Zahvaljujem što sam dobila priliku da nešto kažem o opštoj oceni, poštovanja prava građana u 2018. godini, kako je to prikazano u Izveštaju Zaštitniku građana.
Prvo da vam kažem da već dugo nema prenosa ovog dela sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Zahvaljujem svim poslanicima koji učestvuju u radu, bez obzira na ovu činjenicu, pokazujemo da nismo mi ovde zbog toga da bi televizija emitovala naše diskusije, nego smo suštinski zainteresovani da raspravljamo o ovako važnom dokumentu kao što je vaš Izveštaj za prošlu godinu.
Kratko samo opažanja na dve teme. Jedna je svakako deo od nekoliko rečenica kojoj je posvećena rodna ravnopravnost u našoj državi.
Ubeđena sam, možda ćete me demantovati, možda ima negde u ovom sveukupnom izveštaju malo opsežniji deo stanja rodne ravnopravnosti u Srbiji, s osvrtom na to da ste pisali o 2018. godini, mislim da smo zaslužili da nam se posveti malo više pažnje.
Primetila sam par opaski za koje mi nije jasno kako su se našle ovde. Kažete da je objavljen poseban izveštaj zastupljenosti žena na mestima odlučivanja, pozicija, aktivnosti i tako dalje, lokalnih mehanizama. Mogu da se složim sa vama da nas nema dovoljno, mislim na žene koje se bave politikom, s obzirom na naš kvalitet, na odgovarajućim mestima na lokalnim nivoima. Mislim da samo nekoliko žena predstavlja lokalne samouprave na mestu gradonačelnica ili predsednica opštine, ali ne možemo da kažemo da je uzroke ovakvog stanja Zaštitnik prepoznao zato što nemamo sveobuhvatni Zakon o rodnoj ravnopravnosti. To, jednostavno, nije istina, jer Republika Srbija ima Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je na snazi i koji, takođe, organi naše države sprovode u svim oblastima onako kako je definisano zakonskom normom.
Onda nastavljate - ali da ima manjkavosti postojećeg Zakona o ravnopravnosti polova. To ste ušli u neko nesaglasje u toj rečenici - da li imamo ili nemamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti? Pa, onda treći put ponavljate da je neophodno usvojiti Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a zabrinutost zbog toga što ga nismo doneli, izrazio je Komitet UN za ljudska prava.
Dakle, nešto apsolutno nejasno običnom građaninu ove države u nekoliko rečenica. Da li imamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti? Po njemu postupamo, kao i po svim zakonima, dok se ne donese nešto novo ili izmene i dopune zakona. Ne može da se napiše da mi nemamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti.
Ako mi tako komuniciramo sa različitim komitetima i različitim međunarodnim organizacijama, tako lakonski, pa naravno da će oni napisati da su vrlo zabrinuti zbog činjenice da mi nemamo zakonske propise koji regulišu ovu materiju.
Žene u ovoj državi su ravnopravne, zakon se poštuje. Koliko ja znam, nadležno Ministarstvo za rad, boračka, socijalna pitanja i zapošljavanje je završilo javnu raspravu o Predlogu zakona o rodnoj ravnopravnosti, novog, inoviranog u odnosu na stare, sa nekim novim, modernijim rešenjima, kojima ćemo napraviti korak napred ne samo u pogledu stepena zastupljenosti manje zastupljenog pola na odgovarajućim pozicijama, i to ne samo u politici, nego i na nekim drugim mestima, i sada se čeka, pošto mi moramo da usaglašavamo naše predloge zakona sa EU i sa njihovom zakonodavstvom. Koliko sam razumela nadležnog ministra, čekamo njihovo odgovor da pristupimo Vlada usvajanju Predloga zakona, a Narodna skupština Republike Srbije možda i kroz javno slušanje takvog teksta koji pretpostavljam da ćemo na jesen dobiti, da raspravljamo i na javnom slušanju ovde i poslanici i civilni sektor i svi oni zainteresovani. I Unija poslodavaca je bila zainteresovana i učestvovala u donošenju Nacrta zakona i mnogi drugi.
Nije to tako lakonsko shvaćena stvar, da prepisujemo rešenja iz nekih drugih država i da onda, zato što je popularno, to stalno ponavljati, da mi kažemo – evo, nemamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Komitet UN za ljudska prava je vrlo zabrinut. Ovo je neistinita činjenica. Neistinita je činjenica zato što parlament ne može sa tim da se složi ako smo mi pre izvesnog vremena ovde glasali ne u ovom sazivu. Mi smo ozbiljna država, ne možeš da kažeš sve važi samo od trenutka kada smo mi ovde počeli da predstavljamo vladajuću većinu, nego mi imamo zakon.
Nemojte, molim vas, neke paušalne ocene da čitamo. Mi imamo zakon i ovo je apsolutno netačna činjenica. Kažem vam kakva je sada pravna situacija - postoji Nacrt zakona, završena javna rasprava u svim glavnim gradovima. Javna rasprava je počela ovde u parlamentu Republike Srbije. Ubeđena sam da ćemo imati jedan još bolji, moderniji zakon, nego što imamo sada.
Društvo mora da bude spremno na to. Moraju da budu spremni ne samo građani Beograda, Novog Sada i Niša, nego svaka lokalna zajednica, svaka firma, svaki upravni, nadzorni odbor i država na sprovođenje tog zakona.
To uopšte nije tako lak posao kako mi to zamišljamo. Mnoge države nemaju takve krupne korake u ovoj oblasti kakve mi planiramo da donesemo.
Molim vas da sledeći put se ovde ne pišu paušalne napomene i molim vas malo sadržajnije da uđete u pitanje rodne ravnopravnosti kada je u pitanju bavljenje, govoriću samo o ženama, iako rodna ravnopravnost ne znači samo biti žena, može da bude i u drugom smeru pitanje ugrožavanja rodne ravnopravnosti, kada je u pitanju politika i kada je u pitanju bavljenje novinarstvom. Smatram da tu nije dovoljno iskazano šta se zaista u našoj državi dešavalo u toku 2018. godine i ko je taj ko je zaista ugrožavao žene koje se bave politikom i one koje se bave novinarskim poslom.
Ovde u ovom delu sloboda izražavanja, mogu na to da se nadovežem u svojoj diskusiji. Opet nešto okvirno, kao da su više prevladali izveštaji različitih novinarskih organizacija, nego ono što ste vi zaista uočili.
Ubeđena sam da ste se suočili sa tim da su fizički bile ugrožavane novinarke od strane čak i poslanika ovog parlamenta. U pitanju je Boško Obradović i njegovi poslanici i članovi stranke Dveri, gde su fizički napali novinarku Pinka, gospođu Gordanu Uzelac, gde su fizički napali i novinarku Pinka Maru Dragović, gde su možda ne fizički napali, razuveriće me kolege, ali su omalovažavali, maltretirali, vršili linč nad njom, a neki put je to još drastičniji napad koji jedna žena koja se bavi odgovornim poslom može da doživi, to govorim iz svog iskustva, novinarku Studija B, gospođu Barbaru Životić.
Ne zalazeći u njeno iskustvo ili neiskustvo kao novinara, svi smo mi bili mladi, svi smo mi počinjali naš posao i niko od nas nije genijalan bio da bi odmah bio na nivou jedne Orijane Falači ili Mire Adanje Polak, ali ova mlada žena novinarka je doživela, ja nju nikada u životu nisam srela, ja uopšte do tog slučaja nisam znala da postoji gospođa Životić, ali sam se strašno osetila pogođenom zbog linča medijskog koji je ona doživela od pojedinih svojih kolega koji misle da su jedino u pravu, jedino se računa njihov način razmišljanja, što su linč doživele i od političara u ovoj državi, koji za sebe žele da kažu da predstavljaju nekakvu građansku Srbiju, što ne predstavlja, jer ne postoje podele u ovoj državi uopšte kakve bi oni želeli da postoje.
Doživeli su linč i od poslanika grupe Dveri, od Sergeja Trifunovića, on je predsednik Pokreta slobodnih građana, koji ugrožava slobodu jedne od građanki ove države. Znači, ovo zaista nije zabeleženo.
Sada ću malo verovatno one koji vole da prave kupus od mojih govora, pa objave u svojim medijskim izveštavanjima, ovako iseku pa nalepe mi rečenice, možda i da iznenadim, da, staću u odbranu Minje Miletić, novinarke televizije N1. Ne znam da li je neko pre neki dan sa pažnjom slušao i gledao intervju opet Sergeja Trifunovića? Sad mu ja pravim reklamu, ali nije to problem. Volela bih sa njim da mogu jednog dana direktno nešto da polemišem na razne teme, koji se stvarno u tom intervjuu, bez obzira što ne delim isti način razmišljanja, niti politički diskurs sa gospođom Miletić, ali on se ponižavajući uvredljivo ponašao prema njoj kao novinarki. Njegovi odgovori, njegova pitanja, njegova komunikacija sa njom je bila ispod nivoa jednog političara koji zagovora građanske vrednosti u ovoj državi i koji zagovara rodnu ravnopravnost. Da ne kažem kakav odnos je gospodin Trifunović pokazao i prema ženama koje se bave politikom i zauzimaju važne pozicije.
Vi ovde kažete - nemamo zakon. Pa, zamislite kako bi Sergej Trifunović reagovao kada bi morao da sprovodi zakonsku odredbu da 40% žena mora biti na njegovoj listi i da 40% žena onda mora, eto, ne daj Bože, ali ako se neko odluči da jednog dana Sergej Trifunović vodi ovu državu, da 40% žena obavlja važne funkcije u državi, u novinarstvu, u kulturi. On bi čovek dobio nervni slom. On ne bi znao koliko još uvreda da uputi na račun žena koje se već bave politikom i sveukupno da spreči donošenje takvog zakona.
Niste se osvrnuli na to. Nisam čula ni da ste branili žene koje se bave politikom, da ste reagovali kada smo ovde bili i fizički napadnuti, mislim lično i na mene i kada sam bila vređana, omalovažavana, ne samo od strane poslanika, od strane vanparlamentarnih stranaka, kao što je ova koju predvodi Sergej Trifunović, nego poseban osvrt i morali bi da obratite pažnju na medije šta mediji pišu o ženama koje se bave politikom. U najboljem slučaju opisuju kako izgledamo i kako se oblačimo, što je krajnje ponižavajuće, zaista. Jedva čekam da vidim članke o tome šta oblači Đorđe Vukadinović, na primer, i kod kog frizera ide i da li se frizira u Beogradu ili u Novom Sadu i da li je on odgovarajućeg zdravstvenog stanja. Ako ne odgovorite na to bezvezno, privatno, lično pitanje, jeste li vi dobro ili niste dobro, onda da vam neko napakuje u sledećem broju aferu da je Đorđe Vukadinović u drugom stanju, na primer.
E, to je način komunikacije medija danas sa ženama. Pa, najbolji je ovaj način da objasnim kako se mediji, određeni, ne svi, visoko poštovanje novinarskoj struci, obračunavaju sa nama koje se bavimo politikom i imamo šta da kažemo. Možda nemamo lepu glavu ili lepu frizuru, ali imamo odličan mozak i to izgleda nervira određene političare, kao što su Sergej Trifunović, Đilas, Vuk Jeremić i ta mala ekipa iz kraja, i nervira određene novinare. Kad se ne slažete sa njima, onda neće sa vama da polemišu da li ste vi u pravu, da li ste pametni, da li ste sposobni da obavljate određenu funkciju, važnu. Onda idu po principu da vas omalovaže, da zadiru u vaš privatan život, da izmišljaju priče, da vam izmišljaju partnere, ljubavnike, da li ste zdravi, nezdravi, trudni, ne trudni.
To je nivo o kome u stvari mi treba otvoreno da pričamo ovde u parlamentu. Marijan Rističević, njega su više puta pokušavali medijski da unište. Samo mu prave još veću reklamu. To nije problem. Ali, nikada nisu o Marijanu Rističeviću pričali da li mu neka saradnica jeste devojka, nije devojka, partnerka, nije partnerka. To se u slučaju političara na najvišem nivou radi kad su u pitanju žene. To se radi redovno. To se radi redovno, a mi tražimo nekakve zakone. U redu je, zakoni, i donećemo i novi posle toga ćemo doneti još moderniji. Moramo i uz pomoć vas da menjamo svest. Menjamo svest. Ne znaš sa mnom da razgovaraš kao sa političarem, pa nemoj onda da izmišljaš stvari iz mog privatnog života. Ja ih nikada neću demantovati, bez obzira kakve sam sve budalaštine, uvrede i gluposti čitala o sebi, ispod nivoa mi je da demantujem bilo kakvu izmišljotinu, jer upadam onda u način komunikacije sa njima.
Što se tiče slobode izražavanja, očekivala sam da reagujete. To sam juče spomenula i kada smo raspravljali o prethodnom izveštaju, o slučaju novinara Nebojše Krstića. Ne znam kako bih rekla, nije on sad više novinar, medijski je veoma prisutan. Bio je nekada savetnik predsednika države gospodina Borisa Tadića. Koliko sam ja upoznata, on je i dalje član DS, nije ga Đilas još izbacio. Verovatno planira da ga izbaci.
Ali, to ništa nije moj problem. Ne moram ja da branim i da zastupam ovde stavove samo ljudi sa kojima se slažem. Ako govorim uopšteno o zaštiti građana, dužnost mi je da se izdignem iz toga. Zašto da ne kažem da je Minja Miletić, po meni, ponižavana u tom intervjuu, s jedne onako mačo strane, muške strane? Da vam neko govori – imaš to da pročitaš. Kom muškarcu novinaru bi sagovornik Sergej Trifunović rekao – imaš to negde da pročitaš, kad vas nešto pita, ili da govorite o njenom privatnom životu? To se dešavalo u intervjuu, niko nije reagovao, verujte mi, niko nije reagovao.
Da se tako ponašao neko iz SNS prema novinarkama, mi bi visili. Što kaže narod – visio bi Pedro. E, to je to. Mi bi visili ovde, verujte mi, to bi bila takva hajka na nas, na muški deo naših kolega poslanika i političara. Ovako je sve prošlo kao to je u redu zato što je to Sergej Trifunović. Ma, ništa nije u redu. Ništa nije u redu. Ako ugrožavamo žene, onda ih ugrožavamo sveobuhvatno, a ne da li je sagovornik nekome simpatičan ili nije.
Da se vratim na Nebojšu Krstića. Danas su me obavestili u kabinetu da mu je čak peti nalog ukinut na tim društvenim mrežama, na tviteru. Neki put pratim, neki put ne pratim šta on napiše, ali koliko ja znam gospodina Krstića, a poznajem ga od neke svoje desete, jedanaeste godine, privatno. Znam ga i kroz politiku. Ranije nije bilo tabu da se druže i poznaju ljudi koji se politički ne slažu. To je sad neka nova moda nastala iz onih redova. Ali, znam ga privatno. Nikada nisam čula da je on neki osioni, prost čovek, da je on širio nekakvu mržnju preko društvenih mreža, da je nekog ugrožavao svojom slobodom izražavanja na tim društvenim mrežama. Verovatno je i suština da izneseš svoju neku misao, svoj nekakav stav.
Kako je to moguće da mu određena grupa ljudi koje on nervira i iritira svojim stavovima već peti put ukida nalog sa svojim neistinama? Ja ne znam šta oni i kome pišu, kako im to uspeva, ali postoji jedna novinarka koja je vrlo glasna i koja se hvali time da je uspela da zaustavi slobodu govora Nebojše Krstića na tviter zajednici. Uspela je peti put da mu skine nalog. Zar to nije ugrožavanje slobode izražavanja? Znate o kome govorim, Nebojša Krstić, analitičar, aktivan u medijima, nekadašnji savetnik predsednika države Borisa Tadića, poznati muzičar. Nekada je on bio vrlo poželjan.
Kako je on počeo da kritikuje određene političke poteze pripadnika opozicije, pa i nekog tog nevladinog sektora, tako je čovek prosto izbačen iz medija. Možemo da se složimo da su ovi društveni mediji, mreže postali veoma uticajni i deo sveukupne medijske slike. Danas najpoznatiji političari sveta svoje stavove upravo preko društvenih i savremenih metoda komunikacija plasiraju javnosti, kako domaćoj u svojim državama, tako komuniciraju i sa medijima u njihovim državama. Tako da sam ja ubeđena da treba zbog slobode izražavanja u našoj državi da se pozabavite i slučajem ukidanja naloga. Ako tu nema kršenja onih pravila, ne znam pornografskih sadržaja, da nekom pretite, govor mržnje i kako to već ide i, naravno, da se pozabavite i ovim fizičkim ugrožavanjem i hajkom, maltretiranjem i Gordane Uzelac i Barbare Životić i Mare Dragović.
Ja sam za to da i pregledate intervju Minje Miletić i da vidite kako je jedan političar tzv. građanske orijentacije razgovara sa novinarkom na televiziji koja mu je veoma politički naklonjena i kako je izgledao intervju i njegov odnos prema ženi koja se bavi novinarstvom. Hvala.
