Hvala predsedavajući.

Zahvaljujem se prvo ministarstvu na prihvatanju amandmana.

Socijaldemokratska partija Srbije je u članu 12. nakon reči „inženjerske nauke“ predložila i reči „napredne tehnologije“.

Na ovakav način se bliže, u stvari definišu programi institucionalnog finansiranja u duhu savremenih tokova nauke i sa ciljem praćenja savremenih trendova na globalnom nivou.

Između ostalog, u programu SDPS se posebno apostrofira na savremenim tehnološkim procesima, koji se baziraju na visokoobrazovnoj populaciji koja je u stanju da koristi svu raspoloživu tehnologiju.

Takođe, kada je reč o razvoju i primeni novih tehnologija, savremene tendencije razvoja u zemljama tržišne privrede pokazale su da su obrazovanje i stvaranje ljudskih resursa u samom vrhu prioriteta nacionalnih strategija, kao i politike socijalnog, ekonomskog i tehnološkog napretka. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Tatjana Macura, Vladimir Đurić, Aleksandar Stevanović i Nemanja Radojević.
Da li neko želi reč?
Kolega Ševarliću, vi želite po amandmanu?
(Miladin Ševarlić: Imam vreme.)
Morate po nekom amandmanu. Izvolite.

Hvala lepo.

Poštovani ministre, želim prvo da vas podsetim na obećanje koje je dala predsednica Vlade, a koje ste vi podržali, da se Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu povodom 100 godina od osnivanja i uspešnog rada, omogući ono što je bilo odobreno pedesetih godina prošlog veka, a to je hiljadu hektara zemljišta na levoj obali Dunava, što nažalost nije do sada učinjeno i pored obećanja predsednice Vlade.

Molio bih da čujem kakav će odgovor biti po tom pitanju, imajući u vidu da fakulteti u Srbiji, prema podacima koje sam ja zadnji put obrađivao 2012. godine koriste svega 0,5% od ukupno oko šest hiljada hektara državnog zemljišta koje se daje bez naknade na korišćenje određenim institucijama, dok zatvori koriste u Srbiji 43 puta više nego svi fakulteti u Srbiji.

Drugo što želim da, pošto nemam mogućnosti na drugi način da postavljam pitanja, želim da uputim pitanje predsednici Vlade koja je preokupirana digitalizacijom, a ima i novi, poseban resor u Kabinetu Vlade, Odeljenje za internet, pitanje glasi – da li će građani Srbije, upisani u biračke spiskove, moći na idućim izborima da glasaju elektronski? Ako ne, svi građani Srbije, onda barem građani Srbije u dijaspori, jer ako dijaspora neće moći da glasa elektronski, pitanje je zašto neće moći, jer u pojedinim državama EU u koje se ova Vlada veoma ugleda, svi njihovi građani glasaju elektronski. Država Srbija krajem druge decenije u 21. veku posle Hrista ne omogućava da srpski građani u Kanadi, Australiji i SAD, Rusiji i Kini i drugim državama, glasaju elektronski, već moraju da putuju po hiljadu kilometara da bi glasali, ako se steknu uslovi da se organizuje biračko mesto.

Da li se to ovaj režim plaši glasova svojih građana u dijaspori, a dobre su im milijarde dolara i evra koje godišnje šalju svojim porodicama i rođacima u Srbiji, jer na godišnjem nivou pošalju otprilike onoliko koliko je EU prema informacijama ostala za ceo period pridruživanja Srbije EU?

Još jedno pitanje za gospodina ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Govorili ste u prethodnom obraćanju i odgovoru na poslanička pitanja, u toku današnjeg dana, odnosno po amandmanima, o nekim novim budućim naučnim centrima, od Petnice pa nadalje. A ja vas pitam, gospodine ministre, šta je sa dosadašnjim naučnim centrima? Šta je sa Centrom za krompir u Guči? Šta je sa centrom u Zaječaru? Šta je sa Centrom za strmna žita u Kragujevcu? Jesu li to pastorčad nauke ove zemlje ili su zaslužne institucije u ovoj zemlji?

Ako ne može država da isfinansira iz budžeta, dajte, molim vas, da u ovaj zakon ili u neke izmene i dopune u najskorije vreme ugradimo model javno-privatnog partnerstva i da na taj način prevaziđemo probleme, jer, sramota je da Srbija uvozi krompir, a ima Centar za krompir u Guči koji ne funkcioniše u punom kapacitetu. I ne samo to. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Šarčević. Izvolite.

Ja ću se osloniti samo na dve teze. Za ovo glasanje iz inostranstva to nije moja tema, niti znam, ali ću podsetiti premijerku i ministra poljoprivrede da smo o tome razgovarali i da poljoprivredni fakulteti u Beogradu, kao i u Novom Sadu, apliciraju za veći zemljišni posed, da bi mogli da sprovode svoje programe, a naravno, oni su jako dobri proizvođači svih roba koja se tamo proizvede, tako da neće niko biti na šteti.
Kada govorimo o ovim centrima malo pre, to su novi centri za omladinu, gde podjednako dolaze studenti, osnovci i srednjoškolci, kao što je Petnica počela, ali što nastavljamo sa Tršićem. To su centri za promociju nauke za mlade naraštaje i koristimo svakako postojeće neke centre. Recimo, na Goču ćemo koristiti postojeća dobra koja moraju da se renoviraju. Isto tako, u Trsteniku i u nekim drugim gradovima Srbije.
Kada govorite o ovim institutima koji su pogašeni, oni su se ugasili u ranijem periodu, jer su ostali bez akreditacije. Mi smo uspeli da spasimo dva instituta - Smederevska Palanka, povrtarstvo i krmno bilje Kruševac. Inače su oni postali privredna društva i nismo mogli da utičemo na njih. Ovima smo vratili kategoriju ustanova i spasili ih u poslednji čas.
Pitanje javno-privatnog partnerstva je, hvala bogu, otvoreno i naše ministarstvo će zbog pokušaja da prevede što veći broj stranih studenata u Srbiji krenuti upravo kroz taj jedan model kada je u pitanju smeštaj stranih studenata, jer nemamo dovoljno kapaciteta za sada ni za naše studente. Tako da podržavam to kao ideju i predlog za neke druge opcije, ali mora da krene i privatna inicijativa putem formiranja dovoljno istraživača i namerama oko ovoga o čemu ste vi pričali.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ovo baš nema veze sa amandmanom ali se nadam da će i meni biti dozvoljeno ono što i drugima, već predviđa da se određene površine državnog poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini mogu izdavati za školovanje kadrova poljoprivredne struke. To je dozvoljeno, čisto radi naših gledalaca da znaju da se to već radi i da su rezultati značajni.

Što se tiče Guče, ja žalim što je vlast pre nas to upropastila i nadam se da će tu biti nekih pomaka. Ja sam obišao taj Centar za krompir u Guči.

Oko glasanja, ono što je najvažnije, što ministar nije mogao da odgovori, svaki narodni poslanik ima pravo ili 30 hiljada birača da predloži izmene i dopune postojećih zakona ili sasvim novi zakon.

Zakon o izboru narodnih poslanika, koji je donela vlast pre nas, definiše način na koji se glasanje vrši. Dijaspori je svakako dozvoljeno da glasa po ambasadama i konzulatima. Možda to nije dovoljno, možda zakone treba menjati. Ali, zakonom su propisana biračka mesta, način štampanja glasačkih listića, izgled glasačkog listića, pečat na glasačkom listiću, itd, tako da bi elektronsko glasanje iziskivalo ne samo odluku Vlade, već promenu, izmene i dopune postojećeg Zakona o izboru predsednika, o izborima narodnih poslanika i, recimo, o lokalnoj samoupravi. Ali, svaki narodni poslanik može takav zakon da predloži Narodnoj skupštini. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

U vezi dva ili tri pitanja koja su pokrenuta prethodnim izlaganjem poslanika Ševarlića.

Postavio je pitanje da li se, kako je rekao, vlast nečega plaši, odnosno da li se plaši građana, konkretno, zbog toga što danas nije organizovan koncept glasanja dijaspore elektronskim putem. Tako je rečeno.

Dakle, pre svega, gospodin Rističević je potpuno u pravu. Mi godinama imamo već obezbeđenu mogućnost da ljudi koji ne stanuju trenutno na teritoriji Republike Srbije, a jesu njeni građani, učestvuju na izborima, da se korektno izjasne, u skladu sa onim što zakon predviđa i u skladu sa onim što je tekuća politička ponuda, o bilo kom nivou izbora da je reč. Dakle, pitanje da li mogu da se izjasne ti ljudi, apsolutno nije pitanje. To je potpuno jasno. To je notorna činjenica.

U tom smislu, ja ne vidim zašto bi se bilo ko nekoga plašio. Ponajmanje vidim da tu ima mesta bilo kakvom dvoumljenju na temu aktuelne vlasti, Vlade, ako želite, ili ako želite, predsednika Republike.

Zar nije najbolji mogući odgovor na pitanje da li se plaši građana u bilo kom smislu ili na bilo koji način Aleksandar Vučić, činjenica da je sa tim građanima neposredno, oči u oči, svakoga dana. Dakle, bukvalno svakoga dana. I kada obilazi Srbiju i objašnjava našu današnju politiku, ali i prikazuje rezultate svega onoga što smo postigli u poslednjih nekoliko godina, a zaista jesmo puno, od grada do grada, od opštine do opštine u ovoj zemlji, može da se čuje šta je za konkretnu lokalnu zajednicu učinjeno i postignuto, nego i kada god je reč o bilo kakvoj velikoj potrebi ljudi. Pre neki dan, na levoj obali Dunava, oči u oči sa ljudima je govorio i dogovorio se o tome kako će im se pomoći da se uredi ona infrastruktura koju decenijama nisu imali.

Možete da se setite neke prilike da je narodu bilo teško, bilo da je u pitanju poplava, klizište, šta treće, a da sa narodom nije bio, opet oči u oči, Aleksandar Vučić? Ja opet kažem - ne mogu da se setim. I to vam je odgovor na pitanje da li zaziremo od građana, da li ih se plašimo na bilo koji način.

Nikakve to veze nema, da znate, baš nikakve, sa elektronskim glasanjem, i to elektronskim iz Srbije ili iz dijaspore. Jer, ako biste vi, ne znam kako zamišljate to elektronsko glasanje, poslali mejl i rekli - ja, taj i taj, hoću da ovom prilikom glasam za tog i tog, to bi otprilike bilo na nivou sigurnosti glasa kao da uzmete sada vi parče hartije, napišete svojom rukom - ja hoću da glasam za tog i tog i pošaljete po nekome tu cedulju lokalnom biračkom odboru. Jel biste vi tako nešto prihvatili kao glas? Ja nisam siguran da biste.

A ako hoćete da sada pričamo o tome a kako se to radi na pravi način, kako se obezbeđuje i komunikaciona infrastruktura i mehanizmi zaštite, autentifikacije, kada je reč o tome da li ste vi taj za koga se izdajete, kako vam se čuva glas, kako se vrši prevencija da ga neko, dok je u digitalnom obliku, ne promeni, onda, kakav je to server na kom to treba da se nalazi i kojim putem to treba da dođe ako dolazi iz inostranstva, i iz Srbije, ali iz inostranstva pogotovo, ulazimo u mnogo dublju priču. Dakle, to je odgovor na sva pitanja što se tiče tehnike.

Što se tiče plašenja od građana, pogledajte još jednom kakav odnos sa tim građanima ima Aleksandar Vučić i setite se, mislim da ste bili na toj raspravi kad smo govorili o zakonu kojim smo rešili pitanje duga u švajcarskim francima, ko se dogovorio sa narodom da će to da bude rešeno i koji su modeli za Srbiju danas prijemčivi i mogući i koji su na kraju i bili primenjeni. Pa, opet taj Aleksandar Vučić, tako što je prešao ulicu kada je video da se ljudi okupljaju, pitao ih – o čemu je reč, ljudi, dajte da vidimo da se dogovorimo, rešenje da napravimo, sam samcit, bez ikakvog obezbeđenja, bez policijske pratnje, kao što čini svaki dan. To je naš odnos prema građanima i pokazatelj distance, koje naravno nema.

Znate li ko ima, gospodine Ševarliću, očigledno problem sa građanima, nesigurnost definitivno, ja mislim ta je nesigurnost zasnovana na izvesnom strahu, ako pričamo o strahu od ljudi? Pa, ovaj Dragan Đilas, Boško Obradović, sećate se čoveka koji je do juče rukovodio poslaničkom grupom kojoj ste pripadali i vi, koje više nema, zato što ste iz nje izašli i vi, ali i neki drugi, pa sad više nema nikako, Vuk Jeremić, dakle, sve te vajne veličine, koji smatraju da su mnogo veliki politički lideri u ovoj zemlji, naravno, listom sve sami pripadnici bivšeg režima, koji su se, kad se danas zapitate gde se ti ljudi nalaze, povukli u virtuelni svet. Jel ih vidite da negde pokušavaju sa narodom da razgovaraju, da se o nečemu dogovore, da nešto ponude? Znamo i vi i ja da nemaju šta, ali jel ih vidite uopšte negde da rade nešto? Pa, nema ih. Eno ih po ceo dan sede za onim tviter nalozima, mudruju nešto, veliki lideri u virtuelnom svetu, tviter političari, sa svojim tviter strankama i o tviter pokretima, nekakvim tviter zajednicama, mitinguju po tviter mitinzima i to je bukvalno sve što ti ljudi rade.

Ako pogledate na šta se svelo to njihovo okruženje, pa to je samo divljenje nekom virtuelnom svetu, nekom tviter nečemu. Tviter nečemu, bukvalno, ili tviter stručnjacima, tviter ekspertima za ne znam šta ili tviter novinarima. Svi se ti ljudi danas tamo po ceo božiji dan dive sami sebi, bukvalno doživljavaju oduševljenje kada imaju određeni broj nekih pratilaca, kako se to zove, lajkovanja, šerovanja i tako to. To je bukvalno kompletan njihov angažman.

Kad je reč o umišljenim političarima sa „Tvitera“, kada je reč o umišljenim ekspertima sa „Tvitera“ i kada je reč o umišljenim novinarima sa „Tivtera“, koji opet ništa drugo i ne rade, do eto sami sebe promovišu, i kad god vide tamo da im je iskočio neki palac ili neko srce, kako se to tamo grafički označava, oni smatraju da su nešto bitno za taj dan postigli.

Znate li zbog čega? Zbog te nesigurnosti iza koje, naravno, stoji taj strah koji ste pomenuli, ali ste ga pomenuli na pogrešnu adresu, zbog činjenice da u realnom svetu Aleksandru Vučiću, SNS, našoj politici i našem odnosu sa narodom ne mogu nikako da konkurišu.

Znate šta je još zanimljivije? Kad bi se na tom njihovom „Tviteru“ organizovali nekakvi izbori i tamo bi ih Aleksandar Vučić tukao sa 50% plus i zbog toga su, iako ušuškani u taj svoj virtuelni svet, izgleda i tamo strašno nezadovoljni.

Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić, pravo na repliku.
Izvolite.