Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege, zbog građana Srbije, prvo, moram nekoliko stvari da kažem. Ovde se pokušava da se nametne jedna tema da je u stvari ovo politički predlog, da je konkurs sprovodila radna grupa, odnosno komisija, da su narodni poslanici ispitivali kandidate, što naravno nije istina.

Prvo, pitanja koja se spremaju za pismeno testiranje radi sekretar odbora u saradnji sa Upravom za javne nabavke. Uprava za javne nabavke su ljudi koji se bave ovom temom. Oni zajedno imaju 100 pitanja koja su iz oblasti tri zakona, rekli smo: Zakon o javnim nabavkama, Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o upravnom postupku.

Znači, sekretar potpisuje izjavu po kojoj po materijalnom i krivičnom odgovornošću je dužan da čuva poslovnu tajnu koja se odnosi na ova pitanja. Znači, nijedan poslanik, član odbora, niti komisije zna uopšte koja su pitanja u opticaju. Zna samo da postoji 100 pitanja, 100 brojeva, od tih 100, mi kao odbor licitiranjem dolazimo do 42, koja se izvlače pola sata pred polaganje tog testa.

Komisija koju vi kažete da je komisija, nije komisija, nego radna grupa od pet poslanika, znate koji su, naše kolege, i oni su zaduženi za pregled prijava kandidata za konkurs, znači, utvrđuju da li su ispunili sve uslove konkursa, da li su podneli adekvatnu dokumentaciju, da li uopšte mogu da pristupe polaganju tog ispita. Oni utvrđuju, znači, da li su kandidati imali validnu dokumentaciju, zatim, sprovode praktično postupak polaganja.

Znači, čak ni radna grupa, poslanici koji sprovode pisani test, odnosno testiranje, ne znaju pitanja. Njihovo je da učestvuju i da gledaju dok kandidati polažu taj pismeni test, da li je sve u redu u smislu da li se koristi neka literatura, da li se poštuje rok, početak i kraj samog testiranja, popunjavanja, da li slučajno ne dolazi do nekih konsultacija između kandidata, jer mi smo nekada imali primere da po 10, 15, kandidata se kandiduje, recimo, za dva, tri mesta. Sada imamo za jedno mesto tri kandidata.

Po ovome što smo imali prilike da čujemo trebalo bi da sve kandidate pustimo da prođu i da onda izaberemo na osnovu određenog intervjua ili određenog našeg viđenja neki predlog za ovaj plenum.

Naša ideja je bila da stručnost dobije zaista podršku. Na osnovu toga prvi preliminarni deo našeg testa je taj pismeni test. Kada dođu i dobiju rezultate na osnovu stručne službe koja je pregledala to, radna grupa definiše listu kandidata prema broju bodova osvojenih od strane svakog kandidata. Sa tim izveštajem dolaze na Odbor za finansije. Tek onda se na Odboru za finansije praktično intervjuišu usmeno svi kandidati, počev od onog koji ima najveći broj do onog ko ima najmanji broj. Od 2016. godine uvek je bio princip da najveći broj bodova koji imaju kandidati su praktično bili i predlozi za kandidate za članove Komisije za zaštitu ponuđača u postupku javnih nabavki.

Znači, kada govorimo o proceduri koja se sprovodi, ona se sprovodi decidno prema ovom redosledu, od konstituisanja ovog saziva parlamenta, od konstituisanja ovog saziva Odbora za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava.

Prema tome, javni konkurs je u stvari mehanizam na osnovu koga mogu svi koji žele da se jave na određeni poziv određene institucije za radno mesto ukoliko imate adekvatnu stručnu spremu, odnosno ukoliko poštujete ono što se zovu uslovi za konkurisanje.

Da li je neko video konkurs na sajtu ili u listu „Politika“ ili u „Službenom glasniku“, potpuno je svejedno, ima pravo da preda dokumentaciju. Radna grupa je upravo ta koja kaže da li su ispunjeni uslovi da uopšte učestvujete na tom javnom konkursu. I to je ono zbog čega su nama bili potrebni da kolege, bez obzira da li se oni nalaze u Odboru za finansije ili u bilo kom drugom odboru, ovakav je princip rada i za druge odbore, kao recimo, Odbor za privredu isto ima neke komisije koje se biraju putem javnog konkursa.

To je ono zbog čega mi danas imamo razgovor o tome da je stručna osposobljenost ocenjena na osnovu stručne ocene ljudi koji su radili taj test. Znači, pravili su pripadnici i ljudi koji su zaposleni u Upravi za javne nabavke. Nije pravio ni Veroljub Arsić, ni prof. Mijatović, ni niko od narodnih poslanika.

Drugo, naši ljudi koji odavde iz Skupštine, iz sekretarijata službe odbora su ljudi pravnici sa položenim državnim ispitom, takođe, koji zajedno sa ljudima koji su takođe ljudi sa licencama, položenim državnim ispitima iz Uprave za javne nabavke su radili taj test.

Znači, zbog javnosti ovo govorim, da se ne bi stekao utisak da su pravili narodni poslanici i ocenjuju ljude koji imaju licence iz ove oblasti. To jednostavno nije istina i to je jednostavno procedura koja je ustanovljena još od pre tri godine. I prema ovoj proceduri će se sigurno birati i sledeći kandidati. Svoju osposobljenost, na osnovu toga, svoje stručne spreme i onim čime su se bavili minimum tri godine, a ovde su došli kandidati koji su od pet do osam godina radili ovaj posao u struci, jednostavno su se kandidovali i javili na ovaj konkurs.

Mi smo imali prilike da razgovaramo i sa kandidatima koji su takođe radili ovaj posao, ali nisu bili na adekvatan način osposobljeni baš da rade u oblasti rada javnih nabavki kada govorimo o samoj komisiji. I kada su dolazili na razgovore sa članovima odbora, nikada nisu bili pitani o tome da li znaju tačno član taj i taj zakona. O tome mi nismo razgovarali sa njima. Mi njih pitamo kako vide svoje učešće, kako vide rad same komisije, s obzirom da se kandiduju za to mesto i na koji način vide da bi eventualnim svojim učešćem unapredili rad te institucije. To su naša pitanja. I drugo, naša pitanja se odnose na konkretne zakone koji se primenjuju svakodnevno u radu ove komisije, da li misle da mi kao narodni poslanici bi nekim određenim izmenama i dopunama zakona mogli da pomognemo da se mnoge stvari poprave kada je u pitanju oblast javnih nabavki.

Prema tome, mislim da je ovaj princip i mehanizam funkcionisanja izbora kandidata za članove ove komisije krajnje profesionalan, krajnje utvrđen određenim procedurama i da se najbolje pokazao zato što daje sada sve bolje i bolje rezultate. Kad vi pogledate, od 2016. i 2018. godine uporedne podatke, znači, koliko je prijavljenih predmeta, videćete da je sve manji i manji broj predmeta koji se prijavljuju samoj komisiji. Od 2016. godine bio je 1826, do 2018. godine je pao na 1500 predmeta. Kad vidite koliki je broj rešenih predmeta od 2016. godine je bio blizu 2000, a 2018. godine 1519. Znači, pokazuje se na osnovu ovih rezultata da je efikasnost rada same komisije sve veća i veća i sve bolja i bolja. Hvala.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Usput, ta procedura je i prilikom prvog konkursa bila. Uprava za zajedničke nabavke priprema pitanja i odgovore, ta ista Uprava izdaje i sertifikate o ispunjenosti uslova da neko sprovodi postupak javne nabavke. Odmah da raščistimo to. Samo tehnički prosledimo pitanja kandidatima i tu se naš posao završava i pazimo da ne dođe do neke povrede postupka.

Ne mogu nikako da razumem da li to što ima određen broj žalbi prema Komisiji za zaštitu prava i koja rešava po tim žalbama znači da zakon ne valja. Ja mislim da je zakon dobar, jer čim neko piše žalbu, znači da postoji zakonski okvir koji mora da se sprovodi i ako komisija smatra da je žalba osnovana, ona ukida ili delimično ukida postupak javne nabavke.

Valjda je to svrha, prvo, zakona, da reguliše jednu oblast, a druga svrha same Komisije je da pazi kako se sprovodi zakon, odnosno da li su ispunjeni svi uslovi.

To da li je zakon dobar ili loš vreme pokazuje. Tačno je bile su izmene zakona dva puta, i to odmah posle njegovog stupanja na snagu. Obe su bile radi usklađivanja zakona sa direktivama EU koje su tada stupile na snagu i ne vidim ništa loše u tome. Sad će neko da kaže – zašto to radite, zašto mi usklađujemo domaće zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU? Da bi proširili, skinuli monopolske liste kod određenih ponuđača i da bi mogli svi ponuđači da učestvuju, bez obzira da li su iz Srbije ili ne.

Šta ono još beše? Da, oko strategije. Svaki put kad se donese Zakon o javnim nabavkama utvrđuje se nova strategija oko unapređenja tog zakona i planira se kada će biti njegove izmene i dopune. Samo lud čovek bi mogao da kaže da u jednom takvom zakonu možete da rešite sve za sva vremena. Život ide dalje i moramo naše zakonodavstvo da prilagođavamo zakonima.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, kolega Marinkoviću.

Treća stvar, zakonom su jasno definisani uslovi diskriminacije prilikom ponude. Sve preko toga što je zakonom može postupak javne nabavke da se obustavi i pre nego što se ponude prikupljaju. Sad je druga stvar što to pravo ne žele da korist ponuđači.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima Vjerica Radeta, pravo na repliku.

Ja mislim da nisam lud čovek, ali dobro.

Ne razumem zašto vi imate problem, prvo se koleginici Tomić obraćam, sa tim da priznate da je ovo sve politika. Kažete – mi pokušavamo da ovo pretvorimo u politiku. Ja zaista ne želim da izazivam replike. Pre podne smo imali dovoljno detaljnu raspravu o tome, ali mi smo narodni poslanici, ovo je Narodna skupština, ovde je sve politika i ne može biti drugačije i nema razloga da se krijete iza nečeg drugog.

Znam da je kolega Arsić emotivno vezan za ovaj zakon i evo, gospodine Arsiću, dobar je zakon. Javne nabavke zbunjuju strance, kaže Ana Brnabić. Kaže – stranim biznismenima, investitorima koji posluju u Srbiji ozbiljno smeta nepotpuna primena Zakona o javnim nabavkama, jer otežava fer tržišnu utakmicu.

Predsednica Vlade takođe kaže da nepotpuna implementacija tog zakona nije prepreka samo za nordijske kompanije, sa njima je pričala, već za celu privredu u Srbiji, posebno za državnu upravu. Prema njenim rečima, problem je u tome što se u javnim nabavkama, kao osnovni kriterijumi, uzima cena, što zakon apsolutno ne propisuje.

Punu primenu zakona, kaže Ana Brnabić, ometa i to što se na tenderima prijavljuju kompanije samo da bi se stopirale javne nabavke i da bi ucenile druge kompanije koje su se prijavile. Istakla je premijerka da pojedini procesi javnih nabavki zbog takvih stvari traju mesecima i duže od godinu dana i moramo naći način da taj proces učinimo efikasnijim i transparentnijim. U ovom trenutku tražimo najbolji način za rešavanje tih problema, posvećenost Vlade, zaključuje gospođa Ana Brnabić, uvođenje standarda EU, posebno u polju javnih nabavki i subvencija, važna je zbog efikasnosti srpske ekonomije, ali i kao znak potencijalnim investitorima. Ako imate repliku, molim vas, obratite se Ani Brnabić. Hvala.

Hvala, koleginice Radeta.

Reč ima Veroljub Arsić, pravo na repliku. Izvolite.

Znate, nije uvek problem u zakonu uvek. Problem uvek nastaje kod onih koji sprovode zakon, ne samo oni koji vrše nadzor nad primenom zakona. To je nažalost i u ovom slučaju. Ne toliko strašno i dramatično, kao što to neko želi da predstavi.

Tačno je da postoji određen broj kompanija koje učestvuju u postupcima javnih nabavki. Da bi povukle svoju ponudu, ucenjuju druge dobavljače da im isplate ili određen deo novca da ne bi ulagali žalbe, prigovore i na taj način odugovlačili sa postupkom javne nabavke.

Međutim, u samom Zakonu o javnim nabavkama postoji i mogućnost da Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, kada su ovakvi slučajevi u pitanju i kada su žalbe neosnovane, i to od istog lica više puta, povede kao prvostepeni organ prekršajni postupak, da izrekne novčanu kaznu i da zabrani učešće tom pravnom licu i tom ponuđaču za izvestan vremenski period učestvovanje u bilo kom postupku javne nabavke.

To je nešto na čemu sam pokušavao više puta da nateram Komisiju za zaštitu prava da se bavi tim poslom. Kod njih je uvek opravdanje bilo da su previše zauzeti postupcima u rešavanjima po žalbama, ali ja još uvek ne smatram da je to bilo kako, na bilo koji način dramatično da bi oko toga mogli da kažemo da zakon nije dobar. Možda nije najbolji, trenutno bolji nemamo. Možda nije najefikasniji, efikasniji dosad nismo ni imali. Ovo je trenutno najbolji Zakon o javnim nabavkama, ne samo u Srbiji, nego u čitavom regionu.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima Studenka Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, kada govorimo o Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, ona predstavlja jedan nezavistan organ koji se stara da javne nabavke budu regularno sprovedene, a u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.

Javne nabavke imaju svoju suštinu, a to je da svi državni organi, organizacije, ustanove ili druga pravna lica koja se smatraju naručiocima dobara, usluga ili izvođenja javnih radova i finansiraju se novca poreskih obveznika, dužni su da do tih dobara ili usluga dođu vršenjem javne nabavke na način koji će sprečiti zloupotrebe, a omogućiti najpovoljnije uslove.

Sve vrste javnih nabavki se obavljaju, odnosno objavljuju i u „Službenom glasniku“ i na portalu javnih nabavki. Ukratko, transparentne su i dostupne svim zainteresovanim stranama i proklamuju načelo jednakosti ponuđača tj. bez diskriminacije, kao i načelo ekonomičnosti i efikasnosti upotrebe javnih sredstava.

Uprošćeno, javne nabavke vas obavezuju da ono što nabavljate oglasite i učinite dostupnim da se na taj konkurs mogu javiti svi oni koji ispunjavaju uslove koje ste postavili u konkursu i da mora biti izabrana najpovoljnija ponuda.

Zbog Zakona o javnim nabavkama smanjene su radnje, narodski rečeno, ja tebi, ti meni, a uvedeno je ni po babu, ni po stričevima, odnosno neka najpovoljniji dobije posao, ali to Draganu Đilasu nije svojstveno. Čovek je problemu, jer ako se drži zakona ne može ništa da zaradi, ne može svojim partnerima da namesti posao i čemu onda sve to. Nije on na vlasti bio da bi primao građane i rešavao njihove probleme, jer čitali smo u medijima da se pohvalio kada ga je neko sreo na ulici i pitao – gradonačelniče, kada mogu doći kod vas na prijem, odgovorio – nikada. Osilio se čovek i misli da je glavni, pa je krenuo u realizaciju svojih namera, da se pošto-poto obezbedi finansijski, što je na kraju uspeo.

Rezultat te njegove rešenosti su brojne afere kojima je grad zadužen sa oko milijardu evra. Da se razumemo, da bi izvlačio novac iz budžeta, morao je nešto da radi u gradu kako bi se pokrio, odnosno kako bi imao pokriće, a većina toga što je uradio ne služi ničemu, kao npr. ti famozni kontejneri čijom su malverzacijom oko tendera oštetili državu za 169 miliona, a samo njihovo postavljanje koštalo je šest miliona evra, s tim što su ubrzo istrulili i morali su biti zamenjeni novim, što takođe košta građane. „Pazl grad“ za decu, montažni objekat bez ikakvih dozvola, apsolutno nebezbedan, radi od tri do četiri meseca i postao je ruglo i stecište narkomana, a koštao je 350 hiljada evra.

Recimo, replika Terazija na Novom Beogradu. U taj projekat uloženo je 72 miliona evra za izgradnju, plus 40 miliona za održavanje. Ta replika nikada nije bila otvorena i nikada nije proradila, nikada nije ni završena, a objekat je nelegalno bio priključen i na električnu mrežu. Na kraju je služila stanarima okolnih zgrada da tu izvode svoje pse da vrše nuždu.

Ovo je samo mali deo svih afera u kojima je Dragan Đilas proceduru javne nabavke i izvođenja radova sproveo na nezakonit način.

Neki od njegovih saradnika koji su po njegovom nalogu bili direktno uključeni u ove malverzacije i potpisivali određena dokumenta su procesuirani, ali ne i Dragan Đilas. Stoga ne čudi da je u prethodnoj raspravi o izboru sudija i tužilaca izražena bojazan, a postoji i utisak u javnosti da su ostaci DS koji rade u pravosudnom sistemu blagonakloni prema predstavnicima bivšeg režima.

Javnost se opravdano pita kada će Dragan Đilas odgovarati za sve malverzacije preko kojih se obogatio, a osiromašio građane? Zahvaljujem.

Hvala koleginice Kovačević.
Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević. Izvolite.