Hvala najlepše.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, predsedavajući, poštovani narodni poslanici, da ne bude da sam ostao kratak odgovora, ja uvek odgovorim, nego pošto su bila slična pitanja, sačekao sam da vidim šta je sve tu odgovoru.
Ova priča ima istorijat, bar kada sam ja u pitanju, jer su me studenti koji studiraju po starom programu, ja ih nikad nisam nazvao stari, nikad nisam uvredio nikoga, pa ni njih, tako da se ograđujem od bilo koje insinuacije na moj račun, dočekali bukvalno ispred Ministarstva pre tri godine u avgustu mesecu kada sam krenuo u kabinet. Prve stranke koje sam primio, primio sam te grupe. Mejlove primam evo tri godine. Dali smo u prvoj godini dve godine i rekli – ljudi, ovo je šansa kakva se ne propušta. Kada je prošlo dve godine, sve se ponovilo, pa smo rekli još godinu dana.
Ova mera mora da ima neku pedagošku konotaciju. Ako je neograničeno, onda je, da ne kažem, besmisleno. Pravo na obrazovanje nikome nije uskraćeno. Znači, ne postoji to da bi neko tužeći dobio državu. To pravo nije uskraćeno. Govorim o paralelnom sistemu koji postoji već predugo i uređena zemlja to mora jednog dana da dovede u sklad.
Znači, ja sam takođe izjavio, što niko nije komentarisao, da ćemo uvođenjem JISP-a, jer, pominjao sam i nedostatak ljudi i informacionog sistema koji je jako kilav bio kroz mrežu „Dositej“, koja je sada još uvek na izdisaju, imati sve relevantne podatke.
Ne samo niški Ekonomski fakultet, nego i mnogi drugi fakulteti skoro svih univerziteta su pristali da sarađujemo. Znači, ja sam sa svim rektorima na ovu temu razgovarao i sagledao sam i njihove mogućnosti i kapacitete. Nisam uopšte dao izjavu samo zato što je meni ćef. Znači, osim što damo vreme, sami smo mnogi ovde rekli – pa, pitanje je ko će da ga iskoristi, ali hajde da budemo operativni. Ja po prirodi svojoj imam menadžerski mozak. Znači, gledaćemo da popišemo ljude, gledaćemo šta im fali i gledaćemo da budemo proaktivni.
Studentske organizacije koje sam prozivao 200 puta i privlačio da sarađuju na ovu temu, mislim da su oni najadekvatnija strana. Sada mislim da to mora svi da rade, i dekani, i prodekani i svi ostali i da tačno analiziramo i onda ćemo znati ko će ovo za dve godine da iskoristi, a ko ne. Neko možda neće ni imati nameru.
Država zaista za te dve godine može da uspostavi ukupan sistem, jer šta bi sad trebali da uradimo sa reformom gimnazija? Da prekinemo na pola? Šta bi trebalo sa državnom maturom, da prekinemo na pola? Pa to je uvek rađeno ovde. Ja ne mogu da se vraćam unazad u nedogled do ne znam kog ministra kog ja pamtim kada je nešto početo, pa urađeno do kraja. Ja spadam u ljude koji kada nešto uzmu da rade, urade do kraja.
Uz sva uvažavanja i senzibilitet ove teške priče, ljudi i svega toga, ja svakako sam rekao da je mišljenje Vlade za mene obavezujuće, mišljenje Odbora za obrazovanje i Skupštine takođe obavezujuće. Tako da je jako malo važno šta sam ja rekao lično kao Mladen Šarčević ili kao ministar prosvete. Moja uloga je tu podređenija u odnosu na Vladu i na parlament, te ja ne teram inat ni sa kim, najmanje sa studentima, kojima želim sve najbolje.
Znači, ja volim dobre đake, dobre studente, idemo na kvalitet i hoću da probudim kod njih tu energiju da oni ovo završe. To je dobro za njih. Ako imaju porodice, to je dobro, da primerom pokažu svojoj deci. Ima niz razloga zašto bi sve trebalo pričati u ovom smislu.
Tako da, mislim da preko dve godine je besmisleno, trajno je besmisleno, to je moje mišljenje. Godinu dana, shvatio bi, kao prošli put, jer su me isti ti studenti iz grupe izmolili -dajte samo još godinu dana, evo 99% nas je došlo do kraja. To je bio blef. Ja te mejlove prepoznajem, treći put isti stil.
Znači, ne zameram, ne spočitavam, nemam ja to pravo, ali imam pravo da u ime države i sistema koji vodim i koji uređujemo da ga zaokružimo.
Takođe, ću dati osvrt na Bolonju. Ne može se iščupati nešto tek da bi se reklo – sad ne važi. To je jedan proces. Znači, analiziraćemo, pomenuo sam više puta u ovom domu da radimo ozbiljnu strategiju obrazovanja i nauke do 2030. godine. Tu pozivamo sve. Znači, biće i javnih rasprava, biće mnogo toga. Hoćemo da vidimo da li su ovi univerziteti kakve sada imamo budućnost narednih 10 godina. Oni se na drugi način organizuju po svetu. Da li su slične veličine, snage, kakvi programi trebaju da budu i niz pitanja, znači Strategija 2030 je jedna ozbiljna priča.
Rekao je neko od kolega ovde da su pametni ljudi koji se rukovode nekim fakultetima vrlo kritično prišli tom procesu i sačuvali neke svoje vrednosti, ali mora još strožije. Izvinite, ja sam mogao ceo dan da diskutujem ovde, da se javljam na svaku repliku šta imamo, silne dobiti od tolikih doktorskih studija i tolikih doktoranata. Jesmo li napredniji? Jesmo li to poboljšali društvo? Nismo. Štancovali smo. Hajde da to ne radimo.
Ja sam pooštrio sve priče i ponašam se iako nemam pravo da kritikujem nezavisna tela, ali to radim kao građanin. Vrlo sam kritičan i prema Nacionalnom telu za akreditaciju i tražim strogost, tražim ozbiljne primere. Nećete čuti da je ministar ikada digao telefon i nekom preporukom nešto sredio preko veze. To ne postoji. Upravo suprotno tražim. Gde god čujem da se nešto radi mimo protokola, uspevam da se umešam i da kažem šta mislim.
Oko ovih događaja Univerziteta i svega toga, vrlo malo ljudi iz akademskog sveta je reklo šta misli. Znam šta misli. Većina misli da to nije u redu, da postoje drugi načini da se nađe put da neko iskaže svoje mišljenje. Ako smo ovde doneli sud da je Beogradski univerzitet od nacionalnog značaja, ako je istorijsko zdanje Kapetan Mišino, znači shodno za neku vrstu ovakvog ponašanja, ja to ne podržavam i to ću uvek javno da kažem zato što celog veka imam pravo na svoje mišljenje i neću da ga menjam da bi mi neko rekao – reći ćeš to i to.
Znači, vrlo jasno kažem, ovde je uzurpacija, ovde je mnogo pravnih akata prekršeno i onda se pitam zašto smo sve ovo radili ako neko uleti? Niko nije rekao da je rektorka izabrana na pogrešan način, demokratski, po pravilima. Rektorka koja je izabrana tako što je nogom u vrata ušla i postala rektor posle 5. oktobra je prekršila prvo pravilo autonomije Univerziteta, jer se javila studentima iz zgrade Filozofskog fakulteta i to je kao normalno? Tu niko nije reagovao.
Ja ne znam da li još neko ima svest da kaže imenom i prezimenom kako se neke stvari zovu i šta jesu? I to je istina. Tako učimo mladež, pokazujemo primerom da smo čestiti ljudi. Hvala.