Hvala, gospodine Marinkoviću.
Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja nam se jedna situacija koja je ovde aktuelna poslednjih 20 godina, a to je da najmanje uticaja na sve naše prilike, pa tako i ekonomske, ima Vlada Srbije, tj. vlast u Srbiji, već sve naše glavne odluke se, nažalost, donose u inostranstvu. I tako, kao i prethodne Vlade, kao i prethodni režimi, kao režimi DS, sve se radi u Srbiji striktno po diktatu MMF, a moralo je iskustvo da nas nauči da se ni jedna zemlja na svetu nije razvila uz pomoć MMF.
Mi smo prvo imali raznorazne prevarante. Posle 5. oktobra dolazili su u Srbiju neki samozvani stručnjaci Svetske banke, MMF, raznih finansijskih institucija širom sveta da nam ovde, kada nam je stigla demokratija, dovedu i zapad i zapadni standard i sve ostalo, pa smo imali i Božidara Đelića, pa smo imali Vlahovića, i Labusa, i Dinkića. To je bilo u nekom periodu neposredno posle 5. oktobra. Srpska napredna stranka kada je došla na vlast nastavila je isti trend, pa smo onda mogli da vidimo genija, koji se nije zadržao u Srbiji pola godine, Lazara Krstića, pa Sašu Radulovića, videli smo o kakvom je tu profilu reč, Dušana Vujovića koji sad, pošto je preporodio Srbiju, ide da pomogne ekonomiji Ukrajine, a isto tako po zadatku MMF i Svetske banke. Dakle, potpuni, apsolutni kontinuitet između vlasti SNS i DS.
Ono što je taj princip koji mi prihvatamo, koji primenjujemo od 2000. godine jeste princip neoliberalizma u ekonomiji, što znači bespogovorno prihvatanje svega što dolazi iz institucija tzv. vašingtonskog konsenzusa, a mi kao da nismo u stanju da shvatimo da ne može da postoji za svaku zemlju na svetu univerzalan program razvoja, jer svaka zemlja na svetu ima svoje specifičnosti. To MMF ne priznaje. Zato bismo trebali da se ugledamo, prvo, da vidimo šta se desilo sa zemljama istočne Evrope, bivšeg komunističkog bloka, zemljama koje su iz našeg okruženja, a nedavno su u poslednjoj deceniji ili pre 10-ak godina ušle u EU, kao što su Bugarska i Rumunija, kao što je Hrvatska, da vidimo njihove parametre i da onda znamo šta nas očekuje ukoliko ostanemo na ovom putu tj. putu evropskih integracija, a za šta nam treba podrška MMF.
Međunarodni monetarni fond nikad ne sklapa aranžmane sa državama da bi to bilo u interesu tih država sa kojima se aranžmani sklapaju, nego da bi bilo u interesu onih koje Međunarodni monetarni fond zastupa.
Isto tako može da se stavi u jednu ravan, kao što je nekad postojala dogma komunizma i komunističkih principa, tako danas postoji, nažalost, i u našoj zemlji i u većem delu istočne Evrope i regiona, dogma neoliberalizma i evropskih integracija.
Dakle, to ne sme da se preispituje, u to se ne dira, to se prihvata zdravo za gotovo i jedini je zadatak kada to prihvatimo da sami sebe ubedimo kako je to za nas bilo dobro.
Aleksandar Vučić kada je bio, u vreme dok je bio predsednik Vlade, hvalio se često i više puta je govorio o tome kako je više puta pročitao knjigu bivšeg premijera Singapura. Izvinite, ali ne mogu da se setim tačno njegovog imena, ali otprilike da model srpskog razvoja treba da bude preslikani model Singapura. To što u realnosti Singapur, koji jeste azijski tigar, pa tako ćemo i mi valjda biti balkanski tigar što se tiče ekonomije, Singapur se razvija uprkos Međunarodnom fondu, a ne zato što je slušao bespogovorno ono što dolazi iz Međunarodnog monetarnog fonda.
Ono što je najveća greška, a što se isto tako nastavlja, jeste ta šok terapija od 2000. godine – brza privatizacija, hajde but zašto da prodamo sve živo, da uvedemo prodajom subvencija, pa tako i ovim budžetom je predviđeno oko 750 miliona subvencija.
Dakle, mi dajemo firmama iz inostranstva, 95% tih kompanija dolazi sa zapada, po radnom mestu 10 ili 15 hiljada evra, tamo posle imaju minimalne zarade radnici u tim fabrikama. To su sve nisko plaćeni poslovi, uglavnom su to fizički radnici. Dakle, mi plaćamo te radnike sledećih tri ili četiri godine, samim tim što smo mi dali subvenciju po radnom mestu toj kompaniji, a ta kompanija u Srbiji izvlači ekstra profit. Na sve to je dobila zemljište besplatno i sve moguće potrebne dozvole, dakle, dokumentaciju besplatno i po ubrzanoj proceduri.
To je model razvoja kojim se mi nadamo da ćemo dostići zlatno doba u Srbiji, a onda kad se malo osvestimo, vidimo da u stvari da je u Srbiji potrebno penzionerima da se pomaže i da im se isplaćuje po 5.000 dinara jednokratne pomoći. Ne može da bude da je Srbiji dobro i da je naša privreda kako treba i da mi treba sad da izvozimo stabilnost i naš zlatni standard, a u isto vreme se pomaže penzionerima.
Sada se traži alternativa u tzv. malom Šengenu. Dakle, mi smo toliko jako jaki i uspešni da treba sada da pomognemo i našem okruženju da bude tako isto jako i uspešno kao i mi? Ne, nego to nam se sprema zato što od evropskih integracija nema ništa, od EU nema ništa, to je nama utešno za ono što smo ispunjavali već 19 godina, bezpogovorno uslove koji dolaze iz Brisela ili Vašingtona ili odakle, ne, nama je utešno sada da budemo članovi Balkanske unije. To je ono što se Srbiji nudi.
Više je stvari, što se tiče budžeta, za koje zaista nema opravdanja. Ono što je besmislica jeste finansiranje iz budžeta Srbije nevladinih organizacija koje su u Srbiji, dakle, ono što se naziva civilno društvo ili kako već, koje se u Srbiji bave politikom i usmerene su na antisrpsko delovanje.
Tako, Kancelarija za ljudska i manjinska prava, gde je planirano 0,3 milijarde dinara, dakle, 300 miliona evra. Kancelarija obavlja poslove koji se odnose na praćenje i izveštavanje o stanju ljudskih i manjinskih prava, primenu međunarodnih sporazuma, kao i finansiranje aktivnosti Udruženja na unapređenju ljudskih i manjinskih prava. Sredstva će se najvećim delom realizovati kao dotacije nevladinim organizacijama.
Podsetiću vas, gospodine ministre, koje su to nevladine organizacije. To su: Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić, dakle, Helsinški odbor za ljudska prava, Sonja Biserko, Kuća ljudskih prava, Fond za otvoreno društvo, građanske inicijative i svi ostali. Šta je glavna tema tih nevladinih organizacija? Nezavisnost Kosova, Srbi su krvnici, najveći zločinci, možda čak i u istoriji, ali na Balkanu i ovde sasvim sigurno, tzv. genocid u Srebrenici, Srbi su sami sebe napali u Republici Srpskoj Krajini, na Kosovu, u BiH, Srbi su najveći agresori i najveći zločinci i Srbi su zaslužili da budu bombardovani.
Da ne pričamo o nezavisnosti Kosova, da ne pričamo o festivalu „Mirdita“, koje te nevladine organizacije u centru Beograda organizuju. Dakle, promocija kosovske kulture u centru Beograda plaćena na posredan način iz budžeta Srbije, zato što na ovim konkursima novac se taj opredeljuje isključivo tim nevladinim organizacijama. Dakle, Srbija finansira promociju kosovske kulture u Beogradu kroz festival „Mirdita“, posredno.
Još nešto, tamo su bili prisutni i gradski odbornici SNS, nakarada i Tasovac. Oni su gradski odbornici, oni su bili tamo kao podrška tom projektu. Dakle, mi plaćamo one koji su već finansirani iz inostranstva, naravno mnogo više neto što ih Srbija plaća, da ovde posle šire takve stvari o Srbiji i našem narodu. Videli smo i pre neki dan oko onoga u Vukovaru, Žene u crnom i ostali. To se plaća. Zašto? Niko ne zna. Šta se to plaća, zašto je potrebno sa Srbija plaća tim nevladinim organizacijama? Možda se traži neka vrsta podrške od njih na taj način. To su isto radili i žuti.
Druga tema jeste nacionalni stadioni. Vi ste govorili kako će to, ne samo ti stadioni, tj. nacionalni stadion koji će biti u Beogradu, nego će se pored toga razviti i mali grad, pa će tu biti stambeni i poslovni prostori i šta sve ne, čuda. Ajde da vidimo šta se desilo sa nekim državama koje su isto tako mislile kao što danas misli Srbija.
U Atini, koliko su uložili u održavanje Olimpijskih igara 2004. godine i kako se to njima isplatilo i za šta im sada ti sportski objekti služe? Da li se razvio grad oko tih objekata? Nije.
Šta se desilo posle Zimskih olimpijskih igara u Sočiju? Isto tako, poslovni i stambeni kompleksi, isto tako arene, sportski objekti itd. i to danas zvrlji prazno. Nažalost, Srbija nije Ruska federacija pa da sebi može tako nešto da priušti.
Mi mnogo novca odvajamo za nešto što je u budućnosti neizvesno da će se dogoditi. Možda Srbije neće dobiti zajedno sa Rumunijom i Moldavijom i ne znam sa kime ne, to evropsko ili svetsko prvenstvo, šta već i šta ćemo onda? Kako će da nam se isplati nacionalni stadion? I kada bi smo to dobili, šta ćemo kada se to završi? Kako su prošli Grci, a kako su prošli Rusi u Sočiju? To treba da nam bude neka pouka. Ko će moći da napuni taj stadion? Jedino Ceca. Inače za druge namene ti stadioni nama ne trebaju.
Ono što je jedna od glavnih afera Vlade Srbije, aktuelne, jeste tzv. Moravski koridor, auto-put Preljina-Pojate. Procena je bila pre šest godina da to vredi 500 miliona evra. Ovde se pojavljuje američki ambasador u Vladi Srbije, potpisuje protokol u Ministarstvu infrastrukture sa Zoranom Mihajlović, bez ikakvog tendera, bez ikakvog konkursa i onda se na osnovu toga, ovde donosi „leks specijalis“, pa posle toga se takav poziv pravi samo da na njemu može da prođe „Behtel“. A njegova cena 800 miliona evra. Šta se to promenilo? Kako je toliko skuplji „Behtel“? šta se to plaća 300 miliona evra više? Da li se to nekom plaća reket iz američke ambasade ili je u pitanju kriminal u koji je upleten ministar u Vladi? Nema nikakvog opravdanja.
Posetiću vas, Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade je govorio više puta, jedna deonica na auto-putu Miloš Veliki Ljig-Preljina je bila pretplaćena, čini mi se 40 miliona evra i to je on govorio kao dokaz za krađu bivšeg režima DS itd. pošto su oni to pokrali.
Kako se to razlikuje od ovoga što se sprema sa Behtelom? Pogledajte u okruženju, Behtel je gradio autoput Split-Karlovac i isto tako je izbila afera u Hrvatskoj, ministar infrastrukture je morao da podnese ostavku kada se saznalo koliko je korupcije bilo u tom poslu. Taj Behtel u celom svetu posluje kroz političke pritiske američke ambasade i samo za zanimaju direktne pogodbe. Nije devetnaesti vek, pa da samo znaju na Zapadu da se bave infrastrukturom, a da niko drugi ne zna.
Kako je moguće da je nama bila kineska kompanija dobra, koja je mogla da radi ovaj Moravski koridor, bila je dobra za „Miloš Veliki“, a nije dobra za Moravski koridor, pa mora Behtel? Kako to?
S druge strane, da li je tih 300 miliona evra moglo možda da se iskoristi za putnu infrastrukturu u nekom drugom delu Srbije? Mi danas imamo celu Timočku Krajinu, Zaječarski i Borski okrug, to je u smislu putne infrastrukture, slepo crevo Srbije. Koliko je udaljeno Kladovo ili Negotin ili Zaječar od Beograda, a koliko treba vremena da se tamo dođe automobilom? Da li je to možda jedan o prioriteta?
Na sve to, američki ambasador, bivši, Kajl Skot, u Vladi Srbije u prisustvu Zorane Mihajlović kaže da je za njih Kosovo nezavisna država, dakle, osim što nam uzimaju novac, što nas reketiraju, još nas ponižavaju u sred najvažnije institucije u Srbiji. Eto, to je ono što smo mi dobili.
Dakle, krajnje je vreme ukoliko mi želimo zaista da se razvijamo, ukoliko želimo bolje Srbiji i građanima Srbije, da već jednom odustanemo od te mantre Evropske unije, da vidimo šta je ono u našem nacionalnom interesu kada je u pitanju ekonomija, da sarađujemo sa svima naravno, ali na ravnopravnim osnovama, bez političkog uslovljavanja i da razmotrimo trezveno da li postoji danas neka druga spoljnopolitička alternativa EU za Republiku Srbiju. Po našem mišljenju postoji, to je saradnja sa zemljama BRIKS-a, sa najmoćnijim ekonomskim zemljama na svetu, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, sa zemljama Šangajske organizacije za saradnju, članstvo Srbije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, naravno i članstvo Srbije u Odboru dogovora o kolektivnoj bezbednosti.
To je pravi put za Srbiju, a ne put neokolonijalizma koji će praviti od Srbije samo izvor jeftine radne snage, koji će videti budzašto da se dočepa naših najvećih vrednosti, naših resursa, a najmanje ih briga za razvoj, ekonomiju i standard građana Srbije. Hvala.