Vezano za, ja se potpuno slažem, za opravdanu brigu za mlade koji treba da ostanu u Srbiji i šta sve možemo da uradimo da ih na pravi način motivišemo da upravo tako i učine. Neka od rešenja, naravno, tiču se i neposredno ovog zakona, i mi smo o njima već govorili i ranije.
Dakle, samo uvođenje institucionalnog finansiranja pruža tu vrstu sigurnosti, sigurnosti koje nije bilo do sada, jer znate već tu priču, da ne ponavljamo detalje, bili su neposredno vezani svi dohoci, odnosno prihodi, mladih ljudi za projekte na kojima su angažovani. Onog momenta kada se projekat završi, a logično je da se u nekom trenutku završi i da krene novi ciklus, postavlja se pitanje šta dalje.
Nastavi li si finansiranje po postojećem modelu, to znači konkurišete, dobijete, ili ne dobijete, a svi znamo da mnogo toga je prosto bilo deljeno zato što je alternativa bila da se ostane negde bez prihoda u potpunosti i koliko to sve dalje ima smisla, da ne ponavljamo celu priču. Na ovaj način neće ta egzistencija biti pod znakom pitanja. Ovo je zbog toga podržano od strane svih ljudi koji su neposredno angažovani u ovom sektoru.
Dakle, ljudi koji se bave naukom, koji se bave istraživanjima rekli su – ovo je stvarno svaka čast na predlogu, ono što je nama trebalo godinama unazad. Ta vrsta sigurnosti dolazi s jedne strane, s druge, naravno, prilika da imate motivaciju, da se takmičite, da se trudite da budete bolji, jer znate da će to biti na odgovarajući način vrednovano. Kada imamo zaista pravu kompeticiju prilikom konkurisanja za projekte, onda se vi zaista trudite da budete bolji, jer znate, da, to vam omogućava da imate dodatne prihode, mimo ovih bazičnih, koji, kažem, tu sigurnost obezbeđuju da imate i više. I to više naravno da bude upotrebljeno sa pravim smislom i da bude upotrebljeno na pravi način, za one koji zaista imaju dobre predloge, koji zaista imaju rešenja koja vrede i koja će biti korisna ne samo njima lično i institucijama u kojima su angažovani, nego i društvu kom pripadaju, dakle, da Srbija najzad plaća ono što Srbija može da koristi na dobar i pravedan način.
Druga stvar je, naravno, šta ti ljudi treba da očekuju, mladi ljudi, kada je reč o nekom ukupnom standardu. I o tome smo mi govorili. Prosečna plata raste, i to je jedna od stvari na koje je Vlada koja je nedavno zabeležila dve godine rada, a koja predstavlja dobar kontinuitet u odnosu na vlade koje je lično predvodio Aleksandar Vučić ponosna s razlogom. Preko 460 evra prosečene plate, kada se uporedi sa prosečnom platom kakva je bila u vreme bivšeg režima, to predstavlja značajnu razliku. Mi poredimo, dakle, 460 koje rastu, koje će, ja sam uveren, jako brzo dostići onih čuvenih 500 evra o kojima se u javnosti često govori, sa iznosom koji je bio nekih 330, 340 evra. Govorili smo o tome, prosečnom rastu penzija od preko 12%, o tome da mi i ove godine, kako stvari stoje, imamo dobrog prostora da idemo na nova povećanja, uključujući naravno i povećanja plate, uključujući naravno i povećanja plate baš u resorima poput obrazovanja ili zdravstvene zaštite. To su, dakle, pravi odgovori na potrebe mladih ljudi i na njihova očekivanja od Republike Srbije, odnosno života u Srbiji i da im se omogući da mogu da na pravi način reše svoje stambeno pitanje, naravno.
Jako je važno, naravno, i kakve su ukupne prilike u zemlji. Dakle, zemlja koja se bavi razvojem svoje ekonomije, zemlja koja vodi računa o tome da su mir i stabilnost preduslov za svaki ekonomski napredak, to je zemlja koja zna šta radi, to je država koja obezbeđuje sebi neophodnu bazu da može da napreduje. Mir i stabilnost, kao preduslov svakog napretka u ekonomiji, naravno ekonomiji na kojoj se radi i koja se na pravi način razvija.
Suprotno ponašanje, sve ono što je suprotno održanju mira i stabilnosti, upravo tera mlade ljude iz ove zemlje, upravo čini da ona ne bude uspešna, upravo predstavlja sabotažu ili miniranje, ako hoćete tako, svega onoga što ozbiljni ljudi žele da urade i što mogu da pruže. Kada to kažem, ja na primer mislim na Boška Obradovića ponovo. Govorili smo o tom čoveku. Taj čovek, kaže, oni, dakle, ta tzv. opozicija, sve sam bivši režim, naravno, dakle, ta ubedljivo agresivna manjina kaže, oni nenasilno traže da se normalizuju mediji, što bi značilo da se upodobe onome kako oni smatraju da svi u ovoj zemlji treba da rade, da se normalizuju, dakle, njihovim nakaznim kriterijumom, upodobe izbori i Skupština, a ako vlast neće da njima izađe u susret, ako neko njih neće da sluša i povinuje se njihovim zahtevima, šta kaže Obradović? Sudiće ulica. Kaže – izbori će biti na ulici i neće više biti nikakvih izbora, ovakvih ili onakvih.
E, vidite, ovo je direktan napad na mir, na stabilnost. Kada neko ovako nastupa i ovakve poruke šalje, a naravno da ih šalje zato što mi znamo da je reč o običnim klasičnim siledžijama, o ljudima koji su paradirali noseći vešala ili upadali sa motornim testerama u javni servis, i ne očekujemo mnogo bolje od ljudi. Treba da se zna da ovakvi ljudi sabotiraju sopstvenu zemlju, utiču na svakog investitora koji želi ovde da dođe, jer kad pogleda kakve se stvari pominju u javnom narativu, oni će reći – ne znam ja šta može da se očekuje u toj državi, bolje da ja ne odlazim tamo. I takvi ljudi, u krajnjoj instanci, teraju mlade iz ove zemlje. Zbog toga je bitno, s jedne strane, čuvati mir, čuvati stabilnost, izgrađivati ekonomiju, a sa druge strane, čuvati narod u ovoj zemlji, a pre svega mlade, od ovakvih ličnosti koje ne mogu da donesu dobro ni sebi ni drugima, eventualno samo svojim gazdama, konkretno Boško Obradović Đilas Draganu. Ali kakva je sreća od ljudi koji su uspeli da dodatno ubace u svoje inače prepune džepove, ako je cena za to devastacija i propadanje čitave jedne države? Mi smo to u Srbiji baš od tog Đilasa i njemu potčinjenih, Obradovića, nažalost imali prilike svojim očima da vidimo kako izgleda. Što kažu – bilo, ne ponovilo se.
