Hvala, kolega Saviću.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.
Izvolite, gospodine ministre.

Slažem se sa vama da država može da vodi politiku tako da prilikom davanja sugestija Fondu za nauku možemo da neke teme preporučimo da istraživači imaju takvo neko polje koje će ih usmeriti u tom delu. Znate i sami da istraživači uglavnom rade autonomno sami u tom nekom delu, a s druge strane rekao sam već danas da je Institut za savremenu istoriju započeo tu priču. Ostajem dužan da vam kažem dokle je stiglo kada se budemo videli.

Hvala ministre.
Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Tatjana Macura, Vladimir Đurić, Aleksandar Stevanović i Nemanja Radojević.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 26. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slavica Živković, dr Predrag Jelenković, dr Milorad Mijatović, prof. dr Vladimir Marinković, Nataša Mihailović Vacić, doc. dr Ivan Bauer i Jasmina Karanac.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 30. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 33. amandman je podne narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Tatjana Macura, Vladimir Đurić, Aleksandar Stevanović i Nemanja Radojević.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Mandić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 37. amandman je podneo Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj, informatičko društvo.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj, informatičko društvo prihvatio je amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 61. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Mihajlović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 62. amandman je podnela narodni poslanik Marina Ristić.
Izvolite koleginice Ristić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 62. ovog Predloga zakona da se stav 4. briše, jer su u ranijim stavovima ovog člana već precizirani uslovi za izbor direktora i ovaj stav stoga predstavlja samo balast.

Mnogo je takvih primera u ovom Predlogu zakona, ali i mnogo važnije za nauku ono što ste izostavili, a izostavili ste da rešite problem nepostojanja institucionalnog finansiranja naučnog rada univerzitetskih nastavnika.

Ovaj Predlog zakona jeste zasnovan na dobroj evropskoj praksi u smislu da se postavlja sada balans između institucionalnog finansiranja i projektnog takmičenja. Sad, stvar je tu jasna, svi istraživači treba nekako da prežive i tome služi institucionalno finansiranje, projektno služi za one najbolje kada im projekat pobedi na konkursu i tada oni dobiju sredstva da se još više razvijaju .

Međutim, ovaj problem neravnoteže koji je postojao sada i jeste rešen ali samo na institutima, a ne i na fakultetima.

Država i dalje nastavnike u visokom obrazovanju plaća isključivo prema broju studenata sa kojima rade, a naučni kriterijumi tu ne igraju nikakvu ulogu, na žalost.

U praksi je to do sada izgledalo ovako – univerzitetski profesori koji imaju manji broj studenata pisali su predloge projekata i oni su po pravilu njima bili usvajani, odobravali su se, jer se znalo da je to za njih bio način da prežive.

Ovaj problem sada uopšte nije prepoznat u ovom Predlogu zakona i upravo ovde će ovaj zakon da se saplete. Univerziteti jesu prepoznati u prvim opštim članovima Predloga ovog zakona, ali su izostavljeni u članovima koji se tiču finansiranja.

Kako će sada to izgledati u praksi, kako će se univerzitetski nastavnici sada dovijati da prežive ostaje nam da vidimo. Hvala.

Hvala, koleginice Ristić.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite, po amandmanu.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da neću podržati ovaj amandman. Mislim da predstavnik amandmana meša dva zakona - Zakon o nauci i istraživanju i drugi Zakon o visokom obrazovanju.

Univerzitetski profesori se finansiraju po Zakonu o visokom obrazovanju, ali ne i projekti, projekti po Zakonu o nauci o tom ćemo drugi put nešto govoriti, ali povodom ovog amandmana koristim priliku da kažemo da se finansiranje u nauci sada vrši po dva osnova. Dakle, budžetsko finansiranje, a sa druge strane i projektno.

Vrlo je bitno, da naglasim, da je ovaj budžetski način finansiranja naučni radnici u institutima moraće da postignu određeni nivo naučnosti, da kažemo i izvrsnosti, neće se pare davati - hajde da damo pare, a da ide u institut i vrati se, a da ne objavi ni jedan naučni rad. Suština jeste da se razlikujemo svi jedni od drugih u kom smislu - rada, reda, discipline, rezultata i po principu izvrsnosti, to smo imali do sada ali ne u tolikoj meri. Dakle, to s jedne strane.

Sa druge strane, možda bi trebalo, slažem se sa predlagačem amandmana, razmislite, ali to drugi zakon govori. Govori o visokom obrazovanju kada su u pitanju univerzitetski profesori.

Kada je koleginica već spomenula univerzitetske profesore, dozvolite da kažem vezano za njih, ali vezano i za ovaj zakon. Moram da naglasim da je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pripremilo ovaj Zakon o nauci i istraživanju koje je imao za cilj, pored ostalog, i stabilno finansiranje. Rekli smo prošli put kad smo govorili u načelu šta znači stabilno finansiranje, koliko elemenata ima, šta znači jedan, šta drugi itd.

S tim u vezi, dozvolite da kažem da nikada u zadnjih 20 godina u Srbiji nije se ozbiljnije, transparentnije, i iznad svega, kvalitetnije vršila jedna ravna rasprava nego o Zakonu o nauci i istraživanju, nego o ovom zakonu, zahvaljujući prvom redu, ministru, državnom sekretaru i pomoćniku i Ministarstvu u celini i svih onih koji se tiče ovaj zakon, pa i nas gospodo narodni poslanici. Na nama je da dalje vršimo implementaciju tog zakona.

Dozvolite, kad smo već kod univerzitetskih profesora, da još jednom naglasim da je zadatak univerzitetskih profesora, pa i istraživača naučnih radnika u institutima, pa i patriotsko to osećanje. Mi kažemo nauka je univerzalna. Jeste, i istraživači su univerzalni, ali su i nacionalni i sa tim se potpuno slažemo.

Ja ću da citiram Nikolu Teslu, koji je 02.06.1892. godine, prvi put posetio Beograd, i on je rekao održavajući predavanja studentima Visoke škole, citiram: "Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjem bavi, to isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu." Dakle, vrlo je bitno da su profesori pored tog naučnog dela i nacionalni.

Naučni radnici nisu svi takvi. Ja ću još jedanput da kažem da prof. dr Rade Veljanovski, koji šeta sa ulicama, nemam ništa protiv da šeta ulicama Beograda i drugih gradova, u narodu poznat pod nazivom "jajara", a reći ću zašto "jajara", je 21.04.2008. godine izjavio: "Srbija treba da prizna KiM i obezbedi stolicu UN". Molim vas, da li je ovo kršenje Ustava? Šta kaže Krivični zakonik 305. do 321? Ovaj čovek mora da ide iza brave. Šta radi naše Tužilaštvo? Što ne pokreće postupak protiv ovakvih ljudi, kao što je Rade Veljanovski? Ta moralna gromada, prof. Rade Veljanovski je i za svog kolegu, Sergeja Trifunovića, zvanog "pišoje", zbog toga što je izjavio da će pišati po predsednikovom grobu, rekao je za njega da ne može on biti predsednik stranke, citiram: "Daleko je taj čovek koji može da vodi neku ozbiljnu političku organizaciju".

Dakle, vidite, pitanje plagijata, on je bio mentor jednom studentu, diplomcu, hajde da kažemo danas profesoru na Banjalučkom fakultetu, gde je plagijat dokazan na fakultetu. Ne samo to, nego i drugi mnogi, nije to jedini primer. Zato je akademska čestitost izuzetno bitna i elementi akademske čestitosti u celini.

Međutim, moram da kažem, pošto je on bio i mentor ovde kod ovog doktorata da su mnogi posumnjali, maltene, da je imao određene koristi i zato je narodu poznat pod ovim nazivom, pod nazivom "jajare".

Poštovani narodni poslanici, mislim da većina zaista i univerzitetskih profesora i većina naučnih radnika zadovoljavaju svoje akademske potrebe u nauci na jedan korektan način, da imamo mi izuzetno dobre naučne radnike, izuzetno dobre prosvetne radnike, ali imamo i jedan deo ljudi koji na neki način, hajde da kažem, krnje i ugled prosvetnog radnika na univerzitetu i naučnih radnika.

Kada smo već kod univerzitetskih profesora, univerzitetski profesori mogu da se bave naukom, ali i politikom, ništa nije sporno.

Gospodo kolege profesori, imamo političke stranke ili osnujte nove, izvolite, ali baviti se kao profesor na univerzitetu politikom to nije dozvoljeno, izvinite. Ne može profesor doći na fakultet i nositi bedž Saveza za Srbiju. To bi isto bilo kao da ja dođem na fakultet i nosim značku SNS i zagovaram politiku tu na fakultetu itd.

Mislim da tu zaista trebamo odvojiti neke stvari vezano za politiku. Međutim, ostalo je još iz komunističkog perioda kod profesora, mi smo profesori, možemo raditi šta hoćemo, a neću politiku, nego iz prikrajka gledati. To je najlakše. Izvolite u političke stranke, dajte programe. Ponudićemo građanima programe, borićemo se u ovom visokom domu ko će prvi doći, ko će bolje kritikovati, ko će bolje predloge davati, koja politička opcija i narod će se zaista opredeliti za pojedine programe koji će biti vrlo konkretni, a onda će videti koji su najbolji.

Ovom prilikom izražavam duboko saučešće porodici Momira Bulatovića u ime svih, hajde da kažem, svedoka Haškog tribunala u procesu suđenja veka pokojnom Miloševiću, dakle, njegovih svedoka.

Saučešće porodici, saučešće Srbima u Crnoj Gori i svim poštovaocima lika i dela Momira Bulatovića, koji je bio jedan častan čovek, jedan veliki srpski patriota i profesora. Hvala.

Hvala, profesore Atlagiću.
Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić po amandmanu. Izvolite.

Zahvaljujem.

Članom 62. regulisan je postupak izbora direktora, a članom 62. stav 4. kojim se traži da se ovo briše, uvodi se u stvari jedna novina, a ta novina odnosi se da direktor naučno-istraživačkog instituta mora imati kompetencije iz oblasti za koju je institut osnovan, odnosno za koju je institut akreditovan.

Šta znači uvođenje kompetencije? Kompetencije plus znanje imaju za rezultat efikasnost. Ako povežemo član 62. i član 63, iz koga proizilaze nadležnosti direktora, više je nego jasno da direktor naučno-istraživačkog instituta mora imati znanja, sposobnosti, veštine i kompetencije kako bi efikasno upravljao naučno-istraživačkim institutom. Iz tog razloga stav 4. ne treba brisati.

Hvala.

Reč ima Nataša Spasoje Jovanović, po amandmanu. Izvolite.

Gospodine ministre, razumećete da smo pristupili ovom predlogu zakona veoma ozbiljno, ali i ne samo sa ove pravne strane i ovih pravno-tehničkih pitanja i suštinskih nedoumica, već i sa određenim praktičnim pitanjima i, eto, tako ukratko, da kažem, nekim osvrtanjima na dosadašnju praksu.

Mi svi vrlo znamo da danas u XXI veku mnogo toga ne bismo imali, pa ni ovaj elektronski sistem preko kojeg radimo i vi uzimate vreme kako vam se prohte, kao i mnoge druge stvari da čovečanstvo nije dobilo toliki doprinos iz nauke i njenog stvaralaštva.

Šta je problem za naše konkretno društvo? Ovaj zakon je samo osnov i taj budući direktor instituta o kojem govori član 62. mora da uzme mnoge aspekte u obzir najpre zbog činjenice da mora da izabere saradnike iz naučno-istraživačke oblasti koji treba da ponesu određene projekte, ali i da ima u vidu to da i starije kolege koje su školovani na neki drugi sistem i klasičan način visokog obrazovanja mogu da daju svoj nemerljivi doprinos, jer mi smo došli u jednu situaciju da i sam bolonjski proces, protiv kojeg je u samom početku bila SRS, koči mnoge neistražene, rođene talente. Što se kaže, od Boga ima je dato da imaju tu mogućnost da iskažu svoj talenat, ali da ih sam proces Bolonje koči. Neko mora u samom startu kod studenta nekog fakulteta, u društvenim, u prirodnim naukama da prepozna da li je taj neko, jer ovde ima dosta univerzitetskih profesora, kadar da u budućnosti, u skladu sa svojim afinitetima, ali pre svega talentom, naravno i radom, nosi neki naučno-istraživački projekat.

Ta Bolonja je napravila jednu barijeru između predavača i studenta. Nema te interakcije koja je postojala ranije. Nema mogućnosti da studenti kroz ta fundamentalna istraživanja i kroz praktičan naučno-istraživački rad, od početka, od prve godine studijskog programa, pokažu tu neku sferu svog interesovanja, jer sva ta predavanja su više-manje enciklopedijskog karaktera. U svoj bližoj porodici već sada imam studente koji završavaju. Evo, i danas jedna bratanica je upravo diplomirala po bolonjskom procesu. Oni sami kažu da oni nisu imali taj osećaj možda pravog studiranja kao što je to nekada bilo po klasičnom sistemu, gde se tačno znalo da profesori ne moraju da bi opstali sada i skupljali bolonjske procese i poene, pa na taj način tako i vrednovali rad studenata, da izmišljaju predmete.

Vi valjda gde god da predajete, a predajete na nekoj visokoj stručnoj školi, gospodine Marinkoviću, ne ide vam u prilog da vi sada budete na nekim izbornim predmetima sa punim radnim vremenom, nego da imate svoj predmet koji ćete da držite i da naučno-istraživački i dalje svoj rad pokazujete, a nije to svuda slučaj.

Znate, vi imate, pogotovo kroz produkciju raznih visoko-školskih ustanova, u proteklih deset godina predavače koji, eto, samo to da otaljaju. Jednostavno, ne ulaze u suštinu toga da oni treba da budu začetnici naučno-istraživačkog rada. Mnogi od njih kada apsolutno dostignu sve uslove da budu izabrani u zvanje profesora, redovnog profesora univerziteta, mnogi od njih, nažalost, prestaju i tim radom da se bave. To je to što mi potenciramo.

Gospodine ministre, ulaganje u naučno-istraživački rad je u mnogim razvijenim zemljama povećalo samu produktivnost društva, vi to znate vrlo dobro, po četiri ili pet puta. Evo, pogledajte veliku i prijateljsku Narodnu Republiku Kinu, njihovi tehnološki procesi, njihov tehnološki razvoj, ulaganje u nauku. Pre nekoliko dana je i bila ambasador Kine i imala sa nama, poslaničkog grupom prijateljstva, razgovor i baš je o tome govorila da su na taj način uspeli da podignu BDP.

Ne možemo samo da kažemo – ej, sada smo došli do toga da nam određeni deficitarni kadrovi nedostaju. Pripremate nam i čuli smo kako će otprilike da izgleda Zakon o dualnom visokoškolskom obrazovanju, ali šta ćemo sa ovim naučno-istraživačkim radom, što će neko da ostane tako tek u zapećku i da niko ne čuje za njega ili da se u Srbiji u budućnosti rađaju i nove Tesle i Pupini i istraživači koji će moći da daju svoj doprinos?

Razumem ja da mnoge škole nemaju ni dovoljno sredstava, ali i nije redak slučaj da multitalentovana deca, znači, ne samo za jednu oblast određene nauke, počev od osnovne i srednje škole moraju da traže sponzorstva da bi išli na dalja takmičenja da bi ušla u taj proces da sutra oni budu nosioci naučno-istraživačkih projekata. Ono što je veoma bitno je, to smo vam govorili kada je bila načelna rasprava, po ovom zakonu se Srbija opredeli strateški u kojim pravcima će taj naučno-istraživački rad da razvija.

Mi sad da se takmičimo sa određenim procesima, sa Kinom, zaista ne možemo. Navodila sam primer te hemijske nauke gde ima hiljadu i više pravaca. Dakle, to direktori ovih instituta po članu 62. o kom sad govorimo treba da prepoznaju i da gledaju i da biraju takve saradnike. Ne da to budu neki ljudi, pa znate, evo, sad je taj nekoliko godina pred penziju, ugledan je profesor. Možda je on odavno prestao u savremenim procesima, i sami znate čovek treba da se usavršava i uči svakoga dana, da se na takav način bavi naukom.

Pružimo šansu onim mladim ljudima, onim istraživačima koji će zaista da budu svetla tačka i budućnost Srbije i da taj njihov doprinos u srpskoj nauci i u istraživačkoj oblasti ostane kao jedan pečat, a samim tim i da država ima i konkretne i finansijske koristi od toga.