

Kako je došlo do kredita koji su u francima bili indeksirani? Prve kredite je u Austrijska Narodna banka izdavala onim građanima koji su živeli pored granice Švajcarske i imali i radili u Švajcarskoj i imali zarade u švajcarcima i zato je donela ovu odluku. Ova odluka se polako proširila na okolne zemlje, kao što je Mađarska, bivše zemlje SFRJ, Rumunija. U našoj zemlji smo počeli da dajemo ove kredite 2005. godine.

Zašto ovo kažem? Kažem jer pre nego što sam bio političar, 22 godine sam radio u banci, u to vreme bio sam direktor stanovništva u banci.

Znači, 2005. godine smo počeli da izdajemo ove kredite. Bilo je tako vreme da su samo ovi stambeni krediti bili davani u švajcarskim francima, to je trajalo oko godinu dana.

Ekspanzija ovih kredita koji su primali naši građani je najveća bila od 2007. i 2008. godine. Zamislite taj trenutak, kako su tada građani razmišljali. Krediti su dati indeksirani u švajcarskim francima. Švajcarski franak je bila jako stabilna valuta, evro je kao jedna nova valuta bila u evropskim zemljama. Oni su tako razmišljali. Znači, stabilan franak, stabilan kredit i to se da uzetu. U to vreme kvalitet evra i švajcarskog franka je bio 1 prema 1,2 i to je održano od 2011. godine do 2015. godine.

Znači, svaka zemlja ima svoju monetarnu politiku i monetarna politika je zasnivana na tome koliko je njena nacionalna valuta u paritetu sa evrima. To je i Švajcarska radila.

Zašto je došlo do ovog kolapsa, u koji smo ušli? Ušlo je puno naših građana, ostalo je samo oko 17 hiljada građana koji još imaju ove kredite, a iznos ovih kredita je oko, ako sam dobro pogledao, 540 miliona evra. Znači, građanin je ušao u banku, zatražio kredit. Nismo imali prilike da dajemo kredite, naročito stambene kredite. Prvo smo počeli sa potrošačkim kreditima, a posle su došli stambeni krediti. Znači, imali su prilike, takva nam je bila ekonomija, da smo mogli da dajemo ove kredite. Građanin je ušao, mislio da je franak jako stabilan.

Što se tiče kamatnih stopa, kamatne stope su bile najmanje. Znači, manje od onih kredita koji su bili izdavani u evrima. Sve brošure, sva politika, bankarska politika namenjena građanima je bila jako atraktivna, zato su ovi ljudi ušli u banke i dizali ove kredite.

Nažalost, jako malo od banaka ili od radnika banaka nije gledao predznake, što je bilo u EU. Jer, 2007. godine, ako se dobro sećam, Evropska centralna banka, Centralna banka Austrije, je davala već znake da ove vrste kredita imaju dvostruki devizni rizik. U našoj zemlji, 2007. godine, to treba istaći, tadašnji guverner Narodne banke, gospodin Radovan Jelašić je dao jednu izjavu u vezi ovog dvostrukog deviznog rizika, samo je bio problem što niko nije obraćao pažnju na to.

Došli smo do toga da 2011. godine već se nije dalo da se da kredit u švajcarskim francima, već samo u evrima. Jer, ovo pitanje koje je dovelo u kolaps celu ovu tezu ili celu ovu problematiku, jeste jedna tzv. izjava Evropske centralne banke, 2015. godine, januara meseca, da će svakog meseca kupovati obveznice u visini od 60 miliona evra. Zato je reagovala Narodna banka Švajcarske i od tog datuma, januara 2015. godine, oni su odustali od onog pariteta što je bio pre, 1:1,20. Zato je došlo do ovog kolapsa, nažalost.

Kao što sam rekao, zakon je ispred nas. Ovo je bila mala istorija zašto smo došli do ovoga i kako je to bilo. Treba još jednom istaći da je u to vreme jedina prepreka bila da neko ne uzme ovaj kredit visina ličnog dohotka. Jer, ako je klijent ušao u banku, tada je jedino pitanje bilo koliko on može kredita da podnosi, pošto je 50% od ličnog dohotka bilo dozvoljeno da se optereti sa bilo kakvim kreditom. I zato su ljudi toliko navalili.

Toliko je bila niska kamatna stopa da su krediti u švajcarcima bili povoljniji od kredita u evrima. Niko nije obraćao pažnju šta će doći za pet, 10, 15, 20 godina, jer im niko nije rekao šta ih čeka.

Kao direktor banke, ja sam upozoravao moje prijatelje, poznanike, da ne uzimaju ovakve kredite i da će biti problema, pošto sam u to vreme čitao razne novine o bankarskim sistemima. Zato sam i rekao da ne treba uzimati, već samo do 35% svoje plate, jer se ne zna šta će biti i kako će biti cela kamatna politika.

Ovo rešenje koje imamo, a posle ću da kažem šta imamo još ovde malo riskantno i kod ovog zakona, znači, zakon je ispred nas i mislimo da je to dobro rešenje, zbog čega ćemo glasati za ovaj zakon. Znači, poslanici Saveza vojvođanskih Mađara će glasati za ovaj zakon.

Kao što je gospodin ministar rekao da su u ovom zakonu u pitanju oni ljudi ili građani koji su uzeli kredite, ali, šta se gleda kao glavnica, ili otpis ili konverzija ovih kredita? To je preostali dug glavnice i obračunata i nenaplaćena kamata. Znači, to je glavni deo duga. To se konverzuje u dinare, pretvara se u dinare, otpisuje se 38% od toga i preostali deo se daje isto kao kredit, ali kredit po onoj kamatnoj stopi što je u datoj banci primenjeno 31. marta ove godine. Ako banka nije imala takve kredite, onda mora da da takve uslove da ove kredite moraju izdati po, ako je kamata varijabilna ili promenjiva, da to ne bude iznad 3,4%, plus tromesečni ili šestomesečni euribor, ako je fiksna, bila je i fiksna kamata i banka je imala takve kredite, onda fiksna kamata ne sme da bude iznad 4%.

Rekao sam da ću reći kakve ćemo probleme imati, ako ćemo ih imati, to se još ne zna, jer se ne zna šta će biti u ekonomiji, ja kao bankar imao sam priliku da euribor bude plus 4,4. Sad je minus 2, 02, znači da je sad jako povoljna. Za 10, 15 godina, ne zna se šta će biti.

Znači, ovo je još jedan deo rizika od toga što banka izdaje kredite. Znači, 3,4% kamate plus euribor. Znači, ovde ima još malo rizika, ali to se da prihvatiti, jer svaki kredit koji je indeksiran u stranoj valuti, ima ovakav euribor. Da se vratim na temu.

Znači, ako zakon stupa na snagu banka mora u narednih 30 dana da ponudi potrošaču kredita ili ko je imao do sada ovaj kredit svoju ponudu o konverziji, a primalac kredita nakon ili u toku 30 dana prijema ovog sporazuma mora da potpiše ili da prihvati ili da ne prihvati. Ako ne prihvati, onda mu ostaje ovaj kredit da otplaćuje kako je do sada bilo.

Kao što je gospodin ministar rekao, znači nisu samo oni građani u pitanju kojima još ostaje dug, nego oni građani prema kojima se vodi parnični postupak ili prinudna naplata, njima se ovaj proces zaustavlja do onih 30 dana kako se oni odluče šta će, kako će da odrade, posle po njihovoj odluci postupak ide dalje.

Kao što smo rekli, sredstva obezbeđenja su značajna jer kod svakog kredita, svaka banka ima sredstva obezbeđenja, a ima jedno dva, tri ili u stara vremena uzeli smo više ovih sredstava obezbeđenja, kao što je hipoteka, onda osiguranje života i bilo je tako osiguranje kod nacionalne korporacije.

U vezi ovih sredstava obezbeđenja treba istaći da oni ostaju na snazi. Znači, ne treba za ove nove konverzirane kredite da se sklope novi ugovori o životnom osiguranju ili novu hipoteku da stave.

Što se tiče troškova konverzije, ovi troškovi spadaju na teret banke. Znači, građani uopšte nemaju nikakav teret kao naknadu ili bilo šta u vezi ovih kredita. To je isto jako pozitivno, što se tiče građana.

Tu treba istaći da banka posle daje zahtev za 15% troškova konverzije da sklopi ugovor sa Republikom Srbijom da bi onih 15%, što će prihvatiti Vlada, iz budžeta da nadoknadi bankama.

Kao što sam rekao, imamo momentalno 16.800 građana koji imaju ovakve kredite. Kao što sam rekao, iznos ovih kredita je oko 540 miliona dinara. Mislim da je ovo u našoj zemlji jedno od najboljih rešenja za problem ovih građana i zato ćemo mi glasati na ovaj zakon, kao i za ostale zakona koji su na dnevnom redu. Hvala vam.

Hvala, kolega Pek.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15,30 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić. Izvolite.