Hvala gospodine Hasani.
Reč ima ministar, gospodin Mladen Šarčević.
Izvolite.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, zarad istine i javnosti, mislim da bi narodni poslanik trebao da kaže da je bio prisutan sa mnom u Bujanovcu kada su bili prisutni i svi predstavnici EU, OEBS-a i drugih tela i ministarka Albanije, na moje insistiranje.

Pitanje udžbenika za albanske đake koči Nacionalni savet nacionalne manjine Albanaca. Znak uzvika. Znači, već mesecima sa srpske strane je urađeno sve. Procedura je jasno zakonom opisana. Trebali su da obezbede prevodioce i prevod za taj deo i obećanja je pomoć iz Albanije, ali je mnogo lepo da se govori da im nije rešeno pitanje.

Kada smo pre mesec dana poslali mejl na 63 adrese, tek onda su to uradili. U aprilu smo bili, krajem aprila sam bio tamo na licu mesta. Pitam i sebe i vas, a pitao sam i tamo u Bujanovcu, pitam u Briselu, pitao sam u Beogradu na konferenciji – kakva to imaju prava deca srpska u severnoj Albaniji?

Ovo ne govori, kao čovek od politike, jer to nisam. Govorim kao profesor, kao rodoljub i na ovom pitanju insistiram. Približavanje Albanije EU i poglavlja 23 24, kao i Severna Makedonija, u kojoj sam bio prošle nedelje da obiđem srpsku decu i da otvorim odeljenje srpske škole u Skoplju, gde ćemo se mnogo aktivnije baviti nego sada, će naterati te zemlje u okruženju da dostignu bar deo standarda koji je Srbija dostigla i daje svima.

U Srbiji je 27 saveta nacionalnih manjina. Srbija je izmenom Zakona o udžbenicima formirala telo koje se zove Centar za nisko tiražne udžbenike. Znači, bez obzira koliki je broj đaka na bilo kom jezikom, nacionalna tela su dužna da pripreme materijal. Mi im pružamo pomoć, angažovao sam čak beogradski Filološki fakultet i Odsek za albanologiju da se sve više ubrza da bi sva ta deca imala to pravo, dogovorio svašta sa ministarkom Šehini, ali čekam da oni nešto urade.

Pitajte sve druge manjine u Srbiji, svi drugi su to rešili. I ovde su vrata otvorena, rešiće se u roku od mesec, dva, tri dana, ali ja ću na ovome insistirati uvek i u javnosti, bilateralnim susretima. Ovo je često pitanje koje svi zapadni ambasadori meni postave, a odgovaram im isto kao i vama.

Hvala ministre Šarčeviću.
Reč ima po amandmanu, gospodin Đorđe Milićević.
Izvolite.

Zahvaljujem potpredsedniče Marinkoviću.

Pre nego što pređem na član 2. odnosno amandman koji je kolega Rističević podneo na član 2. gospodin ministar je postavio jako dobro pitanje i mi nikako da dobijemo odgovor na to pitanje – kakva prava deca imaju u severnoj Albaniji, a ja ga samo dopunjujem – kakva prava srpska deca imaju u Preševu i u Bujanovcu? Jako je dobro gospodine ministre, da imate konstruktivan pristup i da Srbija i dalje želi da gradi dobrosusedske odnose bez obzira na nerazumevanje drugih.

Što se tiče člana 2. i amandmana koji je kolega Rističević podneo na član 2. on jeste tehničke prirode, ali je smislen i mislim da treba da razmotrite njegovo prihvatanje. Lično ću glasati za taj amandman. Što se tiče pitanja koje je postavio obrazlažući amandman, i ona su potpuno opravdana i naravno da zalužuju odgovor.

Koristiću, naravno vreme predsednika poslaničke grupe, da znate, predsedavajući.

Obzirom da je neko pred početak rasprave, gospodin ministar je rekao da ste vi jedan od ministara Vlade Republike Srbije koji vrlo često boravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije i mi to pozdravljamo. Znači da je zakonodavna aktivnost koja je usmerena ka deci, koja je usmerena ka osnovnom, visokom, srednjem obrazovanju jedan od ključnih ciljeva i da jako dobro radite na tome. Imate naravno pohvale poslaničke grupe SPS.

Mi želimo još jednom u nekoliko rečenica da se osvrnemo, jer nema smisla da to ne ponovimo kada je reč o onom pozitivnom, a tiče se konkretno zakonskog predloga o kojem danas govorimo. Pa, kroz to naravno, provući ću i član 2. i još neke članove, jer neću koristiti kasnije vreme tokom rasprave.

Pre svega, kao što smo rekli smatramo da usvajanjem ovog zakona mi, dakle unapređujemo sistem visokog školstva koji omogućava njegovu dalju uspešnu reformu sa ciljem, pre svega, pod jedan - usklađivanje visokog obrazovanja sa potrebama tržišta, odnosno pre svega sa potrebama privrede; pod dva - povećanje praktičnih kompetentnosti i sposobnosti za većinu ljudi koji završavaju visoke škole i fakulteta. Suština zakonskih rešenja sadržanih u ovom zakonu, koji je u skladu sa strategijom Vlade Republike Srbije o visokom obrazovanju, čiji je osnovni cilj obrazovanje za 21. vek.

Specifičnost ovog zakona je u tome što se on realizuje u partnerskom odnosu u tri subjekta i to visoko školske ustanove, poslodavca i studenata. Partnerski odnos sva tri subjekta stvaraju uslove da postojeći ciljevi, ciljevi koji su definisani se i ostvare.

Ciljevi se mogu ostvariti, jer svaki od partnera, tako možemo reći, od njihove primene može imati koristi. Tako recimo visokoškolske ustanove mogu dobiti nove autentične studijske programe ili unaprediti postojeće studijske programe. Svojim studentima pored opštih znanja ovakvim modelom studija omogućiće se praktična znanja i veštine neophodne za njihovu profesiju, a iz odnosa sa poslodavcima visokoškolske ustanove će omogućiti informacije o stvarima u realnom sektoru, pre svega mislim na realni sektor privrede.

Poslodavci ću uspostaviti dobru saradnju sa univerzitetima i imaće uvid u studijske programe univerziteta, moći će na njih da utiču, a steći će uvid u potencijal i sposobnost studenata i njihovim kompanijama gde realizuju ovakav i ovaj vid studija.

Studenti koji studiraju po ovom modelu dobiće veće kompetencije po našem mišljenju koje se odnose pre svega na profesionalnost, koje daje studentima mogućnost za zapošljavanje tamo gde upravo održavaju praksu i pre svega će povećati stručnu kompetentnost, jer model učenja predviđa, kao što je to već više puta bilo reči, realizacijom 50% obima opštih znanja i 50% praktičnih znanja i veština što je veliki zaokret rekao bih u studiranju.

Kada posmatramo konkretno određene članove, pa član i 2. o kojem je govorio gospodin Rističević, ali i član 3. Zakona, postavlja ciljeve, recimo, dualnog modela studiranja o kojima sam već govorio, koji na dobar način doprinosi rešavanju nekih važnih pitanja koji omogućavaju da se ciljevi koji su postavljeni, koji se žele postići ovim zakonom i ostvare.

Znamo da je proces akreditacije studijskih programa ni malo lak, veoma složen, kompleksan i dug, a član 5. ovog zakona omogućava da se ovakav model studija može akreditovati kao samostalni studijski program ili kao jedan od modela u okviru postojećih studijskih programa.

Pozitivno je i to što po ovom zakonu visokoškolska ustanova može da podnese zahtev za davanje saglasnosti za organizaciju modela u okviru akreditovanih studijskih programa. Za njegovu realizaciju po ovakvom modelu, a pozitivno je i to što se saglasnost može doneti u relativno kratkom roku, jer sam maločas napomenu koliko traje sam proces akreditacije.

Recimo, članom 6, isto važan član, važan je jer omogućava da odnos u obimu časova, aktivne nastave i učenja kroz rad kod poslodavaca gde aktivna nastava mora da bude zastupljena najduže 450 časova godišnje i učenje kroz rad sa 450 časova godišnje što je veliki zaokret u sticanju praktičnih veština, ali što je veliki zaokret u sticanju i opštih znanja.

Obaveze visokoškolske ustanove i poslodavaca utvrđene su ugovorom što definiše odgovornost realizacije ovog modela studija. Suština zakonskih rešenja ovog modela je u tome što ovaj oblik studija nije obavezan, već se organizuje kada visokoškolska ustanova i poslodavci imaju interes da se organizuje ovakvo studiranje i u tom smislu poslodavac je dužan da ispuni odgovarajuće uslove za učenje kroz ovaj i ovakav rad. Ti uslovi se odnose na vrstu delatnosti koja omogućava realizaciju studijskog programa, odgovarajući broj mentora koji će raditi sa studentima, odgovarajući prostor, sredstva, opremu, a zatim i zaštitu drugih prava studenata koji uče kod poslodavca.

Važan je član 20. Zakona koji definiše formu ugovora o učenju kroz rad, a zaključuje ga poslodavac i student, i njime se regulišu međusobna prava i obaveze, a posebno bih istakao materijalni efekat, što je definisano članom 31. i članom 32.

Ova rešenja omogućavaju studentima, koji uče kroz rad, da ostvare naknadu koja se kreće u rasponu od 30 do 70% osnovne zarade zaposlenog koji radi na tim poslovima. Materijalna nadoknada je, istakao bih, takođe bitan faktor koji povećava motivaciju i odgovornost studenata za uspešne studije po ovom modelu.

Na kraju, reč je zaista o dobrom reformskom zakonu, koji unapređuje sistem visokog obrazovanja u našoj zemlji, povećava pre svega profesionalnu kompetentnost mladih ljudi koji završavaju fakultete i osposobljavaju ih za uspešan rad, lakše zapošljavanje u njihovoj ili svojoj profesiji, ali isto tako i nastavak stalnog usavršavanja i izražavanja sposobnosti mladih ljudi koji studiraju po ovom modelu ili se opredele da studiraju po ovom modelu.

Primena ovog zakona je dosta složena i najbolje je da se realizuje putem pozitivnih primera u pojedinim poslovnim oblastima, na primer informacione tehnologije, u kojima će se one ostvariti. Zatim, odgovornost univerziteta i poslodavaca koji imaju interes kada je reč o ovoj vrsti studija.

Sigurni smo da će praksa otvoriti i neka druga pitanja koja će omogućiti da se ovaj koncept dalje usavršava i unapređuje. Važno je sada da počnemo savremeni pristup o obrazovanju koji će se, potpuno smo ubeđeni, shodno zakonodavnoj aktivnosti koje vaše ministarstvo doprinosi, u narednom periodu stalno unapređivati i usavršavati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.
Sada reč ima docent dr. Mihailo Jokić.
Izvolite.

Gospodo, ja bih podsetio na ono što sam ja već nekoliko puta pričao u Skupštini.

Naš osnovni zadatak jeste da sa BDP pređemo na bruto nacionalni proizvod, jer bruto nacionalni proizvod iskazuje kriterijum i razvijenost i napredak i razvoj jedne zemlje. Da bi mi govorili i da bi imali taj parametar, bruto nacionalni proizvod, a ne bruto domaći proizvod koji vam je nametnut, mi moramo imati sposobne ljude koji neće biti samo osposobljeni da rade kod drugih, o čemu se sve vreme priča, nego da stvaraju domaća preduzeća.

Ne može ova Srbija iskoračiti u Evropu, ne može napraviti napredak ako ne bude imala ljude koji će stvarati svoja preduzeća, da ovde u Srbiji imamo domaća preduzeća, gde će sve ono što se proizvede u tom preduzeću ostati u Srbiji. Jer, ono što strane kompanije proizvedu u Srbiji, deo tog proizvoda, deo tog dohotka odlazi iz Srbije, a to ulazi u BDP. Zato se ja zalažem za bruto nacionalni dohodak. Ali, da bi došli do toga moramo imati sposobne ljude da stvaraju, da rukovode, da organizuju ta preduzeća. Mislim da će dualno obrazovanje, kako je koncipirano, to rešiti.

Ovde je primarni cilj i osnovni cilj je da stvorimo stručnjaka koji će biti sposoban da to uradi. Sve ostalo je marginalno i sve oko ostalih parametara mi možemo da se dogovorima, ali moramo ići i moramo sve podrediti ovom osnovnom cilju. Hvala.

Hvala, doktore Jokiću.
Sada reč ima doktor Branimir Rančić.
Izvolite, doktore Rančiću.

Zahvaljujem.

Poštovani ministre Šarčeviću, poštovani gosti iz Ministarstva, poštovana gospodo narodni poslanici, svaka ozbiljna reforma obrazovanja počinje reformom srednjeg obrazovanja, a zatim visokoškolskog obrazovanja, kako bi se ono više fokusiralo na konkurentnosti, orijentaciji ka krajnjem rezultatu i inovacijama.

Predsednik Aleksandar Vučić je jednom prilikom rekao – svako inovativno znanje treba da se transformiše u inovativne proizvode. Da podsetim, o dualnom obrazovanju govorio je predsednik Aleksandar Vučić u svojstvu premijera, konkretno 9. avgusta 2016. godine, kada je podnosio ekspoze programa Vlade Republike Srbije u ovom visokom domu.

On je tom prilikom rekao, citiram: „U okviru razvoja novih integrisanih programa nastave u stručnom obrazovanju staviće se akcenat na razvoj preduzetničkih veština i praktičnih primenjenih znanja. Ako nema iskustva iz prakse, mlad čovek se teško odlučuje i na pokretanje samostalnog biznisa. Samo 3% do 5% mladih ljudi će pokrenuti samostalni posao ako tokom školovanja nisu sticali radno iskustvo, ali u onim sredinama u kojima jesu sticali to iskustvo 10% do 15% mladih koji su završili školovanje pokreće sopstveni biznis. Tu sklonost ka preduzetništvu razvoja razvija upravo ko? Dualni model obrazovanja. Na dualnom modelu obrazovanja i njegove prednosti ukazali su nam strani investitori, prijatelji i kolege iz Švajcarske, Nemačke i Austrije, zemlje koje su među najvećim donatorima srpskom društvu i privredi i koji su najveći investitori u Srbiji. Republika Srbija je započela uvođenje modela dualnog obrazovanja, kao način za usklađivanje sistema obrazovanja s potražnjom privrede za kadrovima, jer praksa je pokazala da u zemljama koje imaju dualno obrazovanje stopa nezaposlenosti mladih po pravilu je manja od 10%“.

Znači, mi smo sada sa oko 10% nezaposlenih, a sa dualnim obrazovanjem ta stopa može da padne i ispod 10%. To je bio završni citat premijera, tada premijera Aleksandra Vučića.

Donošenjem zakona o dualnom modelu studija stvorio bi se odgovarajući okvir koji bi definisao sadržaj i način ostvarivanja dualnog modela studiranja. Na taj način bi bio ostvaren cilj dualnog obrazovanja u premošćavanju između teorijskih i praktično stečenih znanja. Hvala vam.

Hvala, doktore Rančiću.
Sada reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite, gospodine Filipoviću.

Hvala. Predsedavajući, gospodine Marinkoviću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije koji pratite prenos Narodne skupštine Republike Srbije, stalno nam neki postavljaju pitanja kako je nacionalnim manjinama u Srbiji, posebno onoj albanskoj manjini. A ja postavljam pitanje – a kako je srpskoj deci južno od Ibra? Kakva to prava imaju srpska deca na Kosovu i Metohiji u srpskoj južnoj pokrajini? Kakva prava imaju naši građani koji žive na Kosovu i Metohiji, kako je njima tamo? Rekoše neki – reciprocitet. Ali, reciprocitet bi značio to da neko, ne daj bože, pripadnike nacionalne manjina Albanaca juri po Srbiji i da ih proteruje i radi ko zna šta. Jel to znači taj reciprocitet? Ne.

Dok god je SNS na vlasti i predsednik Aleksandar Vučić, mi ćemo se boriti za to da sve nacionalne manjine u Srbiji imaju prava bar onolika koliko imaju sad i da imaju još veća prava nego što imaju. Nema zemlje u Evropi u kojoj su nacionalne manjine toliko uvažene i imaju tolika prava kao što je to u Republici Srbiji i mi se time ponosimo. Mi se time ponosimo, jer smo tolerantni ljudi, tolerantan narod. Reći ću vam, jedno istraživanje koje je sprovedeno međunarodno, Srbija je na poslednjem mestu kada su u pitanju vređanja po rasnoj osnovi, nacionalnoj i svakoj drugoj, što znači da smo jedna od najtolerantnijih nacija u svetu. Nama postaviti pitanje kakva tobož prava ili nemaju neka prava ili kad će se poraditi na povećanju prava određenih nacionalnih manjina u Srbiji, to je sramota izreći u parlamentu Republike Srbije.

Naravno, svako ima pravo da se bori za svoj narod i to je ono što je sa te strane samo jedna mala pozitivna strana cele te priče. Sve ostalo ne ide na čast onima koji tako govore o državi u kojoj žive, o državi koja im je pružila sve, a između ostalog moram da kažem i to – govoriti u parlamentu Republike Srbije o Kosovu na takav način da to zvuči kao da je to nešto nezavisno, Kosovo i Metohije je sastavni deo Republike Srbije i to će tako da ostane. Neka svi drugi samo sanjaju nezavisno Kosovo. Kosovo je Srbija i stavljamo tačku na tu temu u parlamentu Republike Srbije.

Kada je u pitanju dualno obrazovanje, mogu da kažem, kao neko ko često razgovara sa našim građanima, posebno sa mladim ljudima, problem, rekao bih, do pre nekoliko godina je kod nas bio najčešće taj što naši mladi završe škole srednje ili fakultete sa odličnim teoretskim znanjem, međutim sa manjkom praktičnih znanja. Jedan deo mladih ljudi je voleo da kaže kada završi svoje studije ili srednju školu – evo, završio sam, tamo sam sve znao, imao sam dobre ocene, ali kada je u pitanju praksa, tu ne mogu baš najbolje da se snađem, ne mogu da se pohvalim time da sam imao praktični deo tokom svog školovanja. To je dobro kod dualnog obrazovanja, dalo je rezultate kada je u pitanju srednje obrazovanje, uveren sam da će i na našim fakultetima u tom slučaju kod visokog obrazovanja dati takođe dobre rezultate.

Da su naši ljudi obrazovani nema nikakve dileme, jer ne bi došlo novih 120 fabrika u Srbiju i ne bi dolazile tolike investicije u Republiku Srbiju. Da je naša država nestabilna, ne bi dolazile tolike investicije koje dolaze u Republiku Srbiju. Znači, sigurni smo da je Srbija na dobrom putu, sigurni smo da je Aleksandar Vučić vodi dobrim putem i sigurni smo da će u Srbiji biti u narednom periodu još više obrazovanih mladih ljudi. Ovo je pravi put kako tim mladim ljudima da pomognemo, treba da radimo na tome da im pomognemo da ostanu u Srbiji, da imaju gde da rade, da ne rade za male plate, nego rade za sve veće plate iz godine u godinu, i to jeste rezultat dobre, stabilne, jake, čvrste, odlučne i odgovorne politike i Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije i SNS koja je stožer te politike. Hvala vam.