Dame i gospodo narodni poslanici, ja se nisam javljao za reč u načelnoj raspravi, pa mi dozvolite sad, gospodine Arsiću, da kažem nekoliko rečenica na ovu temu.
Pre svega, gospodine ministre, imam puno razumevanje za onaj vaš prvobitni stav koji ste izneli u javnosti, a zbog koga su vas pojedini i narodni poslanici i mediji i neki drugi kritikovali kada ste rekli da jedanput mora da dođe kraj neprestanom produžavanju rokova za završetak studija za te tzv. stare studente.
U međuvremenu Vlada je procenila da je u opštem interesu i u javnom interesu da se za te tzv. stare studente rok za završetak studija produži na još dve godine. Vi ste to prihvatili, to prihvatamo i mi i, da ne bi bilo nikakve dileme, mi ćemo za to da glasamo. Dakle, Ministarstvo prosvete i Vlada Srbije će imati danas, pošto će danas biti Dan za glasanje, punu podršku za ovaj Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.
Javio sam se za reč da bih izneo nekoliko stvari koje mogu da ilustruju koliko je ova stvar ne baš tako jednostavna. Prvo, mi nemamo, što je neverovatno, ali mi Srbi smo inače takvi, aljkavi i nemarni, mi nemamo još uvek potpuno precizan broj studenata koji su upisali studije pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju. U javnosti mogu da se čuju različiti podaci – 1.000, 5.000, 10.000. itd. To je prva stvar.
Druga stvar, u načelnoj raspravi mi smo slušali mnogo razloga. Ako mi dozvolite, to je moja lična impresija, možda nisam u pravu, ali čini mi se da su se pojedini narodni poslanici trudili da izmisle 1001 razlog za studente koji su upisali studije po Zakonu o univerzitetu, dakle, pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju, dakle, pre septembra 2005. godine, a mi ne govorimo samo o studentima koji su se upisali 2005. godine, mi govorimo, na primer, i o studentima koji su se upisali 1995, 1998. ili 2000 godine. Dakle, prosto da imate u vidu o kakvim vremenskim distancama mi govorimo.
Ovo govorim, gospodine ministre, zato da bi građanima Srbije predstavio zašto je vaš prvobitan stav o tome da jedanput treba učiniti kraj neprestanom produžavanju studija u izvesnoj meri opravdan.
Dakle, mi smo ovde od narodnih poslanika čuli, i ja razumem narodne poslanike… Ja razumem narodne poslanike koji pripadaju poslaničkoj grupi čiji sam ja predsednik. Ja razumem i narodne poslanike iz opozicije. Svaki narodni poslanik se na neki način trudi da se pomalo dodvori određenim slojevima društva, pa i studentima. Mogli smo da čujemo različite teorije o tome zašto neko ko je upisao studije 2005. ili 2000. ili pre toga, nije mogao da završi svoje studije. Te je imao neke porodične probleme, te je bio bolestan, te mu se desilo ovo ili ono.
Hajde malo da prestanemo da budemo licemerni i hajde malo da prestanemo, što bi narod rekao, da se foliramo. Ako ima 10.000 studenata, ako je to tačan broj, ja se ograđujem, ne znam, neka ih ima i 5.000, neka ih ima i 15.000, pa da li je moguće da su baš svi bili bolesni, da li je moguće da su svi imali neke nerešive životne i porodične probleme, da li je moguće da su se svima njima desile neke stvari u životu koje su ih onemogućili da svoje studije završe ne u roku, mi smo te rokove odavno probili, nego u nekom iole, iole roku koji bi mogao da se nazove razumnim i pristojnim?
Ja mislim da je takvih slučajeva, npr. bolesti, teških porodičnih prilika itd, bilo sigurno, ali samo u izvesnom broju slučajeva. Ne mogu da prihvatim tezu, prosto mi je neverovatno, nelogično mi je da su svi ti ljudi bili u tako teškim životnim okolnostima da zbog tih teških životnih okolnosti nisu uspeli da završe fakultete ili više škole koje su u to vreme postojale, a koje su upisali 2005. ili pre toga.
Zašto ovo govorim? Zato što ja iz ličnog iskustva, kao i vi gospodine ministre, kao i moj uvaženi prijatelj Bojan Tubić, kao i kolege iz opozicije, kao i prof. Ljubiša Stojmirović, koji će da glasa za ovaj amandman i nemam ništa protiv, ali svi mi znamo i poznajemo iz ličnog iskustva, iz privatnog života decu koja žive teško, koja nemaju jednog ili oba roditelja, koja nemaju novca, nisu iz bogatih porodica, izbeglice su, interno raseljena lica, nažalost imaju neku bolest, pa su završili fakultet u roku, pa su magistrirali, pa su doktorirali. Šta ćemo sa njima?
Dakle, neka deca su pokazala da mogu da se odupru životnim izazovima. Neka deca su pokazala da uprkos svemu mogu da pobede određene vrlo teške životne okolnosti. Ovo kažem zato, ja znam da je ovo nepopularno reći, hajde malo ipak svi da priznamo da kod jednog broja ovih studenata ima malo i lenjosti, ima malo inertnosti, ima malo one naše stare navike nasleđene još iz prošlog sistema - komotno ću da se ponašam, radiću šta mi je volja, a kad zagusti tu je država koja će, jel, pošto je država „respublika“, opšta stvar, povesti računa o opštem interesu i nekako me izvući iz situacije u koju sam svojom krivicom upao.
Dakle, ovo govorim zato što država Srbija mora da vodi računa zaista i o studentima i o učenicima koji se nalaze u teškim životnim prilikama i koji zbog tih teških životnih prilika imaju poteškoće u učenju u radu u završetku fakulteta ili neke druge škole. Ali, država Srbija isto tako mora da vodi računa i onim mladim ljudima koji imaju elana, snage, volje da pobede životne okolnosti i da budu uspešni učenici i uspešni studenti.
Evo, tu su starije kolege, tu je prof. Marko Atlagić, tu ste na kraju krajeva i vi, gospodine ministre, sećate se kako su nekad mladi ljudi završavali fakultete? Danas su deca razmažena, ja to znam na svom ličnom primeru. Svi mi grešimo. Mi grešimo na svojoj sopstvenoj deci. Zašto? Zato što mislimo da radimo u njihovu korist ako polazimo od te floskule – a zašto jadno dete da se muči? Ja to sam činim. Dakle, ja ne govorim ni u čije tuđe ime, ja grešim kod svoje rođene dece i svi mi to radimo. Mi mislimo da ćemo učiniti dobro našoj deci ako uradimo onaj posao koji oni trebaju da urade.
Ko je nama završavao fakultete? Hajde da budemo pošteni, hajde malo da prestanemo da budemo licemerni. Zašto ovo govorim? Ovo govorim zato da bi građanima Srbije, pošto je ministar prosvete bio nekoliko nedelja ili nekoliko dana na udaru medija, a vi ste ministre rekli neće biti produžetka, a ipak je produženo.
Ja sad govorim neke argumente od kojih je verovatno i pošao ministar Šarčević i zato razumem njegovu prvobitnu poziciju. Lako je sada čoveka osuđivati – e sad, ti si rekao, a vidiš Vlada je odlučila drugačije i skupštinska većina će drugačije da glasa. Glasaćemo mi za ovo, mi ćemo da produžimo rok za dve godine, ali ja prosto hoću da problematizujem jednu društvenu temu. Ovo je važna društvena tema i da ukažem na to da to što ćemo mi danas glasati za ovaj predlog zakona ne znači da ministar Šarčević nije bio u pravu. Sa njegove tačke gledišta on je bio u pravu. Zašto? Zato što mi vrlo često grešimo kada su u pitanju mladi ljudi, jedan deo mladih ljudi, da ne kažem da je svuda takva situacija. Danas su mladi ljudi, da li je tako gospodine ministre, ja imam takav utisak, mnogo više razmaženi nego ranije.
Sad smo imali, moja koleginica Vjerica i ja polemiku. Ko je Vjerici završavao fakultet ili meni ili Marku Atlagiću ili Ljubiši Stojmiroviću ili vama gospodine ministre ili Bojanu Tubiću? Nije niko, nego smo lepo učili, neko je bio bolji student, neko malo lošiji, svi smo mi potekli manje-više iz nekih porodica koje su imale neke prosečne imovinske prilike. Niko nije od nas bio ni previše bogat, nije imao ni previše uticajne roditelje, niti je mogao da ima neke tzv. „veze“ itd. Uvek je bilo ljudi i porodica i mladih ljudi koji su takve privilegije imali. Postojala je ona tzv. „crvena buržoazija“ pa neka druga buržoazija itd. Manje-više, većina studenata dolazi iz porodica koje ne pripadaju tim slojevima društva koje mogu baš tako lako da dođu do tih privilegija.
Dakle, mi smo naše fakultete, evo tu je i Neđo Jovanović sad, vidim čoveka, tu je i moj kolega Komlenski, niko nama nije završavao fakultete, niko nama nije produžavao bilo kakve rokove, nego lepo zasuči rukave, sedi, zagrej stolicu, uči, završi, izađi na ispit.
U vaše vreme, gospodine ministre, evo zna to moj prijatelj Bojan Tubić, ja sutra imam ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, pa za nedelju dana ponovo, to je Bojane, ja ne znam koji, septembar je mesec, ovo je ja mislim dvanaesti ispitni rok. U vaše vreme, gospodine ministre, koliko je bilo ispitnih rokova? Četiri. Januarski, junski, septembarski, oktobarski. Gotovo. Sada imate ispitne rokove u jednom mesecu po dva puta.
Mi imamo oktobarski rok koji počinje, evo, sutra, da li je tako? Zašto ovo govorim? Država je maksimalno izašla u susret studentima. Maksimalno smo izašli u susret studentima i pored svega toga, jedna kategorija studenata misli da ima stečeno pravo, a nema, to nije stečeno pravo, da može da studira po tom starom zakonu, odnosno po pravnom režimu koji je propisivao stari Zakon o univerzitetu do kraja života. Ne može.
On može do kraja života da studira, ali po pravnom režimu koji je sada na snazi i nije ovo jedina situacija u kojoj se pravni režim menja. Šta, promeni se pravni režim izdavanja vozačkih dozvola, promeni se pravni režim izdavanja neke druge dozvole, promeni se pravni režim u nekoj trećoj oblasti društvenog života. Vi morate svoje ponašanje da uskladite sa novim propisima. Ne možete da kažete - ali da, ja sam stekao to pravo pre 50 godina, šta je mene briga što je donet neki novi zakon? Briga te je, zato što si dužan da svoje ponašanje uskladiš sa normama novog zakona.
Država je do sada izlazila u susret i svi mi znamo zbog čega. Mladi ljudi, studenti, neki su objektivno imali poteškoće da završe fakultet u roku i svaka vlast je htela da izađe u susret studentima koji nisu uspeli da završe svoje studije po programima koji su bili aktuelni u vreme važenja Zakona o univerzitetu, odnosno pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju.
Čini mi se da smo svi mi pomalo grešili u tome, jer stvaramo kod tih mladih ljudi pogrešan utisak da se nešto u životu može postići bez rada, bez muke i da će neko nekome nešto da pokloni, a ne može.
(Nemanja Šarović dobacuje.)
Dobro, Nemanja, vidim da će biti danas dosta polemike na ovu temu.
Dakle, sada postavljam jedno pitanje, mi ćemo danas da glasamo za ovo, ja ću glasati za ovo, nije ništa sporno, produžićemo rok za dve godine, šta će biti sa studentom? Dakle, okej, on će da završi studije po starom programu, ako uspe da iskoristi pametno ove dve godine koje mu mi sad dajemo na raspolaganje da ih završi. Čekajte, da li smo svi mi svesni, svi mi narodni poslanici i mi koji ćemo glasati za ovaj predlog zakona i oni koji neće glasati, da će tu biti ljudi koji će imati 40, 45, 50 godina, neki čak i više? Gde da se taj čovek dene, kud da krene kad iza sebe ostavi vrata fakulteta? Okej, dobiće diplomu i šta onda? Da li o tome neko razmišlja?
Mislim da se tom logikom rukovodio ministar Šarčević kada je rekao da ne bi trebalo produžavati rokove. Prihvatam da su postojali neki opravdani društveni razlozi da se taj rok ipak produži za naredne dve godine.
Ovo govorim samo zato da građani Srbije shvate da ova tema nije baš tako jednostavna kao što na prvi pogled izgleda. Ova tema je vrlo zahtevna. Ova tema ima mnogo svojih aspekata. Ova tema zahteva da budemo iskreni. Ja znam da je lako dodvoravati se danas studentima, pa onda penzionerima, pa onda ovima, pa onda onima, pa vam je teško, pa vam je lako, pa vam je onako, pa vama kao, ministre, nije bilo teško kad ste studirali ili meni nije bilo teško, ili Bojanu Tubiću nije bilo teško.
Bojan Tubić i ja imamo u svojim ličnim kartama kao mesto rođenja gradove u koje ne možemo da odemo i u koje možemo da odemo sa dosta poteškoća. Da li je tako, Bojane? Da li si iz Osijeka? Da li sam ja iz Slavonskog Broda? Da li me je neko pitao kako mi je bilo da se snađem na studijama, a mama i tata mi nikoga nisu poznavali, ni profesora, ni dekana, ni ministra, nikog, nego, sine, studiraj ako hoćeš, ako nećeš izvoli pa radi. Opredelio sam se da studiram i uspeo sam da završim fakultet i niko me nije ni mazio, ni pazio, ni tetošio, ni pitao me da li mi je teško, da li imam para, da li sam gladan, da li sam žedan, da li sam ovakav ili sam onakav. Isti je slučaj i sa mojom koleginicom Vjericom, i sa Marko Atlagićem, i sa Ljubišom Stojmirovićem, i sa svim tim ljudima.
Mi smo sad došli u situaciju da pod pojmom deteta tretiramo zrelog čoveka. Tu mi grešimo. To govorim kao roditelj. Ovo ne govorim kao poslanik. Govorim kao roditelj i sam sam kriv za mnoge stvari, a krivi su i drugi, samo što to neće da priznaju. Mi detetom tretiramo čoveka od 35 godina i normalno je da dete od 35 godina spava do tri popodne i normalno je da mu mama nosi ručak u krevet i normalno je da se rasteže do pet popodne. Da li je tako?
Kad ste vi, gospodine ministre, ustajali? Ja sam ustajao u pet ujutru, pa kad moja deca ustaju? Kad ne idu u školu, ustaju pitaj Boga kad, u 10, u 11 sati. Da li je tako? Danas je deci sve teško. Teške su im knjige, teški su profesori, profesori ih mrze, profesori su ovakvi, profesori su onakvi, a mene je moj učitelj u osnovnoj školi koliko puta izmlatio. Sad dete ima pravo da napiše prigovor ako ga profesor popreko pogleda i mi mislimo da činimo dobro deci. Ne pripremamo ih za život. Mi bi hteli da izbegnemo da dete na svojoj koži oseti bilo kakvu nepravdu. To je nemoguće. Nemoguće je ljudi.
Da li sam ja uvek dobio ocenu koju sam zaslužio? Nisam. Nekad sam dobio ocenu koja je objektivno bila niža od one koju sam zaslužio, nekad sam možda dobio i ocenu koja ja bila viša od one koju sam zaslužio, ali to je život. U životu nema apsolutne pravde, a mi, bojim se, ovakvim svojim odnosom prema mladim generacijama stvaramo utisak da je život idealan, da u životu nema nepravde, da u životu nema muke, da se u životu rezultati postižu bez rada. To nije tačno. U životu ima i nepravde, u životu ima i muke, u životu ima i nevolje i mi našu decu, studenti su deca, đaci su deca, treba da pripremamo da budu snažni i jaki ljudi koji će uspeti da se odupru svim životnim izazovima. To je ono, mislim, na čemu svi treba da poradimo i Vlada i skupštinska većina.
Lako je sada ovde staviti na stub srama ministra Šarčevića i reći mu –pre deset dana si rekao neće biti, a vidiš sad je produženo, kakav si ti ministar itd. Hajde malo da budemo iskreni sami prema sebi. Nemoguće je da su, od svih ovih 10.000 studenata, baš svi imali tako teške životne okolnosti da nisu mogli da završe fakultet. Ja znam, ja sam video koliko studenata mame i tate dovoze na fakultet u džipovima da se dete ne muči, pa da ne pokisne, pa hladno je, pa duva vetar, pa pada kiša, pa profesor je težak, pa jao sine jel ti bilo teško, pa eto učiš dve nedelje, pa jesi se umorio itd, itd. Pravimo od mladih ljudi slabiće, pravimo od mladih ljudi kukavice, pravimo od mladih ljudi mlitave ljude koji sutra neće biti u stanju da se nose sa raznim životnim izazovima.
Završetak fakulteta, šta je to, pa to je samo prvi stepenik ka čitavom nizu životnih izazova koji vas tek čekaju. Mlad čovek misli da je najteži posao na svetu položiti neki ispit, koji je možda i težak. Nije, sine, mnogo je teže kad završiš fakultet, pa treba da se zaposliš, pa treba da radiš, pa treba da zasnuješ porodicu, pa da imaš svoju decu, pa da ih vaspitavaš, pa da im obezbediš pristojne uslove za život itd. To su mnogo veće muke, nego položiti, ne znam, krivično pravo, matematiku jedan, algebru, psihologiju, uvod u filozofiju ili anatomiju ili, pitaj Boga, iz neke druge nauke neki predmet.
Dakle, ovo sam rekao iz ljudske potrebe, da bi građani Srbije shvatili da ovaj problem može da se posmatra i iz ugla ministra Šarčevića koji nije kabinetski ministar, nego je čovek koji je došao iz sveta prosvete i koji zna šta je prosveta, i studenata koji, objektivno, njima ovaj predlog zakona ide u prilog. Oni misle da im ide u prilog. Ovaj predlog zakona, kada danas bude usvojen, ići će im u prilog, po mom mišljenju, samo u jednoj situaciji, ako ove dve godine iskoriste da završe fakultet. Ako ne iskoriste, može njima država opet da produži za dve godine, ali šta je to? To je produžetak agonije, a svaka agonija mora jedanput da se završi. Država će morati jedanput da prestane sa produžavanjem rokova.
Da pokušam da otvorim jednu drugu temu. Okej, mi se sada bavimo studentima koji nisu uspeli da završe fakultet. Ministre, na vama, na Vladi Srbije, na nama iz skupštinske većine je da obezbedimo uslove za mlade ljude koji su talentovani, koji su vredni, koji u roku završavaju fakultete, da im obezbedimo uslove da ne idu u beli svet, nego da ostanu u Srbiji, da u Srbiji budu lekari, inženjeri, pravnici, ekonomisti itd.
Da se ne bavimo samo tatinim i maminim mazama kojima je malo 10 i 15 godina da završe fakultet, koji imaju sve u životu, a takvih ima među ovima, hajde da se ne lažemo, ima ih i to dosta, nego da se bavimo mladim ljudima koji nemaju ni bogate roditelje, ni mnogo para, ali su vredni, hoće da rade, hoće da se bore i da im obezbedimo uslove da ostanu u Srbiji.
Ja bih voleo sledeći put, kada se pojavite u Narodnoj skupštini, da nas dočeka jedan predlog zakona, kako možemo da pomognemo tim ljudima, koje mere država može da preduzme, koje mere Autonomna pokrajina može da preduzme, koje mere lokalna samouprava može da preduzme da se pomogne takvoj kategoriji studenata, pa da ti ljudi ostanu u Srbiji.
Ja znam koliko ljudi, mladih ljudi, koji teško žive, a koji su uspeli u roku da završe fakultet. Nije pristojno da spominjem imena, ali znam mladog čoveka, čiji su roditelji proterani iz Krajine, u „Oluji“ 1995. godine, koji je Fakultet tehničkih nauka, sada živi u jednom selu kod Šapca, završio tako što je svakoga dana u četiri ili pet ujutru, stopirao kamiondžije, dakle, ljude koji voze kamione, da ide u Novi Sad, da ide na predavanja i istim takvim načinom se vraćao svojoj kući, nezavršenoj kući, koji je uspeo u roku da završi Fakultet tehničkih nauka kao jedan od najboljih studenata i eno ga sada asistent na Fakultetu tehničkih nauka, a nije imao ni bogatu mamu, ni bogatog tatu, ni veze, ni vezice, ni ovo, ni ono. U roku završio, ja mislim Mašinski fakultet, jedan težak fakultet, završio master studije, sada završava doktorske studije i sada je asistent.
Šta ćemo sa takvim ljudima? Kako ćemo njima da pomognemo? Hajde malo i o takvim ljudima da razmišljamo. Okej, evo mi sada razmišljamo o ovoj kategoriji studenata, hajde da razmišljamo i o onoj drugoj kategoriji studenata, koji podjednako imaju teške životne prilike, uspeli su da ih pobede, uspeli su da ih nadjačaju i da pokažu da se znanjem, borbom, voljom može postići neki životni rezultat.
Zato vas, gospodine ministre, razumem i zato sam razumeo vaš prvobitni stav da bi tu trebalo jedanput da se preseče. Doneta je drugačija odluka, skupštinska većina će tu odluku da podrži. Ali, ovo govorim i zbog kolega poslanika, nije naš posao da se mi dodvoravamo bilo kome, nego da govorimo istinu. Istina je, da danas često puta grešimo kada je u pitanju proces obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi. Moje kolege iz SRS kažu - kriv je bolonjski proces. Neko drugi će da kaže da je kriv zakon, neki će da kažu da je kriv ministar, neki će da kažu da je kriv dekan, kriv je rektor onog ili ovog univerziteta. Ja kažem, pre svega smo krivi mi roditelji. Vladika Nikolaj je davno rekao - najveći neprijatelj deci su njihovi roditelji, a to je rekao zato što mnogi roditelji u najboljoj želji da učine najbolje za svoje dete, od svoje dece naprave ljude koji nisu spremni za život i o tome treba da razmišljamo.
Glasaću, naravno za ovaj predlog zakona, kao i sve moje kolege, u tom nema nikakve sumnje i tu gospodine ministre ćete imati našu podršku, a ovo sam rekao samo zato što sam smatrao da nije pošteno da budete izloženi napadima, a da se ne čuje koji su to argumenti kojima ste se verovatno i vi rukovodili kada ste u javnosti iznosili stav, da država jedanput treba da preseče i da prestane sa produžavanjem rokova.
