Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi gosti iz Fiskalnog saveta, dame i gospodo, svaki savet je tu da da svoje mišljenje oko toga u kom pravcu se kreće naša država. Od osnivanja Fiskalnog saveta susretao sam se sa vama u manje-više nepromenjenom sastavu, po različitim pitanjima, pomno čitao vaše izveštaje i svaki put bi rekao da su ti izveštaji zaista bili izbalansirani i da su davali mnogo dobrih preporuka i mnogo dobrih analiza.
Ovaj put mogu isto to da kažem, a u svom izlaganju ću se malo više osvrnuti na neke stvari, za koje ja smatram da jesu suštinski bitne i koje mogu biti dobri saveti za vođenje politike koja će Srbiji konačno pomoći da, nakon što je Srbija uspela da izvrši stabilizaciju javnih finansija, što jeste preduslov svih preduslova, da se ekonomija kreće, bez stabilnih jakih finansija nema niske cene, refinansiranja dugova, nema jeftinog zaduživanja za nove investicije, nema novih investicija koje nisu obilno zalivene subvencijama ili nekim posebnim pogodnostima. Sa te strane, to je preduslov svih preduslova i ja pozdravljam, što je to istaknuto u izveštaju Fiskalnog saveta.
Fiskalna stabilnost je osnov da budemo civilizovano i uspešno društvo, odgovorno društvo. Međutim, ono što jeste jedan veliki izazov pred srpskom ekonomijom je kako da između jednog zadovoljstva sa postignutom stabilnošću dođemo u poziciju gde strukturne reforme daju jak stimulans ka rastu. Kada danas govorimo da su stope rasta u Srbiji tri, četiri, četiri i po procenta, u zavisnosti šta se dešava, koje godine, kod nas je još uvek poljoprivreda dosta izložena božijoj volji, zaostali smo duži niz decenija da nam poljoprivreda ne bude takva, imamo još neke javne sisteme, koji kada zaštucaju, mogu značajno da spuste procenjene stope rasta.
Mi zaista imamo veliki izazov da u Srbiji dođemo u situaciju da rastemo jako brzo, po stopama rasta koje su maksimalno moguće. To nije tri do četiri posto, nije ni četiri i po, Srbija u kojoj bi se sprovele strukturne reforme dugoročno bi mogla rasti svake godine pet do šest procenata. Kada neko kaže - a zašto je bitan taj jedan procenat, zašto četiri posto nije dovoljno dobro? Ja ću reći da to jeste dobro, ali uvek može bolje.
Da su SAD, od svog osnivanja, 1776. godine, odnosno tada je proglašena Deklaracija, nezavisne su postale nešto kasnije zaista, rasle samo jedan procenat manje svake godine, samo jedan procenat, danas bi bile na nivou nekih drugih SAD, SAD Meksika i to je ta razlika od jednog procenta. Ne osetimo je jedne, prve, druge, treće godine, ali na kraju za 10, 15, 20 godina to postanu velike razlike, a nakon jednog veka to postanu civilizacijske razlike.
Zato je borba svake Vlade, koja god vodila Srbiju, treba da bude da se izvuče maksimalan rast i zato ja duboko cenim vaše sugestije koje ste vi izneli, kako u dokumentima koje ste dostavljali nadležnim telima Narodne skupštine Republike Srbije, tako i u ovom završnom izveštaju gde ste dali jedan siže onoga što ste izveštavali.
Ključni izazov fiskusa u Srbiji nije više stabilnost, stabilnost valjda treba da bude neupitna za sva vremena i u nekoj zemlji koja želi da bude zaista šampion, šampion koji ide napred, uravnotežen budžet bi čak mogao biti jedna kategorija koja ima ustavno utemeljenje, čvrsto ustavno utemeljenje. Naravno, i fiskalna pravila su tu izuzetno bitna i o tome ću se opet osvrnuti.
Slagali se ne slagali sa bilo čijom ocenom, razumni ljudi će uvek reći hvala, jer svačiji savet je dat u volji da taj koga savetujete bar radi bolje. Osnova svega jeste da budemo zahvalno na savetima koje dobijamo.
U doba kada smo nekada pre nekih pet godina intenzivno raspravljali, ja sam vam bio zahvalan i za ono za šta se nismo usaglašavali, iako sam, pogotovo kada je u pitanju ono što nije prva oblast onoga što vi radite, oko mikroekonomije imao mnogo drugačije stavove, oko makroekonomije smo se uglavnom slagali. Dan danas sam zahvalan nekima od vas koji ste tada davno rekli, ne postoji samo jedan srebreni metak koji može da reši pitanje u Srbiji, pristup mora biti multidisciplinaran, moramo gađati mnogo stvari da bismo se pokrenuli napred. To je velika istina.
Dobro je što se neki od vaših saveta prihvataju, za neke mi je žao što nisu prihvaćeni, ali na kraju krajeva vi ste tu da savetujete, a ne da dajete direktive šta treba raditi.
Osvrnuo bih se sada i na neke stvari koje ste ovde napomenuli, tiču se ovog drugog dela izveštaja. Prvi deo je urađen više nego korektno i daje pregled vašeg rada, daje neke uštede koje ste imali, da ste u odnosu na budžetirano trošili manje i slične stvari.
Ono što duboko mogu pozdraviti jeste da treba razmišljati o novoj metodi obračuna plata u javnom sektoru. To je nešto što je bitno ako želimo imati javni sektor koji može da bude istinski servis privrede. Mi u ovom momentu imamo velike probleme da neke ljude zadržimo u javnom sektoru, a nekih bi se rado rešili i to je činjenica. Najkvalitetnije ljude ne možemo da platimo dovoljno dobro da oni ostanu u javnom sektoru i onda gubimo ljude koji bi mogli pomoći da se neki od velikih problema reše bilo na nivou lokalnih samouprava, gde su izazovi, kako bih rekao, vrlo heterogeni i vrlo različiti širom Srbije, bilo na nivou centralne vlasti, bilo na nivou agencija koje su jedan svet za sebe, koje se bave izvršenjem zakona. To su činjenice.
Takođe, potrebno je sistem unapređivati i činiti da srpski sistem plata u javnom sektoru što više podseća na sisteme koje postoje u srećnim i uređenim zemljama. Da probamo pomiriti dve stvari, a to su motivacija ljudi da dobro rade svoj posao, jer mnogi ga godinama rade, ne zato što su motivisani platom, nego što smatraju da je njihov posao jako bitan, a opet da imamo solidnu štedljivost i onaj jedan mehanizam, ja bi ga nazvao mehanizmom šumadijske domaćice koji je jako sličan mehanizmu bavarske domaćice o kome mi jako često govorimo kada se želimo ugledati na Nemce na primer.
Takođe duboko pozdravljam što ste veliku pažnju odvojili delu koji se tiče zaštite životne sredine. Mi smo na evropskom putu, još uvek više govorimo kako nam je drago što smo krenuli, pravi izazovi tek slede. Onog momenta kada otvorimo Poglavlje 27, izazovi će biti neverovatni. O tome trebamo razmišljati koliki je nivo javnih investicija koje ćemo mi morati imati u zaštitu životne sredine i ja to duboko pozdravljam. Naravno, deo investicija će biti privatan, takođe poguran zakonima koji će se doneti u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mi ćemo verovatno imati veoma dugačak prelazni period, verovatno do 2040. godine, deo će nam platiti naša buduća evropska kuća, EU, ali i dalje ćemo morati mnogo da uložimo da bi naša Srbija bila zdrava u svakom segmentu životne sredine.
Dobro je što ste u svom izveštaju to pomenuli i o tome ćemo mnogo diskutovati u godinama koje prolaze u ovom domu i to je jedna velika istina. Pitanje zaštite životne sredine će postati jako bitno pitanje i dobro je kada se u Srbiji što više raspravlja o životu, o budućnosti, o lepim stvarima koje će uslediti, možda će uslediti, ne moraju nužno da se dese i to uvek treba ponoviti, a da će vatre i požari ostati za nama. To je dobra stvar i dobro je što nam otvarate u svojim izveštajima takva pitanja.
Za pozdraviti je u vašem izveštaju što ste rekli da je potrebno imati javnu investiciju u infrastrukturu. Bez javnih investicija u infrastrukturu nema razvoja. Ima tu još mnogo da se investira, jer imali smo jako dugačke periode kada tih investicija nije bilo.
Takođe, nisu dovoljne samo javne investicije, one su samo deo cele priče. Ono što pokreće zemlju i što pokreće jednu privredu jesu privatne investicije, posebno privatne investicije domaćih firmi. Ono što je jako bitno, pogotovo kada smo mnogo puta raspravljali oko toga, kako pokrenuti ovu zemlju jeste u stvari pitanje kako pokrenuti domaće firme da investiraju. Tu imamo danas problem i to je jedno od ključnih pitanja na koje strukturne reforme trebaju da daju odgovor – kako domaće firme pokrenuti da više investiraju. Ti ljudi žele da zarade, žele da zapošljavaju, ali još uvek postoji nešto što ih čini izuzetno, izuzetno opreznim. I to jeste ključno pitanje koje će razlikovati Srbiju koja raste 3-4% godišnje i Srbiju koja bi rasla 5-6%. I to je pitanje svih pitanja i pitanje na koje treba dati odgovor. S naše strane, nama je jako drago što ste to pitanje pokrenuli u vašim dokumentima, jer to je ono oko čega će se lomiti koplja dugo, dugo u budućnosti.
Pozdravljamo predloge o fiskalnim pravilima. Meni je izuzetno žao što nikada nije usvojen jedan predlog koji je moja poslanička grupa dala, a to je da se konstatuje činjenica da godinama imamo kumulativni dug konsolidovane države Srbije koji je preko 45% i da se jednostavno zakonom, kako bih rekao, ujednači stvarnost, a ne da imamo konstantno u stvari negiranje tih 45%, iako je putanja javnog duga ohrabrujuća, to je tačno, 60% bi bio sasvim dobar nivo javnog duga, ne moramo biti veći katolici od pape i veći članovi evropske monetarne unije od onih koji jesu u evropskoj monetarnoj uniji.
Trebalo bi uvesti nova pravila. Mi podržavamo da to bude malo širi skup pravila. Dobra stvar bi bilo da kažemo da je maksimalni dug Srbije 60%, ali da taj nivo može biti dostignut samo u godinama krize, a da suštinski trebamo težiti da bude 45%, a da zaduženje iznad 45% može da se desi samo kada imamo prognoze koje će biti da u nekoj godini imamo negativne stope rasta, tj. da ulazimo u recesiju, i da onda država može jednostrano da deluje tako što će smanjiti određene poreze dok traje kriza, tako što će jednostavno povećati javni dug. To je kontraciklična politika i to je sasvim u redu i to treba da bude deo naših fiskalnih pravila kada se može delovati kontraciklično.
Takođe, verujemo da taj stav o tome da je budžet Srbije uvek uravnotežen na nivou od 10 ili 15 godina jeste nešto što treba da bude naše trajno opredeljenje, jer samo tako možemo biti kredibilna država i to je nešto na čemu trebamo insistirati. Deficit izuzetno, samo izuzetno u godinama kada je recesija više nego izvesna i dva puta razmisliti da li nam recesija stiže spolja ili je rezultat toga da smo mi nešto u Srbiji zabrljali, jer ni najpametnija država nije u stanju da sa preciznošću kaže kakve će biti krajnje posledice njenih politika i nekada smo skromni pojednostavljivati šta su posledice državnih politika, bilo fiskusa, bilo centralne banke, bilo Vladinih politika. Nekada jednostavno zaboravljamo da su reakcije ljudi na tržištu izuzetno kompleksne i da oni nisu pasivni u prihvatanju politika.
Drago mi je što su istaknuti izazovi koji nas čekaju u javnim preduzećima. Mi imamo još tri velika sistema koja nisu do kraja reformisana. Tačno je da je železnica odmakla najdalje u reformama, ali da ima još mnogo posla da železnica ne bude najveći gutač subvencija, mnogo, mnogo posla, ali da je bolje taj posao rešavati investicijama, razumnim programima smanjenja broja zaposlenih i u nekom roku probati železnicu učiniti da liči na železnicu u zemljama zapada.
Takođe, istaknuto je sa pravom da smo mi samo ugasili požar u „Srbijagasu“, ako ostane sličan sistem formiranja cena za domaće tržište, i da činjenica da se u „Srbijagasu“ ne pravi gubitak kao nekada ranije ne znači da se to neće desiti ako se cene gasa promene na svetskom tržištu. Jako je dobro što je to istaknuto, jer nekada volimo, srećni zbog toga što su se promenile neke okolnosti, reći da su problemi rešeni. Kao što je pad cene po kojoj Srbija refinansira dugove delom posledica ekonomskih politika Srbije, delom posledica toga što je u svetu dobro i da se te stvari mogu promeniti, isti nalaz važi za „Srbijagas“, jedan deo problema može ponovo da ispliva.
Takođe, ista je stvar i sa EPS-om. U EPS-u nisu rešeni problemi, ni blizu nisu toga da budu rešeni, u EPS-u se tek treba raditi mnogo, mnogo posla, EPS je nenačet. Ove godine smo u Obrenovcu imali velike probleme sa nabavkom, velike probleme koji će se na kraju odraziti na finalni rast društvenog proizvoda, i to je činjenica i pred tim ne treba žmuriti i to su problemi koji ne treba da budu trpani pod tepih.
Takođe, isto je sa državnim preduzećima. Dobro je što ih ima sada još samo devet velikih preduzeća i što je to sada samo 15.000 ljudi, mnogo bolje nego kada su to bile desetine hiljada, ako ne i stotine hiljada ljudi koji su visili u vazduhu i mnogo veći broj preduzeća. Ali, tih devet preduzeća i danas nisu rešena do kraja i taj proces nikada ne može biti dovoljno brz i dovoljno obuhvatan.
Kada već govorimo o merama, bilo bi dobro razmišljati, iako naši planovi i fiskalne strategije jesu na tri godine, iako naši planovi ekonomskih reformi jesu na tri godine i radi se određena revizija svake godine, da je potrebno imati planove koji su dugački osam godina, jer samo tako možemo rešiti ključni izazov, a to je smanjenje nameta na plate. Ako biste pitali privrednike u Srbiji zašto se plaše da investiraju i da zapošljavaju, oni bi rekli – nameti na plate. To je oblast gde nije mnogo urađeno, skoro ništa. Lepo je što je taj 1% nameta skinut ove godine kod osiguranja od nezaposlenosti, ali glavni posao tek predstoji.
Ako imamo stope rasta koje jesu od 3,5 do 4,5%, mogle bi biti i veće ako bi se nešto od ovoga usvojilo, i to je činjenica, onda je potrebno onaj novac novi koji se može oporezovati, zbog toga što je BDP svake godine veći, vi imate realno pri istim poreskim stopama i 4,5%, ako BDP raste 4,5%, 4,5% veći budžet Republike Srbije, da se sav taj novac ne potroši na povećanje plata, da sav taj novac ne ode u javne investicije, nego da deo tog novca ode svake godine u smanjenje poreskih nameta.
Ako biste imali osmogodišnji plan gde se svake godine smanjuje opterećenje na plate, posebno na najniže plate, vi biste u roku od osam godina to mogli fundamentalno smanjiti, mogli biste državnu potrošnju sniziti na nekih 35% i Srbiju trajno učiniti zemljom koja nije u riziku da će potonuti na niske stope rasta kakve postoje u nekim zemljama koje su mnogo razvijenije, jer su one mnogo razvijenije od nas. Mi možemo da sledimo tuđa iskustva.
To bi u stvari bila jedna vrlo, vrlo bitna preporuka i nešto oko čega treba pričati, kako spustiti namete na plate i kako dati našoj privredi mogućnost da se razmahne, jer naši privrednici jesu pametni, a najpametniji su tamo gde mogu da se izbore sa tim problemima koje oni mogu lakše da reše, kao u IT sektoru, na primer, njima je lakše zaobići neke stvari. Bilo bi dobro da niko ne zaobilazi neke stvari i da svi imaju mogućnost da budu konkurentni, baš na osnovu toga što naša država može da postane jeftinija i efikasnija. To je ključni izazov koji stoji pred nama, a na kojem se do sada nije dovoljno radilo, kako stvoriti Srbiju koja manje troši.
S te strane, voleo bih videti vaše mišljenje kako iz rasta koji ćemo imati narednih godina deo novca ne potrošiti, nego ga usmeriti u smanjenje poreza, posebno nameta na plate, jer naši privrednici kažu – to je najveći problem. Nije problem porez na dobit, dajte nam mogućnost da zaradimo, pa nas onda oporezujte ne 10, 15, oporezujte nas i 25%, ali hajde da imamo šta da bude oporezovano. S te strane to bi bilo izuzetno dobro da se desi i jednostavno kažem to je moje neko razmatranje, naravno, ne dao bog da u stvari pokušavam da utičem na vas više nego da nešto predlažem, vi ste nezavisni i treba takvi da ostanete baš kakvi jeste danas.
Za kraj, zaključak, u vašem izveštaju ja nemam šta da kažem loše, nekad se možda neću usaglasiti o svemu, ali ovaj izveštaj je napisan više nego korektno i izveštaj koji treba podržati. Počevši od vaših tehnikalija koje su neminovne da kažete o finansijama vašim, s kime ste se vi viđali, koliko ste imali konferencija, koga ste koliko savetovali? Nemam tu ništa da dodam i da kažem da je loše, naprotiv.
Takođe, i što se tiče mesa koji jesu vaši osnovni proizvodi, vaši saveti su bili takvi da su meni kao poslaniku izuzetno koristili, a nadam se i ostalim kolegama, a nadam se da su izvršna vlast da imala slično mišljenje, s te strane vaš izveštaj je za svaku pohvalu, i naša poslanička grupa, iako je opoziciona i po pravilu ne podržava većinu zakona koji jesu u ovoj Narodnoj skupštini, vaš izveštaj može mirne duže podržati i reči da samo tako postavite i da jeste jedna vrlo svetla tačka u srpskoj državnoj upravi. Hvala vam.