Imate dovoljno.

Dobro. Zahvaljujem se.
Vi se sećate, drage kolege, kada je Milenko Jovanov rekao da je supruga Vuka Jeremića glavni narko-diler u Srbiji. Žena se rasplakala, otrčala kod ovih svojih koleginica na RTS, na koji su upadali pre nekoliko meseci sa testerama, kao navodno to je Vučićeva televizija, otrčala žena na RTS da se tamo isplače, teško joj je, pa, kako je to neko mogao da kaže, pa, oni su sjajan bračni par, pa to je primer ljubavi, pa ona je jedna čestita i poštena žena, pa ko je mogao, kakav monstrum je mogao da dođe na ideju da ona ima bilo kakve veze sa narko-dilerima.
I onda dolazimo do ovog razgovora iz 2005. godine, koji zapravo otkriva kakav je Vuk Jeremić. I ja sad kada pročitam ovo, mada se Milenko Jovanov izvinio zbog onih svojih reči, ali sad kad pročitam ovo iz 2005. godine, ne znam, pravo da vam kažem, da li je imao razloga da se izvinjava. Ovo je razgovor između Vuka Jeremića, tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, i jednog od glavnih srpskih tajkuna koji je poslovao u Moskvi, gospodina Grujića.
Grujić kaže, pošto ga Vuk Jeremić zove na telefon: „Halo?“ Kaže Jeremić: „Da ne šetam po hotelu, a?“. Grujić: „Pa, nemoj te fore, je*ote!“ Jeremić: „Pazi, pazi, evo imao sam dilemu da li da se prošetam“. Grujić: „Znao sam, tačno sam znao, video sam te kako si došao, ipak nije tako kasno, popio si malo, klasična varijanta, videćeš neku ovu“, misleći na Ruskinju koja tu, jel, obavlja određene radnje po hotelu u Moskvi, „slomiće ti se karakter, kao i meni svaki put tako“. Onda kaže Grujić: „Da, da.“ i obojica se smeju.
Onda kaže dalje ovako. Vuk Jeremić pita Grujića da li poznaje Borisa Njemcova. Grujić kaže: „Pa, znam ga onako površno, on je dobar partner sa mojim prijateljem Arkadijem, to je neka jevrejska veza“. Onda Jeremić kaže: „E, super. To mi mnogo znači, zbog toga što ću sada konačno da zatvorim taj kanal informisanja i da kažem“, ja se izvinjavam damama, to govori veliki evropejac, uglađeni čovek koji nikad u životu nije opsovao, za razlika od nas koji smo krezubi, koji psujemo, koji smo hendikepirani itd, „pušite ku*ac, nije tačno, pušite ku*ac… Ma, super, ma znao sam. Izvini što sam te uopšte pitao, ali pitali su me da proverim tu, konkretnu tu informaciju. Zato što je, znači, sad je došla informacija da ovaj, pošto oni, znači cela ta ekipa, službovna ekipa, ona tebe ne voli i vodi rat protiv tebe, znaš?“ To kaže Vuk Jeremić tom Grujiću.
Eto, vidite kakvi su ljudi vodili ovu našu državu. Pa dobro je što smo uopšte živi. Dobro je što uopšte imamo državu. Ko nam je bio ministar spoljnih poslova, a pre toga savetnik Borisa Tadića.
Kaže Jeremić, opet u razgovoru sa ovim Grujićem, sad se oni ismevaju Borisu Tadiću. Sad pogledajte koje je to licemerje. Čovek koji je savetnik Borisa Tadića, koji je danas sa njim u Savezu za Srbiju, koji tvrdi da je Boris Tadić bio najbolji predsednik Republike Srbije otkad postoji Srbija i otkad imamo instituciju predsednika Republike, oni se ismevaju tom istom Borisu Tadiću.
Kaže Grujić, vezano za Borisa Tadića, opet se izvinjavam damama, toliko o toj elitnoj Srbiji: „Ma, puši ku*ac, bre, predsednik države dolazi u drugu najveću zemlju na svetu, je*ote, sad ćemo da ga vodimo ko majmunčeta po Moskvi, znaš“. I Vuk Jeremić pada u ludački smeh. Znači, sad će da vode Borisa Tadića ko majmuna po Moskvi, a čovek predsednik države, ma kakav da je, predsednik je države. Vuk Jeremić mu savetnik i Vuk Jeremić se smeje na reči da će da vode Borisa Tadića po Moskvi kao majmuna.
Onda Roćen objašnjava, to je sada novi razgovor, Roćen-Grujić, sada Roćen objašnjava ko su ljudi oko Borisa Tadića. Možemo mnogo toga da saznamo kako je u stvari funkcionisala vlast u Srbiji te 2005/2006. godine kada je intenzivno bio u toku proces rastakanja zajedničke države Srbije i Crne Gore, malo su radili na tome Vuk Jeremić i Boris Tadić, malo u Crnoj Gori Milo Đukanović i njegova ekipa i više ne postoji zajednička država Srbije i Crne Gore.
Ovo je sad razgovor i tužilaštvo mora na to sada da reaguje, ne vidim ove gospođe iz Državnog veća tužilaca, vidim da je jedna od njih bila mnogo zabrinuta zašto smo osporili kandidaturu za zamenika osnovnog javnog tužioca u Šapcu, ali nije je mnogo briga izgleda za ova krivična dela protiv države i državnog uređenja. Ovo je sada razgovor između Milana Roćena, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i tog Grujića – bio sam ja sa Vukom, znaš, video sam i Borisa na minut. E, pazite, dolazi predsednik Republike u Moskvu, dočekuje ga ministar spoljnih poslova i kaže, video sam Borisa na minut. Vidite koliko je njima Boris Tadić bio važan, video ga je na minut. Kaže o tome ću ti pričati, postoje tri kruga ljudi oko Tadića. Prvi je, kaže, biznis krug.
Smeju nam se i dan danas, kažu da lažemo, da smo ludaci, da izmišljamo, da obmanjujemo, sam Roćen kaže – biznis krug. Možete da zamislite ko je u tom biznis krugu, prvi, Miroslav Mišković. Kaže Grujić – aha. Onda postoji neki racionalni krug. Ko je u racionalnom krugu? Racionalni krug su Jelica Kurjak koja je tada bila savetnik u ambasadi Srbije i Crne Gore u Moskvi, a kasnije bila ambasadorka u Moskvi i Vuk Jeremić koji su prozapadno orijentisani ali koji nisu za približavanje Rusiji. Znači, nisu za približavanje Rusiji, a danas Vuk Jeremić, Sanda Rašković Ivić, Đorđe Vukadinović ubiše se da nam objasne kako treba da uspostavimo što čvršće veze sa Rusijom.
Kaže da postoji i neki treći krug, ekstremni krug. U ekstremnom krugu, znate ko je, Boris Tadić. Boris Tadić je po njima ekstremni srpski nacionalista. Znači, postoji biznis krug tu je prvi Mišković, postoji ovaj racionalni krug, tu je Vuk Jeremić koji je prozapadno orijentisan i koji je protiv približavanja Rusiji i postoji, zamislite neki ekstremni krug koga predvodi tadašnji predsednik Republike Boris Tadić. Kaže, ovaj što je bio na aerodromu.
Pazite, dame i gospodo jednu rečenicu koja vam jasno govori o tome ko je ostavio Srbe u Crnoj Gori na cedilu. Danas vode besomučnu kampanju protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića kako ništa ne čini za Srbe u Crnoj Gori, što je laž, jer nema važnijeg događaja koji se dešava u Srbiji a da Aleksandar Vučić ne pozove i Pupovca iz Zagreba i Dodika i predstavnike Srba iz Crne Gore. Dakle, ako iko okuplja sve Srbe iz regiona, okuplja ih i pokušava da im pomogne na svaki mogući način, onda je to Aleksandar Vučić. Sada Milan Roćen prepričava Grujiću razgovor između Borisa Tadića i Putina, kada je Boris Tadić bio u poseti Moskvi. Putin dakle pita Borisa Tadića – a šta je sa Srbima u Crnoj Gori? Boris Tadić kaže – ma, to su politički Srbi oni hoće da stvore srpsku nacionalnu manjinu u Crnoj Gori. Roćen ga odvraća od toga i kaže – ma, to su gluposti, nemoj to da radiš, tako se ne stvara građanska država. Znači, Vladimir Putin pita, ruski predsednik pita srpskog predsednika – šta je sa tvojim narodom u Crnoj Gori? A on kaže – ma, to je politički narod, onda ide jedna psovka - to je politički narod jebote bog, oni pokušavaju od sebe da stvore nacionalnu manjinu, ali ja neću da idem na to tako se ne stvara građanska država.
Na kraju ono o čemu smo mi iz SNS često puta pričali zašto je Vuk Jeremić voleo da putuje, o tome jasno može da se vidi iz razgovora između Grujića i Roćena. Kaže Grujić – u Americi je ovaj mali, misli se na Vuka Jeremića, pa da, nosi cipele broj 36. U Americi je ovaj mali, ovaj isto nešto luduje, tako pravo da ti kažem ni ja nisam nešto za posetu Americi, kaže Grujić – da, da. Pita Roćen – pa šta radi stalno u Americi? Pa jebiga da ti kažem i ti bi išao da ti dupe vidi put, dobre dnevnice, šta hoćeš. Stalno je tamo druge, pa znam šta da mu radim.
To su tri razgovora vođena između Vuka Jeremića i dva razgovora vođena između Milana Roćena i Grujića. Iz tih razgovora možemo da zaključimo da su Boris Tadić i Vuk Jeremić, ovi odavde iz Srbije najodgovorniji za rastakanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Da su Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas, jer da vas podsetim dok je Vuk Jeremić bio savetnik Borisu Tadiću, Dragan Đilas je bio direktor Narodne kancelarije Borisa Tadića i bio je apsolutno upućen u sve razgovore koji su vođeni. Zbog toga je možda u pravu moj kolega Vladimir Orlić kada kaže da je ovo u stvari borba, možda borba, unutar Saveza za Srbiju, da je ove razgovore u stvari obelodanio Dragan Đilas jer je znao za njih jer je u to vreme bio direktor Narodne kancelarije Borisa Tadića, inače potpuno izmišljene jedne institucije koju nije poznavao tadašnji Ustav. Dakle, Dragan Đilas je bio apsolutno upućen u sve ove razgovore.
Iz ovih razgovora možemo da zaključimo da su za razbijanje Srbije i Crne Gore bili najodgovorniji odavde iz Beograda Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i oni koji su tada bili sa njima na vlasti. Da su Boris Tadić i Vuk Jeremić najodgovorniji za to što je srpski narod u Crnoj Gori ostavljen na cedilu, što mu je njegova matica okrenula leđa i što Boris Tadić u nameri da kako kaže stvori nekakvu građansku državu. Stvorio je tako što je razbio Srbiju i Crnu Goru, nije hteo da pomogne Srbima u Crnoj Gori da se konstituišu makar kao nacionalna manjina zato što je rekao da su to politički Srbi. Ne znam šta su to politički Srbi i šta su ne politički Srbi. Znam da postoje Srbi, da postoje Bošnjaci, Mađari, Slovaci itd, ali da postoje politički i ne politički Srbi to nisam znao dok nam o tome i to pred Putinom nije progovorio tadašnji predsednik Republike Boris Tadić.
Sve ovo sam rekao zato što su ovde prisutni ljudi iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i krajnje je vreme da tužilaštvo pokrene zakonom propisane radnje protiv Vuka Jeremića, protiv Borisa Tadića, protiv Dragana Đilasa i protiv svih drugih koji su aktivno radili na razbijanju Srbije i Crne Gore, koji su aktivno radili na uništavanju nacionalnih, verskih i kulturnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori i da tužilaštvo pokrene zakonom propisane radnje protiv Vuka Jeremića koji je kao ministar spoljnih poslova 2008. godine tvrdio da je NATO agresija protiv Srbije i Crne Gore bila opravdana zato što je Milošević sprovodio teror, ubijao i proterivao Albance na KiM i zbog toga je NATO u tom ratu pobedio, a Milošević je svoje trupe, to podvlačim svoje trupe morao da povuče sa Kosova. To su krivična dela protiv državnog uređenja i tužilaštvo na ovo ne sme da ćuti, a građani Srbije treba da znaju da kampanja koja se vodi protiv Nebojše Stefanovića i sada je samo pitanje ko je sledeći, čiju ćemo diplomu sada morati da preispitujemo, zato što je to rekao Boško Obradović i zato što je to rekao Dragan Đilas.
Zato se ovih dana vodi kampanja protiv jednog od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, Nebojše Stefanovića. Sad je sporna diploma čoveka koji je diplomirao u vreme kad je bio u apsolutnoj opoziciji, koji je bio u to vreme, ako se ne varam, zamenik generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, Aleksandra Vučića. I u to vreme Ministarstvo prosvete je sprovelo sve moguće provere diploma, to znam pouzdano da su radili. Znači, proveravali su sve moguće diplome. I ne samo da su proveravali diplome, evo, tu su kolege iz Srpske radikalne stranke, neki od njih su bili ministri u Vladi Srbije i časno su radili svoj posao, u teško vreme, u vreme kada se vodila borba sa šiptarskim teroristima na KiM i kada se Srbija i Crna Gora branila od NATO agresije, časno su radili svoj posao.
Možemo mi sad politički ovde da se razilazimo oko nekih tema, ali znam da su časno radili svoj posao, i Petar Jojić i Vjerica Radeta i Mirčić i Dragan Todorović i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić i Maja Gojković itd. i posle 5. oktobra 2000. godine, na postavu su izvrnuli sve te ljude ne bi li pronašli nešto, i pokojnog Zorana Krasića, dakle, na postavu su izvrnuli sve te ljude, čerupali su im privatne živote, šta su radili kad su bili ministri, bavili se njihovim privatnim životima. Ništa nisu mogli da nađu sporno, ni jedno krivično delo, nisu mogli da nađu ni jednu spornu diplomu, pa ni diplomu Nebojše Stefanovića.
I onda su se setili diplome Nebojše Stefanovića 2019. godine, kada čovek na konferenciji za novinare kaže - MUP pokreće radnje radi prikupljanja dokaza protiv Dragana Đilasa, a evo ga, vidite, kako đavo uvek dođe po svoje - objave se, sad već i nisu tajni razgovori, Vuka Jeremića, Roćena i Grujića, iz koga se vidi kako su se obezbeđivale sobe na Svetom Stefanu, kako su se obezbeđivale Ruskinje po hotelu u Moskvi, kako se razbijala Srbija i Crna Gora, kako su se smejali svom predsedniku Republike, Borisu Tadiću i kažu da će ga voditi kao majmuna po Moskvi, itd.
Zbog toga se vodi kampanja protiv Nebojše Stefanovića i zbog toga će da se vodi kampanja protiv svakog od nas. Nije Nebojša Stefanović ni prvi ni poslednji. Vodiće se protiv svakog od nas ko smogne snage i ko se usprotivi da eventualno na vlast ponovo dođu ovi koji su vodili ovakve sramne razgovore koji svedoče o bestijalnosti tih ljudi, koji govore o tome da su oni sami razbili zajedničku državu.
Mi smo često puta zamerali onom nesrećnom Havijaru Solani, ali šta ima da se čudimo Havijaru Solani kad pročitate ove razgovore. Šta ja da očekujem od generalnog sekretara NATO pakta, kad moj ministar spoljnih poslova kaže - Srbija je kriva za NATO agresiju zato što je sprovodila teror na Kosovu. Šta ja da zamerim Havijaru Solani kad Vuk Jeremić kaže u ovim razgovorima - jebasmo majku Srbiji i Crnoj Gori, ti Srbiji, ja Crnoj Gori. Šta da mu zameram? Nemamo šta da mu zamerimo.
Ali, zato tužilaštvo mora ove razgovore detaljno da preispita, i sve druge razgovore, jer ovo nisu jedini razgovori, tih razgovora imate koliko hoćete, znači, neka ispitaju sve te razgovore i da se konačno vidi ko stoji iza tragedije srpskog naroda na početku 21. veka i ko je u stvari glavni razbijač zajedničke države Srbije i Crne Gore. A ja sam juče rekao, takvih razgovora ima, zamislite kakvi su razgovori vođeni kad je u pitanju bio 5. oktobar, preuzimanje vlasti, kada je u pitanju bila pljačkaška privatizacija, kakvi razgovori su vođeni kada je vršena reforma pravosuđa, kakvi razgovori su vođeni kada je uništavana Vojska Srbije, kada nismo imali ni jedan ispravan avion, kada je Šutanovac pretakao tenkove u smederevskoj "Železari" zato što je rekao da oni nisu ubojna sredstva nego meta i kada nam je rekao da mi u stvari više i nemamo neprijatelja i da je samo pitanje dana kada ćemo da uđemo u NATO pakt.
Dakle, svi ti razgovori postoje. Tužilaštvo može da dođe do tih razgovora i ne sme da ostane nemo na ovo o čemu su ovi ljudi razgovarali. Ovo je zločin protiv sopstvenog naroda i protiv sopstvene države.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.

Reč ima narodna poslanica Ljiljana Malušić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo iz pravosuđa, danas je pred nama Predlog odluke o izboru zamenika javnog tužioca i Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

Tu su njihove biografije, za sudije 34 kandidata, 37 za javne tužioce, sve je transparentno i ne bih ja o tome, nego bih ja o nečemu što nije transparentno, što je izazvalo veliku polemiku ovih dana, a to je, citiram, "Embargo" internet portal - Kako je Miodrag Majić stigao do mesta sudije Apelacionog suda? Gradio je brzo karijeru u Prvom sudu, pogotovo posle Petooktobarske revolucije, jer je veoma brzo zaboravio na ranije mentore. Ko je ovaj čovek? Zvanično, dr Miodrag Majić je sudija Apelacionog suda, sudija bloger, TV zvezda, kritičar vlasti, Vlade, predsednika, pravosudni gladijator koji u studiju američke N1 reže ko na panju, optužuje kolege, nipodaštava tužilaštvo, baš kao da se raspriča sa zapadnim ambasadama. Po političkom opredeljenju čist hermafrodit, sve po potrebi i uvek na usluzi.

Kažu - izabran je za sudiju Prvog opštinskog suda tako što je preskočio na stotine ondašnjih pripravnika i zaseo u sudijsku fotelju bez i jednog dana staža u tom sudu. Za njega su govorili da je voleo gitaru, da svira, da peva i da putuje, uglavnom o trošku drugih. Izgleda da su ta putovanja u samom startu imala i te kako smisla i potrebe za njegovu kasniju karijeru. Gradio je brzo karijeru u Prvom sudu, pogotovo posle Petooktobarske revolucije, jer je veoma brzo zaboravio na ranije mentore, pa je brzometno postao sudija demokrata, privržen uticaju spolja, posebno u oblasti pravosuđa - tvrdi dobro obavešteni izvor iz pravosuđa za "Embargo".

Tako je brzometno postao i istražni sudija, predsednik Veća, portparol, sve dok 2005. godine nije zaseo u fotelju predsednika Prvog suda. Priča se da je tada na jednu drugu urgenciju jednog advokata, bivšeg sudije iz Palate pravde sa Dedinja, političkog kameleona sa maramicom u džepu sakoa lister odela postao predsednik Prvog opštinskog suda. Naime, taj advokat je zamolio ličnog prijatelja, ondašnjeg ministra Zorana Stojkovića, da ga imenuje, odnosno da smeni Batićevog čoveka. Taj izvor u beogradskoj Palati pravde još uvek je tema, zbog one Makijavelijeve - da cilj opravdava sredstvo.

Pričalo se da je ipak fotelju predsednika suda zaradio tako što je ocinkario ondašnjeg predsednika suda, Vojkana Simića, da predmete usmerava sudijama po svom ćefu. Sramota jedna. Idemo dalje.

Taj sudija Majić sudi Srbiji na američkoj N1 televiziji, a oslobađa zlikovce iz Gnjilana.

"Šapčani izviždali sudiju Majića, njegovu knjigu "U ime naroda" nazvali - U ime Amerike", kaže "Embargo" a ja citiram. Sudija Miodrag Majić nije dobrodošao u Šabac, baš kao što su sugrađanima mrski i njegovi domaćini, gradska vlast. Šapčani ne žele sudiju koji sudi državi Srbiji na američkoj televiziji N1, a oslobađa zlikovce iz Gnjilana, koji više vremena provodi na svom blogu, nego u sudnici. Pa, ljudi, da li je to normalno?

Oni ne znaju šta sudija Majić radi u Američkoj ambasadi, ali shvataju odakle vetrovi duvaju i čime se bavi njegova NVO CEPRIS.

Zbog svega toga su negodovali, ne verujući u njegove iskrene namere i ono što je napisao u svojim knjigama koje je promovisao pred malim brojem sugrađana. Godine 2019. 11. juna, taj sudija Miodrag Majić, kao slučajno odabrao je baš Šabac, tu slobodarsku zonu hohštapleraja i muvačina, Zelenovića i Petrovića, da promoviše svoje dve knjige: „U ime naroda“ i „Deca zla“.

Da li novija srpska pravosudna istorija pamti ovakav jedan slučaj da aktivni sudija Apelacionog suda promoviše čak dve knjige? Koliko ja znam, sudije pišu zaista knjige, ali pišu kada odu u penziju.

Znači, ovo je nedopustivo. Da ne bude zabune, svako ima pravo da kritikuje i svako u Srbiji je podložan kritici, ali da pljujete u bunar iz koga pijete vodu, to nigde nije moguće, pa čak ni u zemlji Srbiji, a kao što vidimo, moguće je.

Poznati su nam primeri da sudije iz penzije pišu neke priče iz svoje sudske prakse. Ovaj piše za vreme mandata. Preterao jeste. Šta ćemo sa njim, videćemo. Mada, izbor gostiju na Majićevoj promociji sve govori, da je ovo od promocije knjiga, više od sudske prakse i dobrovoljnog vladanja. Ovo je čista politika i čisto politikanstvo. Ili se možda sudija Majić sprema za novog opozicionog lidera, poput prethodnika, bez narodne podrške ili sa podrškom spolja?

Još par rečenica o ovom interesantnom čoveku, na vrlo negativan način. Majić o Tijaninom zakonu – ostavljanje bez nade se smatra nečovečnim kažnjavanjem, kaže ovaj dotični. Sudija Apelacionog suda Miodrag Majić usprotivio se usvajanju Tijaninog zakona koji predviđa uvođenje doživotne kazne za neke od najtežih krivičnih dela bez mogućnosti uslovnog otpusta, jer smatra da takve odredbe predstavljaju kršenje međunarodnih konvencija i evropskih standarda, ali i Ustava Srbije. Čovek uopšte nije ni pročitao zakon, tako da nije bio upućen sudija.

On je kao sporno označio to što u slučaju zakona nije bilo javne rasprave. Laže, bilo je. Bila je javna rasprava. Nije se izjasnila struka. Bilo je izjašnjavanje struke. Čovek, prosto, nije upućen, ne interesuje ga. Posebno problematičnim vidi to što ne postoji mogućnost uslovnog otpusta.

Prema međunarodnim standardima, ukazao je Majić, nemogućnost uslovnog otpusta ostavlja bez nade i perspektive, smatra se nečovečnim kažnjavanjem. Da ja ne prepričavam, bio je Tijanin zakon pre mesec dana, apsolutna laž. Čovek, prosto, nije upućen. Kako je upozorio, reč je o kršenju međunarodnih obaveza, ali i najvišeg pravnog akta Srbije. Notorna laž.

Prema Majićevom stavu, stroža kaznena politika u ovakvim slučajevima ne rešava problem, već ga čini složenijim. Čovek ili nije iz struke, kao što nije, ili pročitao zakon nije. Izgleda oba.

Nadam se da je ovakvim izborom sudija došao kraj. Danas biramo sudije i tužioce na jedan transparentan i demokratski način. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koleginice Malušić.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da je sudija Majić postao ljubimac narodnih poslanika.

Da vas podsetim da sam pre dužeg vremena podneo zahtev za formiranje anketnog odbora, da se ispita pitanje okolnosti pod kojima je došlo do nezavisnosti KiM, pa i Crne Gore, pa sam to u svojim govorima i nazvao veleizdajama. Nadam se da ću posle ovih objavljenih razgovora tu većinu za formiranje anketnog odbora dobiti.

Stabilna država je ona država u kojoj su svi ljudi jednaki pred zakonom. Da li mi tu državu imamo? Sudska vlast je nezavisna. Nezavisna je sigurno od ove vlasti, ali od bivše bojim se da nije. To čak i ponašanje nosilaca najviših pravosudnih funkcija pokazuje da sam u pravu.

Vuk Jeremić, zvani Vuk potomak, je više puta učinio, zajedno sa Tadićem, više krivičnih dela, više puta više krivičnih dela ugrožavanja ustavnog uređenja i bezbednosti.

Da vas podsetim da je Srbija i Crna Gora imale Ustavnu povelju, da je imala svoju teritoriju, da je imala svoje granice, da je Vuk Jeremić aktivno pomagao odvajanju Crne Gore od Srbije. To je sada više nego jasno. Tužilaštvo valjda zna šta im je činiti kada u javnosti izađu takve vrste informacija, da je vršeno jedno od najtežih krivičnih dela. To su nekad zvali dela protiv naroda i države.

Vuk Jeremić je još pre toga gostovao, kao savetnik Borisa Tadića, u SAD i pred NATO generalima na konferenciji koju su oni nazvali „Zapadna sigurnost“, uz aplauze, govorio kako su penzionisali stotine oficira, on i Boris Tadić, sa ratnom prošlošću. Time se pohvalio uz snažan aplauz i ti dokazi postoj, NATO oficira i NATO generala.

Vuk Jeremić je, po ovome svemu, učestvovao u nezavisnosti Crne Gore, ali i u izgradnji divlje države KiM. On je, zajedno sa Borkom Stefanovićem, Tadićem, zamolio Dženifer Braš da se prolongira nezavisnost KiM do posle izbora Borisa Tadića, odnosno da Amerikanci utiču na kosovske Albance da nezavisnost, proglašenje nezavisnosti pomere posle izbora Borisa Tadića.

Boris Tadić je zakletvu dao 14. februara 2008. godine, a 17. februara su Albanci proglasili nezavisnost. U obećanju Amerikancima, ono - daću zemlju za fotelju, oni kažu da će znati da cene crvene linije SAD, što se i desilo.

Vuk Jeremić obrazlaže zašto će podneti traženje mišljenja Međunarodnog suda pravde i kaže Kondolizi Rajs septembra 2008. godine da je to pametan potez srpske Vlade da se prevaziđe pitanje Kosova i da se stremi ka evroatlanskim integracijama, što znači i ulasku u NATO pakt.

To vam je Vuk Jeremić, koga ja zovem Vuk potomak, i to su vam dokazi zašto njemu treba suditi za tzv. dela protiv naroda i države, protiv ustavnog uređenja, po meni, za veleizdaju. Ja ne znam zašto tužilaštvo nešto čeka?

Što se tiče Đilasa i sekundi, ja se slažem da se njemu i Šolaku sudi zbog jeftinih sekundi na RTS, nešto jeftinijih, gde je bila, koliko vidimo, debela zarada.

Takođe, tužilaštvo mora da pokrene istragu protiv Đilasa i Šolaka zbog lažnih prekograničnih kanala koje kontroliše SBB, odnosno „United group“ i „United media“, međusobno povezane firme.

Danas imate 20 lažnih prekograničnih televizija koje program proizvode, emituju u Srbiji, a samo su fiktivno registrovane u Luksemburgu. Svako veče 10.000 sekundi reklama, suprotno Zakonu o oglašavanju, suprotno Zakonu o medijima, suprotno zakonu kojim je potvrđena Konvencija Saveta Evrope o prekograničnim televizijama, se emituje na sport klubovima, N1 televiziji i Nova S. To su neregistrovane televizije u Srbiji. Ja dobijam odgovore od REM, koji nije konstituisan do kraja, odnosno kome fale tri člana, pa se nadam da će, kada se ti članovi dopune, stanje biti drugačije.

Dobijam odgovore da se taj program Nove S i N1 televizije reemituje iz Luksemburga, što znači, po ovim zakonima, to je dozvoljeno, ali mora da se reemituje onaj program koji se emituje u Luksemburgu. Ja sam dobio i odgovore luksemburškog regulatora da se takav program ne emituje u Luksemburgu. Da bi se on reemitovao, mora biti emitovan tamo.

Deset hiljada sekundi svako veče. Ako uzmete samo da sekunda vredi 20 evra, a ne 100, vi to pomnožite i dobićete da svako veče 200 hiljada evra Šolak i Đilas samo od reklama strpaju u džep. I još nešto, te lažne prekogranične televizije, koje nisu registrovane ovde i ne mogu da budu tužene, žale se na medijske uslove u Srbiji, iako su registrovane u Luksemburgu i pišu Evropskoj komisiji da medijske usluge koje se pružaju u Srbiji da vlast tu nešto sprovodi neku cenzuru itd.

Kako se mediji iz Luksemburga žale na medijsku scenu Srbije? Hoće li neko iz Tužilaštva da mi objasni i dokaže da Olja Bećković, Ivan Ivanović, i Ćosić, svoje emisije vode iz Luksemburga? Ja sam bio na Novom Beogradu dva puta u njihovom studiju i nisam znao da je Novi Beograd u Luksemburgu, taj program se ne reemituje iz Luksemburga, on se proizvodi, emituje zajedno sa reklamama ovde. Tim televizijama od pretplatnika SBB se ispumpava novac i prikazuje lažni gubitak u SBB, da se ne bi platio porez na dobit zato što domaćim kanalima taj kablovski operater ne plaća ništa, iako domaći plaćaju naknade REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, itd.

Oni ne dobijaju ništa, ali zato Šolak i Đilas svojim prekograničnim televizijama ispumpavaju novac od pretplate, plaćajući to, navodno, reemitovanje, i po nekoliko evra po korisniku, što znači ako imaju 900 hiljada korisnika, neke od tih televizija dobijaju nekoliko miliona evra lažne prekogranične televizije. Vreme je da Tužilaštvo počne da radi svoj posao, da štiti nevine, a kažnjava krive. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Rističeviću.
Reč ima narodna poslanica Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Hvala, gospodine Milićeviću, što ste mi dali reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo nas na kraju načelne rasprave o predlozima za izbor zamenika javnih tužilaca i za izbor sudija koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

Bili smo, dakle, svedoci bahatosti vlasti do 2012. godine i beskrupuloznog uticaja na pravosuđe. Osim toga, naravno, ni u drugim oblastima oni nisu briljirali. Naprotiv, za vlast do 2012. godine, vezuju se afere, pronevere, malverzacije, trgovine političkim uticajem. Praktično, sve one loše stvari koje su Srbiju unazadile i narušile ugled u svetu.

Danas vidimo da se situacija nije mnogo promenila, kada govorimo o DS, kakva je to politička partija koja na svojim organima donosi odluku da se bojkotuje parlament? Kakva je to parlamentarna stranka? I, tu nije kraj. Ta, takozvana DS, koja demokratiju izgleda ima samo u svom nazivu izbacuje članove iz stranke, jer nisu bojkotovali parlamentarni život za koji su ih, inače, građani birali. Ta stranka se izjašnjava, ta stranka daje saopštenja o tome da li su narodni poslanici ili nisu bojkotovali parlament.

Posebno je interesantno saopštenje Zorna Lutovca, da vidite ko sada vodi DS i kakvi ljudi očekuju da će doći na vlast, a povodom učešća Aleksandre Jerkov i Sande Rašković Ivić na sastanku „Ženske parlamentarne mreže“. Citiram: „Njihovo učešće se ne smatra prekidom bojkota, naprotiv, smatra se mogućnošću da se na tom telu, međunarodnoj zajednici, predstave ključni razlozi zbog čega bojkotujemo parlament, zašto su građani na ulicama i koji su nam ključni zahtevi da bismo normalizovali društvo i vratili parlament u ono što treba da bude“.

Da nije žalosno, ovakva izjava verovatno bi bila smešna, čoveka koji sada vodi DS.

Neko ko je predsednik jedne parlamentarne stranke trebalo bi da zna koje su aktivnosti narodnih poslanika, šta znači učešće u radu „Ženske parlamentarne mreže“, kao neformalnog tela i da li je i kako moguće koristiti parlament u te svrhe o kojima on govori. Ali, oni su verovatno navikli na zloupotrebe, pa takav odnos imaju i prema parlamentu.

Dakle, sa jedne strane Lutovac pokazuje veliko neznanje, sa druge strane pokazuje da ga to ne sprečava da eventualno, zloupotrebi parlament kako bi izvukao bilo kakvu korist za svoju političku partiju.

Dakle, parola pod kojom su se ponašali i 2008. i 2009. godine, kada su birali sudije „samo bahato“ važi i danas, a verovatno će važiti, odnosno verovatno bi važila i kada bi oni, kojim slučajem, došli na vlast.

Imamo još jednog potpisnika tog lažnog sporazuma sa narodom, nije Lutovac jedini primer neznanja, tu je glumac Sergej Trifunović, koji sam, doduše, čovek kaže da ne zna da odgovori na vrlo prosta pitanja koja su mu postavljena.

On, zapravo, izgleda ne zna ni šta hoće, osim kafe i to slađe, u sred emisije.

O izbornom procesu ništa, o zahtevima građana kojima se predstavlja kao veliki vođa revolucije, takođe ništa, jer i sam kaže da ne zna.

Zamislite, kada bi takve neznalice došle na vlast šta bi bilo sa našom zemljom? Šta li bi Sergej odgovorio na pitanje kakvo pravosuđe zaslužuje Srbija?

Imamo još jedan primer. Kako Vuk Jeremić zamišlja demokratiju, takođe smo imali prilike da čujemo. On bi zabranio rad SNS i još nekih političkih partija. Šta mislite kako bi sudovi funkcionisali kada bi takvi ljudi došli na vlast? Možda bi čak bilo i gore nego 2008. i 2009. godine. Oni bi upropastili Srbiju i sve ono što smo uspeli, samo bi nestalo u jednom trenutku. Upravo iz tog razloga ja podsećam na stanje kakvo je bilo u pravosuđu do 2012. godine i nekada komentarišem i dnevno političke izjave, i to je tačno, jer građani moraju da budu upoznati i svesni šta bi se desilo sa našom zemljom, sa stanjem u pravosuđu kada bi takvi ljudi došli na vlast.

Srbiji su potrebne sudije i tužioci koji su stručni, koji su nezavisni u svom radu, oni koji sude u ime naroda, a ne u ime DS, niti bilo koje druge političke partije u Srbiji.

Građanima Srbije potreban je stabilan i efikasan pravosudni sistem u koji će oni imati poverenje. Svi nosioci pravosudnih funkcija moraju imati na umu da sude po znanju i pravu, a sećanje na reformu pravosuđa iz 2009. godine neće izbledeti i neka nas stalno podseća šta na ono što u pravosuđu više nikada ne smemo dozvoliti da se ponovi. Zahvaljujem.