Hvala, gospodine Markoviću.
Za reč su se javili u međuvremenu Vjerica Radeta i Milorad Mirčić, replika.
Da li ćete vi ili gospodin Mirčić?
(Vjerica Radeta: Prozvana sam imenom Vjerica Radeta.)
Da, ali gospodin Mirčić trenutno predstavlja SRS, ali nije pomenut niko po imenu i prezimenu.
Ima pravo jedan od vas. Kako god se vi dogovorite.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Bilo je ovde korisnik uputstava i mi ćemo koristiti jedan deo tih uputstava koje ste dali, kolega.

Što se tiče ovoga da mi nekoga pitamo, niti smo bili, niti ćemo biti prenosači nekih poruka. To je najbolje da vi lično pitate tog za koga tvrdite da je upropastio ili doveo u ovakvu situaciju. Najbolje je vi da ga pitate, em ste mlađi, em pametniji. Bolje znate šta ćete da ga pitate. U krajnjem slučaju, nema ni velike razlike u razmišljanju, tako da najbolje je da vi to pitate.

Što se tiče samog postupka Vlade, sada ću da vam nešto, dragi, poštovani kolega, kažem preko gospodina Marinkovića. Na ovaj predlog zakona amandmane, gospodine Marinkoviću, ulažu ili predlažu predstavnici vladajuće koalicije. Ima li nešto gore što može da se desi, da Vlada koju podržava veći broj poslanika iz grupe većeg broja poslanika podnose amandman na taj predlog zakona? To je do sada retko viđeno. Neću da kažem neviđeno, ali retko viđena pojava. Obično Vlada pre izlaska na Skupštinu sa predlogom zakona usaglasi stavove unutar koalicionih partnera i vladajuće koalicije, pa izađe sa nekim predlogom izmena i dopuna člana zakona kao sa svojim predlogom za izmenu i dopunu. To je uobičajeno. Samo toliko, gospodine Marinkoviću, da prenesete kolegi koji mene ceni kao starijeg kolega. Niti je moja starost prednost, niti je vaša mladost nedostatak, tako da morate da vodite računa. Ne radi se o tome ko je koliko, nego ko šta govori.

Ovde se radi o sledećem. Vlada je usvojila, a ako Vlada, kako tvrdi kolega, usvaja tako što će većinski partner iz koalicije dati uputstva, onda se tu radi o nečem drugom i ja sam, prosto, iznenađen.

Hvala, gospodine Mirčiću.
Preneću kolegi Markoviću to što ste rekli meni.
Naravno, ovo što ste malopre rekli u vezi amandmana članova vladajuće koalicije, to samo dokazuje demokratičnost vladajuće većine i da je moguće obezbediti pravo svim narodnim poslanicima da rade u skladu sa Poslovnikom i sa sopstvenom savešću.
Narodni poslanik Vjerica Radeta, povreda Poslovnika. Izvolite.

U članu 104. se kaže, parafraziraću - ako poslanik pomene ime i prezime drugog poslanika, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje.

Ja sam Vjerica Radeta i nisam obaveštena da se drugačije zovem. Dva puta mi je gospodin Marković pomenuo ime i prezime i govorio je o onome što sam ja pre toga govorila po amandmanu i u odnosu na ono što je on pričao i pogrešno me je, naravno, protumačio, kao i vi malopre, gospodine Marinkoviću.

Potpuno je nevažno da li Vlada predlaže da se usvoje neki naši amandmani. Nije nama to svrha, nama je svrha ono o čemu sam govorila malopre, obraćanje javnosti, skretanje pažnje na loš rad Vlade, na lošu politiku Vlade itd, ali nikada se nije desilo, još sada ću ponoviti, stvarno, ako neko ima problema sa razumevanjem, ne mogu mu pomoći. Nikada se nije desilo da vi kažete odatle - narodni poslanik SRS, neko imenom i prezimenom, podneo je amandman na član taj i taj, Vlada je odbila taj amandman, a skupštinska većina u danu za glasanje nikada nije glasala za taj amandman.

Skrećem vam pažnju da vi ne znate šta je parlamentarna demokratija, da vi kao Narodna skupština slušate Vladu. Da Vlada nije reagovala na ove naše amandmane, vi sad svi kažete, hvalite svaki amandman SRS koji je podržala Vlada Republike Srbije, da nije, vi biste se svi isto javili za reč i rekli – ovaj amandman ne sme da se prihvati.

Dakle, Narodna skupština ovde sluša, odnosno skupštinska većina, sluša Vladu Republike Srbije, a situacija mora biti obrnuta, kaže Ustav, kažu osnovni principi parlamentarne demokratije, ali nije nama bitno, evo završavam, nije nama bitno da li ćete vi usvojiti ove pojedinačne amandmane, nama je bitno da se vi već jednom uzmete u pamet i da se odreknete puta ka EU i prihvatite stav SRS o evroazijskim integracijama. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje?
(Vjerica Radeta: Ne bih da vas zamaram.)
Dobro. Hvala.
Gospodin Aleksandar Marković ima pravo na repliku gospodinu Mirčiću. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Replika zbog obraćanja i preporuke da pitam ja Gorana Ćirića. Pitao bih Gorana Ćirića sve ono što ste i vi u vašoj diskusiji zamerili kada je reč o funkcionisanju JP „Pošta Srbije“, ali nije tu, ne dolazi na sednice Narodne skupštine, bojkotuje rad parlamenta, prima paušalni dodatak. Moram da budem potpuno iskren pa da kažem – ne prima platu ovde, dakle, nije na stalnom radu u Narodnoj skupštini, ali prima paušalni dodatak i sve ostale prinadležnosti u tom smislu, ali ne dolazi na svoj posao. Ne dolazi na posao za koji su ga građani birali, ne dolazi na posao za koji uredno, kažem, prima prinadležnosti, ni on, ni ostale kolege iz tog dela opozicije koja sebe naziva Savezom za Srbiju.

Neki bi od njih da se vrate, neki bi od njih da dođu, ali ne dâ Dragan Đilas. Ne dâ im, čvrsto ih drži u šaci, preko onog koji se naziva predsednikom toga što je ostalo od te DS preko Zorana Lutovca. Mnogi bi da se vrate, i kada bi se vratili imali bismo mi pitanja i za ostale. Pitao bih ja i Kenu za Smederevsku Palanku, dosta toga bih imao da ga pitam. Pitao bih i Zorana Živkovića za vinograde i mnoge od njih, i Balšu Božovića za Maldive, ali nisu tu i neće verovatno ni doći, neće dok god je na čelu tog Saveza za Srbiju Dragan Đilas.

Želeo bih vezano za ovo drugo izlaganje koje smo malo pre čuli da samo skrenem pažnju na svojevrsnu neobaveštenost, gospodine predsedavajući, pa, budite, molim vas, ljubazni pa prenesite koleginici našoj da smo mi kao Srbija primljeni u Evroazijsku uniju pre nekoliko dana. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Markoviću.
Pravno na repliku ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Ima, ima. Vjerica Radeta u ime Srpske radikalne stranke nije govorila o ovome što je rekao malo pre kolega Marković. Mi svakako podržavamo to što je Ana Brnabić išla da potpiše ovaj sporazum. Taj sporazum je morao da se potpiše, jer da se nije potpisao taj sporazum, mi onda ne bismo mogli više da funkcionišemo ni po onom Sporazumu o slobodnoj trgovini koji je potpisan pre mnogo godina.

Mi govorimo o okretanju celokupne politike Srbije od EU ka Rusiji i ostalim prijateljskim zemljama. To je ono za šta se mi zalažemo. Vidite i sami šta se dešava na Kosovu i Metohiji pod okriljem EU.

Vidite samo ovu farsu oko brojanja srpskih glasova i zaista se pitamo koji je nivo poniženja koji vi možete da istrpite i kad ćete da kažete – e, stvarno, nećemo više da nas ponižavate, nećemo više da nas na taj način vređate, nećemo u EU, imamo drugi put, mnogo bolji, mnogo sigurniji, imamo Rusku Federaciju i ostale prijateljske zemlje koje ne žele da nam budu tutori, već žele i hoće da sa njima normalno sarađujemo, hoće da nam sačuvaju teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije.

Jedini su koji ne prestaju da se pozivaju na Rezoluciju 1244, a vi uporno hoćete kod onih koji vam ovde šalju neke bivše činovnike itd, da vam sada uređuju izborni proces, da vas mire sa ovima za kojima kukate da vam ih nema u poslaničkim klupama. Biće, ne bojte se, sve to ne zavisi ni od njih ni od vas, vi to dobro znate. Ako ne znate, bićete iznenađeni kada se pojave.

Dakle, nemojte da ono što mi govorimo da banalizujete. Mi smo ozbiljna politička partija i želimo sa vama i sa bilo kim drugim da razgovaramo ozbiljno o ozbiljnim državnim pitanjima. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta.

Reč ima narodna poslanica Snežana B. Petrović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Ja moram ovde na kraju da izrazim i veliko zadovoljstvo zbog pažnje koju je „Pošta“ danas ovde zauzela. Činjenice postoje, dakle veoma smo ponosni na osnivanje poštanskog saobraćaja, na naše početke, ali mi u „Pošti Srbije“ generacije i generacije poštanskih službenika, a dozvolite da se usudim da ja kao jedna generacija, neko možda od relativno mlađih, istaknem te činjenice i podsetim na ono što je poštanska istorija i poštanski početak. Dajte da jednom budemo narod koji prati, pamti, zna svoju istoriju i svoju tradiciju da bi smo znali odakle krećemo i kuda ćemo da dođemo.

Nismo mi u „Pošti Srbije“ očajni, niti mi kukamo što smo učestvovali u stvaranju najveće, najjače domaće banke, „Poštanske štedionice“. Ne zaboravite, stvorili su ih poštanski radnici. Danas je to najveća, najjača domaća banka sa preko milion tekućih računa. Mi smo na to ponosni.

Jednako smo ponosni na to što smo bezrezervno i više od planiranog ulagali u kompaniju „Mobtel“ koju je država svojevremeno prodala i inkasirala preko milijardu i po evra, ali smo naravno izuzetno ponosni i na regionalnog lidera „Telekom Srbije“, koji ćete, moramo se složiti oko toga, neminovno jesu stvorile generacije poštanskih radnika. No, tehnološka revolucija u našem društvu dovela je do toga i stekli su se uslovi da se to izdvoji kao nezavisno preduzeće. Jesmo se podelili tada tako, ali smo i revidirali te ugovore kasnije i kirije iz godine u godinu opadaju. To je sve činjenica i nema tu šta.

Ne bunimo se mi zbog toga, servisiramo mi te nekretnine i izdajemo, održavamo, to nije problem, ali je jednako tačno da je „Pošta Srbije“ uzela kredit od 219. miliona evra i to hipotekarni, da bi otkupila akcije italijanske i povratila većinsko vlasništvo u „Telekomu“, kao što je i 2010. godine „Pošta Srbije“ „Telekom“ prenela na državu, tj. 80% vlasništva na državu, bez dinara.

Mi u „Pošti Srbije“ nismo očajni i ne kukamo. Mi vredno radimo. Otplaćujemo ovaj kredit, a sva izlaganja koja sam ja ovde iznela nisu bila u cilju da skrećemo pažnju i da kažemo da nam je mnogo teško. Ljudi, mi radimo, zarađujemo za svoje plate, otplaćujemo svoje obaveze, otplaćujemo kredite. Moje izlaganje išlo je u cilju da „Pošta Srbije“ zauzme adekvatno mesto u ovom društvu. Bila je savremena od svog osnivanja i danas je.

Položaj kakav treba da zauzme je zapravo njena odskočna daska za buduće vreme i za stvaranje novih vrednosti. Nije pošta prevaziđena. Nije 15.000 zaposlenih u „Pošte Srbije“ prevaziđeno. Petnaest hiljada radnika u „Pošti Srbije“ danas hrani 15.000 porodica, a to vam je najmanje 60.000 ljudi, odnosno jedan grad u Srbiji.

Moje izlaganje ide u cilju da se to poštuje, da se „Pošta“ adekvatno vrednuje u našem društvu i da se poslovi koje je moguće dodeliti „Pošti“ daju da bi ona i dalje bila privredni stub i podsticaj razvoja Republike Srbije. Hvala.