Gospodine predsedniče, gospodo ministri, kolege poslanici, jednostavno, i juče i danas moram da budem ovde. Ja to tako shvatam i nije moglo da se desi da ne budem ovde. To je moja potreba, to je moje shvatanje i ja tu nisam imao nikakve dileme.

Ja ću možda nešto reći što će različito da se tumači, a nije me za to briga valjda zato što sam i dugo u politici izato što sam možda iz Šumadije i zato što sam mnogo toga prošao teškoga u životu i u politici i lično.

Dakle, vi na ovoj temi meni ne možete da budete politički protivnici, niti ja vama i valjda to treba da bude polazno bar jednom u životu svih nas, da se oko nečega ovako važnog, možda najvažnijeg, dogovorimo a da nismo politički protivnici. Ja to shvatam, ja ću tako da pričam, a tako ću i da se ponašam, jer smatram da je to obaveza svih nas. Ovo je i nacionalno i državno pitanje.

Ja ovu zemlju ne volim više od bilo koga od vas, niti vi više od mene. Ako je to tako, dakle, ja moram da budem ovde i moram da kažem šta mislim o ovome.

Pripremajući se za ovo, ja nisam tek tako došao sa nekim svojim razmišljanjem o ovome, nego sam, naravno, razgovarao sa ljudima i pripremio sam jedan veliki skup koji je bio u subotu kod mene. Pričao sam sa ljudima i jednoglasno su rekli ovo što ja sada vama pričam. Dakle, moram da budem ovde, moram da kažem da je ovo ovako i moram da zamolim da ukažem na potrebu jedinstvenog stava po ovom pitanju.

Izveštaj je veoma iscrpan. Iz njega se mnogo toga vidi. Dosta toga smo znali, a mnogo toga i nismo, ali postoje neke stvari koje su jasne. Prva je da smo mi Srbi krivi za ono što nam se desilo na Kosovu. To je jasno iz činjenica ako smo četrdesetih godina prošlog veka imali 40% ljudi Srba na Kosovu a sada nema nekoliko procenata, to je, dakle, krila naša politika.

Dalje, iz izveštaja se vidi da opet zadnjih tridesetak godina opet ta politika ne zlonamerna, zlonamerna vođena od ljudi, ali je ipak dovela do nekih problema koje smo imali i meni jako godi ono što ste rekli, gospodine predsedniče, da vidite i svoju malu krivicu u nekim momentima i trenucima, mislim na 1999. godinu i pripreme sve one i probleme koji su se desili i to tako treba gledati.

Dakle, izveštaj kao pravi izveštaj koji govori u detalje o mnogim stvarima do ovog trenutka i koliko god da sam neki čovek ili hajde da kažem kao stranka spreman da ukažem na nešto, ne mogu nikako da prilepim etiketu izdajništvo i tako nešto slično što se čuje i zato sam ja i rekao na početku, ja sam različit možda od drugih, jer, jednostavno, ne mogu o ovoj temi da govorim na način kako se to govori.

Dakle, ako bih rekao nešto što će se nekima svideti i dobio neki plus, to bi za mene bio minus upravo zbog toga što ne vodi jedinstvu, nego jednostavno ti plusići mali su minusi. Ko to tako ne shvata ja ne mogu da mu pomognem, ali ja zaista to tako shvatam.

Imam svoj stav po svim pitanjima vezanim za Kosovo i svako od nas ih ima, ali ja neću javno da ga kažem. Zašto neću javno da ga kažem? Zato što me je malo strah, zebnja je neka u meni da zbog ozbiljne situacije, samo možda malo se razlikuje od onog opšteg stava koji bismo morali mi da imamo, a onda bude za sve stav. Dakle, moj će stav da bude stav svih nas i ako tako postavimo stvari, onda smo napravili veliki iskorak. Zato ja i zagovaram jednu možda sednicu koja bi možda bila zatvorena, da se svi mi lepo tu zatvorimo i da donesemo taj stav. To je stav svih nas, bez obzira što je naš lični malo različit.

Zamislite samo poruku svetu – Skupština Republike Srbije, 250 poslanika jednoglasno je donelo tu i tu odluku. To je velika odluka.

Oni mogu da budu jaki, oni mogu da urade šta god hoće, ali to je velika priča.

Nejedinstven stav, zna se šta je posledica. To su oni koji se svađaju, to su oni koji se ne vole, to su oni koji se oko svega svađaju, ni u čemu se ne slažu itd.

Dakle, dame i gospodo poslanici, mislim da nam o ovoj temi sutra u Ustavu upravo treba ovakav pristup. Sve drugo nam nije dobro.

Gospodine predsedniče, pomenuli ste me jutros kada ste me pitali da li je bilo ovako loših scena u neko naše davno vreme. Nije ih bilo. Vi i ja smo zajedno ušli u parlament 1994. godine. Vi i Stevo Dragišić ste bili najmlađi poslanici i po Poslovniku ste predsedavali vas dvojica. Jedan stariji gospodin, čini mi se da je sa Kosova i da je bio veterinar, puno puta smo nas dvojica imali polemiku i neslaganje političke sa govornice. Vi i ja i nikada ni jedna ružna reč, ni jedna insinuacija ružna ni sa jedne strane nije bila upućena. Ja se na to ponosim i ja to samo pričam da kažem da nam i to treba, ali toga nema nekoliko godina, nije važno sa koje strane. Dakle, to je jedna vrlo, vrlo bitna stvar.

Dakle, mi smo u jednom trenutku koji je vrlo specifičan, vrlo izazovan i potrebno je da budemo i mudri i pametni i jedinstveni. Kada sam rekao na početku da mi ne možemo po ovoj temi da budemo politički protivnici, da vas samo pitam, da vas podsetim jesmo li bili politički protivnici 1999. godine, kada je Srbija bombardovana? Nismo. Srbija je bombardovana, mi smo je branili. Ja sam bio komandant štaba za teritoriju grada i ponosim se sa tim vremenom i onim što smo radili. Bogu hvala, niko nije poginuo u Kragujevcu. Sve je bilo pod kontrolom. Izuzetno smo funkcionisali. Meni sada ovo nešto liči. Slično je u smislu toga da je teško. Pa, možemo li i po ovom pitanju da se postavimo isto?

Zašto bismo bili politički protivnici kada je u pitanju ova tema ili tako važna tema, tih tema je više? Zato jednostavno i ukazujem na to i molim sve da se tako i ponašaju. Shvatite najdobronamernije ovo što vam kažem, jedinstven stav po ovom pitanju, odnos naš po ovom pitanju je vrlo bitan kao poruka svetu i ja vas molim da se tako ponašamo. Očekujte od mene da u buduće tako bude. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Vladimir Đurić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministri, kolege poslanici i poštovani građani, jedna mala digresija na početku. Mislim da nije zgoreg još jednom se ukratko osvrnuti na rezultate prekjuče okončanih izvora za Evropski parlament, jer integracije Srbije u EU usko su povezane sa politikama Srbije prema Kosovu, jer su tim politikama te integracije uslovljene.

Često se govori da nema potrebe bilo šta tim integracijama podređivati i ikako im se prilagođavati, jer će se svakako EU raspasti, kao neki centar moći od kojeg zavisi naš uspeh, uspeh naših namera na Kosovu.

Vrlo kratko. Rezultati izbori kažu da su vladajući narodnjaci i socijaldemokrate pali, da su evroskeptici porasli, ali nedovoljno za bilo šta, a da su značajno skočili liberali i zeleni, kao izrazito proevropske grupacije. Ono što raduje je prvi put posle 25 godina izlaznost preko 50%, što takođe pokazuje da je Bregzit zapravo učvrstio EU.

Naši građani treba da znaju da dovoljno evroskepticizma nema čak ni među glasačima Fidesovog, Orbanovog Fidesa, iako možda postoji selektivno prihvatanje evropskih vrednosti, ali dovoljnog evroskepticizma čak ni tamo nema.

Očekivati raspad EU i promenu međunarodnih centara moći usled toga, nerealno je i zato i treba nastaviti evropski put Srbije.

Postoji argument da politiku prema Kosovu ne treba prilagođavati EU, jer nas ona svakako ne želi. Kao najveći protivnici proširenju i našem pridruživanju EU najčešće se spominju, recimo, Francuzi.

Nedavno je u našim medijima objavljen tekst sa naslovom „Makron je spremio pakleni plan za Srbe na Kosovu“. Ja sam pročitao taj tekst, pročitao sam ga i iz drugog izvora gde je taj isti tekst imao potpuno drugačiji naslov. Radi se o sledećem, u pitanju je nova strategija Francuske koju je objavila njena ambasada u severnoj Makedoniji sa ciljem da se Francuska približi zemljama zapadnog Balkana i da pomogne njihovo približavanje EU.

Najavljena je posete francuskog predsednika u junu, planira se osnaživanje vladavine prava, reformi, održivog razvoja, tranzicije na zdravije, zelenije i ekološki kvalitetnije energije i Francuska je čak voljna da za to potroši i svoj novac. To je zaista paklen plan i ako nas to ne uništi, sve ćemo preživeti.

To pokazuje kolika je zabluda odustajanja od evropskih integracija, jer nas Evropa neće, pa je moguće sprovoditi i korisno je sprovoditi kosovske politike bez obaziranja na evropske standarde.

Verovatno je tačno da će se zbog novog odnosa snaga u Evropskom parlamentu teže odlučivati i teže odlučivati i o Srbiji, ali možda će se teže odlučivati upravo zato što će se u odlučivanju više pitati liberali i liberalne demokrate, upravo zahvaljujući rastu koji duguju upravo Makronu, kao politička opcija manje sklona političkom kompromisu sa istinskim evropskim vrednostima, te ćemo i mi morati te istinske vrednosti u svom procesu evropskih integracija brže, jače i bolje, da kažem, sprovoditi u našim evropskim integracijama.

Ali, uostalom, to će potkačiti i sve naše regionalne susede koji su involvirani u proces evropskih integracija, pa očekujmo da to potkači i Albance.

Danas se, takođe, često postavlja i pitanje da li je opoziciono pravoverno biti za Briselski sporazum i nastavak u sprovođenju obaveza koje iz njega proističu, Poglavlje 23 koje proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, gde je ova država, ova Skupština njena, glasovima izabrane većine, preuzela na sebe neke pravne obaveze i kao odgovorno društvo bi, valjda, trebalo da ih sprovodi?

Taj Briselski sporazum izglasan je sa 173 glasa za i za njega je glasala i SNS i DS, dakle i opozicione stranke koje su danas u nekim udruženjima koja traže poništavanje Briselskog sporazuma. Nisam za to da se međunarodno preuzete obaveze revidiraju svakih godinu, dve, tri ili pet godina, jer tako kao država i kao društvo pokazujemo potpunu neozbiljnost i nepouzdanost ako pravimo tako radikalne strateške zaokrete toliko često.

Sublimirao bih kratko par teza koje smo čuli juče i danas u izlaganju predsednika. Mislim da je veoma važno što su te stvari u Skupštini Srbije izgovorene sa pozicije vlasti. Sa pozicije vlasti u Skupštini Srbije, da srpska javnost sebe obmanjuje kada je o kosovskoj realnosti reč, slažem se, da smo devedesetih pogrešili, jer smo potcenili međunarodnu zajednicu. Prethodno izlaganje jednog od poslanika preko puta, on je doduše i političku karijeru razvio na tom takvom tadašnjem shvatanju međunarodne zajednice, danas smo od njega čuli da nam druge osim NATO-a nema. Realnost je i tada i danas bila surova.

Čuli smo da su UN konstatovale da su naše snage vršile teror na Kosovu. Politički problem rešavali smo primenom vojne i policijske sile pred kraj 20, na pragu 21. veka.

Čuli smo da je za osam godina vlasti Slobodana Miloševića Srbija praktično izgubila suverenitet na Kosovu, da smo u Kumanovu 1999. godine, praktično, potpisali svojevrsnu kapitulaciju, da Srbije danas na Kosovu nema, osim u školstvu i zdravstvu. Možda prekasno, ali je ipak došao trenutak za otrežnjenje i hvala na tim informacijama saopštenim u Narodnoj skupštini sa pozicije vlasti, vreme je i bilo da se čuju.

Čuli smo da nas Kosovo kroz oprost računa za struju košta 150 miliona evra godišnje. Na to treba dodati dupla primanja činovnika, kosovski dodatak itd, ali smo isto tako čuli i da nam je EU najveće tržište, najveći partner, investitor i donator bespovratnih sredstava. Pozdravljam tu konstataciju.

Da možemo da trpimo zamrznuti konflikt, to nisam siguran, da ga Albanci neće trpeti i da će udariti na Srbe, udarili su, evo, baš u toku ove sednice, iako su do duše oni uveli takse da bi konflikt zamrzli i rešenje odložili ili onemogućili trajno, pa smo obavestili NATO od koga očekujemo da nas brani, NATO da nas brani, da javno mnjenje želi status kvo, iako je on nemoguć i ne daje nikakve garanciji srpskog strani, čak ni osnovne bezbednosne garancije za normalan ili bilo kakav život ljudi.

Stvari zvuče dosta zbunjujuće, ali istovremeno zvuče i poprilično završeno i izgubljeno. Deluje da prosto tu nema načina da se neko proslavi, ali je kod nas u našoj političkoj debati Kosovo i dalje tema pogodna za obračunavanje sa političkim neistomišljenicima, za pripisivanje krivice, da se Kosovom osvaja i brani vlast i da se lepe izdajničke etikete, uprkos realnosti.

Stvari u javnosti, srpskoj, treba da budu predstavljene onakvima kakve jesu, a to je da smo odavno poodmakli u Poglavlju 35. Ono je otvoreno i proizvodi pravne obaveze po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju koji je ova vlast, kao tadašnja opozicija, zajedno sa sadašnjom opozicijom, tadašnjom vlašću, usvojila i ja to pozdravljam i ja bih glasao za njega jer je reč o evropskim integracijama i jedinom pravom strateškom spoljno-političkom opredeljenju ove države koje garantuje konačne i prave istinske reforme u kojima Srbija treba da postane onakva kakva nikada u istoriji svoje državnosti bila nije.

Dakle, odavno smo poodmakli u razgovorima o izborima pod kosovskim sistemom, zajednici srpskih opština. Naravno, tu imamo problema u realizaciji, nacionalni konvent kao telo koje okuplja nevladine organizacije, ima radnu grupu za poglavlje 35, puno toga su napisali o zajednici srpskih opština. Nedavno su objavili jedan opširan dokument, njihove političke analize gde je zapelo, zbog koga i kako stvar i kada možda može biti rešena i da li će uopšte biti rešena zajednicom srpskih opština, ukoliko bude razgraničenja ili ne, itd.

Građani to treba da čuju i treba ih informisati, možda će tako biti manje skloni samoobmanjivanju. Energetika, telekomunikacije, civilna zaštita, carina, zajedničko upravljanje prelazima, graničnim ili administrativnim, ko ih već kako naziva itd, dakle, sve su to odavno poodmakli razgovori, odavno se otišlo od toga, što građani misle kada kažu da se politički pregovara o Kosovu, oni misle politički pregovara samo o statusu. Pregovori su statusno neutralni. Ispada da je nepopularno u Srbiji promovisati evropske integracije, kao što je i u EU nepopularno promovisati proširenje.

Da vam kažem, strah od populizma zbog kog su ove političke stvari nepopularne za promovisanje, političari misle o sledećim izborima, državnici gledaju naredne generacije. Ja želim da 1. jula 2025. godine svi lideri regiona, pa i sa Kosova, budu ispred Narodne skupštine i da se ispred nje digne zastava EU zajedno sa srpskom zastavom. Ne znam da li je to realno, ali ja želim u to da verujem, 1. jul 2025. godine je možda suviše daleko, ali iz ugla političkih aktera involviranih u procese je jako blizu, jako blizu.

Mnogo juče izgovorenog bilo nam je poznato 1989. i 1999. godine. Ne želim prozivati nikoga za naknadno stečenu pamet ili za naknadnu hrabrost da se istini pogleda u oči i da se to tek sad kaže, ali ću podsetiti na reči koje je tada davno izgovorio poslednji premijer zajedničke države Ante Marković, države u kojoj su svi Srbi jesu živeli u jednoj državi, što je bio cilj zbog kog smo ušli u ratove, da svi Srbi žive u jednoj državi. Svi Srbi jesu živeli u jednoj državi, zvala se Jugoslavija, živeli su pod kompromisima na koje zajednički život obavezuje. Tada je Ante Marković rekao da ćemo zablude plaćati siromaštvom i položajem daleke periferije u Evropi. Nadam se da ćemo se uskoro sa tog položaja pomeriti.

Šta nam je kao društvu na Kosovu cilj? Šta od Kosova želimo? Državno-pravni status, to je pravna kategorija. Teritorije, ili želimo sve ono što uz Kosovo kao najširi mogući pojam ide. Građane Kosova, sve građane Kosova, i one koje pogrdno nazivamo, želimo li i njih?

Postavljeno je pitanje referenduma o tome gde građani Kosova žele da žive. Šta je birački spisak za taj referendum, svi građani Kosova ili samo deo građana Kosova odeljen nacionalnom linijom? Da li za tako nešto možemo računati na međunarodnu podršku? Koji međunarodni centar moći će nam to legitimisati, ako odlučimo tim putem da krenemo?

Status bez suštine je ništa. Da bi neko društvo bilo prihvatljivo za život, ono mora da ispostavi svojim građanima uslove za kvalitetan život. Evo analize društva. Reformski procesi su spori, pravosuđe je i dalje osetljivo na politički uticaj, državna uprava je politizovana, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala ne napreduju previše, politički pritisak i napad na novinare su uobičajeni, što medijsku scenu čini ranjivom i pristrasnom u definisanju tema u javnoj debati, slabe institucije, nacionalizam i korupcija, slabost obrazovnog sistema, podstiču odliv mozgova.

Ovo nije analiza srpskog društva, ako ste to u prvi mah pomislili, ovo je analiza kosovskog društva iz izveštaja jedne međunarodne nevladine organizacije. Očigledno je da nas povezuje mnogo više nego što mislimo.

Interesantna korupcijska afera, veteranske penzije na Kosovu, navodno im je to ušlo u poslednji izveštaj o napretku ka EU, podelili su mnogo više veteranskih penzija nego što je bilo boraca OVK, a tužilac koji je to istraživao dao je ostavku i pobegao u SAD. Vrlo zanimljivo.

Na kraju, nešto što je naša istoričarka Dubravka Stojanović rekla o zamrznutom konfliktu. Nužno je reći šta zamrznuti konflikt znači zapravo za našu kolektivnu svest, kako ga u našoj kolektivnoj svesti i istorijskom sećanju poimamo. Zamrzavanjem konflikta zamrzavamo poraz i poziciju žrtve. To stvara empatiju. Žrtva ima unapred indulgenciju i oprost za sve i položaj žrtve je sjajan za homogenizaciju nacije i mobilisanje na dalje akcije. Zamrzavamo i neprijatelja, zamrzavamo Turke. Imamo sjajan istorijski izgovor za sve. Pored njih, zamrzavamo i Albance kao neprijatelja pored kog mi delujemo sjajno, bolje, evropejski u većoj meri nego oni. I zamrzavamo vreme. Istoriju posmatramo kao jedan večni nepokretni trenutak u kom svi mi živimo zajedno sa svim svojim precima i svim svojim trajnim istorijskim neprijateljima. Turci od pre 600 godina, kojima smo se svetili, su isti ti Turci kojima smo se svetili 1995. godine na onim prostorima. Nema nikakve razlike u tome.

Svi naši istorijski računi ostaju večito neraščišćeni, svi naši istorijski neprijatelji i konflikti su večito otvoreni i imamo sjajne izgovore za sve istorijski propuštene prilike.

Zbog toga sam protiv zamrznutog konflikta, jer gubimo jednu varoš godišnje i gubili smo 650.000 ljudi, to je više od jednog Novog Sada. I ovo nekako mora da se reši.

U krajnjoj liniji, u zajedničkoj evropskoj porodici naroda pitanje nacionalne države, nacionalne omeđenosti i nacionalnog suvereniteta je potpuno relativizovano i Srbija na taj način ima priliku da nad Kosovom ima veće ingerencije nego ikada i da bude deo najveće državne zajednice.

Hvala. Potrošili ste vreme vaše poslaničke grupe.
Još jedan govornik na listi je prijavljen, Đorđe Vukadinović, i onda ako je nekome preostalo vreme, a vidim da je samo jedna poslanička grupa u pitanju.

Zahvaljujem.

Predsednice, nešto nije radila ona jedinica.

Žao mi je što nisam dobio priliku odmah da odgovorim, ali evo, srećom, mogu da izvučem par poenti. Neću odgovarati na ono što su bile ipak, rekao bih, nekorektne stvari i napada i uvrede, bez obzira što ste vi, gospodine Vučiću, trudili verovatno da ostavite utisak tolerantnosti.

Bilo kako bilo, ovo je suviše važna tema da bismo se vređali ili da bismo neozbiljno ili neodgovorno raspravljali zarad prikupljanja nekih poena sa jedne ili druge strane, mada ste mi mnogo toga rekli i netačnog.

Hoću da ispravim samo dve činjenične stvari, odnosno jednu neistinu i jednu poluistinu, koje su tu izrečene načelno, nema veze sa mnom i kritikom ili mojih političkih prijatelja ili saveznika.

Prvo se tiče poluistine, da je Vlada, odnosno prethodna Vlada i Borko Stefanović, da su prihvatili prelaz administrativni ili granični, to je tačno. Kažem da je to poluistina. Ali, ima isto tako jedna dopuna tog podatka, a to je da je vaša Vlada ili Vlada ove većine to implementirala. Dakle, implementirala je ova Vlada, i to uz velike otpore Srba i tadašnjih Srba, lidera Srba na Kosovu i Metohiji.

Imam pred sobom zaključak Vlade od 6. decembra 2012. godine, koji je potpisao predsednik Ivica Dačić, gde se govori o tome, govori se o izradi tih prelaza i kaže se, eksplicitno stoji u tački, čini mi se 3, Vlada smatra da je postignut dogovor u skladu sa stavom EU o statusnoj neutralnosti i da ne prejudicira konačno rešenje statusa, i tačka 5. – na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak neće biti naplate carina i drugih dažbina za robu namenjenu severnom delu Kosova i Metohije, a te carine se naplaćuju.

Hoću da vam kažem, druga stvar, još opasnija, još problematičnija jeste vaše konstatovanje, da je bilo upada ROSU i naveli jul mesec iz 2011. godine. Dakle, to je bio jedini slučaj i znamo kako je loše završio, gospodine Vučiću. Dakle, hoću da kažem, i to je činjenica, sviđalo se to vama ili ne, o odgovornosti prethodnih vlasti možemo govoriti ovako i onako i stvarno nisam neko ko će to da brani, ali da ROSU nije mogao ovako da vršlja po severu, to je činjenica. Vi kažete da ste sada mnogo ojačali državu i vojno i ekonomski i politički. Kako smo ojačali kada vam se sada svako malo, svakih nekoliko nedelja dešavaju stvari, pa vi onda dižete borbenu gotovost, pa se prave specijalne emisije po televizijama, pa se čini kao da je počelo ratno stanje i onda se povučemo, onda vi najavite neke kao oštre mere koje ćete saopštiti ne znam kada, pa onda prolongirate.

Dakle, prosto, činjenica je, ja vas gospodine Vučiću, najljubaznije pitam, zaista sam bio najkorektniji moguće, šta biste vi, lično vi, nekada kao predstavnik šef, lider opozicije rekli za takvu situaciju? Šta biste vi rekli za Briselski sporazum? Ne vi nekadašnji, pa kažete ja sam se promenio, mada i to može da stoji kao pitanje, nego uopšte vi ovakav kakav ste sada, da imate Vladu pred sobom, koja je potpisala sporazum, poput Briselskog, i onda se ispostavi da šest tačaka, odnosno sve što se tiče Srba iz tog sporazuma, nije ispunjeno, a vi ste, odnosno ne vi nego vlast neka je primenila i ispunila sve što je bilo do njih. Zar ne biste grmeli ovde, ne bi mogao čuti se niko drugi od vas koliko biste vešto… Vi ste vešt da vratim kompliment, vi ste vrlo vešti, dobar govornik, ali naravno imate i sve resurse moguće, pa vam se još pojačava efekat tih vaših govora i teško je dobiti priliku da vam se odgovori. Dakle, šta biste vi rekli, kako biste vi grmeli, kako biste ih nazivali, da li izdajnicima ili nesposobnjakovićima, vi odaberite izraz, da šest godina stoji neki sporazum potpisan od kojih ste vi, odnosno vaša država ispunila sve, a ovi drugi ništa.

Vi ste 2015. godine čestitali građanima Kosova i Metohije posle drugog, uslovno rečeno, Sporazuma sa Isom Mustafom, avgusta 2015. godine. Citiram vaš tvit: „Mislim da naš narod na Kosovu i Metohiji ima razlog za zadovoljstvo. Postigli smo dobre sporazume. Večeras se uspostavlja zajednica srpskih opština“. To su vaše reči 25. avgusta 2015. godine. „Večeras se uspostavlja zajednica srpskih opština“. Marko Đurić je tada izrekao onih čuvenih pet nula, kako smo pobedili sa pet nula. Sada je 2019. godina. Još malo pa četiri godine, a nema ni „z“ od zajednice srpskih opština.

Naravno da su odgovorni oni, ali zar nema vaše odgovornosti za to što je do toga došlo? To moram da vas pitam. Zar ne bi bilo u redu da na neki način, barem samokritički, kažete – pogrešio sam, prevarili su me ili pak to je cena koju moramo da platimo? Nemojte, gospodine Vučiću, bez obzira na sve razlike među nama, da vam se dogodi da ta zajednica srpskih opština na kraju bude neka vrsta kompenzacije za ovaj pravno obavezujući sporazum, pa da nešto što je njihova stara neispunjena obaveza, prosto vas pitam i skrećem pažnju i drugarski upozoravam, prijateljski, dakle, nemojte da nam to ponude, da vam to ponude kao kompenzaciju za taj pravno-obavezujući sporazum.

Drugo, ovde ste mnogo pričali, kažem efektno, mnogo toga, ali ja nisam čuo, bar ne dovoljno, da li postoji, pod kojim uslovima je Srbija spremna da prihvati stolicu za Kosovo u UN? Izjave koje ste vi, pa i gospodin Dačić, davali tim povodom, uvek su malo neodređene. Vi kažete – mi nećemo bez ikakvog dogovora, mi nećemo da priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost ako ne dobijemo neku kompenzaciju. Šta može biti kompenzacija za priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije? Šta može biti kompenzacija? Da li je ova podela, odnosno ovo razgraničenje, da li je možda to kompenzacija?

Dakle, najdobronamernije kažem, ako smo pogrešili kao država, vi kao vlast, jednom, nemojte da pogrešimo ponovo. Možemo se mi prepucavati vrlo efektno, medijske resurse koje imate, prebacivati na opoziciju odgovornost, ali činjenica je da niti su Srbi na severu, mi o severu pričamo, gospodine Vučiću, bili ovako nemoćni kao što su sada, niti je ROSU mogao ovako da vršlja pre toga, niti su naše pozicije bile ovoliko loše.

Ja ne sporim dobre namere onih koji su potpisali ili podržali Briselski sporazum ovde, ali da se nisu stekli uslovi, tokom svih ovih godina, da kažete, kao što ste najavljivali više puta, dosta je bilo, da nema smisla da se na ovakav način odnosite prema državi, kakvoj, takvoj, jednoj suverenoj, nezavisnoj državi. Ne vi, nego ovi prijatelji. Na kraju krajeva, pričamo o silnim prijateljima, a kao što vidite, kada treba u ključnim stvarima podržati Srbiju, onda tih prijatelja, barem ovih evropskih prijatelja, nešto i nema. Ostaju onda ovi ruski, ali njihov je uticaj limitiran.

Zašto se stiče utisak kao da ste ovde, svesno ili nesvesno, pripremali ljude, javnost, na šta, na kompromis? Da. Koji kompromis? Kao da smo se svi trudili, kao da se većina govornika trudila, uz retke izuzetke, da objasni kako Kosovu nema spasa, da ne možemo da sačuvamo, a neće nam dati, to su vaše reči, ništa, čak ni podelu, odnosno ovo ne daju i za to ste okrivili, ne znam, neke neodgovorne faktore u zemlji i inostranstvu.

Dakle, da li je zaista moguće, prvo, da je to platforma koju nismo čuli? Da li je to plan, razgraničenje? Ivica Dačić, čije izjave imamo ovde, jedan dan, doslovno jedan dan, kaže – to jeste platforma, 19. februara, a onda 20 februara kaže – razgraničenje sa Kosovom nije zvaničan predlog, nego ideja državnih zvaničnika. Dakle, u dva dana, dve različite izjave. Da li je to zaista predlog? Da li je to naš predlog? Da li je to tajni plan ili nije?

Drugo, vi ste rekli da su ga odbili i građani Srbije, misleći verovatno na rezultate anketa, a sa druge strane, da i javnost, odnosno međunarodni faktori ne prihvataju podelu.

Poslednje, doslovno poslednje, kada sam rekao, to nije fraza bila, ne branimo mi Kosovo, nego Kosovo brani nas, a na to se niko nije osvrnuo. Zašto? Ne samo iz simboličnih, istorijskih i svih mogućih razloga, značaj Kosova i Metohije za srpski narod i srpski identitet, nego vrlo praktično, iz političkih razloga. Ako se reši problem Kosova i Metohije, kao što to hoće većinski deo zapada ili međunarodne zajednice ili tog dela međunarodne zajednice, odmah će nam otvoriti pitanje Republike Srpske i vi to znate, verovatno, jednako dobro kao i ja. Nije li bolje onda da se bave, da zategnemo ovde u granicama mogućnost, ne upirući ratne bubnjeve, ali ne popuštajući i ne dozvoljavajući da damo više nego što se mora, ne pristajući na to.

Da li vi znate, da li verujete da ima i jedan poslanik u britanskom parlamentu koji bi prihvatio nezavisnost Foklanda ili Maldiva od britanske krune? Šta znači Kosovo Srbiji, a šta su Foklandi za Veliku Britaniju? Ni jedan jedini poslanik britanski to ne bi, bez obzira na sve razlike, prihvatio. Kod nas se, pod različitim izgovorima, zapravo provlače, čuli smo juče i danas ovde, predlozi kako je Kosovo i Metohija balast kojeg se treba osloboditi. Dakle, da li je Rezolucija 1244 na snazi? Da li je ova skupštinska rezolucija od 13. januara, završavam, 2013. godine na snazi? O čemu ćemo mi glasati na kraju krajeva?

Da li postoji neki dokument o kojem se glasa ili samo glasamo o vašem usmenom izveštaju? Možda ćemo ovim glasanjem dati neko zeleno svetlo za neke dalje pregovore sa mandatom i platformom za koju niko od nas nije čuo, niti zna srpska javnost zvanično šta se u tome nalazi? Teoretski se može unazad podržati izveštaj o prethodnom radu, ali ne shvatam da je to i mandat za buduće aktivnosti i buduće pregovore. Hvala.

Hvala.
Predsedniče, hoćete da sačekate poslednjeg govornika ili ćete odmah?
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici
Niste vi poštovani, gospodine Vukadinoviću, ni jednog trenutka pokušali da budete tolerantni, osim što biste želeli da se pravite da jeste. Želim da prevedem građanima Republike Srbije i vama, narodni poslanici, šta je to što je gospodin Vukadinović rekao. Molim vas za samo malo pažnje.
Dakle, gospodin Vukadinović je jutros rekao da smo mi potpisali dogovor o integrisanom upravljanju granica i da smo mi krivi za postavljanje granica na Jarinju i Brnjaku. Odmah posle toga sam izneo dokument sa parafima Borka Stefanovića iz 2011. godine. Na svakoj stranici se vidi da je pet prelaza postavio kolega iz „jedan od 300 miliona“ ili kako se već zovu gospodina Vukadinovića, iz partije njihovog glavnog gazde Dragana Đilasa. Tako se levičari udružuju sa tajkunima. Toliko o njihovoj ideji i ideologiji. Dakle, na svakoj stranici piše Borko Stefanović, na svakoj stranici. I došao je Đorđe Vukadinović, ručao je, svratio u salu i rekao je sledeću stvar – vi, gospodine Vučiću, niste rekli istinu, kaže - jeste on to potpisao, jeste to tada prihvaćeno, ali krivi ste vi i Ivica Dačić, vi ste to implementirali.
Pa šta da radimo? Znate, Srbija je država i tako rade sve normalne i ozbiljne države u svetu. U tome se država razlikuje od nekih drugih vidova zajednica, što država poštuje sporazum i što država ne prekida svoj kontinuitet kada dođe do promene vlasti, a ovo ima snagu međunarodno pravnog ugovora. Mi ćemo da srušimo međunarodno pravni ugovor?
Šta ste vi to tačno nama zamerili, što smo poštovali domaće zakonodavstvo i međunarodno pravo? Što smo se ponašali jedino kako smo mogli? Ivica Dačić je kriv što se ponašao jedino kako je mogao u tom trenutku? Što je proveo u delo ono što ste nam nametnuli kao obavezu? Jel vi razumete na šta moram danas da odgovaram, ljudi?
Čovek je rekao jutros, podsećam vas, citiram – nikada ROSU nije ušao na sever pre Briselskog sporazuma. Onda smo ustanovili da je to neistina. Onda smo ustanovili da su ušli tamo 26. jula 2011. godine i to je bio najveći i nateži incident kada je ROSU upao. Svi ovi posle toga su bile neuporedivo manji incidenti. On kaže - to je bio jedan jedini slučaj. Znači, malo sam izmislio da toga nije bilo, pa sam se onda setio da je to bio jedan jedini slučaj. Baš zbog tog jednog jedinog slučaja su ove granice na Jarinju i Brnjaku između Srba i Srba uspostavili. Baš zbog toga i samo jednog jedinog slučaja i nije im bio potreban drugi i treći. Evo nama se to dešava peti put kako to rade i ni jednom nismo postavili novu granicu između Srba i Srba. I ni jednom ništa slično nismo prihvatili i potpisali.
Vi kažete da priznam da je greška Briselski sporazum. Fascinirani ste i opsednuti ste Briselskim sporazumom. Ne znate šta biste rekli o Briselskom sporazumu. Sve vreme sam se trudio da čujem bilo koju primedbu. Briselskim sporazumom dobili smo četiri gradonačelnika na severu Kosova, međunarodno priznata po prvi put jer do tada nisu bili međunarodno priznati. Možda je to vama smešno. Meni nije nimalo smešno.
Vi ste nešto drugo uradili međunarodno priznato, nešto što mi nikada nismo uradili. Ovde je Republika Srbija. Ovo Jojić dobro zna. Ministarstvo pravde i državne uprave, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, a inače je sve potpisano pod odlukom predsednika Savezne Republike Jugoslavije, najpre za Fljoru Brovinu koja se oslobađa 2000. godine. Da pokažem i taj papir, da ne bude da čitam nešto sa izmišljenog papir.
Ovo je potpis predsednika Savezne Republike Jugoslavije, u to vreme, ali je ono o čemu smo mi zaboravili da govorimo i nikada nije rekao –izvinite. Nikada nije rekao – pogrešio sam zbog toga ili pogrešili su ovi moji. Predmet – Izvršenje kazne za osuđene, molim vas, slušajte me, ne za one protiv kojih se vodi postupak, već za osuđene, Mazreku Ljuana, Mazreku Bekima i Aljbina Kurtija. Zaboravili ste i vi i mi svi da je tada i Aljbin Kurti kao osuđeni terorista bio u našim rukama, ali je odlukom njihove vlasti sva trojica, braća Mazreku, osuđeni za krivično delo silovanja, a za silovanje, Nela, ako se ne varam, nikada nismo davali bilo kakve akte milosrđa, milostinje, nikada niko nije davao, ali su zato doneli odluku o puštanju na slobodu pravosnažnim presudama osuđenim Mazreku Ljuana, Mazreku Bekima i Kurti Aljbina.
Taj Aljbin Kurti, od oca Zaima, rođene 1975. godine, prebačen je na izdržavanje kazne u Okružni zatvor u Nišu. Osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina zbog krivičnog dela iz člana 125. KZ SRJ. Kazna je trebala da mu istekne 2009. godine, 27.1. Međutim, zbog odluke o pomilovanju predsednika Savezne Republike Jugoslavije, broj 112-03005/2001. od 7.12.2001. godine imenovani je oslobođen daljeg izvršenja izrečene kazne zatvora, te je istog dana i otpušten iz Kazneno-popravnog zavoda u Nišu.
Sada da vam kažem, sada razumem, ljudi, zašto oni po ceo dan i zašto se Ramuš Haradinaj i Hašim Tači se danas onoliko iživljavaju na meni. Što da napadaju nekoga drugog? Vi ljude teroriste koji su 15 godina osuđeni za najteža krivična dela protiv našeg naroda puštali ste na slobodu, osuđene, ne one protiv kojih se vodi postupak. Bili su u našem zatvoru na izdržavanju kazne i pušteni su sa izdržavanja kazne i taj danas se zalaže za veliku Albaniju i soli nam pamet. Sada su glavni koalicioni partneri sa ovima ili onima.
Kažete – ima neki tajni plan. Ima neki tajni plan. Nema nikakav tajni plan. Kod vas je bio tajni plan dok je narod mislio da se borite za Kosovo, dok je narod mislio da poštujete Ustav iz 2006. godine, a 2008. godine se niste ni setili Ustava. Proglasili su nezavisnu državu Kosovo dok ste vi ćutali i nijedan tekst niste napisali, a kamoli šta drugo po tom pitanju zato što je bilo važno tada da li će Koštunica da pobedi Tadića ili Tadić Koštunicu, a ne da li će od Kosova i Metohije nešto da ostane.
Da vam nešto kažem, u pravu ste za jednu stvar – Kosovo brani nas, ne čak u teritorijalnom i u geografskom smislu, ne ni u smislu naše istorijske baštine. Na Kosovu se vidi, tačno je, sve ono što smo radili i sve ono što ćemo da radimo. Vidi se i poštenje i čast, ali se vidi i sve ono suprotno od toga baš kod onih koji se na to najviše i najčešće pozivaju. Sve ste vi to lepo sastavili, pričali o tajnim planovima, o stolicama u UN.
Što mašete rukama? Jel to nešto pretite ili vam je prešlo u naviku da mašete ili imate neki drugi problem? Nemojte da mašete rukama. Nemojte da mašete rukama, odgovoriću vam ja precizno.
Ja sam, za razliku od vas, koji ste im dali nezavisnost u ruke 2008. godine i ćutali kao zaliveni, pogazili Ustav Srbije, koji ste doneli, bio protiv toga i nisam dozvolio da stolica u UN uđe u Briselski sporazum, i neću to dozvoliti ni ubuduće.
Ali, zamislite ljudi da nas kritikuju što smo implementirali međunarodno pravni ugovor koji su oni doneli. Ljudi, jeste li čuli nekada za takvo nešto? Jeste čuli u nekoj zemlji da se to dogodilo? Pokažite mi, molim vas, u kojoj se zemlji to dogodilo, da vas neko napadne za tako nešto što poštujete međunarodno pravne ugovore koje su prethodne vlasti prihvatile i potpisale. Ja jesam sve u životu video, pa mi sad ne možemo da vratimo ni ove u zatvor, zato što moramo da poštujemo njihovu odluku da su to danas slobodni građani, teroristi koje su puštali iz zatvora. Ne iz pritvora, već iz zatvora. Nisu oni obustavljali postupak protiv njih, nego osuđene teroriste puštali, pravosnažnim presudama osuđene.
Da odgovorim i drugim ljudima. Što se tiče Republike Srpske, da ne zaboravim, da sve narod vidi za šta ste u pravu zašta niste. Za Republiku Srpsku, a poštujući istovremeno integritet BiH, kako kaže predsednik Dodik i kako kažu drugi zvaničnici Republike Srpske, i lično i Vlada Republike Srbije, uradili smo više nego svi prethodni predsednici i sve prethodne Vlade zajedno.
Zato što to nije bio rad u busanju u prsa i o argumentima kojima se vi služite, da li ćemo da poštujemo međunarodno pravne ugovore, koje je neka ranija vlast potpisala ili ne, već u tome koliko smo im stvarno pomogli. Pa kad Republika Srpska ima krizu, a čudo bi bilo da nema finansijsku krizu, jer ne može da ima zbog političke situacije, veliki broj investitora, tu je Srbija da pomogne. A što to Srbija nije uradila u ranijim godinama? A što Srbija u ranijim godinama nije finansirala projekte u svim opštinama Republike Srpske, kao što danas može?
Što nije Republika Srpska ranije sa Republikom Srbijom obeležavala sve značajne datume iz naše istorije, kao što danas radimo? A što nisu ranije vlasti radile sa Republikom Srpskom na stvaranju Memorijalnog centra u Donjoj Gradini, da bismo napravili mesto Hodočašće za sve Srbe da znaju kako smo stradali u Jasenovcu? Pa, što ništa od toga nisu uradili, što ništa od toga niste napravili, nego je to ostalo za mene izdajnika da na tome radim?
Ako je to mera izdaje pristajem da sam sve što vi kažete, pa puta 10, jer to znači da Srbiju mnogo više volim i da cenim slobodu, koju su neki pomenuli više nego bilo šta, jer od slobode nema veće i važnije vrednosti za naš narod.
General Vladisavljević bi hteo da im još odgovaram, imam ja još ovih papira iz 2008. i 2009. godine generale, biće prilike za to.
Dame i gospodo, gospodin Dubravko Bojić je postavio jedno pitanje. Nisam Dubravko pogrešio u imenu?
(Dubravko Bojić: Ne.)
Izvinjavam se, u redu je.
Rekli ste - zašto sam pristajao i da li sam razočaran međunarodnim prijateljima? Ne, za onih malo za koje znam da su prijatelji. Za ove druge znam da imaju interese kao što i mi imamo interese.
Što se tiče vašeg ključnog pitanja - zašto stalno igramo crnim figurama? Pa, primorani smo i ne samo crnim figurama Dubravko. Pošto vidim da poznajete šah, naterali su nas da damo i damu, ali nam pešaka ne mrdaju napred, nego samo stopa na H liniji jednog napred i to je to i crnim figurama i dama i top manje. I ne možete drugačije.
Ako vi mislite da mi možemo da igramo belim figurama i posle Kumanovskog sporazuma i posle 2004. i posle 2008. godine i u ovakvoj konstalaciji snaga u svetu, to Dubravko nije realno. To nije ni moguće, to prosto nije stvarno.
Veroljub Stefanović, bilo bi Veroljube veoma važno kada bismo mogli da realno govorimo o problemima sa kojima se suočavamo, to bi nas dovelo do toga da budemo mnogo složniji. Nažalost, vidite da i u ovoj situaciji za koju jedino što ne mogu da se saglasim jeste da podseća na ono vreme iz 1999. godine, ali tačno je da nam je možda sloga i jedinstvo potrebnije, ali uvek je najvažnije da čuvamo demokratiju i da svakome bude dozvoljeno da izgovori šta hoće, kako hoće, koliko hoće. Zato sam srećan što su neki danas mogli da govore i duže od pola sata i da govore sve što misle i kako misle i da dobiju adekvatan odgovor.
(Vjerica Radeta: I ja što nisam dobila repliku.)
To mi je posebno žao.
A što se ovoga tiče…
(Vjerica Radeta: I treba da bude. Napisala sam na Tviteru.)
Dobio sam još jednu repliku na Tviteru, inače ih nemam dovoljno.
Samo da Veroljubu Stevanoviću nešto kažem.
Ukoliko bismo mi uspeli da razumemo da imamo zajedničku budućnost i da imamo zajednički cilj i zajednički interes, pa makar drugačije videli politička sredstva kojima do toga treba da dođemo, siguran sam da bi smo lako postigli to jedinstvo. Ovako, plašim se da ga još dugo nećemo postići i to će biti još jedna slaba karika u lancu odbrane naših nacionalnih i državnih interesa. Nažalost, ne mogu to da promenim, nisam u stanju i nemam tu vrstu snage da to mogu da uradim.
Neko je rekao da sam 2015. godine počinje da se formira ZSO. Ljudi, ja sam to rekao. Mi završili dogovore, potpisali principe o formiranju ZSO, avgust 25. 2015. godine. Noćne more od razgovora i pregovora sa Albancima i EU. Izašao napolje srećan da objavim narodu, da kažem ljudi dobili smo principe, krećemo u formiranje ZSO. I vi meni kažete da sam kriv zbog toga što Albanci i Evropljani nisu hteli da provedu u delo to što je potpisano. Moja krivica je u tome što sam bio lakoveran, što sam pomislio da međunarodno pravni ugovori važe za sve druge kao i za nas. U tome je moja krivica i odgovornost.
Hvala vam na tome, uvek ću tako da se ponašam, jer ono što potpiše Srbija, Srbija će to da ispunjava. Tako se ponašaju ozbiljne zemlje, tako se ponašaju ozbiljne države. Izvinjavam se i kriv sam, što sam verovao u ozbiljnost EU da će to da provede, ali nisam šef ni Evropske komisije, ni šef Evropskog saveta, niti bilo šta drugo, da sam o tome mogao da odlučujem.
Ja to njima svakog dana kažem, pa šta sada, da se ubijem zbog toga što oni neću da ispune svoju obavezu? Brojimo dane od tada kada to nisu ispunili. Koliko je to 2200 dana već, u dan znamo. Ne razumem samo šta je tu naša krivica? Za šta smo mi tu odgovorni? Na kraju celog dana i ceo dan juče nisam dobio odgovor na to pitanje. Da, borimo se, pravili najbolji mogući papir, ja srećan izašao, radostan.
Sećam se, imam Pavlovljev refleks kada idem u Brisel, nikad me nešto lepo ne vodi tamo. Ana je dva puta išla i nešto lepo da se desi, a mene nikad, tamo me vode samo da me muče oko Kosova, ni oko čega drugog. Imam bukvalno Pavlovljev refleks kad god idem tamo i to mi je bilo jedino lepo veče. Izašao napolje i još srećan sav što sam postigao nešto, što mogu da obradujem Srbe. I sada sam kriv zbog toga što oni to nisu ispunili.
(Ana Brnabić: Predsedniče, kada su oni dogovarali, to su tamo svi trčali da ispune. Kada su oni dogovarali, Priština je trčala da ispuni.)
Ana bi bila mnogo oštrija od mene.
Dakle, samo jednu stvar da vam kažem ljudi, hoću građanima Srbije da kažem. Ljudi, sedam godina, dakle u sedam godina od devedesete pa nadalje došli smo do Kumanovskog sporazuma, u sedam godina posle 2000. godine od svih priča da je to demokratsko pitanje, samo da smenimo Slobodana Miloševića. Kad se smeni Slobodan Milošević lako ćemo da rešimo kosovski problem. Koliko ste puta to čuli? Koliko puta Steviću ste to čuli? Milion puta smo to čuli od svih njih. Onda su ga tako demokratski rešili, da smo 2008. godine dobili nezavisno Kosovo, a tako smo ga rešili Ustavom iz 2006. godine da nam preambula i dalje stoji, a ne što nas nisu slušali 2008. godine. Te 2008. godine nismo poštovali ni preambulu, ni duh Ustava, ni slovo Ustava, ništa nismo poštovali. Zato ti Vučiću 11 godina posle toga si kriv za to. Gde to ima ljudi? Gde to ima?
Da vidim šta imam još u papirima zapisano.
Govorio je Filip Stojanović, koji je sam svakako stradao i porodica cela, ugledna srpska porodica iz Gnjilana, kao i dobar deo našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Mi ne prećutkujemo stradanja Filipe, naprotiv, mi govorimo o stradanju našeg naroda. Ne prećutkujemo stradanja ni drugih naroda, ali prvi put da neko otvoreno i nedvosmisleno sme da govori o stradanju našeg naroda, kao što znate. Prvi put, nikada ranije to nije bio slučaj. Zbog toga se i vi, ma koliko da vam je teško zbog svega kroz šta ste prošli, sasvim sam siguran, osećate ponosnim, zato što neko konačno sme da kaže šta su Srbi preživali i kroz šta su Srbi prošli, i da se ne plaši da će neko da ga lupi po glavi. Mogu da me lupaju koliko god hoće, nastaviću da govorim istinu i nastaviću da se borim da se zna istina o našem narodu.
Nećemo da ćutimo ni o Košarama, ni o Paštriku, nećemo da ćutimo ni o svim našim junacima koji su položili svoje živote na oltar otadžbine, ni o nesreći našeg naroda proteranog iz Hrvatske, ni o nesreći našeg naroda iz mnogih delova Bosne i Hercegovine, kao što nećemo da se pravimo da nije bilo zločina i na drugoj strani i gonićemo naše zločince koji su to počinili nad pripadnicima drugih naroda. Mislim da je to toliko fer odnos, toliko otvoreniji, iskreniji, bolji i pošteniji odnos nego što su sve prethodne vlasti imale.
Ja znam da se vi sa tim slažete, znam ja šta je politika, nećete vi to da kažete, ali ja znam da se kao čovek sa tim slažete. Znam ja, osećam ja puls srpskog naroda koji to vidi, koji to zna. Znate šta su mi rekli veterani, još smo napravili tu neke greške u proceduri, neke smo ljude ostavljali van kolone, zato što se neko plašio ne znam čijih reakcija. Ti ljudi su mi rekli - ovo nama niko nije uradio, mi smo ostajali bez ruku i nogu pre 20 godina, niko nam nije rekao ni hvala, a kamoli da nas neko pozove ne neku manifestaciju, da vam ništa ne pruži, da vam ništa ne da, samo da pokaže poštovanje i da skine kapu za te heroje koji su naš narod branili širom prostora bivše Jugoslavije. Nemam problem sa tim, ja sam ponosan na to.
Onda su me napali, pomešali dvojicu Lazarevića.
Nataša, rekli ste za odluku oko promene i vraćanja iz UN na EU, odnosno na Euleks. Ja sam dobio slike razbijenih automobila, uništenih kamiona, potpuno uništenih kamiona danas iz Zubinog potoka. Pretpostavljam da ćete i vi moći da ih vidite. Sve što su ti NjSO, FIT, kako god da se zovu, taj novi ROSU, sve što su uradili danas. Dakle, ja samo hoću da vam kažem da smo i ovde morali da poštujemo ono što je Rezolucija UN i ono što je pismo odobrenja predsednika Tadića iz 2008. godine, 26. novembra 2008. godine. Dakle, tu nema promena, nema to sad vi hoćete ili nećete, to je za vas zakon i to morate da poštujete.
Dakle, predsednik Tadić je odgovorio na pismo generalnog sekretara UN, prema kojima inače je na to trebalo da odgovori Vlada Srbije, nije ni važno, a Savet bezbednosti je i bez njegovog pisma mogao da donese odluku o rekonfiguraciji UNMIK-a i raspoređivanju Euleksa, ali bi bez njegovog pristanka je to faktički bilo neizvodljivo zbog najavljenog veta Ruske Federacije na sve odluke sa kojima se ne saglasi Srbija. To je učinjeno, dakle, tim saopštenjem njegovim zapravo je usvojen izveštaj generalnog sekretara o radu UNMIK-a od 24. novembra 2008. godine.
Mi posle toga nemamo šta da radimo i šta da tražimo. Ja ne mogu da vam kažem da se žalim na ponašanje ni Federike Mogerini ili Ketrin Ešton. One su vodile na korektan način, koliko je to moguće, pri čemu smo naravno uvek mi pod većim pritiskom nego što je druga strana. To ko hoće da vam kaže da je drugačije, nije drugačije. To je nešto što je potpuno jasno.
Dakle, situacija za nas je, da se vratim na rezultat. Rezultat je da smo sačuvali mir, da ništa strateški u sedam godina nismo izgubili, a u sedam najtežih godina koje nisu za poređenje sa onim od dvehiljaditih ili onim od devedesetih, jer smo tad nešto imali, tad nije bilo nezavisno Kosovo ni iz ugla Albanaca, ni iz ugla Amerikanaca i Evropljana, danas jeste. U takvim nemogućim uslovima izborili smo najviše za srpski narod, investirali najviše na KiM, investiraćemo najviše na KiM i ni jedno od ključnih prava nismo izgubili u međuvremenu, ni jednu od poluga moći nismo izgubili.
Šta mislite, zašto, ponavljam pitanje, zašto i danas i Haradinaj i Tači i svi albanski mediji sa takvom sladostrašću napadaju mene, a ne napadaju druge? Zašto podržavaju moje političke protivnike u Beogradu? Šta mislite zašto? Zašto im oni odgovaraju više nego ja? Možete li da razmislite samo zašto? Kažite to i sebi, pa ponekad bi bilo fer da se to kaže javnosti, nema tu slučajnosti ljudi. Perfektno oni prepoznaju ko je taj ko štiti naše nacionalne i državne interese, kao što to prepoznaju i Srbi na KiM. Mogu da ih teraju koliko god hoće da glasaju za neke druge, uvek oni dobro znaju kako i za koga da glasaju.
Neću da se javljam više, ako ima samo još jedan govornik. Hoću da se zahvalim svim narodnim poslanicima na veoma korektnoj i na veoma ozbiljnoj i odgovornoj diskusiji. Danas je bio užasno težak dan zbog onoga što se zbiva na KiM i imaćemo još mnogo teških dana, ali sam siguran da razgovorima, da dijalogom, pa zašto da ne otvorenim neslaganjem, možemo da se približimo nekakvim zajedničkim stavovima, da budemo složniji, da budemo jedinstveniji i da možemo još jače da štitimo naše nacionalne i državne interese.
Završiću današnji dan onako kako sam počeo. Povukli su se sa severa Kosova, ne mislim da zbog toga treba da budemo mnogo srećniji nego jutros, jer će oni to ponovo pokušati, ne još jednom, nego još mnogo puta zato što im je to san, nedosanjani san i taj san će ostati nedosanjani.
Završiću time što ću reći da ćemo se svi zajedno boriti za Srbiju, za interese našeg naroda na KiM, za interese naše države i kao što sam rekao, ja sam čovek poznat po karakteru koji ne zrači optimizmom, već upravo obrnuto, ali sam potpuno siguran da ćemo mudrijom, ozbiljnijom i odgovornijom politikom stvoriti uslove da iz nemogućeg ostvario najviše što možemo za našu zemlju i za naš narod, a izgubimo najmanje što moramo. To znači da će Srbija da pobedi.
Hvala vam najlepše. Živela Srbija.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa koji imaju vreme po članu 96. Poslovnika.
Da li se neko javlja? (Ne)
Zaključujem pretres.
Zahvaljujem predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, predsednici Vlade, ministrima u Vladi Republike Srbije, direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije i njegovim saradnicima, naravno posebno zahvaljujem svim poslanicima koji su uzeli učešće u radu ove sednice i u diskusiji.
Saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, određujem utorak, 28. maj 2019. godine, sa početkom u 17 časova i 15 minuta, kao dan za glasanje jedine tačke dnevnog reda Dvadeset druge posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Ostanite molim vas u sali, samo da ministri mogu da napuste salu.
(Posle pauze.)