Hvala.
Pridružio bih se diskusiji. Mislim da je dosta važno pitanje koje smo pokrenuli – na koji način bi trebalo da se vrši odgovarajuća evaluacija rezultata? Dakle, da li su to neki kriterijumi koje treba da definišemo isključivo sami, shodno onome kako doživljavamo da treba da se nešto vrednuje ili treba da se rukovodimo nekim univerzalnim principima i pravilima?
Naravno, treba da vodimo uvek računa o svojim posebnostima, o svojim potrebama, o tome šta je naš interes uvek i kada, čini mi se, govorimo o ulozi Ministarstva, baš članom zakona je predviđeno da se Ministarstvo bavi definisanjem politike u pogledu naučnog i istraživačkog rada.
Što se tiče rezultata, odnosno vrednovanja kolika je naučna težina određenog dela, mislim da je tu uvek jako važno dobro osluškivati kakva je reakcija sveta na sve što može da se publikuje javno. I kada mi govorimo o čuvenim međunarodnim listama uticajnih časopisa, nije to bez razloga uvedeno. Treba uvek imati računa da međunarodna javnost, ta naučna javnost ima već izgrađen stav i sud šta predstavlja odgovarajuće vredno delo, šta predstavlja odgovarajuće društvo za tako vredno delo.
Gospođa Jovanović je na, čini mi se, načelnoj raspravi pomenula jednu drugu važnu stvar, a neposredno je vezana za ovo, da li to što se određeni broj puta nešto ponavlja ili pojavljuje, da li određeni broj citata, kako je tada rekla, predstavlja nepobitan dokaz da je reč o vrednom delu, da je reč o nesporno važnom rezultatu koji zaslužuje da bude posebno vrednovan, uvažavan, da mu se odaju počasti? To je dosta zanimljivo pitanje i moram da priznam, zamislio sam se malo nad tim.
Nekoga možete citirati ne samo zato što želite da ukažete koliko je važno njegovo ostvarenje i koliko je on u pravu. Neretko se dešava da su često citirani oni koji su napravili grešku, da su privukli pažnju upravo time što su napravili grešku i da ih masovno citiraju svi oni koji pokazuju da su u nečemu pogrešili. To može da se vrlo jasno razume i da se napravi paralela između naučnog rada i bilo kakvog javnog odjeka na račun bilo kog rezultata ili poteza.
Evo, da napravimo paralelu sa političkom scenom. Da li je zbog toga što se grabio i rukama i nogama, primera radi, Boško Obradović postao značajniji u političkom smislu? Pa, nije nikada, upravo se suprotno desilo. Znate i sami, dame i gospodo narodni poslanici, koliko se očajnički trudio taj čovek da dođe u medije, da bude pod svetlima reflektora, da ga pominju što više, da citiraju njegove mudre misli, i to, između ostalog, a time postigao sve upravo suprotno od onoga što je želeo. Što se više u medijima pojavljivao, što je više prostora dobijao u onima koji su bili raspoloženi da njegove mudre misli podele sa ostatkom sveta, to je tonuo sve dublje. Vidite, rezultat je takav da ne moram da ga objašnjavam ja nešto posebno gde je Boško Obradović danas, odnosno kako se visoko kotira na političkom nebu Srbije. Nema više ni poslaničke grupe, nema više, izgleda ni pokreta, ni stranke. A i oni, pominjali smo ih danas, koji su mu najverniji, pominju se danas kao najviše razočarani u njega lično.
Dakle, to vam je siguran dokaz da biti mnogo citiran ili mnogo pominjan od strane drugih ne mora samo po sebi da bude dobro, niti da predstavlja bilo kakvo priznanje. Ali, transparentnost jeste nešto što svi treba da uvažavamo, u svakom smislu, i kada je reč o naučnom radu i kada je reč o politici. Jer, kada se nešto, što bi rekli ovako prostim, razumljivim jezikom, pokaže crno na belo, kad se obelodani, onda je tu najmanje prostora za bilo kakve nedoumice, pristrasna tumačenja ili bilo šta tome slično.
Kad pokažete čoveku šta je izgovorio pre godinu, dve ili pet, onda je teško prepričavati na šta je mislio kada je to rekao. Kada pokažete čoveku kakav je rezultat objavio javno ili šta su o njemu drugi rekli, tu su onda, što se kaže, posla najčistija, i kada je reč o naučnom radu, ali i kada je reč o radu bilo koje vrste.
Pogledajte, primera radi, rad medija, ko danas najviše beži od transparentnosti? Ko danas najviše beži od toga da se pokaže crno na belo kako stvari stoje, kakvi su izveštaji napravljeni o njihovom poslovanju ili kakve su instrukcije davali svojim potčinjenima? Pa, upravo oni koji imaju najviše interesa da nešto sakriju, upravo oni kojima ne odgovara čist račun i kojima ne odgovara transparentnost, jer tako postupajući oni mogu da, kako to vole da kažu, spinuju, da tumače, da razvlače istinu i da je prilagođavaju na ono što je njima korisno.
Uzmite primer televizije N1. Vi ste, gospodine Rističeviću, neretko govorili o tome da su oni skloni da stvari umesto da pokažu lepo, jasno, crno na belo, više daju neka svoja tumačenja i viđenja svega. Čuveni Hardingov izveštaj, o kom ste govorili, čini mi se da su prvo negirali sa te televizije da uopšte postoji bilo kakav izveštaj te vrste. Onog momenta kada se u našoj javnosti pojavila informacija da je sastavljen izveštaj u kom se na nimalo za njih pozitivan način predstavljaju i njihova profesionalnost i njihova objektivnost i način kako obavljaju svoj posao i kako brutalnom kampanjom pokušavaju da se politički mešaju u život u Srbiji, prvo su rekli – ne, takav izveštaj ne postoji. A, onda su rešili da prihvate da postoji i to priznaju, ali da ga kriju kao zmija noge.
Mi danas imamo raznorazna tumačenja i priče koje dolaze od strane njihovih urednika da to što je objavljeno u štampi kao sadržaj tog izveštaja nije tačno, da to što su drugi rekli na temu tog izveštaja ne stoji, ali kad ih pitate – pa, dobro, dajte taj izveštaj, objavite ga, pokažite celom svetu šta je u njemu zaista napisano i onda više nikakve nedoumice nema, onda će svi znati šta je prava istina.
Odgovor je uvek isti – a, ne, ne, mi nećemo da objavimo taj izveštaj. A, zašto neće da ga objave ako im ide u prilog? To je zanimljivo pitanje, zanimljivo pitanje za razmišljanje. Zbog toga je ta transparentnost važna. Kad bi oni to objavili, onda bi se vrlo lepo videlo da li su oni koji su njih ocenjivali smatrali da su objektivni, da li su smatrali da su veliki profesionalci u pitanju, da li su smatrali da obavljaju svoj posao časno i savesno ili su možda nalazi izneti u tom izveštaju potpuno drugačiji. To bi mogli da vidimo vrlo jednostavno, ako bi oni zaključili da je za javnost korisno da se sa sadržajem tog izveštaja upozna. Za sada to izbegavaju na sve moguće i nemoguće načine. Zanimljivo je pitanje zašto to rade?
Druga stvar, koliko se s druge strane neprijateljski odnose prema svakoj situaciji u kojoj se pokaže transparentnost, u kojoj se pokaže crno na belo da ljudi više ne moraju ničijim tumačenjima da veruju, nego da svojim očima lepo pogledaju šta je neko rekao, napisao, kako i na koji način ocenio.
Sećate se, nema tome puno, pre svega nekoliko dana, zamenik gradonačelnika gospodin Vesić objavio je jednu instrukciju, instrukciju koju su ljudi sa te televizije N1 slali svojim potčinjenim novinarima, u kojima bukvalno daju zadatke i zahtevaju da se politički obračunavaju sa predstavnicima SNS, konkretno tog dana na jednoj temi samim gospodinom Vesićem, gde je lepo crno na belo pisalo kako ih teraju šta da rade, na koji način da provociraju i šta je greh koji danas pokušavaju da ovi sa televizije N1 prebace na leđa gospodina Vesića u tome što je on kazao – evo, ovo su poslali ljudi sa N1, koji više ne mogu da trpe zulum i zamolili da se za ovo sazna, da ovo narod u Srbiji pročita i vidi. I on je to pokazao.
Kako su reagovali ovi sa televizije N1? Prvo su opet negirali da je bilo šta od toga istina, pa su shvatili da to nije baš previše ubedljivo, priznali da to jeste autentična prepiska, ali, pazite sada ovog objašnjenja, u njoj nema ništa čudno, u njoj nema ništa sporno i ništa tu nije instrukcija i ništa tu nije kampanja i ništa tu nije neprofesionalno, ali ipak hoće da tuže, pazite, gospodina Vesića što je to objavio.
Sad se mi nalazimo u jednoj zanimljivoj situaciji. Ako tu nema ništa sporno, ako tu nema ništa čudno, a što onda hoće da tuže nekoga zato što je to pokazao? Zašto njih strašno pogađa kada se zna za nešto što po njihovim rečima nije ništa ni čudno, ni sporno?
Zbog toga kažem, to je zanimljiv odnos prema potrebi da se stvari tretiraju transparentno, da se pokažu crno na belo i da se ljudima stvori prilika za neposredan uvid, pa da donesu sami svoj sud. S jedne strane krijete nešto, za šta tvrdite da vam ide na korist, s druge strane, pokušavate da tužite onoga ko pokaže nešto za šta tvrdite da je najnormalnije na svetu.
To je veoma čudno ponašanje, ali ne bismo razumeli koliko je to čudno ponašanje da nema prilike da mi govorimo o tome da je transparentnost važna i da nemamo dobrih primera, poput ove prepiske koja se pojavila zato što su neki ljudi na televiziji N1 zaključili da im je došlo preko glave.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi znamo da se oni najekstremniji vidovi ličnog interesa, onog interesa koji je vezan sa ozbiljnim novcem, a novcem koji se meri milionima evra, neposredno vezuju za sukob sa bilo kakvom transparentnošću u postupanju. Ne bi sigurno ni ova televizija, ni Junajted grupa, koja iza nje stoji, bila na taj način agresivna u svom postupanju, u skrivanju ili napadanju onih koji kažu da skrivanje nije u redu, da nema jasnog interesa koji se meri ovim ozbiljnim ciframa. Znate, kada se neko bavi medijskim poslom, a u isto vreme sedi u upravnim odborima kompanija koje se bave distribucijom u komunikacijama, vama je potpuno jasno da je tu reč o velikom i ozbiljnom novcu.
Kada je reč o velikom i ozbiljnom novcu, onda ne postoje nikakve prepreke, ni moralne, ni karakterne, da se postupa i na čudan način, ako treba, samo kako bi se neki interes isterao. Zbog toga je važno voditi računa o transparentnom postupanju, o mogućnosti da se lišimo bilo kakvih sporednih tumačenja kada je reč o bilo čemu gde je potrebno doneti odgovarajući sud, kada je reč o odgovarajućim publikacijama ili vrednovanju rezultata, ali i kada je reč o vrednovanju političkih motiva i onoga što ljude na određene aktivnosti podstiče.
Konkretno, kada je reč o ovoj vrsti interesa, dakle, pričamo o Draganu Šolaku, Draganu Đilasu i njima potčinjenim medijima, šta je tu motivacija? Mislim da je to potpuno jasno razumeti. Koliko je beše bio onaj ukupan prihod nekada siromašnog Dragana Đilasa, izmeren samo u nekoliko godina koliko je provodio na najodgovornijim državnim funkcijama? Stotine miliona evra. Ima li zanimljivijeg motiva da se postupa čudno, čak i ako to znači da se postupa potpuno nelogično i za ljude neshvatljivo? Mislim da je teško pronaći tako snažan motiv kada pričamo o Draganu Đilasu. Nisam primetio da ga nešto drugo u životu motiviše tako dobro kao tih više stotina miliona evra.
